Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Пројекат изградње црногорске нације примарно се везује се за деловање Комунистичке партије Југославије (КПЈ), иако не треба занемарити ни подстицај који су том процесу дали одређени аустроугарски и велико хрватски, франковачки и усташки, политички кругови. Још у међуратном периоду КПЈ отворено је радила на афирмацији идеје црногорске нације, сматрајући тај процес важним сегментом своје стратешке политике базиране на обрачуну са великосрпским хегемонизмом. Тачније, разбијање Југославије представљао је један од најважнијих циљева КПЈ све док се од средине тридесетих година 20. века, таква политика није ревидирала. Нема сумње да је тај изразито негативан наратив КПЈ о Југославији, као творевине великосрпске буржоазије у којој су несрпски народи били подјармљени и потлачени, примарно генерисан из СССР-а. Прва комунистичка земља света је у монархистичкој Југославији видела непријатељску земљу, а у југословенским комунистима продужену руку своје политике и средство за обрачун са јужнословенском краљевином. Пошто је српски фактор у Југославији несумњиво имао кључну кохезивну улогу, његова разградња постала је темељ реализације политике разбијања Југославије. Самим тим, југословенски комунисти не само да су подржавали сваки сепаратизам, Хрватски, Словеначки, Албански,.. него су и пропагирали формирање посебних нација на српском етничком простору, попут црногорске или македонске нације, а све са циљем да се српски елемент у Југославији што више ослаби.
Уочи и током Другог светског рата, КПЈ напушта идеју разбијања Југославије, али не и конструкцију о великосрпском хегемонизму, који је дефинисан као главни узрочник нестабилности земље и генератор горућег и испоставиће се нерешивог националног питања. У складу са таквим политичким начелима југословенски комунисти су, по преузимању власти, усвојили сада већ чувену крилатицу: што слабија Србија, то јача Југославија. Управо тај мото постао је принцип по ком је функционисала Титова Југославија услед чега је процес разградње српског националног бића узео маха, а идеје стварања македонске, црногорске и муслиманске нације добиле су пуну афирмацију. Зависно од историјских и културолошких околности, тај пројекат националног инжењеринга у Југославији спровођен је са више или мање успеха. Посебно тешко се примао у Црној Гори, земљи која је кроз историју имала наглашен српски карактер и где су језик и религија представљали отежавајућу околност у процесу издвајању Црногораца из српског етничког корпуса. Управо зато, југословенски комунисти су уз константну борбу против православља кренули и у обрачун са историјским наслеђем, које је сведочило о српском карактеру Црне Горе. Посебно су оштрицу свог деловања усмерили на личност која је имала немерљив, готово култни, значај и то не само у Црној Гори, него и шире. Реч је о митрополити Петру II Петровићу Његошу, неком ко је реформишући и модернизујући Црну Гору ударио темеље њене државности, али и неком ко је кроз своје грандиозно књижевно дело, не само задужио човечанство, већ и Црну Гору овековечио као бастион српства и јунаштва.
Обрачун комуниста са прошлошћу и прецима у Црној Гори свој врхунац је имао 1971. године, када је до темеља порушена Његошева капела на Ловћену. Ова заветна црква, посвећена Светом Петру Цетињском, подигнута је 1845. године по жељи самог Његоша, како би у њој био сахрањен. Петар II упокојио се 1851. године и првобитно је био сахрањен у Цетињском манастиру. Потом су његови земни остаци 1855. године пренети у капелу на Ловћену, чиме је воља блаженопочившег владике коначно спроведена. Међутим, ништа па ни жеље великог државника, песника и мислиоца није могла поколебати архитекте црногорске нације. Црква на Ловћену за њих није била само реликт прошлости, остатак ретроградног религијског наслеђа, већ и препрека социјалистичком прогресу и националном инжењерингу, који су тражили да се на њихов крвави олтар принесе још једна жртва. И то ни мање ни више него сама Његошева заветна црква. Храм, који је њих, али и целокупну јавност упорно подсећао на „непријатну историјску истину“. На то да су у прошлости Црне Горе црква и држава биле једно, а православна вера темељ и симбол слободарства и народног јединства. Они који су сматрали да је од њих све почело нису могли толерисати да са врха слободарског Ловћена, над Црном Гором бди црква у којој је сахрањен владика и то не било који већ онај који је утемељио модерну црногорску државу као место где се чува косовска заветна мисао, слави српско јунаштво и сања обнављање старе славе државе Немањића. Међутим, пошто Његошево државотворно и национално дело није било и једино по чему је остао упамћен, пошто су његова књижевна и филозофска постигнућа толико грандиозна да су уграђена у темељ наше цивилизације, комунистички апаратчици нису га могли једноставно маргинализовати и препустити забораву. Управо зато пронашли су „Соломонско решење“. Срушили су Његошеву капелу, како би на њеним развалинама подигли монументални безбожнички маузолеј, са циљем да се фокус стави искључиво на Његошев, неспорно грандиозан, књижени и филозофски рад. Међутим, не зато да би се тај сегмент његовог дела што боље афирмисао, већ како би се онај други духовни и национални гурнуо у запећак.
