Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
Драме Милене Марковић превасходно су инспирисане стварношћу, што омогућава публици да на сцени препозна обрисе сопственог света. С обзиром на чињеницу да уметнички уобличена приказана збиља ове ауторке у гледаоцу неретко изазива егзистенцијалистичку, сартровску мучнину, интертекстуална мрежа коју Наход Симеон остварује с античким митом, Софоклеовим Царем Едипом, српским усменим епским песмама неисторијског циклуса, те драмама Јована Стерије Поповића и Тодора Манојловића, а посредно са средњовековном хагиографијом и Светим писмом, универзализује тему родоскрвнућа, указује на њену архетипску природу. Карл Густав Јунг издваја архетип мајке, а у његовим оквирима комплекс мајке код сина (в. 2015: 85–96), као и архетип детета, при чему посебно разматра напуштеност детета (в. 2015: 153–172). Љубавни однос међу најближим сродницима остварен услед незнања о крвној свези у Наход Симеону Милене Марковић смештен је у савремени свет без прецизних просторних и временских одредница, чиме се сугерише да је до греха могло доћи било где, односно било када – свуда и увек. Стално понављање истих грешака у људском трајању пуном искушења смешта појединца на точак цивилизације који се једнако окреће и води ка неумитном трагичном исходу, као жртву сопствених страсти.
Прича о усуду цара Едипа у старогрчком миту и трагедији најпознатија је у контексту родоскрвне везе између мајке и сина и она лако допире до читалаца, односно гледалаца, зато што је заснована на веровању о неумитности судбине. Едипов и Јокастин брак јесте страшан, али је унапред најављен пророчанством након којег је учињено све што се учинити могло како би се кобан исход предупредио. Осим тога, јунаци који су сагрешили себе самокажњавају и тиме публика доживљава катарзу, јер кршење најстрожег природног, верског, обичајног и правног норматива бива санкционисаоно (в. Гревс 2008: 327–332). Софокле у свом Цару Едипу пажњу посвећује управо издржавању казне коју јунак трпи због својих преступа (в. 1969).
Поред свезе са старогрчком митологијом и трагедијом, драма Милене Марковић интертекстуално је премрежена са српском усменом епском песмом неисторијског циклуса Наход Симеон која је у збиркама Вука Стефановића Караџића забележена у три варијанте (СНП II: 13, 14; СНП VI: 5) од којих је за подтекст ове и истоимених драма Јована Стерије Поповића и Тодора Манојловића посебно значајна верзија Опет Наход Симеун (СНП II: 14), где је порекло главног јунака директно повезано с инцестуозним браком између оца и ћерке:
„Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка неће;
Њу ми просе лале и везири,
Лале просе, ал’ је царе не да,
Већ он узе под силу девојкуˮ (СНП II: 14).
Јован Стерија Поповић своју драму смешта у град Јања, при чему преузима бројна решења сижејног модела горепоменуте варијанте Тешана Пордуговића (уп. Сувајџић 2012: 105). Важно је поменути да Тодор Манлојловић започиње своју драму стиховима из верзије Наход Симеун (СНП II: 13) и сасвим је јасно да се превасходно на њу ослања, имајући у виду чињеницу да се јунаков одлазак у свет и сусрет с мајком везује за град Будим. Врло је вероватно да је Симеоново порекло од родоскрвне везе између оца и ћерке преузето посредно, управо из драме Јована Стерије Поповића.
У епском контексту прича о Наход Симеону суштински подразумева страшно сагрешење које јунак чини у незнању, али исто тако и опрост грехова уз посвећење, што упућује на хришћанско-хагиографски подтекст, с обзиром на то да је сиже повезан са житијем Павла Кесаријског (в. Ранковић 2013: 156–165). Покајање и кажњавање јунака, његов боравак у тамници, све док кључеви којима је закључан не изађу из мора, упућују на опроштај од Бога. С обзиром на то да су кључеви претходно бачени у воду како би заувек нестали, њихова појава у упецаној риби, односно на врху брега (у зависности од варијанте) постижу ефекат катарзе, јер је посвећење Наход Симеона воља виших сила. Тиме ова песма постаје пријемчивија публици, она на неки начин подучава колектив о греху, казни и искупљењу, при томе задовољавајући њихов осећај за правду.
