Аутор: проф. др Борис Стојковски
Мартин Сегон није непозната личност српске историје и историографије. Његово дело представља важан и посве занимљив извор за историју како Србије, тако и читаве југоисточне Европе. Велика је, међутим, штета што широј публици овај српски хуманиста, новобрдски каноник и улцињски бискуп, остаје мање познат. Овај кратак осврт на његово дело је покушај да се ово исправи, те да се сви они који нису историчари, и којима ова свестрана личност која је себе доживљавала крајем XV века као Србина римокатолика, можда није уопште позната сазнају нешто ново и занимљиво.
Мартин Сегон, који је себе називао Martinus Segonius Nouomontanus – Из Новог Брда, односно Новобрђанин, док га до данас највећи познавалац његовог дела италијански византолог Агостино Пертузи називао италијански Martino Segono је био српски средњовековни писац родом из Новог Брда, као што је сугерисано био је и римокатолички бискуп Улциња, и познати позносредњовековни хуманиста XV столећа, али и писац и историчар. Он је рођен, као што је наговештено, у Новом Брду, у тадашњој српској деспотовини. Да не буде забуне, Ново Брдо је пре свега било велики и богати рударски центар. Нарочито у време деспота Ђурђа Бранковића, производња Новог Брда је била на самом врхунцу и захваљујући тим приходима од рударства Србија је и опстајала економски у време турске најезде. Велика римокатоличка заједница Дубровчана, Которана и других трговаца била је од самих почетака рударске производње присутна и у Новом Брду. Исто тако, и рудари Саси, немачког порекла, такође су били у средњем веку римокатоличке вероисповести. Одатле и могућност да се у овом граду и роди један римокатолик.
Отац Мартина Сегона, Јован de Segonis, био је управо пореклом из Котора. Мартин Сегон се одлучио за црквену каријеру, па је био неко време каноник у цркви Свете Марије у Новом Брду, будући да је сам град имао своје римокатоличке парохије за локално трговачко и други римокатоличко становништво. Највероватнији хронолошки оквир ове његове позиције може се оквирно и широко сместити у периоду пре пада Новог Брда под османску власт (1455. године) а зацело пре 1474. године, јер је извесно у периоду 1474-1475. године отишао на студије у Италију. Боравио је у Падови где је наставио своје школовање, достигао највише резултате и на овом угледном средњовековном универзитету је 1475. године стекао чак и докторат из канонског права.
У периоду од 1475-1481. године нема у изворима апсолутно никаквих помена о њему и његовој каријери, сем неких несигурних претпоставки да је негде у том периоду боравио у Јерусалиму на ходочашћу. Од стране папе Сикста IV био је вероватно задужен да промовише Крсташки рат након турског заузимања Отранта 1481. године. Пад овог италијанског града на Јадрану у руке османског султана Мехмеда Освајача био је аларм који је на узбуну требало да подигне читаву римокатоличку Европу. Све највеће стрепње и страхови оновременог западног човека почеле су да се обистињују у најсуровијем виду, пошто је султан са својим трупама сада био на италијанском тлу. Папство је морало да одговори како је једино умело да промовише Крсташки рат на Османлије и да подиже свест својих верника да се Отранто, али и друге освојене територије, морају освојити од неверника-муслимана. Сегонова улога није ту најјаснија, али је извесно имао близак однос и са самим папом.
За Србију је занимљив посебно податак да је постао бискупом Улциња, града који је припадао током средњег века управо немањићкој држави, а потом и Балшићима и другим великашима све до пада под Турке. Поменути италијански медијевиста Агостино Пертузи, који је 1981. године и приредио критичко издање Сегоновог списа сматра да је Сегон постао бискуп Улциња 1482. године, будући да се тада у једном документу спомиње већ изабрани бискуп, односно на латинском језику episcopus electus. Због тога он сматра да је Мартин Сегон већ 20. марта исте године седео на улцињској катедри и био бискуп овог приморског града. Вероватно пре постављења за бискупа Улциња предузео је и ходочашће у Свету земљу, будући да у свом спису даје и опис Свете Земље и Гроба Господњег, као и самог Јерусалима. То је разлог због чега се сматра да је на хаџилуку у Јерусалиму био у периоду када нема информација о његовом животу и делу. Постоји више претпоставки када је умро, сматра се или 1482. године, недуго по постављању за бискупа или пре октобра 1485. године, док се код немачког бенедиктинског редовника и историчара Цркве Пија Бенедикта Гамса (1826-1894) у његовој (додуше старијој, али врло вредној) хијерархији римокатоличких црквених достојанственика крај његовог бискупства и смрт смешта чак и у 1486. годину.
Управо негде у том периоду је и настало његово дело, које, међутим, неколико деценија изгледа није било ни познато, те је вероватно било намењено само уском кругу читалаца. Извесно је било упућено папи, у духу времена, како би се описали Турци, њихова војска, освајања, као и уређење Османске државе. Треба имати на уму да управо крајем XV и у првим декадама XVI столећа пуно италијанских аутора је и писало своје трактате и списе о турској војсци, османским султанима и поготово уређењу османске државе и војске, а у намери да западном свету приближе опасност која се надвила над Европом. Сегоново дело се савршено уклапа у тај дух времена. Стога, сасвим је природно да су се њиме бавили и неки савременици, из доба ренесансе.
Дубровачки дипломата, минијатуриста и угледни хуманиста Феликс Петанчић је објавио Сегонов рукопис 1522. године под називом De itineribus in Turciam libellus, и навео га је чак под својим именом, ставивши себе као аутора, без икаквог помена српског хуманисте Мартина Сегона. Речени савремени научник Агостино Пертузи је публиковао критичко издање Сегонова дела, и оно је до данас у науци непревазиђено и користи се за сва истраживања. Пертузи је непобитно утврдио да је Петанчићево дело заправо плагијат и да се ради о спису из пера улцињскога бискупа. На тај начин Сегоново дело, до тада у тами научне јавности постало је доступно истраживачима. Треба рећи, да у српској науци Гордана Томовић је учинила огроман напор те делимично на српски језик превела ово значајно дело, али, уистину, без неопходних географских и пре свега историјских коментара.
Његов спис заслужује да се додатно истражује, а свакако да фали једно критичко издање на српском језику. Но, поред његовог огромног значаја за српску, османску, угарску и уопште балканску историју, Сегоново дело је од огромног значаја за проучаваоце и других дисциплина. Географија Србије, као и географија и историја Балкана и југоисточне Европе, Угарске, Влашке и других крајева ће ван сваке сумње у будућности да буде предмет посебне студије и једног детаљнијег интердисциплинарног разматрања. Улцињски бискуп је о тим темама оставио прегршт информација. Исто се односи и на посебно занимљиве етнографске записе и карактерологију становништва Србије које је Сегон дао, као и на његову врло занимљиву поделу саме Србије, која је истовремено и политичка и географска, а делом је и под утицајем неких старијих писаца.
Важно је напоменути да постоји више мањих Сегонових списа, иако их данас научници називају једним називом, просто као дело Мартина Сегона. Ових неколико мањих дела сачуваних у два манускрипта из Библиотеке Амброзијана у Милану, познати су под називима De provisione Hydranti, написано одмах после османског запоседања Отранта, као и дело које се назива Quos terrarum limites. Од велике је важности De origine Turcorum, коришћено углавном у преводу каснијих историчара, те је Пертузи заправо имао да га реконструише из више разних извора, што и сам наводи у предговору издања Сегонових дела. Овај део се посебно односи на историју Турака до Сегоновог доба, као и војно уређење и освајања Османлија. Управо је тај део имао огроман значај за људе онога времена да им приближи реалност и снагу турске опасности која је већ тада освојила цео Балкан и куцала на врата централне и западне Европе.
Због оваквог компиловања Сегоновог дела или заправо више његових дела, неколико мањих и већих Сегонових списа је на латинском, а део његовог опуса је и на старом италијанском језику, углавном преузетим из век касније састављеног превода Доминиканца Серафина Рација који је Сегоново дело прерадио и превео око 1589. године. Сегоново дело је било познато бројним историчарима од ренесансе, те је он имао значајан утицај не неке од најважнијих писаца хуманизма и ренесансе попут Куспинијанија, Сабелика, али и једног мање познатог а веома битног немачког хуманистичког аутора Јерга из Нирнберга, као и на многе друге.
