О УСПОМЕНАМА ШАНТИЋЕВЕ ГОСПОЂИЦЕ ИЛИ „ЖИВОТ НА МАРГИНИ“ (1)

20/06/2024

 

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

 

Године 2014. професори Ненад Љубинковић и Зорица Хаџић Радовић направили су значајан подухват за историју српске књижевности. Те године у издању Академске књиге светлост дана угледале су до сада необјављене успомене Јелене Скерлић Ћоровић[1], изузетне и занимљиве личности свог времена. Ненад Љубинковић, унук поменуте даме, њене мемоарске белешке уступио је Зорици Хаџић Радовић, која их је приредила и објавила под насловом Живот међу људима (мемоарски записи). Двадесет пет текстова о много већем броју личности које су живеле и стварале почетком двадесетог века, махом на простору Београда, Јелена Скерлић Ћоровић забележила је пред сам крај свог живота. Ове белешке не представљају уобичајено свођење рачуна и обрачун с прошлошћу и успоменама које надиру пред смрт, већ сведочанство о једном времену које је минуло и људима који су то време својим појавама и својим радом оплеменили[2].

Јелена Скерлић Ћоровић (1887–1960), иако важна особа у интелектуалним кружоцима и позната, не само по чувењу због славних мушкараца којима је била окружена (брат Јован Скерлић и супруг Владимир Ћоровић), већ због свог талента и великог доприноса књижевности, некако је заборављена након своје смрти, те је њен вишедеценијски рад остао на маргини књижевне историје. Ова књига исправља ту неправду, али скромна Јелена Скерлић Ћоровић у својим успоменама најмање простора даје себи. О њој можемо прочитати између редова, у неком коментару који осликава њен став према одређеној појави или личности, у ламенту над прошлим временом када је, примера ради, брак нешто значио, у односу на време настајања мемоара (она наводи примере жена које бесомучно флертују са сваким, наспрам потресне судбине жене Милована Глишића која је морала да се уда за човека којег није волела). Жеља ауторке да ове белешке нађу свој пут до генерација читалаца које тек долазе, видљива је у једној сугестији: „Покушајте да у машти изазовете доба о коме је овде реч“ (Скерлић Ћоровић 2014: 35). Обраћајући се читаоцима, Јелена Скерлић Ћоровић напомиње да је о њеном брату много писано, али да ће она рећи оно што до сада није било познато. На тај начин, читаоци ће заиста моћи да конструишу велику и богату слику једне породице у једном времену, посредством елемената које нам ова изузетна опсерваторка открива.

Јелена Скерлић Ћоровић била је учена жена, а за то велика заслуга припада њеном брату Јовану, који је чак и за време свог боравка у иностранству готово редовно тражио од сестара извештаје о лектири коју читају и о читалачким жељама које би им могао услишити из Француске. Јелени је често поверавао преводе са француског под изговором да он нема времена за то, чега се она сећа готово са смешком – јасно јој је било да жели да је покрене и усади јој радне навике. Уз навод о Јовану Скерлићу који целог лета исписује листиће за речник Академије наука, у загради стоји телеграфски кратка напомена да сестре те речи сређују по азбучном реду. Јелени је поверио и деликатан посао упозоравања једног пријатеља који је требало да посакрива песме сумњиве садржине након што је полиција почела да врши преметачине после покушаја атентата на краља Милана, што је она и учинила. Велика снага братско-сестринске љубави избија из редова посвећених једном од највећих књижевних трибуна које је српска литература икада имала. Како највећи део особина и животних стремљења сваког појединца ослонац имају у његовом васпитању и ономе што је понео из куће, Јелена Скерлић Ћоровић сликовито и на тренутке болно искрено описује прилике из свог дома. „Жена млада, али соко сиви“, рећи ће за своју мајку која је заслужна за школовање Јована Скерлића и коме је управо она усадила самодисциплину. Пишући о оцу као да гради какав интересанти књижевни лик, она упориште за његова убеђења налази у предачкој слици деде Скерле, хајдука који је опеван у народној песми. Сама реч Скерла у преводу са арнаутског, како наводи, значи обешењак и несташко. Оставши сам са две кћери, отац је Јелени и њеног сестри Јованки причао приче и рецитовао песме (био је и пренумерант), али проницљива Јелена је нешто и од тога узимала с резервом. Примера ради, у песму о којој је Милош Скерлић, њен отац, говорио као о Карађорђевој омиљеној, Јелена је морала посумњати јер је „мало тешко овде замислити једног разнеженог Карађорђа који ослушкује како девојка иде кроз шибље, лака као срна или кошута“ (Скерлић Ћоровић 2014: 33). Декаденција једне епохе болно је осликана кроз пример оца који је почео умно да се губи, те је од газда Милоша, па преко чика Милоша, поштовање других према њему скроз опало када је напослетку ословљаван као „чича Милош“.

Једна од најдирљивијих прича Јелене Скерлић Ћоровић везана је управо за њеног оца, о ког је признала да се огрешила. „Потребно је било да ово напишем“ (Скерлић Ћоровић 2014: 43), наводи, исповедајући се се будућим читаоцима и преузимајући на себе сву одговорност око смештања оца у дом, где је и дочекао смрт, што је грех који су књижевни и политички противници Јована Скерлића приписивали њему, једва чекајући да пронађу мрљу у његовој по много чему беспрекорној каријери. Одмереним речима и са сетом, Јелена Скерлић Ћоровић признаје како је на очеву болест уместо као на несрећу гледала као на грех, чак је као потврду своје младалачке погрешке приложила сугестивну слику о палом оцу за којим се уздржала да не потрчи: „Мораш ићи, дужност ти је, али трчати нећеш“ (Скерлић Ћоровић 2014: 42). Ово признање мора да је макар мало умирило последње живо дете Милоша Скерлића које је у тренутку писања вероватно слутило скори сопствени крај. Зорица Хаџић Радовић примећује да је белешка о сећањима на породицу и на брата написана последња јер је то било најболније, будући да „на једном месту Јелена Скерлић Ћоровић написала је да су јој најдужа испала сећања на Исидору Секулић“ (Хаџић 2014: 262), која по обиму заузимају тридесет страна, док се сећања на породицу Скерлић протежу на готово стотину.

Потврда да ће у одељку о свом брату изрећи до сада непознато, поткрепљена је многим писмима која до сада нису била позната читалачкој публици, а која је Јован Скерлић упућивао својој породици, а касније и Владимиру Ћоровићу. Овде упознајемо једног сасвим другачијег човека од оног на чије смо беспоштедне критике навикли, младића који на усавршавање одлази у далеку земљу где нема готово никог свог, који се чуди згради са чак осам спратова и који штеди како породицу не би изложио додатним трошковима, па се греје само када прсти почну да му се мрзну и избегава чари великог града како би штедео. Готово у сваком писму сестре опомиње да читају јер

„човек онолико вреди колико зна, и како ми немамо новаца да плаћамо учитељице и гувернанте, то стоји до ваше вредноће да надокнадите оно шта вам судбина није дала, и да докажете стару истину како новац и памет не иду заједно“ (Скерлић Ћоровић 2014: 76).

Јелени је често давао предлоге шта би могла да преведе, а подстицао ју је да се опроба и у писању. У неколико последњих писама присутна је његова више пута поновљена жеља да се сретну његова ћерка Љиљана и Јеленина и Владимирова ћерка Мирјана, да се породица коначно окупи. Пошто му Јелена није писала три месеца, он је критикује пишући њеном супругу, из ината према сестри. О Скерлићевој смрти Јелена Скерлић Ћоровић није писала. Један навод о његовом погребу и неутешној сестри која је ишла за ковчегом, забележила је Милица Јанковић[3]. Као што смо напоменули, у мемоарима које је забележила, Јелена Скерлић Ћоровић себи је дала најмање простора и избегавала је да говори о свом животу, осим у сликама које су подразумевале њу као саговорника пред којим се открива нека до сада непозната или несвакидашња црта личности која говори. Вероватно због тога, али највећим делом због боли коју јој је причињавало сећање на братовљеву смрт, белешка о Јовану Скерлићу завршена је његовим последњим писмом, готово без коментарисања. Могуће је да су исти разлози имали улогу у изостављању белешке о њеном супругу, Владимиру Ћоровићу. Он се у њеним успоменама помиње као адресант неколиких писама, и то је све. Задржавши за себе слику брачног живота са познатим српским историчаром, сачувала је сопствену приватност, представљајући се најпре као сестра, а потом као пријатељица, док је слику себе као супруге изоставила.

Ненад Љубинковић открива да је Јелена Скерлић Ћоровић у младости била лепотица[4], али да та пролазна одлика није била оно по чему су је људи памтили и због чега су је волели, већ „њена интелигенција, потом изразити дар за пажљиво слушање саговорника и нарочито – способност да у друштву искључиво разложним анализама и сјајним познавањем чињеница стрпљиво гради властиту ауторитативност“ (Љубинковић 2014: 247). Када се све ове особине споје, није необично што су њени пријатељи и посетиоци биле све оне личности које су важиле за елиту старог Београда. Без ниских претензија да њени мемоари буду спуштени на ниво трачарења о познатим књижевницима, сликарима и уметницима уопште, Јелена Скерлић Ћоровић пажљиво бирајући речи и одмеравајући сваку мисао, а притом не улазећи у сувопарност или недореченост, говори о заносима и пркосима људи које је познавала, не презајући од тога „да са неких личности скине светачки ореол“ (Хаџић 2014: 275). Не спорећи њихове стваралачке квалитете, она своје савременике описује као људе, често склоне хотимичним или нехотимичним, оправданим или неоправданим грешкама.

„Као сведок и учесник трагичне друштвене историје малог балканског народа у првој половини 20. столећа, Јелена Скерлић Ћоровић написала је, пред крај живота – поред све своје ведрине и духовитости коју је знала да цени и код својих пријатеља и познаника – једну потресну књигу. Потресну упркос томе што у њој проналазимо и мноштво комичних ситуација и особина што њене јунаке, велике писце, филозофе, уметнике… откривају као обичне, мале људе са свим манама које чине противтежу њиховом озваниченом ʻсавршенствуʼ“ (Раичевић 2015: 177)

То су, најпре, Исидора Секулић и Јован Дучић – особењаци којима Јелена Скерлић Ћоровић није могла да опрости неискреност и претворљивост. Никако није могла да заборави злураде коментаре славне списатељице о Милици Јанковић коју је називала богаљем, а ни Дучићеву сујету која је каткад прелазила у безобразлук. „Дучић као личност неће изгледати лепо. Има жалосних ствари у његовом приватном животу. Нека други о томе пишу: упркос свему ја осећам поштовање према писцу“ (Скерлић Ћоровић 2014: 225). Да се белешкама о Дучићу враћала неколико пута, видимо у њеној жељи да ублажи редове који су јој се учинили преоштрим. Међутим, у својој искрености успела је да само још више истакне разметљивост писца који је „увек волео себе у поезији већма него поезију саму“ (Скерлић Ћоровић 2014: 226), као и лицемерје због његове изјаве да жали што нема потомство, док је са друге стране позната прича о младићу (сину познанице Јелене Скерлић Ћоровић) који је дигао руку на себе јер славни писац, не само што је одбио да га призна, већ га је назвао и уцењивачем.

Литература:

Јовановић-Стојимировић, Милан (2008). „Јелена Скерлић“ у: Силуете старог Београда (избор и предговор: Божидар Ковачевић). Београд: Просвета, Суботица: Ротографика, 575–579.

Љубинковић, Ненад (2014). „Сећање на Јелену Скерлић Ћоровић“ у: Живот међу људима (мемоарски записи) (приредила Зорица Хаџић). Нови Сад: Академска књига, 253–275.

Марићевић, Јелена (2017). У перивојима српске културе. www.novipolis.rs/sr/kultura/30895/u-perivojima-srpske-kulture.html

Раичевић, Горана (2015), „Јучерашњи свет“ у: Летопис Матице српске, год. 191. књ. 495, св. 1/2 (јануар/фебруар 2015). Нови Сад: Матица српска, 177–181.

Скерлић Ћоровић, Јелена (2014). Живот међу људима (мемоарски записи) (приредила Зорица Хаџић). Нови Сад: Академска књига.

Хаџић, Зорица (2014). „Кроз сећања Јелене Скерлић Ћоровић или „Празнине које остају“ у: Живот међу људима (мемоарски записи) (приредила Зорица Хаџић). Нови Сад: Академска књига, 253–275.

[1] Како Зорица Хаџић Радовић наводи, пре изласка ове књиге засебно су били објављени текстови о Миловану Глишићу, о Скерлићевим родитељима и о Богдану и Павлу Поповићу.

[2] Године 2016. сличан подухват направио је Срђан Орсић, који је расуте текстове Стевана В. Поповића о великом броју познатих и заборављених али значајних уметника, књижевника и народних добротвора, прикупио и објавио у књизи Из искрене оданости (Нови Сад: Градска библиотека, 2016). Поповић је писао о Ђури Даничићу, Лази Костићу, Јакову Игњатовићу, Атанасију Николићу, Чедомиљу Мијатовићу и многим другима. Пишући о овој књизи, Јелена Марићевић Балаћ је навела: „Као што је чика-Стева градио текстуалне портрете великана и културних прегалаца, значајних наших добротвора и мецена, тако је и Срђан Орсић сачинио портрет за Стевана Поповића, упознавши нас са делатношћу и основним прегалачким импулсом овог човека, који је посвете на књигама које би поклањао, завршавао речима: ʻИз искрене оданостиʼ. Именујући избор Поповићевих текстова овим речима, Орсић је од књиге сачинио посвету, и то двоструку: уздарје чика-Стеви, али и читаоцима или, боље рећи – ʻцелом српствуʼ, коме су ови текстови и намењени“ (www.novipolis.rs/sr/kultura/30895/u-perivojima-srpske-kulture.html).

[3] „И тек кад спазих очи његове сестре, тако сличне његовим, које су гледале у ужас смрти, дођоше ми сузе са јецањем. Осетих жељу да јој кажем једну утеху: ʻЈа бих и данас више волела да сам његова сестра.ʼ Зар је то утеха? Оно што теши то још бол повећава“ (Према: Хаџић 2014: 264)

[4] Према речима Ненада Љубинковића, песма Госпођици Алексе Шантића, посвећена је управо Јелени Скерлић Ћоровић, која у запису о овом песнику описује његово помало неспретно удварање (в. Хаџић 2014: 268).

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања