Нотабилитети и њихова политика у Војводини

Нотабилитети и њихова политика у Војводини

Аутор: Милош Савин

Усвајањем Основе програма за српску либерално-опозициону странку, коју је у часопису Застава предложио Светозар Милетић, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм је постао основа српског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет Срба у Угарској. Бечкеречки програм се противио аустроугарској нагодби, залажући се за самосталност Угарске, унутар које би се немађарске народности, које су чиниле већину, лакше избориле за своја аутономна права. Такође, Бечкеречки програм је опонирао и Закону о народностима, који је предвиђао постојање само једног, мађарског, политичког народа у Угарској, којем би припадали сви њени становници. Овај закон је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, који је на први поглед либералан, за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Бечкеречки програм је поред наведеног, захтевао решење источног питања, у оквиру кога ослобођење и уједињење балканског Српства. Програм је такође инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. У вези са Хрватском, овај документ се залагао за независност Хрватске у односу на Угарску, те је био у опозицији према хрватско-угарској нагодби.

Термин нотабилитети се односи на опозицију Бечкеречком програму унутар Српске народне слободоумне странке. Одређени, у почетку мали број, српских политичара из редова саме Милетићеве странке, већ четири године након усвајања програма, почео је да сматра за неопходно одустајање од велике политике, и фокусирање на политику у оквиру српских аутономних црквено-школских органа. Ова група ће се званично издвојити из Српске народне слободоумне странке усвајањем великокикиндског рограма 1884. године С обзиром да су је чинили стари народњаци који су инсистирали на свом угледу, њихови противници ће их подругљиво, иронично и пежоративно прозвати нотабилитетима. Овај термин се брзо проширио и постао конвенција у историјској науци. Не постоји ни један други адекватни термин којим би се означила ова, условно речено, опортунистичка група српских политичара.

На народно-црквеном сабору 1869/71. године Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Већ на Преображенском сабору Милетићеви либерали као већинска група. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала да наместо преминулог паријарха Маширевића, изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор у сред сесије.

Још 1871. године, у последњој години мандата председника угарске владе грофа Ђуле Андрашија, влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара окупљених око часописа Србски народ, који је уређивао Јован Грујић Јота, окорели десничар. Андраши је ступио и у контакт са намесничком владом у Кнежевини Србији од које је затражо да му помогне да се из Српске народне слободоумне странке издиференцирају умерени елементи, који би деловали опозиционо према Милетићу. Андрашијеви захтеви су наишли на плодно тло у Београду, пошто је намесник Миливоје Петровић Блазнавац сматрао да је Милетић нитков кога треба обесити. Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Неуспела акција Милетићеваца из Уједињене омладине српске да изазову устанак на Балкану, помало је угасила жар међу његовим следбеницима, а дошло је и до помирљивијих тонова. Михаило Полит Десанчић, Милетићев ученик и политички саборац је у часопису Народ, написао текстове о непогрешивости папе, који су сватани као критика на рачун Светозара. Часопис Народ Јована Суботића је и основан са циљем да подржава Српску народну слободоумну странку али на умеренији начин од Заставе. Услед наведеног на Другој бечкеречкој конференцији извршена је ревизија Бечкеречког програма, али се није одустало од основних начела.

Десница (коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзерваривци, помогнути од стране угарске владе) окупила се се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године. Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспорава, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се, исправе, допуне и сл. У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима, тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка. Стратимировићу је из фокуса побегло питање Хрватскоугарске нагодбе. Наиме Српска народна слободоумна странка из Угарске и Хрватска народна странка и Славоније и Хрватске су до 1873. године чиниле несаломиви опозициони блок. Међутим 1873. године, дошло је до погодбе између хрватске Народне странке и мађарске владе, усвајањем ревидиране Хрватскоугарске нагодбе. Хрватски народњаци су на овај начин срушили заједнички српскохрватски опозициони блок, што је значајно нашкодило Политити Српске народне либералне странке. Значајан део српских посланика из Српске народне слободоумне странке остао је уз хрватске народњаке, те учествовао у власти. На овај начин је дошло до првог отвореног иступања нотабилитета. Исте 1873. године укинута је и војна граница, за коју се слободно може рећи да је била касарна Милетићеве странке, у страху од чије реакције. Мађарска влада није смела да претера са репресијама према њему.

Суштину онога што можемо назвати нотабилитетском политиком у Војводини, представља политика сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке Нике Максимовића. Почетак његовог нотабилитетства датира управо из исте 1873. године. Свестан да је странка у напону снаге, Максимовић је није напустио, већ је деловао унутар противно њеном програму и Светозару Милетићу. Схвативши ситуацију, Милетић је јавно преко Заставе затражио од Максимовића да изађе пред српску јавност са својим програмом или да се јавно дистанцира од Бечкеречког који је у кулоарима критиковао. Максимовић је потпуно игнорисао Милетићев позив, наставивши да делује унутар исте странке, нападајући лично Милетића. Сматрао га је главним кривцем и узрочником свега што није добро. Све Милетићеве грешке је предимензирао, не пропуштајући прилику да га етикетира. Михаило Полит Десанчић је у име новосадског дела странке на максимовићево понашање упозорио Јована Вујића Старијег који је био истакнути члан и председник бирачког одбора Српске народне слободоумне странке у Сомбору. Вијић је о Максимовићевом понашању известио сомборске бираче, што опет није утицало на промену његовог понашања, сем што је разво огромну личну мржњу према Милетићу ког је чак позивао на двобој.