Уосталом, зашто је толико било важно срушити Његошеву цркву на Ловћену и подићи Маузолеј најбоље је објаснио Мате Мештровић, син Ивана Мештровића великог уметника који је и пројектовао Маузолеј на Ловћену. Наиме, Мате Мештровић је у интервјуу хрватском новинару Дарку Худелисту рекао: „Кад сам питао свог оца: Зашто то радиш за Црногорце? рекао ми је: Да им дигнем националну самосвест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности…“. Управо и те речи потврђују тезу о националном инжењерингу спровођеном у Црној Гори, али и о томе да је један такав процес захтевао позамашну ревизију историје. Ревизију која је подразумевала потискивање свих оних делова црногорске прошлости који су сведочили о српском карактеру те државе и инсистирању на оним историјским сегментима који би се могли тумачити по вољи креатора нове нације. Уклањање Његошеве цркве на Ловћену извршено је управо у складу са таквим плановима.
Слом комунизма и крвави распад Југославије деведесетих година прошлог века нису ставили печат на историјски ревизионизам у Црној Гори. Тачније, услед колапса комунизма и разбуђивања српске националне свести, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, тај процес десрбизације Црне Горе привремено је заустављен. Међутим, већ крајем 20. века, а посебно у 21. веку, уочи и након референдума о независности Црне горе, власт Мила Ђукановића обилато се користила историјским ревизионизмом. Наиме, у жељи да оправдају отцепљење од Србије, а затим и да тако стечену независност што више учврсте, црногорски сецесионисти су одлучили да посегну за већ опробаним рецептом злоупотребе историје. Пошто су дубоко укорењено српство у Црној Гори дефинисали као нешто што је највећа препрека у процесу изградње нове нације, а самим тим и највећу претњу за опстанак независне црногорске државе, одлучили су да генеришући антисрпски наратив започну обрачун са прошлошћу и прецима. Тачније, само су са новим ентузијазмом наставили пројекат својих комунистичких ментора, који је деведесетих година прошлог века сплетом околности био привремено заустављен.
На мети Ђукановића и његових реформисаних ДПС комуниста, нашло се све оно из прошлости Црне Горе што је потврђивало српски карактер те државе. Посебна пажња ревизиониста била је усмерена на знамените историјске личности које су се дичиле црногорством и српством, не раздвајајући једно од друго. Односно, на оне који су својим делом прославили Црну Гору уздижући је на посебно место међу свим српским државама као српску Спарту. Иначе, тај српски карактер црногорске државе није негирао чак ни Милован Ђилас, комунистички функционер који је у Титовој Југославији имао водећу улогу у процесу изградње црногорске нације. Наиме, он је још 1945. године у чланку О црногорском националном питању објављеном у Борби тврдио да су Црногорци етнички Срби, који су се временом издвојили из српског етничког корпуса и постали посебна нација. За разлику од старих комуниста, њихови наследници из реформисаног Савеза комуниста Црне Горе (СК ЦГ), односно данашњег ДПС-а, отишли су корак даље. Они су кренули у негирање било каквих српских темеља или историјског наслеђа у Црној Гори, правдајући га плодом политичких конструкција у служби великосрпске политике, чији крајњи циљ је србизација и асимилација Црне Горе.
