Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
Трагедија је настала у петом веку пре нове ере у античкој Грчкој, док етимологија овог термина са значењем „јарећа песма“ упућује на њено порекло зато што се развила из дитирамба који су певали прерушени сатири с роговима јарца и то у оквиру обреда развијеног из култа посвећеног богу вина – Дионису. Ова се књижевна врста формирала тако што ју је најпре изводио хор који је својом песмом одговарао импровизатору испред себе и у томе се огледа зачетак дијалога. У овом се раду враћамо коренима драме у разматрању Есхиловог Окованог Прометеја, својеврсног приказивања мита на сцени, уз обраду вечито актуелне теме – „воље за моћ“ (в. Ниче 2015).
Поред Софокла и Еурипида, Есхил се сматра једним од највећих грчких трагичара. Његов Оковани Прометеј део је тетралогије поред наведене драме сачињене од: Ослобођеног Прометеја, Прометеја ватроноше и четвртог дела који је остао непознат. На основу више варијаната мита о Прометеју аутор бира управо ону где се титан супротставља Зевсовој намери да истреби људски род, без обзира на то што је раније с њиме био у савезништву. Међутим, митског јунака Есхил преображава у драмског лика који поседује херојску врлину (зато што се супротставља тиранији) и трагичку кривицу (јер подноси казну за своју побуну).
Осврнимо се најпре на грчку митологију, где је Прометеј окарактерисан као „створитељ људског рода, кога неки убрајају у седам титана“ (Гревс 2008: 131). Верзија коју прихвата Есхил назива га сином титана Јапета и нимфе Климене; братом Епиметеја, коме је Зевс послао Пандору да се ожени њоме, а која је са собом донела кутију где су се налазила сва зла света, након чијег је отварања људима остала једино варљива нада у боље сутра; Атланта, кога је Зевс проклео да заувек подупире небо плећима и Менојтија кога је Зевс убио громом (в. Гревс 2008: 131, 133).
Прометеј је најпре био на Зевсовој страни, а раскол међу њима настаје кад бог муње и грома пожели да уништи људски род, што је узроковано његовим гневом према титану који га је преварио јер је распореног бика спаковао у два џака – у једном су биле кости преко којих је бачен лој, у другом месо прекривено бурагом (непожељним делом ове животиње). С обзиром на то да се, обманут оним што је видео на врху, определио за прву врећу, Зевс се осећао насамареним, те је у бесу људима одузео ватру. Прометеј краде огањ с Олимпа и дарује га човеку, због чега бива свирепо кажњен. „Зевс окује нагог Прометеја за стуб на кавкаским планинама, где му је похлепна орлушина целог дана кидала џигерицу, из године у годину; и није било краја болу, јер је ноћу (док је Прометеј био изложен свирепом мраку и хладноћи), његова јетра поново зарастала“ (Гревс 2008: 132). Њега ће касније избавити Херакле који „призивајући Аполона, устрели белоглавог орла право у срце и ослободи Прометеја“ (Гревс 2008: 443).
Овај титан подноси жртву зарад човечанства чији је главни заштитник и помагач, најпре их уводи у културу, потом спречава божанство да заустави точак цивилизације. Његово залагање за оне што су смртни на Земљи у миту је описано на следећи начин: „Он је заиста био најмудрији у својој раси, и Атина, чијем је рађању из Зевсове главе помогао, научила га је архитектури, астрономији, математици, пловидби, медицини, металургији и осталим корисним знањима и вештинама које је он пренео на људе. Али Зевс, који је одлучио да искорени цео људски род и спасао га искључиво на Прометејеву усрдну молбу, почео је да се љути пошто је схватио како се снага и способности људи стално увећавају“ (Гревс 2008: 132). Ту је очигледан божански гнев (у контексту моногобожачке религије) према манипулацији природом, односно изналажењу решења да се она превазиђе и потчини човековим потребама.
У Есхиловом Окованом Прометеју од лица се издвајају Власт и Сила (као Зевсове, односно Дивове слуге), затим Хефест (као ковач, односно бог ватре, Дивов син), Прометеј (титан), Окенаиде (Океанове ћерке што представљају хор), Океан (бог мрака), Ија (Инахова кћи) и Хермо (Зевсов син и гласник). Глумци су смештени на позорницу која треба да изгледа као пуст и врлетан крај поред морске обале. Представа у пет чинова први пут је приказана између 468. и 458. године пре нове ере (в. Есхил 1974: 27) и дубоко је заснована на старогрчкој митологији, те митском погледу на свет, поред тога и специфичном историјском контексту, с обзиром на то да је настала у раздобљу када је у Атини тиранија замењена робовласничком демократијом која је сваком слободном грађанину давала право гласа. Треба, дакле, имати на уму да је ова трагедија произашла из промењене свести вишег друштвеног сталежа у односу на одлучивање поводом важних питања која се тичу уређења слободног града-државе. „Шта значи – управо код Хелена из најбољих, најјачих, најхрабријих времена – трагички мит?“ (Ниче 2001: 34–35), питање је које велики филозоф поставља себи у књизи Рођење трагедије оригинално штампане, према сведочанству аутора, са сликом ослобођеног Прометеја на насловној страни (в. Ниче 2001: 49). Имајући на уму Есхила, Ниче закључује како су Хелени досегли савршенство у уметности управо зато што су пре тога морали имати искуство патње (в. Ниче 2001: 212), што, додајемо, сугерише и драма о којој овде пишемо.
