Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Када су првих година турске владавине Подунављем рибари-номади застали на левој обали Дунава, везали чамце за корење врба и подигли своје бедне колибе од плетера и блата око малог утврђења које је наспрам Петроварадинске стене штитило скелу, нико од насељеника није ни сањао да тиме ударају темеље једном прелепом граду, Новом Саду. Дошљаци су се настанили на месту где је Дунав најужи у овом делу свога тока, тамо где река заобилази Петроварадинску стену и одмах затим, пратећи обод Фрушке горе, скоро под правим углом скреће и наставља да плови даље ка југу. На том простору је и пре турске најезде било више раштрканих насеља, чије се становништво разбежало доласком освајача, док су вегетација, вода, ветар и мраз за кратко време избрисали готово све трагове њиховог постојања.
Младо насеље је никло на скученом терену опкољеним Дунавом, његовим рукавцем и великим баруштинама, чије би воде с пролећа нарастале и плавиле прве куће. У тај мах је изгледало да често плављен, мочваран и нездрав предео оштрих зима, ветровитих пролећа и јесени, жарких лета препуних комараца и мноштвом других инсеката досељеницима не пружа баш никакву перспективу. Такав амбијент није био пријатан ни за краћи боравак, још мање за пристојан живот, оснивање породице и подизање потомства. Међутим, пресудио је његов повољан географски положај. Кућерци од прућа и блата херили су се испод својих тршчаних кровова баш на оном месту где је копнени пут правца север–југ пресецао Дунав, спајајући Фрушку гору са бескрајном равницом на северу, Панонску низију са Балканским полуострвом, Средњу Европу са Медитераном. После првих, у мањим или већим групама стизали су нови насељеници.
Алувијална раван на којој је подигнуто насеље издизала се изнад нивоа до кога је Дунав плавио. Уздигнута и од плављења безбедна тераса подсећала је на греду, па стога њену највишу коту насељеници назваше Златна греда. Под ногама дошљака, у иловачи и муљу скривали су се остаци претходних култура, старих и до шест миленијума. Насељавана од давнина, памтила је греда неолитске ратаре, рибарска племена и номаде-ловце бронзаног доба, Јазиге и Сармате, римске патроле и дунавске мостобране, варварску најезду, Хуне, Остроготе и Гепиде, словенско море и Мађаре на коњима. Када је крајем Велике сеоба народа свако придошло племе запосело своју територију, из два правца је стизало хришћанство.
Пре него што ће Турци завладати овим пределима, на месту данашње Клисе налазило се нама тајанствено насеље Вашарош Варад или Стари Петроварадин. Преко пута Каменице, на локалитету данашњег насеља Телеп било је село Сент Мартон, које се наслањало на Стари Футог. Између Старог Петроварадина и Сент Мартона, на простору данашње Грбавице било је сеоце Бакша, а на североисток су се простирали горњи и доњи Зајол, данас Сајлово. Преко пута Дунава, користећи темеље античког утврђења Кузум на Петроварадинској стени, угарски краљеви су подигли ново утврђење и ту населили цистерците, монахе из далеке Шампање. Уз тврђаву и опатију расло је место Белакут, названо по угарском краљу Бели, да би се ово име временом изгубило, а насеље понело ново име, Петроварадин. Када су средином XV века Турци срушили средњовековну српску државу и опасно се приближили Угарској, стратешки значај старе тврђаве у Петроварадину је порастао.
После коначног пада српске деспотовине многи Срби су бежећи од Турака у таласима долазили у Угарску и насељавали поседе српских деспота. У својим новим стаништима прикључили су се затеченом старом словенском становништву које је у овим пределима преживело давну Сеобу народа и измешали се са њима. Спремајући се да поробе и Угарску, Турци су примењивали опробану тактику: годинама пре главног удара хорде акинџија ломили су отпор жртве, харајући њена погранична подручја, пљачкајући летину, палећи насеља и рушећи гранична утврђења. Мађарско и словенско становништво у тим областима масовно је убијано и одвођено у робље. Преживели Мађари повлачили су се даље на север, ка срцу Краљевине Угарске, док су Срби углавном остајали у пограничној зони Јужне Угарске, дочекујући нове таласе сународника који су за Турцима долазили с Југа. Број Срба је овде толико порастао да су у првој половини XVI века они у овим крајевима постали већина. Оснажио је и утицај Српске православне цркве, што је српском становништву на колективном нивоу давало осећај духовне сигурности. Православље је било посебно снажно у Срему, на Фрушкој гори, где су крајем XV и током XVI века подигнути бројни манастири.
Када је 1521. године Сулејман Величанствени заузео Београд, његова војска је прешла у Срем и опустошила га. Похарана су и попаљена нека насеља и на бачкој страни, Стари Петроварадин, Бакша и Сент Мартон, од којих последња два нису никад обновљени. На почетку одсудног похода на Угарску 1526. године, османска пешадија је опсадним справама и речном флотилом напала утврђени сремски Петроварадин. Посаду тврђаве којом је командовао Иштван Батори сачињавали су мађарски хусари, српски граничари и папски најамници, укупно око хиљаду људи. Три дана су вођене борбе у подграђу и мочварама уз Дунав, да би се потиснути браниоци повукли у тврђаву, која је наредних дванаест дана била изложена артиљеријској ватри и јуришима. Турци су прокопали неколико тунела испод зидина, напунили их експлозивом и 27. јула дигли бедеме у ваздух. Кроз две бреше начињене у зиду тврђаве, јурнули су јањичари и за кратко време Петроварадин је био заузет. Скоро сви њени браниоци су изгинули у борбама или су посечени као заробљеници.
Одатле су Турци кренули пут Осијека, на Драви су подигли мост на понтонима, преко њега превукли сву војску и топове и 29. августа 1526. године стигли под Мохач. Испред града на пољани уз Дунав дочекали су их Мађари. Османлије су фатално поразиле мађарску војску, када је уз много ратника страдао палатин и већи део мађарског племства, док је млади краљ Лајош II, отежан оклопом, пао са коња и удавио се у потоку Челе. Био је то крај средњовековне Угарске. Сулејман је одмах затим заузео Будим и како је сезона ратовања била на измаку, тамо је оставио намесника и орту јањичара, а војску је пре зиме повукао кроз Бачку ка Београду, пустошећи све пред собом. Турци су тада опљачкали и попалили преостала насеља на подручју данашњег Новог Сада. Док је стари Петроварадин нестајао у пламену, султан је наредио да се ту, на Дунаву, преко галеона направи понтонски мост преко којег ће сва војска са робљем и пленом прећи у Срем.