Пошто су црногорски владари из куће Петровића своје српство неретко истицали, о чему сведоче бројни историјски извори, тиме су значајно отежали посао ревизионистима. Посебно се ту издвојио Његош, који је својим и политичким и књижевним делом манифестовао своју припадност српском национу. Узевши у обзир важност Његоша као највећег међу великанима које је црногорски крш изродио, ревизионисти нису могли, а да упркос свему, не покушају да оспоре његово национално осећање. Па су тако појам српско, које Његош обилато користи у свом књижевном и политичком раду, почели да везују за Југословенство. Тачније, да српство сматрају ничим другим до Његошевим еуфемизмом за идеју југословенског јединства. Кључни доказ у прављењу те конструкције ревизионисти су пронашли у томе што је један од првих помена речи Југославија био управо на његовом делу „Лажни цар Шћепан мали“. Наиме, ту књигу Његош је издао у Трсту код локалног српског издавача Андрије Стојковића. Пошто у Трсту није било ћириличке штампарије, дело је штампано у Загребу и то Вуковом азбуком. На корицама књиге наведено је да је дело штампано у Југославији. Такође, на крају књиге дат је списак претплатника, под насловом Предуписници из Југославије, иако држава под тим именом настаје тек седамдесетак година касније.
Неспорно је да све то сведочи о томе да је владике и господара Црне Горе, између осталог, баштинио и пројугословенска политичка начела. Нема сумње да је неко таквих интелектуалних и политичких капацитета какве је имао Његош, био човек испред свог времена, по много чему, па и по политичкој визији Балкана. Његош је много читао, учио и што је посебно важно пратио је есенцијалне европске политичке процесе свог доба. Национални романтизам и идеје о потреби стварања уједињених и великих националних држава свакако су једно од основних обележја његовог времена. Самим тим, црногорски владика није могао остати имун на те водеће политичке наративе који су обележила 19. столећа. Као што је у том веку идеје италијанског и немачког јединства достигла не само пуну афирмацију, него и реализацију, тако су и национални програми других европских народа добили на актуелности, а међу њима своје место пронашла је и идеја Југословенства. Његош је несумњиво спадао у оне визионаре, који су добро разумели тешку судбину балканских народа и важност ширих интегративних процеса. Посвађани и разједињени, Балканци били су лак плен великих сила и јефтина монета за поткусуривање у тој вечној борби „великих“ за превласт и доминацију. Римска максима „завади па владај“, у овом делу Европе, била је нешто што је имало, као што и данас има, плодно тле за примену.
Његош и веома узак круг његових савременика, већ тада су припадали онима који су уочавали да на Балкану није могуће повући етничке границе, а да не буду на нечију штету. Такође, разумео је да би само једна већа држава способна да обједини различите народе у овом делу Европе, била способна да се одупре притиску великих сила и да постане субјекат, а не искључиво објекат међународне политике. Управо зато није ни чудно зашто је идеја јужнословенског јединства имала пуну Његошеву подршку. Међутим, то није априори значило да Његош није имао српска национална осећања и да није био поборник ослобођења и уједињења српског народа. Напротив, посматрано из визуре тог временског контекста, српство и југословенство нису једно друго искључивали. Шта више, те две идеје само су се надопуњавале. Као што је први српски спољнополитички програм Начертаније из 1844. године, чији је аутор велики српски политичар и државник Илија Гарашанин, подразумевао ослобођење и уједињење српског народа, као прву фазу ширег плана, чији епилог је требало да буде јужнословенско обједињавање, тако се може разумети и Његошева југословенска политика. Уосталом, у практичној, оперативној, разради Начертанија, Илија Гарашанин је видео важну Његошеву улогу. Црногорски владика је имао јак утицај на широком простору Црне Горе, Херцеговине, Северне Албаније и Старе Србије и свакако је својим деловањем могао помоћи реализацију тог плана. Његош се, са друге стране, потпуно сагласио са идејом Начертанија и прихватио сарадњу на његовом спровођењу, што се најбоље може видети кроз његов разговор са Матијом Баном. Наиме, Бан је представљао једног од најважнијих Гарашанинових повереника, неког ко је послат Његошу како би договорили заједничку сарадњу. Његош је прихватио понуђено савезништво уз јасну поруку да уколико у свом науму успеју српског кнеза чека место у царском Призрену као наследника цара Душана и владару будуће заједничке државе, док њему као митрополиту једине слободне епископије српске православне цркве, коју Турци никад нису потчинили, следује место духовног поглавара у Пећи. Уосталом, цетињски митрополити су се сматрали чуварима Пећког патријаршиског трона.
