Ауторка: др Александра Колаковић
Ове године навршава се 160 година од рођења и 90 година од смрти Огиста Говена (Auguste Gauvain, 1861–1931), француског дипломате, публицисте и новинара. На прелазу два века Говен је уживао велики углед у Француској и међу Србима, док га се данас сећају само историчари. Савременици су радо читали његове текстове јер је прецизно анализирао међународне односе у предвечерје и током Великог рата, док је имао и значајан утицај у новинарско-публицистичком свету Француске и Европе почетка 20. века. Истовремено, Говен је показао и значајно интересовање за Балкан и Србе. Као резултат његових активности и сарадње са српским интелектуалцима након Великог рата постао је почасни грађанин Београда што је данас једна од заборављених епизода француско-српске историје. Овај есеј је омаж личности и делу Огиста Говена, односно његовој улози у изградњи француско-српских односа.
Крајем 19. и почетком 20. века постојао је мали и ограничен број специјалиста у Европи који су познавали Балкан, Србију и Србе. У Француској је стваралаштво Луја Лежеа била почетна основа, али је овај простор ван западноевропског и централноевропског политичко-културног круга, а који није био ни блоковски опредељен тек требало упознавати. Било је француских научника, професора и дипломата, који су схватали значај бољег познавања региона, посебно у контексту међународних односа, а међу њима се истиче Огист Говен. Потомак породице ситне буржоазије, Говен је рођен 1861. године у Везулу, градићу у близини Алзаса, где је и започео своје школовање. Живот у близини Алзаса, сукоб Француске и Пруске и последице пораза обележили су његово одрастање и обликовали интересовања. Високо образовање је стекао у Паризу, где је завршио права и Школу политичких наука. Одлично образовање стекао је на најпрестижнијим школама као и чињеницу да је био припадник генерације која је ступила „у јавни живот после тога страшног рата (мисли се на пораз у рату са Пруском 1871, примедба А.К.) са пуном вером у велику духовну снагу француског народа и коначну одмазду за народни пораз”. Говен је свој живот у потпуности посветио настојањима да и на фронту писане речи његова отаџбина ојача и победи Немачку у крвавом рату.
Говен је планирао да као правник и политиколог започне дипломатску каријеру, стога се пријавио на конкурс Министарства спољних послова Француске. Ипак није успео да реализује своју замисао. Као одличан студент био је добар кандидат и примљен је на конкурс за дипломатску струку, али из разлога унутрашње политике министар га брише са листе кандидата. Након неуспелог уласка у дипломатију, Говен се определио за новинарско-публицистичку каријеру. Од 1887. године био је секретар часописа Le Droit international privé (Журнал за међународно приватно право), одакле је 1889. године прешао у утицајни Le Journal des Débats. Са групом пријатеља покренуо је и годишњак за спољну политику под називом La vie politique à l’étrange (Политички живот у иностранству) на челу кога је једно време био професор Ернест Лавис. Говеново познавање међународних односа и политике, уз општа струјања у интелектуалним круговима Француске обележена афером Драјфус и германофобијом, француске интелектуалце окренула су анализи спољне политике и утицали су да се већ у овом периоду заинтересује за Балкан и посредно за Србију и Србе. Ипак, на почетку новинарске каријере Говен није обратио значајнију пажњу на Србе, већ је сакупљао знања и информације.
Говена је повратак у дипломатију онемогућио да остави више новинарских тектова о Србији и Србима на крају 19. века. Александар Рибо, министар иностраних послова, ангажовао га је за француске дипломатске мисије у оквиру међународних организација. Говен је период од 1892. до 1904. године провео у Галацу (Румунија) као секретар Commission du Danube (Дунавска комисија), одакле је прешао у Берн као почасни секретар амбасаде Француске при L’Office cental de transports internationaux (Централни биро за међународни пренос робе). Већ у овом периоду Говен је сарађивао са српским интелектуалцима, пре свега, преко познанства са Богданом Поповићем и Гргуром Јакшићем, који је од краја 19. века развијао мрежу контаката и познанстава у високом француском друштву. Миодраг Ибровац пише да је Говен 1896. године присуствовао свечаном отварању Ђердапског канала, које је било окупило три владара: Краља Александра, Краља Карола и Франца Јосифа, а потом је као члан Бироа за међународни пренос робе помогао Србији приликом приступања овој организацији.
