Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Претходним текстом смо отворили једну велику и озбиљну тему идеолошког карактера, а у светлу политичке историје Србије 19. века. Наиме, приказали смо пут развоја конзервативне идеје, како од оног класичног традиционализма постустаничке Србије, дакле, оног конзерватизма који није био себе свестан у пуном идеолошком смислу, већ је више деловао на интуитивном нивоу, преко почетних успостављања институција под Илијом Гарашанином, па све до Напредњачке партије, коју су у највећој мери чинили припадници првих генерација, на Западу одшколоване српске омладине.
Дакле, на темељима које су поставили Стерија, кнез Михаило, стари Гарашанин, Коста Цукић и други, формирала се једна нова генерација политичких делатника, која је себе веома свесно одредила и утврдила као конзервативне политичаре.
Као што је то био случај са либералима и социјалистима, (о чему ћемо писати другом приликом), и српски конзервативци трасирање српске националне и државне политике у великој мери спроводе кроз конзервативну идеолошку призму, али и обрнуто, идеологију коју подређују тенденцијама и интересима српске државе, често и на штету страначког интереса.
Имајући у виду потребу убрзане модернизације заостале и запуштене постустаничке Србије, српски конзервативци су били принуђени да своју политику креирају унутар једног озбиљног парадокса.
Наиме, свесни да једно друштво може бити стабилно и просперитетно само ако има дугу традицију стабилних институција, они су принуђени да свој кратак боравак на власти 80-их година 19. века искористе за прилично револуционарно реформисање српске државе. У веома кратком временском периоду, граде железницу, реформишу судове, јачају војску, подижу стандарде у области људских права и слобода, формирају Народну банку, отварају културне установе и слично.
Дакле, парадокс је да су управо српски конзервативци кратак боравак на власти искористили за либерализацију и модернизацију Србије, за шта ће платити веома високу политичку цену.
Неспремност широких маса да се на тако брз и радикалан начин суоче са новинама, користе друге партије, а у првом реду популистичка Радикална странка. Напредњаци губе власт. Што је најтрагичније, губитак власти је био толико турбулентан, да су многи виђенији чланови Напредњачке странке и животе губили у стихији, иницираној радикалском демагогијом.
Овај текст, између осталог има за циљ и да укратко представи двојицу знаменитих конзервативаца те генерације, Милутина Гарашанина и Чедомиља Мијатовића.
Милутин Гарашанин
Родио се у Београду, 22. фебруара 1843. године, а умро у Паризу, 5. марта 1898. године. Син је Илије Гарашанина, писца Начертанија и председника српске владе у два мандата.
Образовање започиње у родном граду, где завршава основну школу и гимназију. Високо школовање такође започиње на београдском Лицеју, на природњачком смеру, али ту се задржава само једну годину. Године 1860. одлази у Француску, где на лицеју Сен-Барбу изучава основну и специјалну математику. Артиљеријски потпоручник постаје 1865. године, да би потом уписао и завршио артиљеријску школу у Мецу у Француској. После школовања проведеног у Француској, враћа се у Србију, те од 1868. године живи на очевом имању у Гроцкој, бавећи се породичним послом у млинарској индустрији.
Први пут у државну службу ступа као официр 1876. године. Активан је учесник српско-турских ратова, у којима испољава изузетну храброст (био је чак и рањен у једној бици), док као школовани артиљерац, паралелно гради и официрску каријеру, напредујући до чина пуковника.
Политичку каријеру започиње октобра 1880. године, када ступа у кабинет правника и адвоката Милана Пироћанца. Уласком у Пироћанчеву владу, отпочиње његов политички успон и напредак. Од 1881. до 1883. године Гарашанин врши дужност министра унутрашњих дела Кнежевине Србије. Партијску каријеру започиње јануара 1881. године, када са групом младоконзервативаца оснива Српску напредну странку, којој ће уз Пироћанца, Новаковића и Мијатовића и председавати.
Гарашанин је важио за изузетног говорника, а у три наврата је вршио дужност председника српске Владе. Заслужан је за реформу пореског система, који је уз незнатне измене важио до Другог светског рата. Био је члан или председник Влада које су модернизовале војску, градиле железничку мрежу, спроводиле земљишну реформу, формирале Народну банку и друго. Иако технички образован, Гарашанин је изузетно добро разумео дух политике.
У расправама Парламентаризам и Један или два дома, прецизно износи своја политичка гледишта. Залаже се за једнодомну Скупштину, јер сматра да Србија нема ону врсту друштвене слојевитости која би била неопходни услов за постојање горњег дома у парламенту. С обзиром да у Србији доминирају сиромашни и необразовани појединци, залагао се за ограничени суверенитет појединца, јер народ неспреман за слободу, мора је стицати поступно. Дакле, Гарашанин је био на позицијама класичног конзервативног еволуционизма.
Чедомиљ Мијатовић
Мијатовић је био једна од најзанимљивијих појава своје епохе. Родио се у Београду 17. октобра 1842. године, а умро је у Лондону 14. маја 1932. године. Живео је у браку са знатно старијом Енглескињом Елодијом Лотон, што ће у великој мери и утицати на Мијатовићеве светоназоре.
Београдски Лицеј је завршио 1862. године и словио је за најобразованијег економисту тога доба у Србији. Међутим, његова интересовања нису била строго ограничена економијом. Бавио се и књижевношћу, историјом, политиком и дипломатијом.
Шест пута је биран за министра финансија кнежевине/краљевине Србије, док је министар иностраних послова био у три наврата. Председник је Српске краљевске академије и кандидат за највише црквене положаје. Словио је за најозбиљнијег критичара социјалистичких и радикалских идеја. Заслужан је за увођење метарског система у Србији, као и доношење Закона о ковању српске сребрне монете, мада је ово последње из скромности приписивао свом професору Кости Цукићу.
Био је веома религиозна личност, те је под утицајем жене Енглескиње и јаких и утицајних веза на острву, сматрао да развоја капитализма и јаке економије нема без моралне и религиозне основе. У спису О условима успеха, он се у форми писама обраћа српској трговачкој омладини, где као начела пословне етике истиче: морал, дужност, марљивост, штедљивост, дисциплину, посвећеност и побожност.
Приметно је да Мијатовић острвска начела економије у великој мери комбинује и са социјалним начелима Макса Вебера.
Извори:
- Ђурковић, М. (2007). Конзервативизам и конзервативне странке, Службени гласник, Београд
- Мијатовић, Б. (2017). Српски конзервативци 1878–1914, Catena Mundi, Београд
Остави коментар