О анархизму

О анархизму

Аутор: Лазар Слепчев

Као модерна политичка идеологија, анархизам се јавља упоредо са социјализмом, и то управо баштинећи у највећој мери корпус левих идеја. Отуда, анархизам и слови као левичарска идеологија, мада постоје и правци који га приближавају екстремној десници.

Име дугује старогрчком појму „Anarchos“, што у буквалном преводу значи: „Без ауторитета“, „Без власти“. Дакле, анархизам означава егзистенцију без власти и владара, односно без ауторитета било које врсте. Уопште, анархизам представља групу доктрина и ставова усмерених на веровање о томе да су држава и државна власт погубне и непотребне, односно да је централна тема анархизма побуна против државе, те институција закона и власти. Анархисти заговарају друштво без државе, у којем слободни појединци управљају својим животима без принуде и присиле. Односно путем добровољних споразума.

Посебну занимљивост представља и чињеница да је крајем прошлог века, као део субкултурне идеје Панк покрета, анархизам промовисан кроз чувени урбани графит, где је велико слово А, уоквирено великим словом О представљало фразу „Анархија је поредак“ („Anarchy is order“), што је алузија на Прудонову максиму: „Анархија је поредак без моћи“.

Да би анархизам имао своје идејно и теоријско утемељење, побринули су се многи мислиоци. У овом приказу, поменућемо само неколико најзначајнијих, чије су теорије оставиле најдубљи траг у промишљању ове идеологије.

Пјер Жозеф Прудон (1809–1865), француски политичар, социјалиста и први који је себе назвао анархистом. У делу „Шта је власништво?“, власништво одређује као крађу, а посебно критикује концепт државе. Прудон заговара радничко удруживање, укидање приватне својине и национализацију земље. Сматра да се револуција може извести мирним путем. Прудон заговара мутуализам, тј. филозофију узајамности. Реч је о поретку који произилази из узајамног поштовања интереса и достојанства појединца, као индивидуе слободне од било каквог ауторитета, угњетавања или насиља.

Вилијам Годвин (1756–1836), сматра да држава нема никакав легитимитет, те стога ни појединци немају никакву обавезу према држави.

Макс Штирнер (1806–1856), немачки филозоф и један од оснивача модерне филозофије нихилизма и егзистенцијализма, а посебно индивидуалистичког анархизма који назива егоизмом. Критиковао је колективизам и заговарао друштво у коме ће појединци испуњавати сопствене жеље. Познат по крилатици: „Ништа ми није важније од мене самог“.

Михаил Бакуњин (1814–1876), руски револуционар, теоретичар колективистичког анархизма, један од вођа Прве интернационале. Саборац, а касније и противник Карла Маркса.

Лав Николаевич Толстој (1828–1910), чувени руски писац, заговарао нестанак државе у анархистичком духу, те строги пацифизам и ненасилни отпор тиранији и експлоатацији. Због својих ставова је искључен из Руске православне цркве.

Ема Голдман (1869–1940), позната и као „Црвена Ема“. Пореклом је била из Русије, али је емигрирала у САД. Борила се за женска права, сексуалне слободе, право на абортус и контролу рађања.

Када је реч о основним карактеристикама анархизма, занимљиво је да се за ову идеологију често везују предрасуде, како о његовом насилном карактеру, тако и о његовој дивљачкој природи (анархопримитивизам). Међутим, теоретичари анархизма заговарају сасвим супротно становиште, тј. да је могуће живети у друштву у којем не постоји принуда било које врсте. Живот без принуде природно значи слободу, и то слободу од присиле и наметања, односно шансу да живимо животом који нам највише одговара. Основна претпоставка анархизма јесте да моћ коју један појединац или група спроводи над другим појединцима и групама, изазива већину друштвених проблема. Зато анархисти заговарају поредак који би био: 1) добровољан; 2) функционалан; 3) привремен; 4) мали (локалан). Од других карактеристика анархизма, поменућемо и одбацивање државе и власти, системског образовања, религије и капитализма. Циљ анархизма је достизање истинске људске слободе, док се децентрализација (уситњавање) сматра „мирним“ моделом за остварење анархизма.

Своје порекло, анархизам дугује просветитељском покрету и Француској револуцији. Обично га политичка теорија одређује као „раскршће“ између либерализма и социјализма.

Побројаћемо и основне принципе на којима почива анархизам. Пре свих, то су: 1) кооперација; 2) антиетатизам (противљење држави); 3) слобода и једнакост; 4) антикапитализам; 5) идеја самоеманципације, као предуслов за друштвену еманципацију; 6) слободна љубав.

Када су у питању школе мишљења унутар анархистичког покрета, њих првенствено условљавају различитост теоријских традиција и филозофских идеја, као и специфичност поднебља, те економски развој средине у којој настају. Најпознатији теоријски правци анархизма су:

• Индивидуалистички,
• Колективистички,
• Комунистички,
• Мутуалистички,
• Анархосиндикалистички и
• Постмодерни анархизам.

Те савремени правци, као што су:

• Зелени, или екоанархизам,
• Анархофеминизам.

Да би овај кратки приказ анархизма био комплетан, навешћемо и најзначајније историјске моменте, у којима је ова идеологија у мањој или већој мери остваривала свој утицај на друштвена кретања.

• Чикашка радничка побуна 1886. године имала је дубоко анархистички карактер.
• Доктрина „пропаганда делом“, популарна крајем 19. века, представљала је револуционарнији облик активизма. Карактеришу је политичка убиства.
• Револуција у Русији 1917. године представљала је и историјски разлаз анархиста и комуниста.
• Шпански грађански рат (1936–1939)  анархисти користе да успоставе власт на великом делу државне територије.
• Хипи покрет 1960-их и 70-их година 20. века, у свом темељу носио је анархистичку идеју, као и Панк покрет 1970-их.

Иако се стиче утисак да је анархистичка идеја изгубила историјску битку и да посустаје, ипак кроз форму еколошких и феминистичких покрета, она је и данас присутна, првенствено у борби против концепта глобалног капитализма.