Наредних нешто више од једног и по века подручје будућег Новог Сада таворило је у саставу Отоманског царства, као део Сегединског санџака у оквиру Будимског ејалета. Првих деценија XVI века већина места у Бачкој је опустела, да би крајем века примила знатан број насељеника. Тако су у опустела и порушена насеља Мртваљош, Ривицу, Сајлово, Камендин, Бакшију или Бакшићу, Ченеј и Варадинце, како се тада звао Стари Петроварадин, почели да пристижу хришћански насељеници. Према пореским пописима које су турске власти спровеле 1554, било је 20, а 1590. године 195 хришћанских кућа, углавном српских, јер је мађарско становништво избегло, или је било поробљено и побијено. Турци су преузели тврђаву на Петроварадинској стени испод које је скела одржавала везу са Бачком.
На бачкој страни, наспрам велике тврђаве била је изграђена тврђавица која је служила као мостобран. Овај прелаз је изгубио свој некадашњи значај, јер су Турци стремећи ка Бечу, користили пут сремском страном којим се 1526. године ка Мохачу кретао Сулејман Величанствени. Овај правац је одио на запад десном обалом Дунава и пратећи реку, код Илока је скретао под правим углом на север. Одатле се друм одвајао од Дунава, благо одступајући правцем ка северозападу, ка Осијеку и даље према Мохачу и Будиму. С обзиром на то да даље није више било станица на главном путу, ни утврђења од пограничног значаја, тврђава у Петроварадину престала је да буде важан део одбрамбеног система Турског царства. У другој половини XVI века насеље испод тврђаве добило је статус касабе и у наредним деценијама променило је свој изглед и карактер. Постало је типично оријенталнa насеобина препуна шароликог муслиманског света, коју је сачињавало око двеста кућа, неколико џамија, караван–сарај са хамамом, шадрваном и медресом. У јануару 1688, Петроварадин је дочекао повратак хришћана и као камерална варош, заједно са тврђавом и њеним гарнизоном, стављен је под непосредну управу Војне команде у Бечу.
Турци су деценију касније потиснути из средњег Подунавља ка југу, а крајеви северно од Саве и Дунава били су формално враћени Угарској, односно у наслеђе Хабзбурга. Мировном конференцијом у Карловцима 26. јануара 1699. године, окончан је Велики бечки рат, а закљученим Мировним уговором, Бачка и западни део Срема припали су Аустрији, док су Банат и југоисточни Срем наредних 19 година остали под турском управом. У новим геополитичким условима овом подручју вратиће се стратешки значај и Петроварадин ће још неко време бити веома важно место на путу према Турској. Тада ће до изражаја доћи повољан географски положај неугледног насеља преко пута тврђаве, које ће у новим околностима почети да се шири, пружајући дом граничарима из околних српских села крај Дунава.
У јесен 1692. године почеће на постојећим темељима средњовековног угарског утврђења изнад Петроварадина изградња нове тврђаве, често називане Гибралтар на Дунаву. Комплекс фортификације грађен је према најмодернијим методама и фортификацијским стандардима Себастијана ле Претр де Вобана, чувеног градитеља утврђења Луја XIV. Истовремено, на бачкој обали је, на рушевинама мањег турског утврђења, грађен нови мостобран, или Брукшанац. У извештају који је 1694. послат у Беч, први Брукшанац или мостобран, је војно утврђење које је током читавог хабзбуршког периода контролисало бачку обалу Дунава и са те стране штитило понтонски, а касније (до 1918) и стални мост који је спајао Петроварадин и Тврђаву са Новим Садом. Брукшанац је изграђен 1694. године као помоћно утврђење које је требало да штити понтонски прелаз преко Дунава док Петроварадинска тврђава не буде завршена, али су тада војне власти закључиле да је ово утврђење и даље неопходно. У војном извештају који је поводом завршетка пут се помиње насеље око мостобрана, под именом Петроварадински Шанац. Наредних пола века насеље ће се у писаним изворима често сретати у скраћеном облику Шанац, али и као Рацка или Српска Варош. Насеље се није много разликовало од некадашњег станишта, али је изградњом нове тврђаве стекло лепу перспективу.
Петроварадинска тврђава представљаће пресудан фактор за настанак и развој Петроварадинског Шанца. Повезано понтонским мостом са Петроварадином, младо насеље ће снабдевати градитеље и посаду Тврђаве, и гарнизона храном, као и другим потрепштинама за живот, и нудити им забаву. Тврђава је имала задатак да одбрани централне и северне пределе Монархије од продора Турака и испуниће га само једном, 5. августа 1716. године. Принц Савојски ће пред њеном капијом потући силну Дамад Али-пашину војску и из ових крајева заувек отклонити турску опасност. Тврђава ће остати докона све до 12. јуна 1849. године, када ће извршити своју срамну мисију. Преко двеста топови са њених бедема искалило је бес на небрањену новосадску варош преко Дунава, убијајући уснуло становништво, уништавајући један век стицана богатства и лепоте града и палећи му историју.
Настанак града
Петроварадински Шанац је врло брзо показао потребу да се развија и мења. Већ првих година XVIII века, захваљујући вредним рукама својих предузимљивих житеља, младо насеље је економски и демографски ојачало и преобразило се у варош која ће спајати Оријент са Европом. Становништво је култивисало земљиште атара да би га населило и обрађивало; простране травнате површине биле су идеално место за напасање стоке, а радова на мостобрану послат у Беч, први пут се спомиње насеље Петроварадински Шанац. Брукшанац је заузимао простор између данашњих улица Максима Горког, Кеја жртава рације и моста Петроварадинска дуга, тако да је капија утврђења била тачно спрам Радничке улице. Брисани простор испред утврђења, протезао се до Дунавске улице. Током трагичног бомбардовања Новог Сада, 12. јуна 1849. године и топови Брукшанца су тукли град, а из њега су јуришали на голоруке Новосађане. У кругу мостобранске тврђаве налазила се Католичка капела посвећена чешком свецу Св. Ивану Непомуку, која иако је имала извесних архитектонских вредности и елемената барока, порушена је неколико година после Брукшанца, 1928. године. С обзиром на то да је настала у време изградње мостобрана, с правом се претпоставља да је најстарија хришћанска богомоља на подручју Петроварадинског Шанца. Рушење се правдало излазом Булевара краљице Марије на Дунав. Место на коме се налазио Брукшанац, насуто је и поплочано, и данас је на том месту стамбени кварт и део новосадског кеја. Рушење Брукшанца двадесетих година није обављено темељно, па су се зидине, делови бедема и остаци капије ту видели 1965. године, пред насипање насипа за кеј после велике поплаве, река је нудила јефтин транспорт, бесплатну енергију за покретање млинова, изобиље рибе и воду за пиће. У потрази за срећом и бољим животом, са разних страна стизали су различити људи који су доносили и своју културу, традицију и навике старог краја.
