НОВИ ЗАМАХ ВОЈВОЂАНСКОГ АУТОНОМАШТВА?

Аутор: мср Срђан Граовац

На широкој и шареноликој лепези српског политичког живота посебно место заузима феномен војвођанског аутономаштва. Тачније, то је политичка идеја која деценијама опстаје, јача и слаби зависно од околности у којима се манифестује, али и од снаге и капацитета оних који представљају њене носиоце. Чињеница да аутономаштво никада није имало значајно упориште међу становништвом северне српске покрајине, што су сви избори од обнављања вишестраначја у Србији и показали, ипак није пресудно утицало на то да ова идеја сама по себи природно одумре. Чак смо крајем 2024. и почетком 2025. године постали сведоци покушаја да се идеја аутономаштва поново ревитализује и да се уздигне на пиједестал српске јавности као једно од најважнијих политичко-друштвених питања. Колико је тако нешто изводљиво, односно, да ли постоји могућност за неку нову ренесансу војвођанског аутономаштва најбоље можемо сагледати, ако то питање ставимо у контекст садашњих унутрашњих, регионалних и глобалних политичких токова, али и ако сагледамо генезу и пратимо историјски еволутивни процес развијања тог питања.

Иако идеју аутономаштва примарно везујемо за крај Другог светског рата и успоставу комунистичке Југославије, чији државно правни поредак је изнедрио Социјалистичку Аутономну Покрајину Војводину (САПВ), њене корене треба тражити још у периоду између два светска рата. Посебно у деловању Хрватске сељачке странке (ХСС), као носиоца идеје федерализма у време Краљевине Југославије. Наиме ХСС је свој политички активизам у међуратном периоду посветио борби против унитаризма и такозване српске хегемоније, а са циљем да се успостави хрватска федерална јединица. Односно, уколико би Југославија била подељена на више федералних субјеката ХСС је захтевао формирање хрватске федералне јединице или пак уколико би земља била устројена на дуалистичком принципу, вођство најјаче хрватске странке у држави очекивало је стварање једне федералне јединице са већинским хрватским етничким корпусом и утицајем. Пошто су највећу препреку федерализацији имали у српској политичкој елити, која је била традиционално опредељена ка унитаристичком државном уређењу на ком је почивала и Краљевина Србија, док је у федерализму видела не само извор нестабилности већ и увод у сепаратизам, Влатко Мачек и другови морали су применити тактику изолације тих унитаристичких структура у земљи. Тачније, тражили су савезнике у различитим мањинским етничким заједницама, које су такође тежиле аутономији, али и унутар одређених српских политичких структура. Посебну пажњу посветили су пречанским Србима, па и онима на простору данашње Војводине, где су на темељу одређених културолошких, економских и историјских посебности, подстицали регионални партикуларизам не би ли и на тај начин обезбедили што ширу подршку за свој федералистички блок. Сараднике на том плану стварања што ширег фронта против Београда и централне Србије, бастиона унитаризма, ХСС-овци пронашли су у Душану Бошковићу и појединим војвођанским Србима. Тачније у онима који су излаз из перманентне политичке кризе, са којом се Југославија суочавала од свог постанка, видели управо у попуштању хрватском фактору и прихватању идеје федералне Југославије.

Управо овај пречански, касније „Војвођански фронт“, представљао је клицу аутономаштва које се савршено уклапало у ширу стратегију хрватских политичких елита са циљем да се обезбеди слабљење српског утицаја у земљи, али и централних власти генерално. Војводина је, у визијама ХСС-ових стратега, требала да има засебну федералну јединицу, у случају у колико би Југославија била подељена на више федералних јединица, док би у евентуално дуалистички уређеној земљи ако не цела онда бар њен део (Бачка и Срем) припао западној федералној јединици у којој би хрватски фактор био доминантан. Играјући на карту специфичности тог дела земље, који је вековима био део Хабзбуршке монархије, хрватска политичка елита покушавала је да створи јаз међу „пречанским“ и „србијанским“ Србима и да прве веже за своје интересе. Одвајањем пречанских, а самим тим и војвођанских Срба од Београда, политичке елите у Загребу рачунале су да ће српски етнички простор поделити, а српски фактор, као носиоце унитаризма, маргинализовати. Бошковић и други војвођански Срби, који су подржавали ту аутономашку идеју, несумњиво су показали висок степен политичке незрелости и слабости. Иако из најбољих намера, да се обезбеде одређени регионални економски интереси Војвођана, као и да се задовољи хрватски фактор што би представљало кључни искорак ка пуној стабилизацији земље, радили су у корист оних који су на концу имали искључиво уско националне, великохрватске и сепаратистичке тежње. За те српске аутономаше Војводина је била географски појам. Неспорно српска, али и територија са одређеним економским, културолошким и историјским особеностима, које је требало уважити у заједничкој држави, што се по њиховом мишљењу могло постићи управо кроз аутономију Војводине и федерализацију земље. Самим тим, својим деловањем они су посејали семе аутономаштва, које је касније максимално експлоатисано у комунистичкој Југославији.

