О либералној идеологији

О ЛИБЕРАЛНОЈ ИДЕОЛОГИЈИ

Аутор: Лазар Слепчев

Термин  „либерал“ је у употреби од 14. века и има веома широк спектар значења. Односио се на класе слободних људи, тзв. „слободњака“ (који нису кметови или робови), као и на ширину и отвореност духа, када је почео да се везује за шире схваћену идеју слободе. „Либерализам“ у модерном смислу, као политичка филозофија и политичка идеологија, појавио се тек почетком 19. века. Као систематски поглед на свет суштински није ни постојао пре 19. века, али био је заснован на теоријама и идејама које су се развијале током претходних 300 година.

Либералне идеје су резултат слома европског феудалног концепта, којег је заменио раст тржишног или капиталистичког друштва. Умногоме, ове идеје су израз тежњи средње класе у успону чији интереси долазе у сукоб са интересима монархије и земљопоседничке аристократије. Идеје либерала првобитно су биле радикалне и они су тражили крупне, а понекад и револуционарне промене. Наиме, енглеска славна револуција, као и америчка и француска револуција, садржале су многе либералне елементе, иако се сама реч „либерално“ није користила. Либерали су довели у питање апсолутну моћ монархије, концепт божанског права краљева, као и власт и ауторитет цркве, а уместо апсолутизма бранили су уставну и репрезентативну (представничку) власт народа. Критиковали су и политичке и економске привилегије племства и феудални систем у којем је друштвени положај био одређен рођењем.

Западни политички системи данас су такође толико обликовани либералним идејама и вредностима да се обично класификују као либералне демократије, а идеје као што су слобода говора, слобода вероисповести, право на личну својину такође су изведене из политичке филозофије либерализма.

Водећи мислиоци либерализма

Као најзначајнија претеча либералног мишљења слови Томас Хобс (1588–1679). У делу Левијатан, рефлектује већину основних претпоставки и приоритета либералне традиције. Хобсова политичка теорија покушава да разуме порекло државе преко индивидуалних интереса и он замишља услове у којима нема државе и где људи имају потпуну слободу да делају како желе, али сматра да је такво стање изузетно лоше и да зато индивидуе бирају да одустану од своје потпуне слободе и вољно се потчињавају апсолутном ауторитету политичког суверена који чува и штити. Дакле, држава стиче легитимитет преко консензуса идивидуа.

Џона Лока (1632–1704) са разлогом сматрају првим озбиљним теоретичарем либерализма. Он креће од Хобсовог концепта природног права и друштвеног уговора, међутим, како је људска природа варљива, рационални људи склапају уговор не би ли створили државу као медијатора који би решио неспоразуме међу људима. Држава тако постаје непристрасни судија, порота и егзекутор. Зато је њена примарна функција да објективно примењује природни закон и да омогући грађанима да уживају у свом животу, здрављу и имовини без мешања других. Ако држава није у стању или не жели да испуни своје обавезе, онда је уговор прекршен и грађани имају право да се побуне.

Адам Смит (1723–1790) је био један од најутицајнијих политичких економиста Запада. Његово дело „Богатство народа“ сматра се првим модерним делом из економије и зато се он често назива оцем модерне економије и идеологом капитализма. У овој књизи он износи своју основну идеју која га је и учинила славним и утицајним, а то је да рад појединца у рационалном сопственом интересу и слободној економији увећава благостање свих. Ова идеја представља темељ тржишне привреде и показује како наизглед хаотичан тржишни систем поседује унутрашњу логику, покоравајући се ономе што је назвао „невидљивом руком“ тржишта.

Од осталих мислилаца тзв. класичног либерализма, вредно је истаћи и Џереми Бентона (1748–1832), Бенжамен Констана (1767–1830), Вилхелма фон Хумболта (1767–1835), Џејмса Мила (1773–1836), те Џона Стјуарта Мила (1806–1873). Касније се појављују аутори који формулишу тзв. неокласични либерализам, тј. неолиберализам. Ту спадају Карл Менгер (1840–1921), Лудвиг фон Мизес (1881–1973) и Фридрих Хајек (1899–1992).

Принципи либерализма

На идејном нивоу, либерали су посвећени принципима: једнакости, слободе, индивидуалности и рационалности.

Они су егалитаријанци, јер негирају став да је неко супериоран или инфериоран по природи што не значи да су сви људи исти, већ да су сви људи једнаке моралне вредности. Захтевају једнакост шанси за све. Дакако, основни принцип либерализма јесте принцип слободе, односно индивидуалне слободе и аутономије. Главна политичка брига либералне традиције јесте интерес индивидуе, а основне политичке слободе укључују слободу, једнакост, аутономију, сагласност и толеранцију. Посебно је битна индивидуална слобода коју мора гарантовати држава. Нагласак либералне традиције на индивидуалној слободи и аутономији подразумева да људи морају да сносе одговорност за свој избор.

Либерално схватање слободе тесно је повезано са вером у разум, што имплицира дубоке просветитељске корене либерализма.

Либерализам усваја специфична схватања правде као посебне врсте моралног суда, односно став да свака особа треба да добије оно што је „заслужила“. Сматра се да су људска бића рођена једнака, у смислу да сви људи имају једнаку моралну вредност.

Држава треба да се креће у оквирима владавине права и њена функција треба да се ограничи на формулисање, интерпретирање и примену закона.

О либералним покретима

За разлику од конзервативизма утемељених на очувању и одбрани стечених и традиционалних вредности, либерализам по својој природи није имао ни потребу за изградњом политичких покрета и партија које би његове интересе дугорочно бранили. Наиме, талас револуција у 18. веку доноси америчку Декларацију о независности (1776) и француску Декларацију о правима човека и грађанина (1789). Утемељени на либералном принципу, ови документи веома брзо налазе своју примену у највишим правним актима већине европских држава. Сходно томе, либерализам се више манифестовао кроз покрете који су углавном деловали спрам потребе да ли у некој земљи треба изборити право на либерално утемељење државе, или га пак, треба одбранити ако је угрожено. Судбина дуговечности либералних партија и покрета, чврсто је дакле везана за саму природу либерализма, јер да би нека партија могла да обезбеди своје трајање, она нужно мора деловати на принципима конзервативне партије, дакле, на принципима очувања традиције, што либералним партијама и покретима није прирођено. Када при томе имамо у виду да су временом и конзервативне партије, а и левичарски покрети, као стандарде прихватили принцип слободе и принцип тржишта, много је јасније зашто либерализам није себе могао да оствари и кроз деловање неке озбиљне политичке партије. Али, како год било, либералној доктрини и није од суштинског значаја партијско организовање. Либерализам је своју идеју уткао у конститутивно право већине држава, и по својој природи, наћи ће и начин да те идеје и одбрани, уколико буду угрожене.

Извори:

1. Матић, М.: „Либерализам, популизам и демократија“, Београд 2002.
2. Перовић, М.А.: „Практичка филозофија“, Нови Сад 2004.
3. Хејвуд, Е.: „Политика“, Београд 2004.
4. Шкорић, М., Кишјухас, А.: „Водич кроз идеологије“, Нови Сад 2014.