Наравно да прихватање идеје Начертанија није једини пример Његошеве јасно исказане преданости српској идеји. Не смемо занемарити ни чињеницу да је први орден који је Његош увео у Црној Гори била је Обилића медаља за храброст, названа по највећем српском средњевековном хероју. Исто тако, важно је поменути да је црногорског владику тешко погађало страдање српског народа у јужној Угарској током револуционарних 1848–1849. године. Уосталом, о томе су сведочили савременици са којима је Његош, тих драматичних година за целокупну Европу па тако и српски народ, водио кореспонденцију. Упорно је нудио своју помоћ браћи у Српском војводству, као и кнезу Србије Александру Карађорђевићу, преко чије владе су организовано слати добровољци северно од Саве и Дунава. Уз све то, немојмо занемарити ни његова књижевна дела која су прожета снажним националним набојем. „Горски вијенац“ посвећен је праху оца Србије, великом вожду Карађорђу. Наш јединио нобеловац, Иво Андрић је у свом чувеном есеју, Његош као трагични јунак косовске мисли, нагласио да се речи Косово и Бог најчешће помињу у његовом делу. Ништа од тога не треба да нас чуди узмемо ли у обзир у каквим околностима је Његош одрастао и на којим темељима је формирао своју личност и убеђења. Његош је као и друга српска деца тог времена растао уз огњиште и гусле. Односно уз народну епску песму, која је обликовала тадашњу српску младеж широм Балкана, а посебно на том простору Црне Горе и Херцеговине. Слушајући приповедања гуслара о Душановом царству, Лазаревој жртви и Обилићевом јунаштву на Косову, та српска деца одрастала су у нади и уверењу да ће они бити ти који имају историјску мисију да буду осветници Косова, да буду они који ће обновити стару славу државе Немањића и збацити са свог народа јарам вишевековног турског ропства. Један од тих дечака био је и Радивој Томов, по великом Андрићу „прототип косовског борца“ чија су снажна српска национална осећања несумњиво инспирисала и обликовала његов како политички тако и књижевни рад.
Управо зато, свака расправа о Његошу Србину или Његошу Југословену суштински је беспредметна. Сама по себи она је последица садашњих ревизионистичких конструкција базираних на потреби одређених политичких структура у Црној Гори да пронађу алиби за национални инжињеринг који спроводе. За Његошева живота, такво питање се никад није ни постављало јер је било сувишно. Југословенство је представљало идеал коме су тежили тек појединци из и онако скромних елитних кругова балканских народа. Обично, они који су попут Његоша имали довољно снаге да искораче из својих уско националних кругова и да размишљају о потреби и бенефитима ширих интеграција. Свакако да су то били визионари, људи испред свог времена, али то никако не значи да су се одрицали свог националног идентитета. На крају крајева, зар није непримерено и крајње потцењивачки према самом Његошу, када неко данас говори да је он поистовећивао српство и југословенство? Зар ико може да поверује да један од највећих умова са овог поднебља није могао и умео да по том питању направи разлику? Наравно да јесте! Његош никад није имао кризу идентитета као што је имају они који данас доводе у питање његово српско национално осећање. Велики владика, песник и државник је добро знао ко је и шта је, а иза себе је оставио своје целокупно књижевно, научно и државничко дело као највреднији легат свом народу, али и као вечну и најтврђу брану сваком историјском и националном инжењерингу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лазар Томановић, Петар II Петровић Његош као владалац, Талија издаваштво, Ниш, 2021.
Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли. Коларчев народни универзитет, Београд, 1935.
Радош Љушић, Историја српске државности. Књ. 2: Србија и Црна Гора: нововековне српске државе. Огранак САНУ: Беседа: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа 2001.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Његош и Ловћен. Православље, Београд, 1971.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Пеатар II Петровић Његош: 150 год. Културно-пропагандни центар, Нови Сад, 1963.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Његошев лик. Обод, Цетиње, 1963.
Љубомир Дурковић-Јакшић, Митрополија црногорска никада није била аутокефална, Свети архијерејски синод Српске православне цркве – Митрополија црногорско-приморска, Београд-Цетиње, 1991.
Раковић Александар, Црногорски сепаратизам. Београд, 2019.
Александар Д. Стаматовић, Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219–1999), Светигора, Цетиње, 1999.
Остави коментар