На размеђи различитих светова мешаће се људи, језици, вере, судбине, искуства, енергије, емоције и животна убеђења. Људи различитог порекла и културног наслеђа имали су исте животне потребе, па ће насељеници у миру и трпљењу прионути на рад и усмеравати свој марљиви и предузимљиви дух ка заједничком просперитету. У насељу су се брзо развијали многи занати и концентрисала разна роба коју су каравани и лађе разносили у свим правцима. Средином XVIII века стећи ће Шанац економски потенцијал који ће надрасти оквире насеља напола граничарског, напола коморског,те ће, не без муке и одрицања његових житеља, Петроварадински Шанац и Рацка, Српска Варош, обједињени постати слободан краљевски град Нови Сад. Статутом слободног краљевског града насеље добија самоуправу кроз српско-немачки Магистрат и значајне повластице за своје грађанство, првенствено у занатима и трговини. Са новим статусом насеље је добило и ново име: Повељом о слободама царице Марије Терезије од 1. фебруара и њеном инстаурацијом 15. марта 1748. године Петроварадински Шанац постао је Neoplanta, како га је назвала сама владарка и како се појављивао у званичној документацији, на немачком, Neusatz, на мађарском, Ùjvidék; Грци су га звали Неофитон а писали Νεοφύθωn, док је на језику већинског српскогстановништва млади град добио име које и данас носи, Нови Сад. Срби нису имали право да својим називом званично именују свој град. Они су га незванично назвали Нови Сад, што ће због двотрећинске доминације Срба веома брзо бити најчешће коришћено име у неслужбеној употреби његових становника. Име значи нови виноград, што указује на значај фрушкогорског виноградарства међу шаначким Србима. Најстарији употребни пример српског имена Новог Сада налази се на вертикалној гробној плочи узиданој на спољном западном зиду Николајевске цркве, где је на каменој плочи уклесано (данас једва видљиво) да је ту 1749, сахрањен извесни Симеон Радонић, гражданин Новог Сада.
Петроварадински Шанац је био пример двојне управе више од пола века: један његов део је био у саставу Подунавске војне границе од 1702. до 1746. године и насељавали су га војници-шајкаши, већином Срби, пореклом из околних граничарских насеља. Тај део насеља звао се Шанац, или Рацки Шанац и био је под непосредном управом Дворског ратног савета у Бечу, изван домашаја цивилних власти. Цивилним, камералним, или коморским насељем званим Рацки Град, или Српска Варош, потпадао је под државну цивилну власт и њиме је управљао велики судија са бележником. Рацки Град је 1719. године постао трговиште и од војног насеља био је одвојен оградом од пободеног коља. Његово становништво претежно су чинили занатлије и трговци; био је етнички и верски мешовит, више него што је то био Шанац.
Нови Сад више није био граничарско насеље под командом Ратног савета, нити станиште убогих коморџија, већ град која је постављена у исти Петроварадински Шанац је био пример двојне управе више од пола века: један његов део је био у саставу Подунавске војне границе од 1702. до 1746. године и насељавали су га војници-шајкаши, већином Срби, пореклом из околних граничарских насеља. Тај део насеља звао се Шанац, или Рацки Шанац и био је под непосредном управом Дворског ратног савета у Бечу, изван домашаја цивилних власти. Цивилним, камералним, или коморским насељем Рацки Град, или Српска Варош, потпадао је под државну цивилну власт и њиме је управљао велики судија са бележником. Рацки Град је 1719. године постао трговиште и од војног насеља био је одвојен оградом од пободеног коља. Његово становништво претежно су чинили занатлије и трговци; био је етнички и верски мешовит, више него што је то био Шанац. Град је од тада имао административно-правни положај са водећим градовима Угарске, Пештом, Будимом и Пожуном. Млади је град почео да живи по узору на остале слободне градове, под сталним надзором Намесничког већа у Пожуну (мађарски Pozsony, немачки Pressburg, данас Братислава) и Придворне угарске коморе у Бечу. Слободу града гарантовала су два документа које је издала сама царица, Повеља о слободама и Привилегије од 20 чланова. Шести члан Привилегија говори о праву грађанства да слободно бира свој Магистрат или Унутрашњи сенат, састављен од 12 сенатора и великог судије (суца или бирова), и све друго неопходно чиновништво.
Поред Магистрата постојао је у структури градске власти и нижи управни орган, Спољни сенат, састављен од двадесет петорице изабраних мушкараца. Спољни сенат формално је контролисао рад Магистрата и допуњавао га у случају оставке, смене или смрти неког од чланова. Избрано обштество било је почасно тело и чинило га је 60 угледних грађана, бираних доживотно. Највиши градски чиновници су, поред великог судије били још велики бележник, градски капетан, а од 1788. године и градски начелник (bürgermeister). Први градски судија Новог Сада био је пивар Игњац Хајл, београдски Немац родом из Моравске, први градски капетан био је Србин, Сава Николић, бивши граничарски официр, а први градоначелник Новог Сада, био је такође Србин, Димитрије Бугарски. Први Србин који је од маја 1752. до априла 1756. године обављао дужност великог судије био је богати и угледни Пантелија Миланковић.
Колективно племство које су грађани Новог Сада купили за великих 80.000, односно због високих камата за 95.000 форинти, послужиће као чврсто упориште животној снази и благостању већине житеља града. Како каже академик Чедомир Попов, ту суму су муком зарадили и прикупили заједно, новосадски Срби трговци стоком и Немци занатлије. Новосађанима није било ни мало лако да дођу до тако великог новца, али док су се код бечких банкара задуживали под неповољним условима, добро су знали да купују велике слободе. У правној терминологији Монархије стицање градских слобода називало се елибертација, ослобађање, и оно је својим носиоцима давала широку лепезу слободног деловања. Елибертација је граду понајпре доносила економску и финансијску самосталност убирањем прихода од крчми и касапница, од пијаца и вашара, од пивара и пецара, од воденица и млинова, све то у корист градске благајне. Затим, било је ту и право на увећавања привредних делатности и улагања у разне корисне послове, као и могућност самосталног бирања локалне управне и политичке власти, што је ширило простор за разноврсне креативне иницијативе, како на економском тако и на културном пољу. Најзад, купљене слободе давале су право на самосталну судску власт, тј. право да сам град и његови судови осуђују кривце малом и великом глобом, веће грешнике на затвор, привођење на срамни стуб, али и на најстрашнију казну, на смрт мачем и вешалима.