Боравак Говена у међународним организацијама, а пре свега у близини Србије у Румунији, и пријатељски и дипломатски контакти са Србима, као и развој међународних односа и све већи значај Балкана, пресудно су усмерили даље активности француског интелектуалаца. Једанаестогодишњи боравак у Галацу Говен је искористио да научи неколико језика и проучи новију историју Балкана, „а то га је одвело да дубље позна сва нерешена крупна питања која су јаче или слабије тињала: босанско-херцеговачко, македонско, албанско и питање о Цариграду и о мореузима, дакле, сва она из којих су се сваког часа могли изродити опасни неспоразуми“. Унутрашњи проблеми француске су га само посредно интересовали и у оној мери колико су били повезани са спољнополитичким интересима Француске.
Досадашња истраживања указују да је Говен сарађивао са Милованом Миловановићем, а касније са Миленком Веснићем, послаником (амбасадором) Краљевине Србије у Паризу. Вероватно су српски интелектуалци упознали Говена још док је био француски дипломата у Дунавској комисији. Миловановић је крајем свог школовања у Паризу (1888) постао дописник Le Journal des débats, а убрзо и листа Le Temps и од овог периода је у преписци са Огистом Говеном. Паралелно, Гргур Јакшић је био важна спона у сарадњи Говена и српских интелектуалца. Он је касније у време балканских ратова (1912–1913) предлагао и одликовања за угледне Французе, који помажу српске интересе. Један део предлога био је да се одликују и новинари Journal des Debats. Захваљујући својим познанствима у круговима високе француске политике и јавног живота, Говен је био кључна личност преко које су српски интелектуалци пласирали наративе о Србији и Србима у доба Великог рата, када је борба на тзв. фронту пропаганде била важна колико и она на бојним пољима широм Европе и света. Ибровац је у сећањима поводом смрти Огиста Говена посебно нагласио улогу коју је за Србе имао овај француски интелектуалац: „Захваљујући везама које је био стекао с људима од високих положаја, Говен је био одлично обавештен о свим крупнијим питањима међународне политике. Време ће показати колико је корисних савета тај пријатељ дао нашим дипломатама и државницима, у најтежим тренутцима наше новије историје“.
Говеново интересовање у правцу Балкана и Срба додатно је увећала аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. године и повратак у новинарство. Неколико дана уочи анексије Говен се поново определио за рад у Le Journal des Débats, где је писао о међународним односима у Европи. Убрзо је захваљујући познавању чињеница, информисаности и оштроумности стекао углед стручњака за међународне односе. Као директор спољнополитичке рубрике једног од најчитанијих часописа у Француској тога доба био је у позицији да оствари значајан утицај на представљање српских интереса од времена Анексионе крзе. У публицистичким круговима Француске интересовање угледног Le Journal des Débats за Србију и Србе омогућило је изношење српских проблема и интереса у француској јавности. Међу француским интелектуалцима окупљеним око поменутог листа истицале су се анализе Огиста Говена. У овом периоду ангажовање српских интелектуалаца на афирмацији српског питања и указивање на опасности германских империјалистичких планова, што није било у складу са интересима Француске, додатно је француске интелектуалце, међу којима су поред Говена, били Албер Мале, Ернест Дени, Емил Оман и Виктор Берар, определилио да подрже Србију и Србе. Одбрану српских интереса, протест против анексије, француски интелектуалци су осећали као одбрану Француске и њене позиције у неком наредном сукобу са немачким амбицијама економске и политичке превласти.
