Нови Хладни рат

Нови Хладни рат

Аутор: Милорад Вукашиновић

Хладни рат је назив за развој међународних односа после Другог светског рата, који је означавао крајњу заоштреност у односима између САД-a и Совјетског Савеза. Овај термин први је употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, за време једне дебате у Америчком конгресу 1947. године. Ипак, у основи, овај појам везује се за личност британског премијера Винстона Черчила и његов чувени говор из марта 1946. године у Фултону (САД) када је позвао на „крсташки рат“ против комунизма и војнополитичко обједињавање „атлантске заједнице“, што се и догодило формирањем НАТО-a 1949. године. Као што је познато, на процес обједињавања „западне заједнице“, Совјетски Савез је одговорио формирањем Варшавског пакта 1955. године.

Мада су за време Хладног рата попришта „посредног сукобљавања“ две суперсиле биле државе Трећег света (Кореја, Вијетнам, Авганистан и др.) нема никакве сумње да је у средишту хладноратовског сучељавања била Европа. Данас нема никакве дилеме да су САД биле главни покретач овог рата око чијих суштинских узрока постоји више школа мишљења. Једна група теоретичара сматра да разлоге за Хладни рат треба пре свега тражити у незадовољству одређених „корпоративних“ кругова исходом Другог светског рата. Наиме, захваљујући победоносном походу Црвене армије, политичка географија „Источне Европе“ добила је 1945. године сасвим другачији изглед у односу на планове „светске закулисе“. Подсетимо, у документу „Рат и мир“ који су 1942. године сачинили експерти суперутицајног СИО, ово подручје (Источна Европа) замишљено је да буде једна врста „санитарног кордона“ – ланца „лимотромфних држава од Балтика до Јадрана“, чија је улога требало да буде у трајном спречавању „копненог“ повезивања Руса и Немаца, али и обуздавању послератног утицаја Совјетског Савеза на европском тлу, разуме се под америчко-британском посредном контролом. У том смислу мање–више позната је даља историја обједињавања Запада по овом основу, од Кенановог „дугог телеграма“ из 1946. године, до формирања посебних „тајних НАТО армија“, терористичких групација чија је основна улога била да кроз контролу политичког процеса, по сваку цену, спрече долазак прокомунистичких групација на власт у било којој од земаља Западне алијансе.

Јавности су, међутим, мање познате полемике које су после Другог светског рата вођене унутар совјетског естаблишмента. На ову тему у савременој Русији написано је неколико занимљивих радова који разоткривају дубоке поделе унутар совјетских структура моћи. Изгледа да ни лично Стаљин није био задовољан послератним геополитичким положајем СССР–а, који је нарочито у Европи, био стратешки недовршен и захтевао је огромне војне и финансијске издатке за одржавање „статуса кво“. Већ 1953. године Л. Берија изашао је са песимистичном проценом о Источној Европи, што је натерало Стаљина да озбиљно разматра планове о стратешком повезивању са Кином. Постоји и верзија која Стаљинову намеру о стратешкој преоријентацији ка Кини повезује са његовом „изненадном смрћу“ те исте 1953. године. Без намере да се детаљније бавимо овом темом, делује доста уверљиво теорија о „самораспуштању Совјетског Савеза“ и свесном напуштању Немачке и Источне Европе, што је изнова актуелизовало питање геостратешке контроле над овим подручјем.

Нов моменат је било свакако уједињење Немачке која се одједном појавила као главни претендент за контролу над Источном Европом, а што је суштински угрожавало интересе „атлантске заједнице“ у Европи и био кључни разлог проширења НАТО-a на Исток. Политика „униполарности“ и стратегија ширења на Исток изазвали су реакције не само у Русији и Европи, него и у круговима америчке академске заједнице. Тако је Џорџ Кенан изјавио још 1998. године да ће ова политика довести до „почетка новог хладног рата“, и узроковати политичку дестабилизацију Европе.

Нема никакве дилеме да актуелни догађаји, посебно односи на релацији Запад – Русија, веома убедљиво потврђују Кенанове речи. Наиме, оно што је био идеал његове политике, а то је борба против подела у Европи, завршило се стварањем „нових берлинских зидова“, пре свега на подручју садашње Украјине и некадашње Југославије. У исто време политика одржавања „глобалне империје“ вратила се америчким грађанима као „бумеранг ефекат“ кроз пад животног стандарда, делокализацију производних ресурса у земље трећег света, и крах концепта „Америке као идеје“ – универзалног модела за остатак света. Све то ствара претпоставке за један нестабилан и непредвидив свет чији смо савременици.

Новина у односу на „стари Хладни рат“ је појава нових центара економске и политичке моћи (БРИКС) који суштински захтевају равномернију расподелу добити у процесима глобализације. То свакако подразумева постизање минимума универзалне сагласности око основних принципа међународног правног и политичког поретка.