Угарско намесничко веће или Угарско краљевско намесничко веће (Consilium Regium Locumtenentiale Hungaricum, Magyar Királyi Helytartótanács, Königlich Ungarischen Statthalterei) било је тело извршне власти на подручју Краљевине Угарске у саставу Хабзбуршке монархије у XVIII и првој половини XIX века. Веће је деловало од 1723. до 1867. године, са прекидом од 1848. до 1860. године, када су постојала министарства која су деловала и у периоду од 1867. до 1918. године. Цар Карло VI основао је Намесничко веће законским чланом 97/1723. и одредио га као највиши орган за политичко-управна и судска питања Угарске. Угарско намесничко веће представља прву земаљску владу Угарске, на челу са палатином као краљевским намесником. Уз палатина у саставу Већа била су и 22 конзилијара (саветника) која је именовао краљ из редова прелата, магната и племства. Веће је директно било подређено краљу. Седиште Већа је у почетку било у Пожуну (Братислава), да би 1784. године било пресељено у Будим. Имало је надлежност над свим јавним пословима осим судства, војне и финансијске администрације. Основни задатак Већа био је објављивање, спровођење и поштовање земаљских закона и краљевских одлука у целој Угарској. Град је слободом добио и колективно племство, и као племић имао је грб, заставу, одређену територију која је била омеђена опкопима са капијама (трошаринама), са тачно утврђеним местима за улазак и излазак из града. Грађани су имали слободу кретања широм феудалног Царства и користили су племићке привилегије у трговању занатским пословима.
Град-племић је за свог господара имао само Круну, а не било којег другог властелина -племића, или жупанију. У српском препису Повеље слободног краљевског града у вези с тим пише:
„Магистрат и граждани му, збирним именом узевши, да се сматрају за праве и несумњиве племиће […] а путни лист од вароши законито издан, са уобичајеним доле потписаним печатом воштаним снабдевен, има се гражданима, кад путују свуда примати као ваљан и веродостојан.”
Статус еквивалентан племићком положају давао је слободу путовања и кретања без обзира на феудална ограничења која су важила за обичан свет из провинцијала sine nobilitatis (snob). Све привилегије које иду уз племићки положај биле су од животне важности да се у граду размахну пословања, без обзира на то да ли је у питању била трговина или занатство. Новосадске занатлије су својим производима директно, без посебних дозвола, снабдевали већи део Бачке и северни Срем, Шајкашки граничарски батаљон и Петроварадински комунитет. Судска власт је била у склопу управне власти у Аустријском царству, односно Хабзбуршкој монархији, све до после Буне, 1849. године, када ће ове две функције бити одељене.
Културна мисија Новог Сада
У младом насељу је услед бројности Срба, Цинцара и Грка доминирао православни дух Балкана. Емануил Јанковић, један од првих Срба задојених европским просветитељством, о Новом Саду је још 1790. године рекао да је на његовим плећима велика културна мисија, јер је средиште српског народа. У шароликој етничкој заједници која се у новосадску варош сливала, било је, како каже Станоје Станојевић, много смисла и за потребе срца, душе и мозга. Веома је важно то што су трговци и занатлије, православни и католици, протестанти и Јевреји, трошећи се у напорном раду, знали да је најважније своје потомство нахранити и подићи, али и да је такође важно васпитати га, пружити му што боље учитеље и школе, водити га да се Богу помоли у што лепшим и већим храмовима, речју, обезбедити му телесну крепкост и усмеравати га ка духовним висинама. Зарад својих узвишених стремљења чланови свих верских заједница града били су спремни да поднесу велике жртве, уз које је град постајао културно језгро свих његових житеља, посебно Срба.
Није Нови Сад имао подједнак културни значај за све његове народе: поред Беча, Берлина, Халеа, Лајпцига, или Минхена, универзитетских центара где је бујала Hochkultur, каква ли је била културна улога малог Neusatzа за немачки народ? Како би малобројним новосадским Мађарима Újvidék могао да се мери са културним и научним угледом једне Пеште, Дебрецина или Пожуна? Нови Сад је својим Немцима и Мађарима била једна мала и драга варош у коју су се доселили, заједно са православним суграђанима живели и радили, оснивали породице, рађали и подизали потомство и сахрањивали своје покојне. Ипак, ова варош није за њих имала већи културни значај.
Код Срба се ствар битно разликује: читав један век и нешто више, Нови Сад је њима служи као оквир у коме ће спојити своје духовно наслеђе са културним вредностима југоисточне Европе, али и сачувати све своје вредне особености. Погодовала им је близина Карловаца, њиховог духовног средишта, али да би постали пунолетна европска нација било је преко потребно уздизање њиховог грађанства у доминантну народну снагу. У ту сврху послужили су им амбијенти слободних градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, у којем ће се као и у Будиму и Сентандреји, током XVIII века уз помоћ занатства и трговине стећи прва богатства Срба, као најважнијег предуслова за уздизање културе и формирања српског грађанског слоја. Унутар стабилног, али не увек пријатељски настројеног државно-правног механизма хабзбуршке државе и више или мање добронамерног окружења, знаменити Срби започеће мисију стварања сопствене културе, са којом ће њихов народ ући у друштво eвропских народа.
Досељени са разних страна, православни Срби су се постепено, не без муке и отпора, прилагођавали другачијим цивилизацијским правилима, те другачијем културном и друштвеном амбијенту од онога у којем су до тада живели. Поред Беча, Пеште, Сентандреје и Трста, и у Новом Саду је започео процес српске европеизације. О томе је Дејана Медаковића писао:
„У том вртлогу најразличитијих збивања извршен је процес српског прилагођавања западноевропској култури у Подунављу […]. Кратко речено, управо на овим дунавским путевима рођена је модерна српска култура.”
Први корак у културном успону већинског становништва Новог Сада био је подизање храмова: већ последњих година XVII, или можда првих година XVIII века, подигнут је у Петроварадинском Шанцу храм Светог великомученика Георгија, односно Саборна црква; већ 1703. године у порти ове цркве ради српска народна Вероисповедна школа. Варош добија на духовном значају када је у доба епископа Стевана Метохијца седиште Српске православне епископије пренето из Сегедина у Нови Сад, тада Петроварадински Шанац. У Шанцу је 1722. године одржан народно-црквени сабор, затим овде је отворена прва српска средња школа у целој Угарској 8. септембра 1731. године, која се пуним именом звала Петроварадинска рождество-богородичина школа латинско-словенска. Школа је била комбинација православне богословије и класичне гимназије, а основао је тадашњи бачки епископ Висарион Павловић. Кроз Латинску школу прошло је стотину ђака, што је сразмерно том добу био велики број ученика, међу којима је било приличан број девојчица, што говори о заступљеној полној равноправности унутар српског грађанског друштва у повоју. Просветно-васпитни рад Латинске школе трајао је до 1789. године, и настава је све време извођена на латинском језику и према европским образовним стандардима.
