Нова двополарност
Аутор: Милорад Вукашиновић
Једна од најважнијих последица светске економске и финансијске кризе од 2008. године до данас огледа се у краху концепта „униполаризма“ и последично „американоцентричне“ идејно-филозофске и геополитичке слике света. Подсетимо, ова концепција свој врхунац доживела је деведесетих година прошлог века када се унутар победничког „атлантистичког блока“ појављују два различита стратешка модела постхладноратовског моделирања света. Први је артикулисао теоретичар Фукујама у свом знаменитом огледу „о крају историје и последњем човеку“, а који је у то време осликавао једну врсту „идеолошког оптимизма“ карактеристичног за западњачки „леволиберални атлантизам“ и његове концепције „радикалне десуверенизације светског поретка“ у корист интереса глобалистичких (транстериторијалних) центара моћи. Као реакција на Фукујамину хипотезу о „крају историје“, настала је Хантингтонова теорија о „судару (сукобу) цивилизација“ која представља „конзервативни“ геополитички манифест „преобликовања светског поретка“ у атлантском кључу, али на другачијим основама.
Хантингтонов геополитички образац почива на премиси „Запад против остатка“ и у извесној мери представља реафирмацију принципа „двополарности“ у светској политици. Разуме се овде није реч о хладноратовском биполаризму (САД – СССР) већ о једној сасвим другачијој перцепији светског поретка која је заснована на цивилизацијском груписању држава и народа, а која свакако има и своју конкретну просторну димензију. Хантингтон је сматрао да је егзистенцијални интерес Запада у јачању своје цивилизације (католичко – протестантске) и одбацивању ширења идеологије глобализма коју је после догађаја од 11. 9. 2001. у САД-у назвао „још једном идеолошком утопијом“. Посебно занимљива је његова теза о „униполарно – мултиполарном свету“ за који је веровао да ће спонтано настати као закономерна последица модернизације светске економије, али без наметања западњачке идеологије (вестернизације) која код незападних цивилизација изазива стање „културне шизофреније“. Дакле, Хантингтон је постојање „цивилизацијске алтернативе“ посматрао као историјску неминовност, али је преобликовање светског поретка у цивилизацијском кључу дефинисао као модел очувања западне (америчке) доминације.
Нова двополарност једна је од најважнијих тема и руске евроазијске геополитичке доктрине. У њеном средишту је идеја о „Великом копну“ која подразумева повезивање простора и одговарајућих ресурса по принципу „регионалне глобализације“. У овом моделу Русија се доживљава као духовно-просторни стожер Континента који отвара „нови цивилизацијски циклус“ чије су карактеристике: примат политичког над економским фактором, ширење и изградња гасне инфраструктуре у функцији развоја реалне економије, стварање наднационалних тела у којима се одлуке доносе по принципу консензуса, јачање суверене демократије и право сваког народа на сопствени начин живота. Дакле, насупрот „сукобу цивилизација“ овај геополитички концепт нуди идеју о „прожимању цивилизација“ као битно другачијој парадигми у односу на атлантистичку.
Са становишта евроазијске доктрине врло су интригантна промишљања о Европи „геополитички еманципованој“ од америчког утицаја. За разлику од „атлантистичке геополитике“ која Европу своди на „католичко – протестантски свет“ и инсистира на строгој линији разграничења у односу на православље, евроазијска концепција почива на другачијој верзији Европе „од Атлантика до Урала“ (правац Запад – Исток) као јединственом географском простору који повезују пуновредне европске нације и њихове традиције и културе, закономерно супротстављене утицајима „с оне стране Атлантика“.
У овако виђеној слици Европе (Евроазије), Балкан и српске земље (израз Ј. Цвијића) постају подручје од изванредног стратешког значаја. За разлику од „атлантистичке геополитике“ која настоји да тзв. Западни Балкан (првенствено Србију) трајно измести из „европског културно-цивилизацијског и хришћанског круга“ (подршка тзв. независности Косова), евроазијска геополитичка доктрина Србију, са Косовом и Метохијом, посматра као „балкански Хартленд“ тј. Средишњу земљу без које, због њеног стратешког положаја, није могућа потпуна геополитичка еманципација не само Балкана него и шире европског континента. Нема сумње да се у условима краха „американоцентричне слике света“ отварају другачије глобалне цивилизацијске перспективе, па и идеја о „деатлантизованом Балкану“ коју нарочито подстичу два глобална геополитичка пројекта: Турски ток и кинески „Један појас – један пут“. За нас на овим просторима то је егзистенцијално питање.
Остави коментар