Поред значаја за историју Србије његово дело је битно за европски поглед на османску државу, војску и уређење друштва, о чему он даје значајне и исцрпне податке, као и о турском освајању Балкана и посебно управо Србје. Вредан је спис и за Угарску, и уопште балканске сукобе између хришћанских сила и Турака на овим просторима, а има и занимљив екскурс о Влашкој, њеној географији и њеним конфликтима са Османлијама. Сегон је и ванредно битан, јер је написао један кратак биографски осврт на Скендербега и заправо на тај начин започео ширење традиције о њему као јунаку и борцу против Османлија. Та скица носи наслов Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno, ( у преводу Прича о Георгију Кастриоти од Турака на њиховом језику названог Скендербег, тј. Александар Велики) а самог Скендербега помиње и у свом главном делу. Проучаваоци Скендербега су се, поред других извора о овој личности, ослањали и на Сегонове податке, а вреди рећи да је Сегон писао о Скендербегу неколико деценија пре Марина Барлетија, најбитнијег биографа ове значајне личности.
На крају, налази се један невероватно занимљив опис острва Малте. Треба имати на уму да је Малта била свакако једно од значајних чворишта Медитерана те да је у средњем веку ово острво већ имало искуство муслиманске владавине. Свакако је страх од Турака допро и до Малте, а османска је флота током историје имала итекако значајне походе у којима је и ово острво имало одређено место, посебно 1565. године, када је у време Сулејмана Величанственог дошло до велике турске опсаде Малте. Поред тога, витезови јовановци су боравили на овом острву и бранили га од Осмалија. Стога, из пера једног Србина не само што је потекла и прича о херојским делима Скендербега (такође пореклом делимично и Србина), већ и један веома битан опис острва Малте.
У науци је уврежено да дело Мартина Сегона носи наслов Opusculum reverendi domini Domini Martini de Segonis natione Catharensis origine autem Serviani ex Novomontio aliter Novobardo dicto Dei gratia episkopi Olchinensis. И оно је, као што је сугерисано већ, упућено Ad Beatissimum Sixtum IV Romanum Pontificem, односно у српском преводу Гордане Томовић Сегоново дело носи следећи наслов: Мало дело поштованога господина Господина Мартина де Сегонис родом Которанина а пореклом Србина из Новогамонта друкчије Новобрда названог по милости Божјој епископа улцињског преблаженом Сиксту IV римском папи. Намена овог списа, често у науци називаног и једноставно трактат Мартина Сегона, је била да за папу Сикста IV Мартин Сегон опише цело Балканско полуострво, као и делове Централне и Југоисточне Европе, али и да му прикаже османску историју, њихову војну силу и да уопште прикаже Османлије западном свету. То је било потпуно у складу са настојањем Римокатоличке цркве да постане заштитник хришћана на Балкану, али и папским намерама да се створи Света лига која би се одупрла Турцима. Сегон се, као уосталом и бројни други ренесансни писци, о чему је већ било делимично и речи, трудио и да опише борбу хришћана против Турака, стога се овде налазе, како је напред наговештено, и Хуњадијеви ратови с Турцима, опис Ердеља (Трансилваније), Влашке, али и управо га је ова накана и нагнала да да и скицу живота Ђурађа Кастриоте Скендербега. У таквој намери је, поред дела о Турцима на латинском језику, приређен и његов спис на староиталијанском језику о историји и обичајима Турака, Dell’origine della milizia e delli sotumi de i Turchi.
Све ово сведочи да је ово битан и занимљив извор. За неке периоде, попут Хуњадијевих похода или рецимо владавине султана Мурата II разликује значајно у односу на остале ренесансне писце. Најважније догађаје из богате каријере Сибињанина Јанка 1442-1443. године српски хуманиста потпуно прескаче. Опет, пак, географске и етнографске забелешке Мартина Сегона свакако завређују да се детаљније проучавају у наредном периоду. Исто тако, за неке описе, попут пада Смедерева или уопште доба деспота Ђурђа Бранковића, Сегон је махом користио дело још једног угледног италијанског ренесансног писца Енеје Силвија Пиколоминија, каснијег папе Пија II.
Овај кратак приказ живота и дела улцињског (новобрдског) хуманисте показује да је Мартин Сегон био ренесансни аутор који је, слично савременицима, а опет и сасвим особено, приказао Турке, њихово порекло, историју и посебно војно уређење. Историја и географија наше земље су такође битни у делу човека који је себе сматрао Србином и на тај начин и наш народ увео у токове светске ренесансе тога доба.
Остави коментар