Током тог времена формиран је први слој образованих Срба који је добио основно класично образовање и био спреман да своје школовање настави на било којем универзитету у Европи. У овој школи ће, између осталих, учитељи бити две знамените личности српске културе XVIII века: Јован Рајић, писац прве модерне српске историје и Захарија Орфелин, свестрани књижевник, калиграф, бакрорезац и аутор првог српског буквара. Следи неуспели покушај владике Висариона да 1741. године на месту вероисповедне школе оснује прву српску високу школу, Духовну академију. Осамдесетих година XVIII века (ако не и раније) отворена је школа на грчком језику, првобитно предвиђена за децу новосадских Грка и Цинцара, коју су касније похађала и богатија српска деца.
Почетак рада Велике српске православне гимназије новосадске, био је „културни корак од седам миља”. Ту су се првобитно на немачком, а касније на српском и класичним језицима спремале напредне генерације српске омладине за академско образовање. Вратиће се са универзитетско школовања млади образовани Новосађани у град свога рођења као свршени лекари, адвокати, инжењери, професори и унапредити заједнички дух својим знањем стручним и културним деловањем. Са универзитета широм Европе доносили су подједнако идеје конзервативизма и либерализма, које ће уградити у своје визије и напоре за културни и политички успон свога народа. Сабирање богатстава и увећавање културне баштине уздићи ће Нови Сад на позицију најјачег културног упоришта Срба. У том периоду српска култура ће постати богатија и јача, поред Велике српске православне гимназије (1810), и за Српску читаоницу (1845), Српско народно позориште (1861) и културни стожер Срба, Матицу српску (пресељену у Нови Сад 1864). У Новом Саду је у то златно доба излазио сразмерно велик број новина и часописа на српском језику, истовремено чак девет публикација. Ова варош је даривала култури свога народа прве интелектуалце у многим друштвеним областима, као и политичке борце за национални успон Српства. Вишевековну тмину српског усуда коначно је одагнала јарка и бљештава светлост двеју моћних лучи: просветитељства Новог Сада и Српске револуције под Карађорђем.
У успону новосадске вароши од граничарског Шанца до снажног културног центра Срба, не само у Угарској, већ и широм Балканског полуострва, велики допринос да ли су Јелини, Грци и хеленизовани Цинцари. Јелини су се као трговци досељавали са Југа, појединачно или у групама, са собом су у нашу равницу доносили неке нове животне вредности: предузимљиви дух Оријента, мудрости антике, колективно лукавство и искуство неопходно за опстанак, као и своје личне вредности. Дубоко у православној вери и византијској традицији, Грци и Цинцари временом ће се сјединити са једноверним староседеоцима словенског порекла: граничарима и паорима, занатлијама и челебџијама, као и са ратоборним и виспреним динарцима придошлим у Петроварадински Шанац, Рацку Варош из Рашке области, Поморавља, Херцеговине, Босне, Лике, Црне Горе и других крајева Балканског полуострва. Из ове мешавине добиће се први слој српског грађанства, који ће вредним радом прво себи створити основне услове за нормалан живот, а затим ће подићи свој град из баруштина и трске, школовати своју децу и напредовати. Срби ће у заједници са Грцима и Цинцарима, некада братски сложно, а некада уз трзавице и сукобе, уложити много труда, емоција и новца да заједнички Нови Сад постао познат као Српска Атиница.
Насељевање Петроварадинског Шанца, успон и изглед града
Годину дана пре завршетка Великог бечког рата аустријске власти су пописале становништво у до тада ослобођеним областима. У војном и коморском насељу Петроварадински Шанац 1698. године живело је 215 граничарских породица и 43 одрасла коморска поданика. Већински српско становништво дало је коморском насељу српски карактер и име Српска Варош, које се у званичним документима називало још Raitzenstadtel, Rätzenstadt, Villa Rasсiana. Попис је показао да је Српску Варош тада насељавало двадесет цивилних породица, од којих се пет бавило трговином, за једног домаћина каже се да је судац, а представници осталих фамилија припадали су кројачима, пекарима, ћурчијама, и по један бравар и хирург. Последњи на списку је био сиромашни бескућник, вероватно просјак без занимања. Варош ће сличну структуру занимања имати и онда када постане слободни краљевски град, тако да Нови Сад, за разлику од Сомбора и Суботице, никада није oдисао ратарским духом типичним за панонска насеља. Мочварно тле, непрегледни пашњаци и сразмерно мала површина обрадиве земље одредило је начин живота новосадског становништва и усмерило његову већину да се окрене сточарству, занатима, трговини, грађевинарству и још неким другим пословима карактеристичним за тадашње градске средине у Монархији.
Српска Варош је настала спајањем више већ уобличених квартова. Први искључиво српски квар који није имао граничарски карактер био је Алмашки крај, формиран под баром, одмах уз велику нездраву баруштину која се протезала све до северног опкопа. Алмашки крај су 1716–1718. године основали пресељени мештани села Алмаша и назвали га Подбара.109 Пошто су од власти добили дозволу за колективно пресељење, Алмашани су се населили далеко иза последњих кућа на периферији насеља, или како се тада говорило под баром, проширујући тиме круг Српске Вароши. Српска варош је временом нарасла и економски напредовала у тој мери да је обновљена Бодрошка жупанија ту одржала своју прву конгрегацију. Срби су овде 1722. године организовали свој црквено-народни сабор, на којем је одлучено да се митрополије београдска и карловачка споје у јединствену и тако ће оста. Село Алмаш се према Милеровој мапи из 1701, налазило северно од Петроварадинског Шанца, негде у троуглу између Темерина, Сирига и Сентомаша (Србобрана). Нови алмашки насељеници Шанца су првих година живели у земуницама, па су их староседеоци прозвали Јазавцима. У Протоколу умрлих Алмашке цркве (храма Св. Три Јерарха), уписивани су све до 1804, године чланови породице Јазавац, а од те године чланови ове породице се воде као Лучићи. У извештају који командант Петроварадина шаље 1727. године у Беч, каже се да је ова млада српска варош добро насељена и прилично имућна. Када се средином августа 1746. године представници 149 граничарских породица милитараца пред генералом Енгелсхофеном изјаснило да не желе да напушта Шанац, те да желе да буду ослобођени граничарске обавезе, добијамо први слој становника будућег слободног града. Ови граничари су остали у граду, док је већа група њихових другова напустила Шанац и делом се 1747. године са породицама одселила у Срем. Мања група је отишла у Банат, од којих ће известан број, незадовољан новим статусом, после неколико година отићи у Русију.
Након развојачења граничарског Шанца, етнички састав насеља без коморског дела био је следећи: православна заједница од 200 српских задружних породица са неколико цинцарских и грчких инокосних фамилија и самаца, укупно нешто преко 1.000 чланова; затим око 400 католика, Немаца (Моравских Немаца и Шваба, Donauschwaben),110 неколико породица Шокаца, Мађара, и Јермена (који су пре доласка већ били поунијаћени, тада дубоко у процесу покатоличења), као и неколицина готових мехитариста. У насељу је удаљена од свих политичких и друштвених дешавања живела и омања заједница Јевреја. Било је и неколико породица Словака католика и тај колоритни свет различитих језика, религија и обичаја бројао је укупно око 1.500 житеља. Наведено становништво настањивало је 841 стамбену јединицу, углавном куће приземног типа.
У попису Ратног савета, обављеном исте године, знамо имена граничара, места њиховог порекла и време када се већина њих доселила у Шанац. Двадесет петорица домаћина (глава породица) рођено је у Шанцу, док их је шесторица дошла са Ченеја (Шилићи и Летићи су били међу бројнијима). Остале граничаре су догађаји из првих деценија века довели у Шанац са разних страна: из Сарајева, Сентандреје, Чанада, из Сентивана, Жабља, Карловаца, Бача и Баје, затим из Осијека, Гроцке, Чуруга, Крајове, Секеш Фехервара, те из Македоније и Мегаловлахије, као и са других страна. Према извештају из 1715. године у Петроварадинском Шанцу је живело и радило 23 трговца, 48 занатлија и 65 особа које су се у својим пословањима бавили комбиновано и једном и другом наведеном делатношћу, што значи да се занатима и трговином бавило укупно 136 становника Шанца. 110 Већина Немаца досељених из Београда били су пореклом из Моравске. Независно од њих, у Нови Сад су се насељавале и Швабе. Назив Швабе се одомаћио за подунавске Немце, који су од краја XVII века плански насељавани по Угарској, у насеља уз Дунав, у Банату, Бачкој и Срему, у Славонији, као и у Ердељу и централним угарским покрајинама. Ови људи су пореклом били из Швабије (Schwabenland) у покрајини Баден Виртемберг. Швабе су говориле швапским дијалектом немачког језика, што им је дало име. После Другог светског рата већина њих је избегла у Немачку, док их је у Румунији остало око пола милиона, концентрисаних у Трансилванији (Ердељу) и око Темишвара.
Не зна се тачна национална структура овог слоја, али на основу касније градске документације, која посредно извештава о том времену, са сигурношћу знамо да су Грци и Цинцари у њој већ тада били заступљени. Православни досељеници из Босанског вилајета највише долазе из Херцеговине (у Шанцу су названи Сарајлијама, јер су у Сарајеву добијали путне исправе за исељавање из Отоманске царевине), и чинили су други талас будућег новосадског становништва. Виспрени и окретни Херцеговци су током прве половине XVIII века представљали трговачку спону између Дубровника и крајева између Дунава и Тисе, одакле су у Републику Светог Влаха увозили разну пчеларску робу. Велике количине бачког меда, воска, прополиса и пчелињег саћа Херцеговци су извозили у градове на источној јадранској обали, а помоћу дубровачких повластица и у Венецију. Ови горштаци су стизали у Бачку као воскарски трговци и радо се настањивали у Петроварадинском Шанцу, односно Српској Вароши. За досељавање Срба из Херцеговине велике заслуге имао је граничарски командант Шанца, потпуковник Секула Витковић. И сам пореклом из Херцеговине, силовит и самовољан човек насилничког карактера, деспотски је управљао Шанцем због чега је насеље његовог времена у традицији запамћено као господара Секуле Витковића держава. Секула Витковић је рођен пред крај осамдесетих година XVII века (вероватно 1687) у селу Мустаћи крај Требиња. У Петроварадинском Шанцу служио је као капетан од 1735. До 1748, када је пензионисан и сели се у Старе Бановце, где је умро 1754. године. Секула је у Шанац привукао групу успешних трговаца из свог завичаја, па их је као и занатлије ослободио војне службе. Пошто су Секулином повластицом били изван домашаја цивилних, а у милости војних власти, њихов број се стално повећавао. Нису одговарали државним властима, само су Секули плаћали бакшиш за свој повлашћен положај, па су у Шанцу без неких сметњи живели и обављали своју трговину. Сарајлије су се у Шанцу називали још и тескереџије, јер су до средине XVIII века долазили са турским путним исправама, тескерама.
Познати трговци из реда Херцеговаца били су Јован Вукановић, Петар Јовановић, Вилотије Унговић (Ungovic, највероватније Југовић), Вуко Секуловић, Лазо Милетић, браћа Јефтан и Симон Вилотијин. До 1743. Године њихов број се попео на једанаест породица, а 23. марта 1748, када је насеље већ званично било слободни краљевски град, заклетву Магистрату положило је још осморица Сарајлија. Међу њима је био и Сава Јанковић, отац књижара Емануила Јанковића, великог борца за српску просвету у Новом Саду. Већина Херцеговаца је у Нови Сад дошла преко Сарајева, док су Андрија Новалић и Јефтан Миросављевић, који је грађанство добио јула 1768, и још неки други, дошли директно из Херцеговине. Из требињског краја, као и Секула били су Булићи, породица касапа који су више од наредних стотину година снабдевали Новосађане месом. Из којих крајева су Херцеговци долазили у Шанац види се по томе у која су места тестаментима завештавали понешто од свог иметка. Та места су Житомислић, Требиње, Добрићево, Косијерово, Завала и Пива (Стара Херцеговина, данас у Црној Гори) и друга између Неретве и постојбине племена Дробњака. Рођени Мостарац био је Сава Вуковић, племић од Берексоа (посрбљено Берексова), који је даровао велико завештање за Српску гимназију у Новом Саду. Ако је и породица Милорадовић из Херцеговине, што највероватније и јесте, онда је овај мали талас насељеника несразмерно много подарио потенцијалима и квалитетима Новога Сада.