Након завршетка Другог светског рата и победе комунистичких револуционарних снага предвођених Јосипом Брозом Титом, Југославија је подељена на шест федералних јединица и две покрајине. Био је то тренутак тријумфа федералистичких принципа. Истих оних које је у међуратном периоду заговарао ХСС, а које су нови комунистички господари Југославије представили као дуго очекивани лек за национално питање, нерешиву енигму са којом се носила монархистичка Југославија. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је за константну нестабилност са којом се заједничка јужнословенска краљевина од свог настанка суочавала кривила српску буржоазију и њене хегемонистичке, великонационалне тежње. Пошто су подјармили све друге народе у земљи српски националисти су, по мишљењу стратега у КПЈ, узроковали незадовољство и фрустрације у југословенском друштву, што је на концу био узрок нестабилности државе. Управо зато, Тито и другови прихватили су начело да нова Југославија мора функционисати по принципу „што слабија Србија то јача Југославија“. Примена те формуле подразумевала је федерализацију земље и разбијање српског етничког простора. Остали народи у тим околностима осећали би се мање угрожено од великосрпске хегемоније, док би Срби пак били задовољни тиме да су, иако подељени унутрашњим границама, обједињени у заједничкој држави. Тако осмишљена политика решавања националног питања имала је далекосежне последице за судбину српског народа, али и целокупне Југославије. Национални инжињеринг је попримио неслућене размере, а по правилу ишао је на штету српског етничког корпуса. Пример за то је одлука југословенских комунистичких лидера да крену путем стварање црногорске и македонске нације. Некад јединствен српски етнички простор тиме се разбијао, а српски фактор несумњиво слабио. Међутим ту није стављена тачка. Чак и таква Србија, без Македоније са којом је ушла у Југославију, Црне Горе која је несумњиво историјски била српска држава и без БиХ у којој су Срби и након геноцида у НДХ били већина, за комунистичке креаторе нове Југославије није била довољно мала да не би била претња за остале народе. Управо зато, у оквиру републичких граница СР Србије формиране су и две покрајине, на југу Косово и Метохија и на северу Војводина.

Пошто је аутономија Космета суштински била Албанска национална аутономија, могло се очекивати да ће она у пуном смислу испунити своју улогу и доследно бити антисрпски опредељен део Југославије. Међутим, у Војводини која је већински била српска, тако нешто се и није морало очекивати. Управо зато комунистички креатори националног инжињеринга применили су модел којим се служио и ХСС и његови сарадници из Војвођанског фронта у међуратном периоду, а то је инсистирање на „војвођанској посебности“. На првом месту културолошкој посебности, базираној на наративу да је Војводина у културном смислу на вишем нивоу развоја, као и Хрватска и Словенија, од остатка земље који се вековима налазио под ретроградним турским јармом. Затим и на економској посебности, која је полазила од тога да је Војводина уз Словенију и Хрватску један од најразвијенијих делова Југославије, свакако изнад остатка Србије, па самим тим има и другачије економске потребе. Такође, инсистирало се и на трећем принципу посебности, а то је историјска. Ова посебност односила се на специфичне околности у којима се Војводина развијала, у оквиру Хабзбуршке монархије као и Хрватска и Словенија, па је самим тим и по принципима историјског развоја више делила судбину са западним републикама заједничке државе, него са Србијом. Уставом из 1974. године покрајине су скоро по свим критеријумима сем по имену уздигнуте у статус република, чиме су се чак и формално правно кидале скоро све везе покрајина са Београдом. Тиме је тај принцип посебности, још више ојачан кроз давање чврстог правног оквира за Војводину, а следствено томе и кроз институционално везивање елитистичких структура у Војводини за Нови Сад. Политика инсистирања на разликама између Срба у Војводини и Срба у Србији, а које наводно Војвођане природно усмеравају ка Загребу и Љубљани, на тај начин добила је снажан подстрек. Ударањем темеља широке институционалне аутономије, а која се надовезивала на већ формиран наратив о посебности Војвођана, практично су стварани и предуслови за отпочињање процеса формирање нове нације и то у доброј мери по угледу на црногорску.