Радња Окованог Прометеја започиње сценом где Хефест прикива главног јунака за стену. Без обзира на то што жали осуђеника, бог ватре извршава наређење из страха од Зевса чију власт и заповест сви покорно поштују како не би изазивали његову надалеко познату окрутност и осветољубивост. Оваквој слици божанства Прометеј се противи не само као слободан човек, већ и кад га стигне казна. Он остаје при својим принципима и одбија да се нагоди, упркос савету Океана који му упућује добронамерне речи:
„и против бича не ритај се;
видиш сам
да владар влада жесток и самосион“ (Есхил 1974: 41).
Спреман да се жртвује, одбија да открије Зевсу која ће жена врховном богу, судећи према пророчанству, родити сина осветника зато што судбину прихвата као нешто што надилази сваког појединца, те ју је немогуће заобићи.
Зевс је осликан као свемоћан и једина ствар над којом нема власт јесте судбина од које „ни он утећи не може“ (Есхил 1974: 47). Његова будућност зависи од Прометеја са знањем о свему што предстоји. Он, за разлику од бога којем је супротстављен, има могућност избора. Може да сарађује с Дивом и тиме обезбеди личну слободу, или да пророчанство задржи за себе и остане у оковима. Сам се опредељује за исход који ће уследити; бира да буде жртвован ради добробити целокупног човечанства и доласка времена у коме не побеђује сила. За разлику од Прометеја, Зевс није господар сопственог живота зато што нема свест о предстојећим дешавањима. Сва је његова моћ без утицаја на ред ствари. „Вештина нема снаге против нужности“ (Есхил 1974: 47). Поред тога, његово управљање светом је самовољно и неправедно:
„без закона Диве влада
и старе властодршце руши сада“ (Есхил 1974: 33).
Против тираније коју Зевс одмах по освајању власти испољава устаје Прометеј с намером да одбрани угрожене:
„Тек заседе на престо оца својега,
он боговима одмах части раздели,
Те једну овом, другу оном, среди власт,
ал јадних људи уопште се не сети,
но цео род им хтеде искоренити,
па потом ново друго племе створити.
И томе нико не би противан до ја.
[…]
На смртне људе ја се сажалих, а сам
не стекох самилости, него немило
ту висим, Диву позориште неславно!“ (Есхил 1974: 37).
Прометеј досеже вечност у слави. Непоколебљивост у трпљењу најтежих мука направиће од њега симбол борбености и слободе. Он је човека уздигао и просветлио, подаривши му ватру и научивши га вештинама које су га начиниле разумним бићем које ипак није сасвим свесно сопствене смртности: „Не пустих да унапред људи виде смрт“ (Есхил 1974: 38) зато што им њихов заштитник дарива наду: „Населих душе њине слепим надама“ (Есхил 1974: 38). И сам хор овом побуњеном титану поручује:
„с непреболних твојих мука
цела плаче васиона“ (Есхил 1974: 44).
Поремећај на космичком плану сугерише и раздвајање Океана од воде:
„Како смеде ти
да раставиш се с водом, с имењакињом,
и с камен-пећинама самосазданим,
и стигнеш мајци гвожђа“ (Есхил 1974: 40).
Његов бол сви осећају, али нико изузев њега не сме да изговори:
„Та поштуј, моли, ласкај сваким властима!
Твој Див је мени мањи него ништавац.
Нек ради, влада кратко време по вољи,
јер боговима неће дуго владати“ (Есхил 1974: 64).
Изражавајући пркос Зевсу навући ће на себе гнев, на шта му сви скрећу пажњу. Прометеј није загледан у тренутне муке на које је стављен, нити у страшну казну што ће уследити, већ је концентрисан на ширу слику. Види даље од осталих, због чега је спреман да истрпи велике боли, свестан да до промене долази борбом, побуном, па и жртвом.
Да је људски род пре просветљења живео у хаотичном стању, упућују наредни редови из трагедије:
„Пре гледајући они залуд гледаху,
и слушајући не чујаху, него све
ко слика у сну за свег века мешаху
без реда“ (Есхил 1974: 45–46).