Када је 18. септембра 1739. године после двогодишњег рата закључен мир у Београду између Турске и Аустрије, Аустрија је као поражена страна била враћена северно од Саве и Дунава. Тако су Хабзбурзи изгубили оне поседе на Балкану које су добили двадесетак година раније миром у Пожаревцу. Са Србијом од Чачка до Саве и Дунава, Турцима је враћен и Београд. Многи хришћани из два београдска насеља нису желели да сачекају повратак турске власти у Београд, па прелазе у Земун, Карловце и понајвише у Петроварадински Шанац. Избеглице из слободног царског града Београда били су Срби и Грко-Цинцари, углавном трговци из Савске Вароши, Ratzenstadta, и Немци, већином занатлије, после Пожаревачког мира колонизоване у тзв. београдску Дунавску Варош. Петроварадински Шанац је овај рат у приличној мери пропатио, иако није претрпео било какве жртве и разарања, јер ратних операција није било ни близу. Куга је као непосредна последица рата дошла 1738. године с југа и знатно проредила шаначко становништво, тако да су београдске придошлице донекле поправиле лоше демографско стање. Избеглице из Београда, Београдлије, били су трећи насељенички слој Новог Сада и одиграли су најзначајнију улогу за уздизање насеља у слободни царско-краљевски град. У Београду су за време две деценије дуге аустријске власти уживали грађанске слободе и привилегије, учествовали у локалној власти преко свог Магистрата, па је ова група у Петроварадински Шанац прешли са већ изграђеним грађанским навикама. Једном навикли на грађанску слободу, београдске избеглице су се тешко сналазиле без својих изгубљених привилегија.
У Архиву САНУ у Сремским Карловцима, налази се молба избеглица из београдског Ratzenstadtа, упућена Славонској земаљској депутацији у Петроварадину. Неколицина Срба и један Грк жале се како су пред турском опасношћу оставили свој од младости стечени, и у Београду у куће и баште и у друго земљиште уложени иметак, и тако пали у највећу пропаст. Моле Депутацију да им дарује шестогодишње ослобађање од свих пореских обавеза, бенефицију какву је држава давала свим новим досељеницима. Ту није био крај молбама, насељеници додатно моле Депутацију да после тих шест година не живе ни као граничари, ни као коморски подложници, већ да као и у Београду уживају грађанске привилегије. Ову молбу Депутација је предала патријарху Арсенију Јовановићу да је однесе на разматрање Ратном већу у Бечу.
Власти су имале слуха за захтеве избеглица, па су им 19. јула 1741. године одобриле шестогодишње ослобађање од фискалних обавеза. Такође, решено је да до почетка 1747. године Београдлије неће бити ни спахијски, ни коморски подложници, а неће бити ни граничарски обвезници. Њихова судбина се везала за судбину насеља у које су дошли, јер ће они, да би задржали своје грађанске слободе, снажно утицати на житеље Шанца да се куповином колективног племства изборе за грађанске привилегије и слободе. Не зна се тачно колико је становника београдске Савске вароши прешло у Шанац, тек из каснијих докумената може се са сигурношћу закључити који су будући грађани Новог Сада стигли у том таласу. Као иницијатори добијања статуса слободног града ова група је дала прву гарнитуру градске власти. Тако после марта 1748. године у градској власти налазимо, поред београдских Срба, Рацковића, Рашковића, Рубешића, још шесторицу Немаца, све досељеници из Дунавске Вароши и једног Грка, Михаила, Мишка Саранду. Саранда је био први председник Избраног обштества Новог Сада и његово презиме се пре доласка избеглица из Београда не помиње у Рацкој Вароши. Знамо да је његов брат Димитрије 1734. године у Београду био црквени син Саборне цркве, према чему се може закључити како су браћа Саранде с јесени 1739. године избегли у Петроварадински Шанац из Београда.
Футог
Футог, данас једно од највећих формално сеоских насеља у Србији, некада је био привредни центар овог краја и због близине Петроварадинског Шанца био је од приличног значаја за живот младог насеља. Иако ово место никада у стара времена није било интегрални део градског простора Новог Сада, због његовог великог утицаја на развој вароши посветићу му наредни чланак.
Простор на лесној тераси крај Дунава на коме се налази Футог насељаван је још у античко доба, што потврђују бројна археолошка налазишта. У раном средњем веку населили су га Словени, а у X веку долазе Мађари. До краја средњег века насеље улази у угарски феудални систем. Футошко властелинство је било значајно трговачко и аграрно насеље на бачкој обали Дунава, које се први пут под данашњим именом помиње још у XIV веку као феудални посед угарске породице Футаки. Средњовековни Футог се наслањао на Сент Матрон, насеље које се налазило на месту данашњег новосадског насеља Телеп. Из времена турске владавине о Футогу пише Евлија Челеби и извештава како је насеље било касаба са неколико џамија, два хамама и шадрванима по сокацима. Током Бечког рата 1686. године Турци су протерани и насеље је коначно враћено у састав Аустријске монархије, формално у Краљевину Угарску. Од тога времена Футог се састојао из два насеља различитог правног положаја: трговишта и властелинства, које је угарска комора више пута продавала. Футошко трговиште је било ближе Дунаву, где је имало пристојно пристаниште. Још у турска времена трговиштем су доминирале бројне магазе, а на пристаништу се стално нешто истоварало, утоварало, или претоварало. Везови су били крцати теретним чамцима и дереглијама који су довозиле и одвозиле робу на краће раздаљине, те шајкама спремних за дужи пут, пуних пшенице, других житарица и разне пољопривредне робе.
Привредни значај Футога и његових вашара остао је велики и после протеривања Турака. Шаначко становништво и житељи околних насеља углавном је са футошког пристаништа било снабдевано многим намирницама из других крајева монархије и разном увозном робом. Футог задржава своју привредну доминацију у крају све до успона Шанца у слободни Нови Сад, од када су трговачки бродови све ређе пристајали у футошко пристаниште. Робу за овај крај су довозили директно варошким трговцима у новосадски лиман. Вековима важно трговиште од тада је почело да стагнира и губи свој вишевековни привредни значај. Све трговачке активности Футога пренеле су се до средине шесте деценије XVIII века десетак километара источно, у младу новосадску варош, а футошки вашар губи значај у оној мери у којој је Нови Сад растао. После губитка трговачке улоге свога места футошком становништву је преостало да се у највећој мери окрене пољопривреди, а у месту је и даље остао надалеко чувени вашар. Футошки вашар се одржавао једном месечно, понекад би га лети држали на сваке две недеље, а када је у Футогу током Аустро-турског рата био стациониран главни штаб аустријске војске, вашара није било. Највећи вашар у току читаве године био је онај који се одржавао крајем октобра или првих дана новембра, надалеко чувени Митровдански вашар.