Међутим, за тај последњи корак није било довољно времена. „Антибирократска“ или „Јогурт револуција“ означила је победу централистичких снага у Савезу комуниста Србије (СКС). Тиме су, уочи распада СФРЈ, аутономашки кадрови смењени и маргинализовани. Буђење српског национализма и демократско изражавање грађана на изборима, такође нису ишли на руку аутономашким круговима, тако да је деведесетих година њихово деловање и утицај у политичком животу СР Југославије сведен на тек борбу за прелазак цензуса. Суштински, демократизација друштва и ослобађање српског национализма из стега комунистичког репресивног апарата, показали су тих деведесетих година прошлог века да аутономаштво није захватило шире слојеве друштва, већ само оне привилеговане комунистичке елите навикнуте да имају власт и све бенефите које она носи у северној српској покрајини.

Међутим, треба истаћи да чак и у тим околностима потпуног пораза идеје аутономаштва те малобројне и слабашне политичке организације са војвођанским предзнаком и аутономашким програмом нису се одрицале политичког наратива који је формиран у комунистичкој Југославији. С тим да је тај наратив донекле прилагођен новонасталим околностима економског суноврата који је дошао као последица рата и санкција. Аутономаши су и даље инсистирали на својој посебности, па чак и супериорности у односу на грађане из остатка Србије, али и на томе да је кривац за све економске недаће Војвођана не само рат и санкције, него Београд и укидање аутономије из 1974. године. Па чак и након 5. октобра 2000. године, када су те аутономашке снаге постале део свих нивоа власти у држави и преузеле одговорност за њену судбину, нису се одрицали тог негативног наратива према Београду. Наиме, у комунистичкој Југославији, као и краљевини раније, сепаратистичке снаге су увек играле на карту подстицања незадовољства грађана према Београду, центру заједничке државе. Остале су упамћене чувене пароле као синоним за такав политички дискурс као што су: „Загреб ради Београд се гради“ или „Трепча ради Београд се гради“, што су узвикивали хрватски и албански сепаратисти. На тај начин, крајње перфидно, слала се порука сваком појединцу да Београд својим деловањем угрожава његову личну и егзистенцију његових најближих. Тиме су буђени најдубљи страхови код сваког појединца, а страх од угрожавања егзистенције спада управо у такве.

Управо су се аутономашке снаге, било оне отворене из ЛСВ-а или прикривене из ДС-а, обилато користиле тим наративом у петоктобарској Војводини. Најбоље то можемо уочити на примеру Новог Сада, главног и највећег града у северној српској покрајини чија судбина је представљала огледало целе Војводине. Наиме, Нови Сад је након Другог светског рата такође имао динамичан раст запослености. Управо у том периоду изграђени су индустријски гиганти у којима су радиле десетине хиљада Новосађана. Победа, Југодент, Новкабел, само су нека од имена тих привредних субјеката по којима је наш град био препознат као важан индустријски центар бивше државе. Деведесетих година прошлог века уследио је период санкција. Већина тих предузећа тада је стагнирала или бележила губитке, да би након „петооктобарских“ политичких промена у земљи нове „демократске“ власти одлучиле да „ставе катанац“ на фирме од којих је Нови Сад живео. Тиме су десетине хиљада радника „истеране на улицу“, град је економски осакаћен, а капацитети за његов даљи развој драматично су смањени. Можемо слободно рећи да је у том периоду од 2000. до 2012. године град више животарио него што је, користећи све своје изузетне потенцијале, живео и развијао се. Да ствар буде још и гора, нови аутономашки властодршци, не само што су са својим сарадницима „ставили катанце“ на старе гиганте, него током целокупног период своје владавине нису успели да доведу нити једног озбиљног инвеститора у производњи. Није изграђена ни једна фабрика, која би обезбедила нова радна места и бар делимично ублажила ту лошу привредну слику града. Ако су покрајинске и градске власти деведесетих година прошлог века у санкцијама имале оправдање за недостатак било каквих значајнијих економских резултат у Новом Саду, онда њихови „демократски“ наследници то свакако нису. Санкције су биле укинуте, економска криза није се још ни назирала, али њихови резултати су ипак изостали.

Кључни наратив покрајинског и градског руководства у Новом Саду сводио се тада на то да је главни кривац за лоше економско стање и препрека за развој целокупне покрајине недовољан степен аутономије и ретроградне унитаристичке политичке структуре у Београду. На тај начин поново је чак и са позиција власти наметан тај традиционални перфидни аутономашки наратив којим се подстиче анимозитет грађана у Војводини према Београду наводно одговорном за угрожавање њихове егзистенције. Управо у том периоду дешава се и највећи раст подршке аутономашким структурама, што су показали општи избори 2012. године. Међутим, ти резултати нису били довољни да аутономашке структуре задрже власт. Победа СНС-а довела је до промене власти на републичком, затим градском и покрајинском нивоу, након чега су се ствари почеле драматично мењати. Премијер, а касније и председник Републике Србије Александар Вучић ставио је акценат своје политике на економски опоравак земље. Приоритет је постао отварање нових фабричких хала, а самим тим и нових радних места у Србији. Исти сценарио имали смо прилику да видимо и у Новом Саду. Градоначелник Милош Вучевић је добро разумео да без снажне привреде Град Нови Сад нема будућност. Кренуло се у борбу за привлачење страних инвестиција и отварање нових радних места. Убрзо, резултати су постали очигледни. Хиљаде људи добило је посао у новоотвореним фабричким погонима Аптива, Лира, Континентала, Нидек, итд.

Данас Град Нови Сад има око 175000 запослених. Вратимо ли се дванаест година уназад уочавамо да је 2012. године у Новом Саду радило 130000 људи. Скок од готово 45000 новозапослених јасан је показатељ успешне економске политике. Драматично смањење незапослености донело је грађанима још један важан бенефит, а то је раст зарада. Како се потражња за радницима увећала, скочила је и цена рада. Просечна плата у нашем граду те 2012. године била је 47.502,00 динара. Месеца септембра 2024. године просечна зарада у Новом Саду износила је више од 112.000,00 динара. Процентуално гледано приходи Новосађана су у протеклих дванаест година увећани за више од 140%. Управо то је показатељ историјских промена у нашем граду. И никако их не можемо приписати случајности, већ визији и мукотрпном раду. Синергија свих инстанци власти у земљи, са задатком да се постигне заједнички циљ, показала се као благодетна. А сви они, који су говорили да се Град Нови Сад и АП Војводина не могу адекватно развијати због некаквих, само њима знаних, ограничења из Београда, показали су да им је „аутономаштво“ искључиво било покриће за сопствени нерад, неспособност или корумпираност.

Управо због свега наведеног можемо закључити да су последњих дванаест година биле кобне за аутономашки покрет у Војводини, који је гурнут на маргину и државне и покрајинске политичке сцене. Нема сумње да је такав развој ситуације нешто што можемо сматрати крајње позитивним исходом. Јер, када анализирамо све изнете чињенице лако се можемо сложити да је војвођанско аутономаштво суштински антисрпска идеја, која је представљала средство хрватских и комунистичких политичких елита у њиховој тежњи за разбијањем српског етничког корпуса и умањи значаја српског фактора у заједничкој држави. Самим тим, сваки покушај ревитализације или неког новог замаха аутономаштва, на чему се ради последњих недеља, а кулминацију можемо очекивати у наредном периоду, требамо посматрати искључиво кроз призму потребе дестабилизације Србије. Тачније, као покушаја да се стари планови већ опробани у Југославији искористе у новим околностима, а са циљем ограничавања нарастајуће моћи Србије. Преплићу се на том плану интереси различитих регионалних центара незадовољних јачањем утицаја из Београда, пре свих политичких структура у Загребу, али и у Сарајеву, Приштини и Подгорици. Такође, не треба занемарити ни планове оних који имају, глобални геополитички значај, а који не желе јачање српског фактора на Балкану. Нема сумње да ће тај широк круг заинтересованих покушати да примене методе које су у прошлости већ користили када су радили у правцу сузбијања српског утицаја, а војвођанско аутономаштво се показало као нешто што им може бити од користи. Међутим, имаће на том плану овај пут претешку препреку, а то је претходних дванаест година власти оних који су својим радом и резултатима, тај кључни наратив војвођанског аутономаштва о Београду као егзистенцијалној претњи Војвођана у потпуности обесмислили.