До прве значајније поцепаности унутар Српске народне слободоумне странке дошло је уочи избора за Угарски сабор 1875. године и то управо у Сомбору. Бирачи народне странке окупљени у две фракције предложили су два кандидата, Живојина Кирјаковића блиског Милетићу и Нику Максимовића. Међусобно трвење је било огромно, тако да на крају ни један од кандидата Српске народне слободоумне странке из Сомбора није имао довољан број гласова да уђе у Угарски Сабор.

Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а суђење на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. Године. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању.

Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, политика је била разводњена. Током избора за Угарски сабор 1878. године Максимовић је поново желео да се кандидује у сомборској изборној јединици испред Српске народне слободоумне странке. Значајна група сомборских бирача је ушла у жесток сукоб са Максимовићем и предложила да кандидат за посланика у њиховој јединци буде Михаило Полит Десанчић. Максимовић је био уплашен од понављања сценарија са предходних избора. Полит се, на основу писама Максимовићевих сарадника, уплашио приче да Сомборци из локалпатриотских побуда никада не би гласали за кандидата који долази из Новог Сад. Изгубљени без Милетићевог вођства, новосадски либерали, су подржали идеју да се Полит повуче, сматрајући да је брука да у српској средини попут Сомбора опет дође до пропасти оба кандидата Српске народне слободоумне стрнке. Максимовић је био условљен да за подршку средишњих органа странке, потпишше изјаву, да чврсто стоји уз странку (и програм) која ће бити дистрибуирана у Сомбору. Током избора велик број бирача, који је иницијално предложио Полита се уздржао од гласања. Максимовић је једва победио, али је одмах након победе наставо са дотадашњом политиком. Кризу политике Српске народне слободоумне странке у том периоду најбоље илуструје чињеница да се странака, идући линијом мањег отпора, де факто одрекла своје бирачке базе у Сомбору, у корист фигуре која је отворено радила на подели странке.

Након опоравка Милетић је у Новом Саду, априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети, међутим, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. „Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти, нема места на збору ове странке.ˮ Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао „народносни папаˮ. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету – либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. У августу 1882. године. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Убрзо након тога се и Михаило Полит Десанчић пасивизирао. Странку је фактички наставио да води Миша Димитријевић, уз помоћ првог човека новосадских либерала Илије Вучетића.

Упораном опозицијом Милетићу и Бечкеречком програму Ника Максимовић је створио огромну препознатљивост у оквиру странке. Многи су га видели као новог првака странке. Максимовић се, међутим, управо у том моменту одлучио да истраје у својој изворној намери и да створи сопствену странку и програм на темељима Српске народне слободоумне странке. Максимовић је за 25. март 1884. годину сазвао конференцију за 40 најистакнутијих чланова странке, у Будимпешти у луксузном хотелу Хунгарија. Нови нотабилитетски програм у четири тачке, изнео је и образложио др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према влади, и борба за српска права у доследној примени Закона о народностима и у оквирима Српске црквеношколске аутономије. Група око Мише Димитријевића није учествовала у раду конференције, али је зато вршачки социјалиста Ђока Милосављевић оспорио право Будимпештанској конференцији да доноси било какве одлуке у име странке. Нотабилитети су донели одлуку да се организује збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди на коме ће се о предлогу програма расправљати. Пред саму конференцију у Будимпешти је боравио и Миша Димитријевић, који је пре њеног одржавања покушао да у личним разговорима са њеним учесницима, издејствује да одустану од одржавања конференције. Пошто у томе није успео, конференцију је, са још четворицом позваних делегата, бојкотовао.

Уз подршку угарских власти, нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места, највише из Сомбора и Панчева, које је постало центар нотабилитетске политике. За председника збора изабран је дотадашњи вишеструки посланик Српске народне слободоумне странке из Велике Кикинде – Миша Сабовљевић, а за известиоца – др Стеван Касапиновић из Панчева. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића, упркос апелу Јована Јовановића Змаја да Миша Димитријевић подстакне масовни одлазак бирача у Кикинду, да би се спречила подела странке. Нотабилитети из Угарске су наставили опозициону политику према клеру предвођеном од стране патријарха Германа Анђелића на Српском народно- црквеном сабору, за разлику од српских нотабилитета из Хрватске који су били у савезу са клером. Убрзо након формирања сопствене Народне странке, односно Великокикиндског програма, нотабилитети су изгубили утицај, а угарска влада интересовање за њих. Део нотабилитета је прешао директно на страну Угарске владе, део се касније вратио политици либералне странке, а језгро је наставило да функционише и током прве деценије двадесетог века кроз часопис Слога у Сомбору, који ће временом прерасти у гласило конзервативних демократа.