Половином XVIII века футошки вашар још увек има величину и међународни карактер. Трговци са Истока караванима су на футошки вашар допремали разну оријенталну робу, док су мануфактурни производи стизали из крајева Средње Европе, тако су се у Футогу могли наћи разни домаћи и страни пољопривредни и занатски производи. Велетрговци свих вера и разних језика трговали су пољопривредним производима, и то пшеницом, крупним кукурузом, меркантилном зоби, јечмом, белим и жутим пасуљем, те наполицом (мешавина пола ражи, пола пшенице). Било је разних лончарских производа и њима се трговало на велико. Готово свакодневно у Футошкој луци су у дрвене бродове товарили вуковарски цреп, грнчарију и цигларске производе који су се изврсно продавали у Влашкој и Молдавији. Трговало се и фрушкогорском дрвном сировином за огрев и грађу, посебно је за израду чамаца и шајки био тражен надалеко чувени славонски бели храст.
На футошком тродневном сточном сајму прва два дана се трговало коњима, рогатом стоком и свињама. На пространој ледини вашаришта тискали су се сапети коњи и разна стока, док су бркати пастири и сточари у опаклијама пазили да се сермија не измеша и не пободе. Трећег дана у понуди су били пољопривредни производи и храна: разне врсте брашна, овчија вуна и свињска длака, месни надеви и свињска маст, сланина, мед, кошнице, пиво, сува речна риба сушена на ваздуху, већи комади рибе конзервисани у шпиритусу, рибља маст, чауре дудове бубе, разне врсте опека и други производи. Највише купаца било је из Бачке, Баната, Срема, његових оближњих прекодунавских места, али и из Славоније, Барање, Доње Угарске и Ердеља. У овом галиматијасу, међу језицима разноликог света могли су се чути скоро сви јужнословенски језици и словачки (Словаци су се доселили у Футог 1740) и језици панонских народа, мађарски, немачки, цигански, али се говорило још грчки, цинцарски, турски, италијански и други језици. Трговали су људи у разноликој оријенталној одећи: Турци у свили боје смарагда, накинђурени цариградски Грци и скромни Цинцари из Македоније, Епира, Тесалије, Бугарске, Цариграда. Стизали су ретко и левантински трговци у млетачким кафтанима и Јермени са својим препознатљивим хаљинама из Тракије, или још издаље, из центра свога трговачког света, из Трапезунта, са Кавказа и Месопотамије. Трговци из далеке Персије били су права реткост, а када би се који од њих појавио, изазивао би општи позор. Неки од ових оријенталних трговаца су баш због боравка на футошком вашару нашли разлога да отворе дућане у Новом Саду.
Овде је свој први капитал стекао чувени Димитрије Анастасијевић Сабов, велики добротвор Карловачке гимназије. Најбољу оцену футошког панађура дали су савремени трговци, који су тврдили да се чувени лајпцишки вашар са њиме једва могао поредити. У своје најбоље време футошки вашар, чувени la fiera del Danubio, био је више од обичног сајма и дернека, јер је поред привредног и друштвеног значаја ова манифестација имала улогу забавног спектакла. Био је то скуп широких друштвених активности и шаренило свих боја; ту се продавало и куповало, уговарани су послови, склапана пријатељства, даван и узиман новац под интерес, уговарани бракови, ковале завере против конкуренције и потезали ножеви. Испод прљавих и задимљених шатора, уз српску, оријенталну и мађарску музику разних свираца, точена су јефтина алкохолна пића, кисела вина и љуте ракије, док су за јело служена разна печења, риба, ћулбастије и источњачке посластице. Под светлом лојаница са безброј трептавих сенки, ноћима док је трајао вашар ту су се трошиле зараде и гостили кириџије, трговци, џелебџије и накупци стоке, хајоши и аласи, коњокрадице и пандури, лаке жене, коцкари, сецикесе и преваранти свих врста… У читавом овом калеидоскопу људи били су ту незаобилазни Цигани и њихова мусава деца, која су просила и добијала ћушке. Мешали су се тешки мириси хране, алкохолних пића и дувана, прљавих, углаисаних гуњева и некупаних тела, али је свима било лепо.
Футог је крајем XVII века био место са искључиво православним живљем. По попису из 1698.године у њему су живели искључиво Срби и нешто Грка и Цинцара, који су углавном били локални трговци на мало, а у вашарске дане служили су као логистичка веза и домаћини кирајџијама и трговцима са турског Југа. Грчког, или вероватније цинцарског порекла, били су следећи становници Футога: Георгије, Ђура Јанаћ, Јанаћије Симић, Теодор Акриве и Нестор, Неша Јанковић. Већ 1703. године Футог се у савременим списима спомиње као трговиште са осамдесет кућа, да би прва српска школа у месту, у којој је децу учио поп Јанко, била отворена 1707. године. У попису из 1724. године забележено је да у месту има тристо тридесет четири српске породице, углавном коморског становништва. Власник футошког властелинства била је Угарска комора која га је давала под закуп више пута, па је тако српска племићка породица Чарнојевић закупила ово властелинство 1744. године. Пола године после пада Београда, у пролеће 1740, у Футог се досељава неколико бугарских породица, а 1763. и следеће године колективно долазе Немци. Они никако нису успели да се привикну на локалну климу, на суседе Србе и њихов начин живота, па су се убрзо раселили. Следећа група Немаца долази 1774. године, овога пута били су то досељеници из Алзаса. Нови колонисти су у већини потицали из околине Стразбура, а било је и нешто горштака са падина планинског масива Вогеза. Алзашани су били чврсти и вредни људи, спретни у пољопривредним пословима и лако прилагодљиви, па су се веома брзо адаптирали на специфичну климу и незгодне суседе. Већ после неколико година нови колонисти су скупили новац и од Угарске коморе закупили земљиште на коме је основано засебно насеље, Немачки Футог, или Нови Футог. Почетком XIX века, тачније 1801. године, оба футошка насеља, и немачко коморско (коме је истекао закуп) и српско трговиште, продати су властелинској породици Брунсвик. Последњи власник Футога била је породица Котек, која је 1921. године аграрном реформом развлашћена.
Футог је своју највећу историјску ролу одиграо током Аусто-турског рата (1788–1791), када је главни штаб аустријске војске био смештен у овом месту. Одмах по избијању непријатељстава, 25. марта 1788. године, у Футог је стигао сам цар Јосиф II и одатле пратио продор своје војске у босанску Посавину. Можда је баш у Футогу Јохан Штраус Млађи, током свог боравка код Котекових, за Светску изложбу у Паризу 1867. године довршио свој најлепши валцер, На лепом плавом Дунаву, An der schönen blauen Donau. У Футогу, у дворцу Котекових је после Првог светског рата, све до новембра 1919. године био интерниран немачки војсковођа, главнокомандујући напада на Србију у јесен 1915. године, фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Прича се да су на њега српски осветници Футожани покушали атентат непоузданим оружјем, док се безбрижно шетао долмом на Дунаву.
Остави коментар