Сагледавањем међународних догађаја обележених империјалистичким интересима великих сила, који су се рефлектовали кроз Прву мароканску кризу 1905. године, Говен је уобличио и коришћењем научних аргумената указивао на немачке и аустроугарске планове продора на југ. Богдан Гавриловић је истакао да је Говен убрајан у ред ретких публициста „у чијим су чланцима и списима сјај стила и интуитивна моћ једног даровитог политичара били у потпуној хармонији са објективношћу и с дубоким знањем једног научника“. У време Друге мароканске кризе 1911. године Говен је предвидео да ће у блиској будућности доћи до оружаног сукоба два блока сила, као и да ће велики значај у том догађају имати јавно мњење.
Пре Великог рата Говен се посветио писању чланака о актуелним међународним односима које је публиковао у Le Journal des Débats. Када је рат почео, као део борбе на фронту јавног мњења, Говен се ангажовао и на писању брошура и студија. До краја рата написао је студије о Балканским ратовима (1912–1913) и Европи пре Великог рата рата, као и о узроцима првог ратног сукоба светских размера, потом грчком и југословенском питању. Говен је своје чланке штампане у периоду од 1908. до 1920. године у Le Journal des Débats објединио у оквиру 14 томова, под насловом L’Europe au jour le jour (Европа из дана у дан). Едиција описује односе између Великих сила и кључне догађаје епохе (Мароканске кризе, Анексиону кризу, Балканске ратове), као и узроке и поводе Великог рата, а аутор се касније посветио и току рата. Миодраг Ибровац је оценио да је управо поменуто дело, у коме су приказани дубоки узроци Светскога рата, омогућило да Говен постане члан Француског института и заузме једно од првих места међу политичким писцима у Европи. У контексту југословенског питања важно је нагласити да је на Аустроугарску гледао као на продужену руку немачке експанзије на Исток, стога је био мишљења да треба подржати уједињење словенских народа. Ове идеје је унео у дела: Les Origines de la guerre européenne и La question yougoslave.
Поред поштовања и стручног угледа у оквирима новинарске струке, Огист Говен је био утицајан међу француским дипломатама и политичарима. У Француској је био члан Академије моралних и политичких наука, као и добитник престижне награде Le prix Halphen (1917) за дело Les origines de la guerre européenne. Говен је био и носилац признања Официр Легије части. Захваљујући читаности Le Journal des Débats и ван граница Француске, његове речи су имале посредан утицај на државнике, дипломате и пословне људе широм Европе. Сажет, одмерен и јасан стил приповедања, богата ерудиција и енциклопедијско знање унето у посматрање и изражавање периода великих криза и касније Великог рата, определили су савременике да Говена назову „горостасни војвода јавне речи“. О Огисту Говену, политичком директору Le Journal des Débats и члану Српске краљевске академије наука, Ернест Дени је записао да је реч о „еминентном журналисти који сједињује са ретком јасноћом погледа моралну храброст и кога његове значајне кампање стављају без премца на прво место међу савременим публицистима“. Након рата, Говен је изабран и за почасног грађанина Београда, као и за почасног доктора Филозофског факултета у Београду децембара 1928. године.
Уместо закључка овог есеја указујем на библиографију Огиста Говена, која је већином доступна у PDF формату преко бројних светских библиотека и специјализованих сајтова, а примерци ових књига могу се пронаћи и у антикварницама. Као драгоцена за разумевање међународних односа на прелазу два века незаобилазна су Говенова дела Les origines de la guerre européenne, L’Europe avant la guerre, L’Affaire grecque, La première guerre balkanique 1912, La deuxième guerre balkanique 1913, La question yougoslave, L’Encerclement de l’Allemagne и L’Europe au jour le jour, vol. 1–14. Она су сведочанство о каквом интелектуалцу и полихистору је реч, као и колико је битан део историографских истраживања и као актер историје, али и извор за боље размевање периода и духа епохе у којој је живео. Надамо се да је овај есеј пут ка ревалоризацији Говеновог дела у светлу нових погледа на историју и трагања за заборављеним личностима и догађајима из прошлих векова и епоха.
Остави коментар