Autor: Prof. dr Boris Stojkovski
Nema dobre politike bez spoljne politike. Ova maksima svedoči o tome da je za uspešno vođenje države neophodno imati dobru i razvijenu spoljnu politiku. Ona je garant političke, društvene i ekonomske stabilnosti, ali, pomenimo i to, svaka zemlja koja drži do svog ugleda i renomea u međunarodnim odnosima, želi da bude bitan činilac spoljnopolitičkih odnosa na što širem planu. Dakako, nisu sve države jednakog uticaja, ekonomske, političke, vojne i druge razvijenosti. Samim tim, kroz celokupnu istoriju čovečanstva, ma koliko se zalagali za multilateralni svet jednakih, uvek su postojale zemlje čiji je uticaj i značaj bio dominantan.
Upravo u kontekstu svega napred rečenog treba posmatrati najave da će do kraja maja verovatno uslediti sastanak predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa. Činjenica je da predsednik Amerike izaziva podeljena mišljenja, neretko i veoma ozbiljne kontroverze, a njegova politika veoma ozbiljne ideološke debate koje učestalo imaju veliku oštrinu i dovode do direktnih konfrontacija. Ovom prilikom nećemo se upuštati u dubinsku analizu njegovog političkog delovanja, ideologije, prvog mandata ili početka ovog drugog, ali svakako da je neophodno istaći nekoliko bitnih činjenica.
Najpre, SAD su i dalje jedina svetska supersila, uprkos velikim geopolitičkim promenama koje se događaju u svetu. Po svim parametrima, ta zemlja je vodeća ekonomija sveta, i njena vojska predstavlja i dalje superiornu silu. I to su nesporne činjenice iznete od strane relevantnih ustanova. Moramo takođe razumeti da su neke ogromne promene na svetskoj političkoj sceni oduvek bile posledice dugotrajnih i vrlo kompleksnih procesa, te da nikakvih promena nikada nije ni bilo preko noći, kako se to kolokvijalno kaže. Ako smo ovo shvatili, logično je sasvim da sa posebnim nestrpljenjem očekujemo susret našeg predsednika Aleksandra Vučića sa prvim čovekom Sjedinjenih Američkih Država – Donaldom Trampom.
Srbija sa SAD ima dugu tradiciju diplomatskih odnosa koji sežu još u vreme Kneževine i Kraljevine Srbije. Diplomatski odnosi su uspostavljeni 14. oktobra 1881. godine, po nekim mišljenjima, ili godinu dana docnije (1882), upravo kada je knez Milan Obrenović i postao prvi kralj posle Kosova. Nastanak mladih nezavisnih država na Balkanskom poluostrvu nakon Berlinskog kongresa naveo je Sjedinjene Države da nastoje da iskoriste povlačenje Osmanskog carstva sa Balkana tako što bi uspostavile diplomatske odnose sa novopriznatim državama na tom prostoru, uključujući naravno obe srpske države – Srbiju i Crnu Goru. Već tokom 19. veka zabeleženi su i prvi Srbi koji su odlazili da rade u Kaliforniju, dok je biografija prvog Srbina u SAD, Đorđa Šagića, uzbudljiva poput nekog avanturističkog filma. U oba svetska rata Srbija je sa SAD bila na savezničkoj i pobedničkoj strani. Delatnost Mihaila Pupina i naročito Nikole Tesle posebna je tema o kojoj bi se moglo napisati mnogo tomova. I veliki broj dobrovoljaca se tokom Prvog svetskog rata vratio iz SAD da bi se borio za svoju zemlju porekla. Slučaj Halijard je u novije vreme prilično poznat, i iz popularne kulture, još i više negoli istorije. Čak i kada posmatramo veze SAD sa SFRJ bilo je tu uspona i padova, ali je nekako Amerika (p)ostala svojevrstan uzor načina života, dok su politički odnosi ipak imali uzlaznu putanju.
Međutim, pad Berlinskog zida i krvavi građanski ratovi vođeni na prostoru bivše Jugoslavije zaoštrili su srpsko-američke odnose. Ironično, predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije nije bio antiamerički nastrojen, štaviše deo svoje karijere je i proveo u Americi, ali politički interesi su postali do te mere suprotstavljeni da je došlo do direktnih krvavih sukoba. Najpre, zločinačka NATO agresija koju su ipak predvodile Sjedinjene Države i konačno američki vetar u leđa nelegalnom proglašenju otcepljenja južne srpske pokrajine Kosova i Metohije. I to su bez sumnje jako velike i opterećujuće činjenice koje se teško mogu nadomestiti čak i nakon ovoliko godina.
Zbog svega napred rečenog potrebno je sagledati politiku i diplomatiju kao veštinu mogućeg. Nekada je veliki uspeh i kada neko želi da sasluša poziciju onog slabijeg, u ovom slučaju Srbije. Donald Tramp je ličnost koja je počela da unosi određene promene u međunarodne odnose, ali i da nastoji, u određenoj meri, da izmeni dominantne svetonazore i narative koji su nametani prethodnih godina. U tom kontekstu i ovaj sastanak predsednika Vučića sa američkim liderom mogao bi da donese određene dobitke za Srbiju. Uzevši u obzir činjenicu koju smo već istakli, da su Sjedinjene Američke Države vodeća svetska sila i jedina supersila, sam sastanak je značajan uspeh. U ovim veoma teškim okolnostima u kojima se Srbija nalazi, kako zbog unutrašnjih problema, tako i na regionalnom i spoljnopolitičkom planu, ovaj susret na vrhu je svakako prilika da se čuje glas Srbije i njenih stavova, te razmišljanja o svim bitnim pitanjima.
Osim toga, postoje i još neke važne regionalne geopolitičke i strateške veze. Naime, svakako najveći saveznik predsednika SAD Donalda Trampa u Evropi jeste premijer Mađarske Viktor Orban. O njegovim vezama i prijateljstvu sa predsednikom Srbije Vučićem, zaista ovom prilikom ne bi trebalo trošiti reči. Važno je ipak znati da je Orban neko ko može biti važan most između Srbije i SAD, i svakako jedan faktor koji bi mogao doprineti boljem razumevanju i približavanju stavova po onim pitanjima gde to deluje gotovo i nemoguće. Vrlo slična situacija je i sa Slovačkom. Tamošnji premijer Robert Fico još jedna je evropska pristalica politike Donalda Trampa. Slično Orbanu, i Fico se razlikuje i po stavovima o Rusiji, koji su u mnogome u poslednje tri godine vododelnica među evropskim političarima. Slovačka, pak, održava jake veze sa administracijom predsednika Trampa, ali je i dalje čvrst i stabilan prijatelj Srbije, i to po onom ključnom pitanju – strogom pridržavanju međunarodnog pravnog poretka i nepriznavanju jednostranog i protivpravnog otcepljenja Kosova i Metohije.
Sva ova kompleksna regionalna, ali i međunarodna slika pokazuje koliko su odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama važni. Dodajmo svemu ovome da Srbija nastoji da održi i očuva tradicionalnu bliskost sa Ruskom Federacijom, ali i da ima proaktivnu ulogu u vezi sa konfliktom u Ukrajini. Srbija je dosledno na strani mira i u sukobima na Bliskom Istoku, a kao zemlja koja tradicionalno ima bliske odnose i sa Palestinom i sa Izraelom, Srbija može da ima određenog značaja i u svim tim vrlo teškim i komplikovanim odnosima, gde je dakako uloga SAD neretko i odlučujuća.
Iako hronološki je možda trebalo da ide prvo, ono što sledi naslanja se sasvim na dosadašnju priču. Naime, još pre nego što bude upriličen ovaj sastanak američkog i srpskog šefa države, naš predsednik Aleksandar Vučić susrešće se sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom. Ako srpsko-američke veze traju 140 godina i veoma su sadržajne i bitne, veze sa Francuskom dosežu u vreme srpske srednjovekovne države. Pomenimo samo ukratko veze Nemanjića sa Anžujcima, ali i razne dodire koji su postojali još u vreme srpske Despotovine. Novovekovna i moderna Srbija, odnosno Kraljevina Jugoslavija, imale su višestruke veze sa Francuskom. Veliki broj uglednih srpskih intelektualaca, tvoraca moderne srpske države, školovao se u Francuskoj, a srpski intelektualci su se neretko napajali sa francuskih kulturnih izvora. Savezništvo u Prvom svetskom ratu doživelo je svoju veliku romantizaciju koja se čak donekle i izmešta iz istorijskih okvira. Francuska je imala odlučujući značaj i na kralja Aleksandra Karađorđevića. NJen uticaj bio je u spoljnoj politici jako velik u prvoj Jugoslaviji, i uistinu je frankofilija i frankofonija nešto što je dominiralo srpskim i delimično jugoslovenskim kulturnim i naučnim krugovima.
Ove duboke veze su nažalost takođe doživele svoj strmoglavi pad tokom devedesetih godina prošlog veka, a kulminirale su agresijom 1999. godine, u kojoj je Francuska učestvovala sa drugim NATO zemljama, ali i podrškom pokušaju bespravne secesije Kosova i Metohije. No, dolazak na čelo Srbije predsednika Aleksandra Vučića, odnosno Emanuela Makrona u Jelisejsku palatu, doneo je određene pomake. Između njih dvojice postoji iskreno razumevanje, a predsednik Makron pokazuje određene korake napred ka Srbiji. Francuska, a to nije manje važno u širem sagledavanju svih ovih odnosa, želi da povrati svoje mesto u Evropi, gde je lidersku poziciju izgubila od Nemačke. No, nestabilnost koja u Nemačkoj vlada, uprkos tome što je i dalje politički i ekonomski vodeća evropska zemlja i motor Evropske Unije, daje širi manevarski prostor Francuskoj. Cilj Emanuela Makrona jeste da povrati ugled i položaj Francuske, kako u nekadašnjim kolonijalnim regionima, i dalje od vitalne geostrateške koristi i značaja za Francusku, tako i u Evropi. NJegovo iskazivanje određenog stepena razumevanja prema Srbiji, u smislu shvatanja srpskih pozicija, čak i tamo gde postoji neslaganje, važno je i zbog činjenice da bi Srbija mogla da se osloni na jednu ipak veliku, važnu i bogatu državu kakva je Francuska.
Dakle, laviranje i diplomatija idu jedno uz drugo, čak i kada nije u skladu sa našim željama ili možda čak i nekom pravdom. Činjenica je da u politici najčešće i nije sve pravedno, te da su međudržavni odnosi zasnovani na nekim ipak sasma drugačijim principima. Ove godine, primera radi, obeležavamo 850 godina od rođenja Svetog Save. On je, uz mnogobrojne zasluge koje je imao za srpsku crkvu i državu, te celokupan identitet, bio i vrstan praktičan političar i diplomata. Upravo je Srbija najbolje iskoristila pad Carigrada pod vlast Latina i krstaša 1204. godine i isposlovala 1217. godine kraljevsku krunu iz Rima, a nedugo potom u Nikeji i autokefalnu arhiepiskopiju, što je Savino najtrajnije delo. Kao jedan ugledni diplomata Sava je dvaput pohodio Svetu Zemlju, bio je i u Egiptu gde ga je primio sultan Al-Kamil, najznačajniji muslimanski lider toga vremena. Dao je čak Savi pratnju da obiđe Sinaj i manastir Svete Katarine. Sava je bio i mirovni pregovarač sa ugarskim kraljem Andrijom II, a imao je i niz drugih diplomatskih aktivnosti. I drugi Nemanjići, uspešno su lavirali između Vizantije, najvećeg političkog neprijatelja, ali i civilizacije koja je dala odlučujući kulturni pečat, sa jedne, i zapada, koji je bio potreban politički, pa i ekonomski, sa druge strane.
Ako govorimo o srpskoj srednjovekovnoj istoriji, despot Stefan Lazarević, te despot Đurađ Branković i njegovi naslednici u Ugarskoj, vodili su politiku između Ugarske i Turske. Zaista je bilo neverovatno sve ono što su činili kako bi u uslovima jačanja Osmanskog carstva, narastajuće svetske sile, i Ugarske, čiji su bili baroni, produžili život srpskoj državi. Srpski predvodnici u Ugarskoj, u uslovima tuđinske vlasti, nastojali su prvenstveno očuvati svoj status, a potom i identitet. I to je bio negde recept za sve ono što je vekovima kasnije usledilo. Srbi, podeljeni u tri velike imperije (Habzburška, Turska i Mletačka Republika) borili su se da sačuvaju kako svoje staleške privilegije, tako vremenom i verske, ali i nacionalni identitet. U tom kontekstu, kada je reč o modernoj diplomatiji neretko se kao glavni uzori uzimaju prvenstveno knez Miloš Obrenović, ali u savremeno doba kralj Aleksandar Karađorđević, te knez Pavle i Milan Stojadinović. To naravno nisu jedina imena koja treba istaći, ogrešili bismo se o Jovana Ristića, koji je imao veliku zaslugu u svemu što je ostvareno na Berlinskom kongresu 1878. godine.
Kroz istoriju Srbije, ali i Balkana, Evrope, pa i čitavog sveta, bilo je različitih istorijskih događaja, procesa i okolnosti. Nije uvek moguće uticati na sve njih. Kao što smo već istakli, a to se vezuje za još jednog velikog srpskog diplomatu, ali i pragmatičnog političara, Čedomilja Mijatovića, to je da su politika i diplomatija ipak veštine mogućeg. U takvim objektivnim okolnostima, prilika da se učestvuje u jednom turbulentnom svetu, u jednom teškom vremenu za doista celu planetu, mora se prihvatiti i mudro odigrati. Svet je sve više velika šahovska tabla, kako je govorio Bžežinski, ali su sada igrači sve brojniji. Neki od njih, poput Sjedinjenih Američkih Država i dalje su dominantni. Srbija, ni ekonomski ni vojno, nije u stanju da parira u toj meri ovim procesima kako bi iz njih izvukla sve ono što bi možda i svako od nas intimno želeo. I tu nema nikakve sumnje, ali ne smemo biti ni u zabludi da se stvari menjaju preko noći, te da su u globalnim političkim kretanjima stvari crno-bele. Promene se, pak, nesumnjivo dešavaju. Susreti sa Makronom i Trampom koji očekuju srpskog predsednika Vučića u narednom periodu, možda već i narednih mesec i po do dva meseca, pokazatelj su ugleda Srbije i spremnosti dvojice svetskih lidera da čuju šta to Srbija ima da kaže o nekim pitanjima. Ne zavaravajmo se da će sve biti rešeno kao čarobnim štapićem, ali ne zavaravajmo se takođe i da je ovo nebitno. Ma kakve emocije u sebi nosili, moramo imati i neophodnu dozu pragmatizma. Istorija nas uči da to sigurno može da proizvede uspeh.
Ostavi komentar