Драма Наод Симеон Јована Стерије Поповића везује се за најраније стваралаштво овог аутора – такозвани ђачки период који је трајао од 1825. до 1830. Она је постављена 1830. године и није доживела већи успех (в. Несторовић 2005: 9–33). Проучаваоци су углавном сагласни по питању њене лоше рецепције – аутор је тему инцеста представио као исход истинске, снажне, занете и страсне љубави између мајке и сина, при чему је постигао „да у остварењу мелодрамске структуре моралну телеологију подреди емоционалнојˮ (Несторовић 2005: 26), што је наравно у директној супротности са етиком заједнице у публици. Мада Јован Стерија Поповић свог Наод Симеона жанровски одређује као „трагедију у пет дејствија по народној песмиˮ, реч је ипак о мелодрами која од митског и епског предлошка знатно одступа у значајним сегментима, превасходно по питању приступа теми родоскрвног греха. Драма о несрећном супружништву пуна је уздаха, патетике и клишетираних места, док се љубавна веза међу најближим сродницима никако не може оправдати њиховим искреним емоцијама развејеним у незнању. Предестинираност поступака јунака, њихово окајавање тешког греха и утицај виших сила присутних у старогрчком миту, Софоклеовој драми Цар Едип, а поготово у српским усменим епским песмама чине се као прихватљиви разлози за тежак преступ, но то код Јована Стерије Поповића изостаје.
Иако је Милена Марковић своју драму Наход Симеон написала по поруџбини Српског народног позоришта и Стеријиног позорја 2006. године у част нашем великом драматургу и то поводом обележавања годишњице његовог рођења и смрти (в. Радуловић 2018: 57), када говоримо о интертекстуалним релацијама драме Милене Марковић, важно је поменути и „Наход Симеона: легенду у шест сликаˮ Тодора Манојловића која никада није наишла на позитивну рецепцију. Написана 1938. године, а изведена 16. новембра 1940. у Сарајеву, уочи рата и без успеха, упркос напорима аутора да је препоручи за постављање на сцену, остала је у рукопису све до пред крај двадесетог века, када је штампана у оквиру пишчевих сабраних дела, односно тому посвећеном његовим драмама, што је приредила Марта Фрајнд (в. 1997: 485–488). Посебно интересантна појава у овој драми је додола која предвиђа будуће догађаје. Она говори Симеону: „Да, да. Исписано је то на твом челу. Ти још не знаш за жену.ˮ (После мале паузе, још озбиљније.) „И ваљда је боље да уопште не сазнаш за њуˮ (Манојловић 1997: 333). Сличну појаву има и Милена Марковић у својој драми. Наиме, реч је о Циганки која је дојила Симеона којег, након што су је протерали из манастира јер је крала, проклиње:
„то мало дете порасло од мене
ја сам га волела
плакаћу за њим
очи ћу да исплачем за њим
јер ће да буде гадан
много гадан
многа ће жена за њим да плаче
и мајка ће да му плаче
најстрашнијеˮ (Марковић 2014: 196).
Клетву прати и магијска радња, она након изреченог пљуне на капију манастира и тиме осигурава испуњење сопствених речи. Све нас то враћа на изворни старогрчки мит о Едипу, где пророчица сасвим прецизно одређује кобну судбину јунака: „Ти ћеш убити оца и оженићеш се мајком!ˮ (Гревс 2008: 327).
Милена Марковић, за разлику од Јована Стерије Поповића и Тодора Манојловића, проналази пут до публике и критике тиме што теми инцеста приступа тако што се с једне стране ослања на њену универзалност, утемељеност у миту, али и епском и драмском жанру, док с друге стране приказује савремени свет пун грехова где сваки корак човека приближава ка смрти. Граница између ероса и танатоса укинута је још песмом Вилијема Блејка Врт љубави којом ова драма почиње и најављује да свака жудња за животом заправо води у неумитну пропаст. Њен Наход Симеон нуди каталог нама однекуд познатих ликова чије су трагичне судбине одређене жељом за остварењем у градској средини, пуној шанси за успех али и искушења.
Поред снажних интертекстуалних веза с другим већ поменутим делима која обрађују архетипски мотив родоскрвнућа, ова драма поседује специфичан однос према реалитету. „Укупно стваралаштво Милене Марковић наглашено је референцијално у односу на стварност и, пре свега, снажно заокупљено једном врстом антрополошког ангажмана – испитивањем и пропитивањем људске природе и позиције једнике у светуˮ (Пешикан Љуштановић 2011: 15). Већ на самом почетку митска слика граничног и амбивалентног простора обале реке, која сегментира свет на два дела и низ коју одлази напуштено дете, употпуњена је савременим сликама градског метежа, звука мотора и аутопута. Наход Симеон одређен је као копиле, а његова је мајка окарактерисана речима: „курва што је оставила детеˮ (в. 2014: Марковић 186). Монаси који проналазе сироче такође се боре са сопственим искушењима, заокупљени су пијанством и блудом, те је јасно да норму крше и они који би требало да буду узори другима. Све духовне вредности бивају обесмишљене у трци за самоостварењем, а јунаци се крећу кроз живот задовољавајући телесне и материјалне потребе. Калуђер Милун (иначе Симеонов деда) може се узети као репрезентативан пример човека којег искушава ђаво, он има педофилне склоности и покушава да са нахочетом оствари сексуални однос, што му донекле и полази за руком. Догађаји на сцени постају утолико страшнији уколико су ближи збиљи какву познаје публика. Ауторки полази за руком да прикаже појединца као роба неутаживе жудње, растрзаног у језивом окружењу материјалистичког друштва.
Тренутак када главни јунак драме доживљава преображај јесте његов одлазак у свет, напуштање манастира у којем је отхрањен и када трага за личним идентитетом. Милена Марковић тиме наставља матрицу задату у миту, епици и драми. Међутим, ауторка Наход Симеона ставља пред многа искушења данашњице. Упознајући стварност изван монашког живота он остварује љубавни однос с удатом газдарицом код које ради. Потом упознаје девојчицу Тако коју жени, направи јој дете, затим је напушта. Ишчезавање љубави у колотечини борбе за егзистенцију приказују његове речи: „Сад никад доста пара и стално је љута, мала јој соба, брат њен долази кад ʼоће и њему даје прво да једе, није мени жао, али ја ваљда треба прво да једемˮ (Марковић 2014: 221). Жеља за новим искуствима и неистраженим могућностима води га ка мајци с којом чини родоскрвни грех у реци, након чега се она утопи. Тиме се свака илузија о могућности срећног живота након спознаје порекла распршава.
Доминантан елеменат ове драме је вода. У просторном смислу она репрезентује лиминалну зону, из ње извире живот, у њу урања смрт. Истовремено функционише као средство заборава, низ њу се пушта све што не ваља, поред тога поседује лустративну симболику, нуди својеврсно прочишћење. Такође, представља средство спознаје, рефлектује нама познату стварност, као у огледалу. Милена Марковић је успела да кроз причу о инцесту прикаже распадање митске слике света, слабљење сваког човековог упоришта одсуством више силе или породичне заједнице. Стога она успешно комуницира с публиком која препознаје обрисе истине на сцени и као умивена схвата да с нашом реалношћу нешто суштински није како треба.
ИЗВОРИ:
Манојловић (1997). Манојловић, Тодор. Наход Симеон. Драме. Изабрана дела Тодора Манојловића. Књ. 2. Зрењанин: Градска народна библиотека „Жарко Зрењанинˮ, 324–389.
Марковић (2014). Марковић, Милена. Наход Симеон. Драме. Београд: Лом, 183–233.
СНП II – Караџић, В. С. (1845). Српске народне пјесме. Књ. II. Беч: Штампарија Јерменскога манастира.
СНП VI – Караџић, В. С. (1899). Српске народне пјесме. Књ. VI. Београд: Државно издање.
Софокле (1969). Софокле. Цар Едип; Антигона. Београд: Рад.
Стерија (2005). Стерија, Јован Поповић. Наод Симеон. Жалостна позорја. Књ. 3. Вршац: КОВ, 35–115.
ЛИТЕРАТУРА:
Гревс (2008). Гревс, Роберт. Грчки митови. Београд: Фамилиет.
Јунг (2015). Јунг, Карл Густав. Архетипови и колективно несвесно. Подгорица – Београд: Народна књига – Миба букс.
Несторовић (2005). Несторовић, Зорица. Мелодрама у преплету трагике и комике. Жалостна позорја. Књ. 3. Вршац: КОВ, 9–33.
Пешикан-Љуштановић (2011). Пешикан-Љуштановић, Љиљана. Ја ето жалим за саламом. Театрон. 156/157, 15–18.
Ранковић (2013). Ранковић, Бранко. Родоскрвни грех у Житију Павла Кесаријског и народним песмама Наход Симеон и Наход Момир. Летопис Матице српске, књ. 191 св. 1–2, 156–165.
Радуловић (2018). Радуловић, Ксенија. Наход Симеон: српска верзија мита о Едипу у нашој драми и позоришту. Зборник радова Факултета драмских уметности, 33, 49–62.
Сувајџић (2012). Сувајџић, Бошко. Наход Симеон: драмско копиле или историјска драма. Дновиде воде. Нови Сад: Орфеус, 95–122.
Фрајнд (1997). Фрајнд, Марта. Драмски текстови Тодора Манојловића. Драме. Изабрана дела Тодора Манојловића. Књ. 2. Зрењанин: Градска народна библиотека „Жарко Зрењанинˮ, 469–490.
ФОТО: приватна архива
Остави коментар