Прометеј је практично културни демијург зато што пре његовог доласка људи нису умели да стварају, те овај титан своју креативну потенцију преноси на њих, подучава их како се гради, рачуна време, у контексту његове дневне и ноћне семантике, као и поделе године на годишња доба од којих је свако погодно за одређену радњу, што им омогућава да се баве земљорадњом, користе природне ресурсе за сопствену добробит, затим их описмени, уводи у познавање слова и бројева, помаже им да памте, потом да се баве сточарством и употребљавају животиње за помоћ у обављању ратарства, даље их уводи у бродарство, успева да их оспособи за превладавање воденог простора, учи их медицини, прорицању, тумачењу симболичких знакова, поред тога им још скреће пажњу на подземна богатства и показује им како се рудари. Прометеј, дакле, оспособљава људе за уживање у свим благодетима воде, земље, ваздуха, затим им поклања ватру, али и метал, који се негде сматра петим елементом. Познавање ових дарова са собом носи велике предности, међутим, основано је питати се колико је човек одговоран у руковању њима, зато што је злоупотреба и те како могућа, а усмерена је против природе. Но, ова се напомена не тиче хеленског човека онолико колико се односи на савремени свет. У контексту мита и трагедије, што је у њега дубоко уроњена, управо огањ представља средство преласка у цивилизацију, јер ватра мења стање храни, при чему дихотомија: пресно – печено, одговара опозицији: природа – култура (в. Леви-Строс 2008).
Зевсова охолост исказана је у његовим поступцима према Ији, жени коју је једном покушао да обљуби. Међутим, она се није сјединила с богом, задржавши тако своју чедност. Након тога ју је Див без икакве самилости претворио у краву што је непрестано пробада обад који је вија око света. Она губи разум и претвара се у тело опијено жудњом. У разговору с Прометејем сазнаје шта ће се с њом десити. Зевсу ће ипак родити дете чији ће даљи женски потомак постати нови објекат пожуде грчког бога муње и грома и донети на свет сина што ће склонити властољубивог Дива с његове позиције. Нико не може изменити оно што је неминовно. Зевс је свргнуо свога оца с власти, а и сам ће у будућности бити збачен с трона врховног божанства од стране сина, у складу с тврдњом: „Али убити краља или претенденте на престо значи, даље бити убијен од њихових синова или пријатеља“ (Кот 1974: 14). Осим тога, Прометеј саветује Ију, исцртава јој мапу пута којим треба да се креће како би избегла невољу. У игри моћи силник из незнања ради против себе, а на питање ко ће успети да му отме престо следи одговор: „Сам себи својим намерама сујетним“ (Есхил 1974: 57), јер ће несвестан створити јачег од себе. Упркос својим настојањима Див неће сазнати како да стане на пут сопственој судбини зато што титан упорно трпи казну и ништа га не може натерати да одустане од ћутања.
„Та нема мучила ни средства којим Див
приморат би ме мого да му кажем то,
док срамотних не опрости ме окова!
А дотле нека баца муњу огњену,
а снегом нек белокрилим и громовљем
све до дна земље уздрма и помути,
али ништа од тога неће мене савити
да кажем ко ће њега с власти срушити“ (Есхил 1974: 67).
Јан Кот у свом есеју Горе и доле или о многозначностима Прометеја указује на вертикалну поделу космоса у Есхиловој трагедији. Богови на Олимпу налазе се на узвишењу, изнад равни људског бивања, док је испод те линије провалија – Тартар у чији ће понор упасти и сам Прометеј. Између ове две опозиције налази се Земља на којој се одигравају призори читаве драме. Међутим, места се уплитањем судиља и суђа могу лако обрнути. Жеђ за моћи управља боговима у које су веровали стари Грци, а сплетом околности стара власт бива замењена новим, наизглед другачијим управљањем. Након Урана наступа Крон, за њим Зевс, потом и њега збаци потомак. Ни нова власт неће трајати вечно. Историја тече кружном путањом за коју је карактеристично „вечно враћање истог“.
Својом изузетношћу, истрајношћу и великодушношћу Прометеј, који одлази у доњи свет на крају трагедије, уздиже се из подземља у висине, али не окован од стране власти, већ овенчан славом међу људима за које се заложио и жртвовао. Себи је обезбедио бесмртност у виду човековог вечитог дивљења његовим величанственим делима. Овај је титан и данас, када је вера у паганска божанства одавно ишчезла, синоним за наду, борбу, упорност, напредак, трпљење, културу.
ЛИТЕРАТУРА:
Гербран – Шевалије (2009). Гербран, Ален – Шевалије, Жан. Речник симбола. Нови Сад: Стилос арт – Киша.
Гревс (2008). Гревс, Роберт. Грчки митови. Београд: Фамилиет.
Есхил (1974). Оковани Прометеј. У: Есхил; Софокле; Еурипид. Трагедије: Оковани Прометеј – Антигона – Медеја. Београд: Просвета, 25–70.
Кот, Јан (1974). Горе и доле или о многозначностима Прометеја. У: Кот, Јан. Једење богова. Београд: Нолит, 9–44.
Леви-Строс (2008). Леви-Строс, Клод. Митологике I: печено и пресно. Нови Сад: Прометеј.
Ниче (2001). Ниче, Фридрих. Рођење трагедије. Београд: Дерета.
Ниче (2015). Ниче, Фридрих. Воља за моћ: покушај преоцењивања свих вредности. Београд: Дерета.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар