Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Нема сумње да је Колумбово географско откриће Америке 1492. године био догађај од огромног историјског и симболичког значења. Данас су све популарније хипотезе да је Америка откривена много пре путовања Колумба. Доказано је да су Викинзи бродовима посећивали Северну Америку, јер се рунски натписи налазе свуда на обалама Канаде, Лабрадора и Њу Фаундленда. Истраживач Жак де Мијо заступао је теорију о везама цивилизација Инка и Викинга. По свему судећи и Европа је одавно знала за постојање америчког континента. Адмирал турске флоте Мухидин Пири Реис објавио је 1520. године поморски атлас Бахрије (који се чува у истанбулском Националном музеју), а на којем су необично верно приказана оба америчка континента, Гренланд и Антарктик. Пири Реис је врло основано тврдио да је захваљујући овим картама Колумбо открио „нови свет“, уз напомену да су његова открића потицала из једне тајне књиге која је написана још у доба Александра Великог. Ту су и други врло необични детаљи који упућују на закључак о ранијем постојању Америке.
За наше излагање веома је занимљиво предање „евроазијске сакралне географије“ о странама света, по којем је подручје Гибралтара „крајњи запад“, док је све иза тога неки полуматеријални свет, земља сумрака и заласка сунца, царство сенки или земља смрти, у коју се не сме ићи. Патријарх традиционализма Рене Генон овакву логику евроазијске сакралности објашњавао је „митом о потопљеној Атлантиди“ – древном континенту који је у сакралној географији имао огромно симболичко значење. Није случајно да су о постојању Атлантиде писали Платон, Сократ и многи после њих. Заиста, Атлантида је била палеоконтинент, једна нарочита духовна цивилизација, западни сакрални центар, који је нестао после велике катаклизме и потопа. Пропаст Атлантиде описује се као догађај који се одвијао у етапама; пошто су потопљена главна континентална врата, западно од Евроазије и Африке, опстала су нека острва у Северном Атлантику и племена која су била чувари једне особене цивилизације. Једна од тих земаља звала се Мо-Уру и она је нестала неколико хиљада година после главне катаклизме. Све у свему, нестанак Атлантиде био је догађај који је из темеља протресао свест људи и изградио један карактеристичан сакрални однос према том делу света у којем почивају „душе умрлих предака“ и у који само „посвећеник може ући“. Већ сама та чињеница каснијем географском открићу Америке даје одређено узнемирујуће и тајанствено тумачење. Ово тим пре што се „ново откриће Америке“ поклопило с почетком наглог суноврата европске (евроазијске) цивилизације која баш у то доба губи своја сакрална, свештена и религиозна упоришта.
Традиционалиста Џемал Гајдар указује на веома занимљив географски положај америчког континента, где сваког јутра сунце излази са европске стране (дакле на сакралном Западу), а залази на азијској страни, или на симболичком Истоку. Интересантно је да се овај „обрнути симболизам“ подудара са познатим пророчанством о „последњим временима“ када ће сунце излазити на западу, а залазити на истоку. Све то има свој неминован одраз у америчком менталитету, посебно његовој најизразитијој северноамеричкој верзији, који је прожет „митом о јединствености и изабраности америчке нације“. Поједини аутори Америку описују као „квинтесенцију развоја Запада“ и крајњи израз његове религијске, културне и филозофске основе. Међутим, постоји и нешто што чини јединственост Америке у односу на Европу. То је тотални либерализам. Дакле, оне рационалистичке идеолошке концепције и друштвене теорије које су настајале на римокатоличком Западу (првом Западу), на тлу Америке (иза Запада) попримиле су радикална обележја. То су: индивидуализам, либерални рационализам, динамични технолошки индустријализам, апсолутизован трговачки поредак, дакле све оно што у основној мери карактерише развој Запада, а што се наслућивало још од доба хришћанског раскола на православље и католицизам. Раскол на самом Западу и појава протестантизма додатно су заоштрили однос према православљу. Протестантско месијанство америчке геополитике попримило је изразито антируски карактер, без икаквог наизглед разумног и логичког утемељења. За време Кримског рата 1855. године русофобију је јасно формулисао евангелиста Џон Каминг када је руског цара Николаја I поистоветио са библијским Гогом (оличењем зла). Ватрени русофоби били су и аутор најпопуларније Библије на енглеском Сајрус Скофилд, затим евангелистички проповедник Хал Линдзи, чији је верни следбеник био председник Реган, као и чувени ТВ-евангелиста Џери Фолвел, познат по учешћу на затвореним седницама генералштаба америчке војске на којима је у „религиозном кључу“ тумачио могућност атомског рата са Совјетским Савезом (тзв. атомски диспензацијализам). Уопште, укључењем Америке у светске послове почетком 20. века ствари се додатно компликују. Наступа ера коју данас колоквијално називамо глобализацијом.
Мада је појава модерне геополитике последица првог таласа „десакрализације друштвене свести западних елита“, нема сумње да је, упркос овој чињеници, све до данас опстао у основи религиозни „мит о јединствености и изабраности Америке“. Он је карактеристичан за деловање америчке политике у читавом 20. веку. Оваква мотивација препознаје се чак и у савременим верзијама „идеологије глобализма“ која је заправо један секуларни манифест месијанских претензија западних елита и преуређења света на антирелигиозним основама. Основне одреднице ове идеологије суштински су усмерене против традиционалног начина живота, пре свега породице као основног субјекта здраве друштвене заједнице, али се испољавају и у радикалном мешању у домен људске приватности. Све то једном оваквом концепту даје обележја незапамћеног тоталитаризма који је заснован „на једном нарочито мистичном заносу који чак и ако се једном јави потреса читаву личност и његову свест“. Садашња криза изазвана најпре пандемијом ковид-19, а затим и догађајима у Украјини, само је подстакла овакве представе о преуређењу људског друштва на новим мистичним основама (нпр. псеудорелигијски мит о зеленој економији).
Коначно, појава америчких политичара заокупљених општепланетарним темама, логична је последица трансформације Америке у универзалну империју, односно у социјално-економски и политички модел за цео свет. Теоретичар Џејмс Веб у овим процесима уочава фундаменталне везе између комунизма, нацизма и глобализма. По њему, сва три историјска покрета у основи су револуционарног карактера, уз напомену да следбеници „секуларне религије“ стварање раја на Земљи повезују с духовном револуцијом која мора да буде перманентан процес. Кирк и Медсен пишу о концепту „преобраћања емоција, ума и воље просечног Американца, путем планираног психолошког напада, у облику пропаганде којом ће медији хранити нацију“. Као гласноговорници америчких елита они указују да „није важно то што ће рекламе бити лажи, бар не нама, јер их ми користимо за етички добре сврхе“. Тако је пут до пакла поплочан добрим намерама.
ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС 2022.
Остави коментар