ОЛИВЕРА ЛАЗАРЕВИЋ СРПСКА СУЛТАНИЈА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Оливера Лазаревић живела је у веома бурном историјском периоду. Ова српска принцеза била је супруга османског султана Бајазита I. Њен брак с османским султаном био је од огромне дипломатске и политичке важности за опстанак вазалне српске државе.

Рођена је као најмлађе дете српског кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, око 1373. или 1376. године. Добила је библијско име Оливера, што на латинском значи маслина. Историјски извори представљају је као изванредну плавокосу лепотицу. Лазар и Милица имали су укупно шесторо деце: ћерке Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру и синове Стефана и Вука. По мајчиној линији Оливера је била потомак Немањића, јер је њена мајка Милица била чукунунука Вукана Немањића, најстаријег сина Стефана Немање и рођеног брата Светог Саве. Оливера је имала строго васпитање и веома добро образовање, што је било уобичајено за српску племићку децу тог времена. Учили су строгу дворску етикецију, читање, писање, математику и певање. Поред матерњег језика, морали су течно говорити латински и грчки. Проучавали су хришћанску теологију и филозофију и били упућени у вештине вођења дипломатије. Све Лазареве и Миличине кћери биле су лепо васпитане, паметне, амбициозне, образоване и енергичне жене. Ово потврђују сачувана писма Јелене Балшић, која се сматрају изванредним дометом српске средњовековне епистологије, као и владарске каријере Јелене Балшић, Маре Бранковић и саме Оливере. Према непровереним подацима, Милош Обилић је затражио руку кнегиње Оливере од њеног оца, али је овај то одбио, уз образложење да му је кћи сувише млада за удају.

Србија је удајом Миличиних и Лазаревих кћери и стварањем пријатељских односа са другим земљама стицала утицајне савезнике и осигуравала подршку. У средњовековној Србији политички брак је био уобичајена појава. Најстарија Мара била је жена Вука Бранковића и након његове смрти успела је да поврати одузету земљу. На крају је учествовала у измирењу свог сина Ђурађа и брата деспота Стефана. Друга ћерка Драгана (која је добила име по тетки, Лазаревој старијој сестри) била је удата за Александра, сина бугарског цара Шишмана. Пала је у турско ропство, заједно с остатком царске породице. Под утицајем Оливере, султан Бајазит их је ослободио и поклонио им област око Црног мора, али су на крају, ипак, сви преведени у ислам. Трећа ћерка Јелена, позната као госпођа Лена, удавала се два пута. Први пут за зетског и приморског господара Ђурађа II Балшића, а други пут за хумског војводу Сандаља Хранића. Обнављала је цркве и манастире, а сахрањена је у својој задужбини на острву Бешки, на југозападној обали Скадарског језера. Четврта ћерка Теодора била је удата за мачванског бана и угарског палатина Николу Горјанског Млађег, али је она живела кратко. Најмлађа Оливера постала је султанија, односно жена османског султана Бајазита. Према средњовековном вредносном систему, овакав брак важио је за велику част.

Косовска битка сматра се једним од најзначајнијих догађаја, који је имао немерљив утицај на каснију историју Србије. До ове битке дошло је сплетом бројних околности које су се одиграле у годинама које су јој претходиле. Најзначајније су свакако смрт цара Душана, сукоб око власти између најмоћнијих српских феудалних породица и, с друге стране, незадржив успон Османлија и њихов продор у Европу. Косовска битка одиграла се 28. јуна 1389. године (по новом грегоријанском календару). Међу историчарима и доступним изворима долази до великог размимоилажења о самом току битке. Последице су били огромни губици с обе стране. Погинула су оба владара, што је до тада било незапамћено.

Након убиства султана Мурата I на Косову, власт је преузео његов син Бајазит I. Због жестоке нарави, назван је „Јилдирим” што значи гром, муња. Због страха да га брат не збаци са трона, наређује да му се погуби брат Јакуб Челебија. Бајазит I (1360‒1403) је био први султан који је погубио свог брата и тако увео братоубиство у османској династији. Када су јањичари заробили српског кнеза Лазара Хребељановића, Бајазит је наредио да га погубе. Након Косовског боја Бајазит се са војском повлачи у Малу Азију и наставља освајања у Анадолији.

С друге стране, Србија је остала „обезглављена”. Власт је преузела кнегиња Милица, пошто је њен син Стефан Лазаревић био малолетан. Она је морала да одбрани право своје деце на наслеђе. Њен примарни задатак био је да сачува подршку властеле, а највећа опасност претила је од Вука Бранковића. Из колосалне битке са Турцима он је изашао као победник и најмоћнији обласни господар. Вук Бранковић је био ожењен најстаријом Лазаревом ћерком Маром и имали су синове Гргура, Ђурађа и Лазара. Вук је очекивао да његов син Гргур, који је био старији од Стефана, полаже право на наслеђе свог деде по мајци. Део српске властеле стао је на његову страну. Одлучујућу улогу у расплету овог сукоба имали су турски султан Бајазит и српска црква. Црква је стала на страну Лазаревих синова и након канонизације кнеза Лазара, они су оснажили своје право на престо. Након признавања Стефана Лазаревића за легитимног наследника и владара, кнегиња Милица се замонашила под именом Јевгенија. Наставила је да активно учествује у политичком животу Србије и доживела дубоку старост.

Исте те 1389. године Србију су са севера напали Угари. Кнегиња Милица тада је понудила султану Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру, а Бајазит се обавезао да ће заузврат бранити Србију. Милица је тако удала своју ћерку за једног од најмоћнијих владара и то је била важна политичка веза. У то време женска деца су била моћно политичко оружје и начин да се обезбеди мир између зараћених страна. Коначну одлуку о слању Оливере у харем донео је државни сабор, крајем 1389. године. Ово је било најрационалније решење за опстанак српског народа и српске државе. Лазаревићи су се обавезали на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза. Према предању, пут из родног Крушевца ка тадашњој османској престоници Дренопољу (Једрену) српски народ је посуо ружама. И данас би брак између младе кнегиње и освајача, који је при томе убио њеног оца, сигурно изазвао осуду јавности. Али, сви су знали да је она жртвована зарад своје породице и земље. На ово путовање повела су је браћа Стефан и Вук, којима је ово било прво вазалско поклоњење новом господару. Оливера је имала око 16 година када је одведена у харем. Постала је једна од четири шеријатске супруге – кадуне. Султан Бајазит, доста плах и надобудан човек, тада је већ имао три жене кадуне које су му подариле четири сина и две кћери.

У турском извору који је написао Ашик-паша Зада 1484. године, Оливера се нигде не спомиње именом, већ као „српкиња девојка” или “Каурка (Ћаурка) девојка”. Лепотом и стрпљивошћу залудела је султана Бајазита и имала је велики утицај над страстима оданог султана. Стога је постала највољенија жена од четири кадуне. Из прикрајка је водила султана у смеру који је желела. Без обзира на то што је почео као политички брак, он се касније претворио у снажну емотивну везу. Та љубав је била обострана. Оливера је била „довољно мудра да зна до које границе сме да иде и шта може да добије”. Њене жеље нису прерасле у хирове и неуочљиво се мешала у политичке догађаје. Као правоверни муслиман и дервиш, Ашик-паша је замерио османском султану што се одао алкохолу (вину), наводно под утицајем нове жене.

Оливера је провела дванаест година на турском двору. Остала је упамћена као „Деспина Хатун”, односно „Госпођа Деспина”. Она није била ни прва хришћанка ни прва племкиња у харему. Али, ниједна султанија пре Оливере, која није прешла у ислам, није успела да постане толико утицајна. За време читавог боравка у харему, Оливера се није одрекла хришћанске вере. То је било необично, зато што би јој прихватање ислама помогло у суровом свету турског двора. Није било лако у великом харему постати миљеница султана. Оливера је то успела. Харем је био сложено, опасно и затворено друштво, изоловано од стварности и спољашњег света. Било је ту пар стотина жена, углавном робиња, заробљеница или купљених жена. Харем су чували евнуси – црнци ушкопљени, под командом харем-аге. Надзирала га је султанова мајка. Тек пристигле жене имале су ранг аџамије, односно почетнице, а временом су прелазиле, у зависности од својих способности, али и султанове воље, пут од џарија (обичне робиње), преко шагирди (шегртица) и гедиклија (у рангу калфи), до усти (мајстора за различите дужности према султану). Усте које су обављале брачне дужности, називале су се хасећијама. Само четири хасећије, колико је прописивао шеријат, могле су ступити у шеријатски брак и називане су кадунама, а ако роде синове баш-кадунама. Жене су биране за харем према турском осећању за женску лепоту. На цени су биле, сем Туркиња, Грузијке, Јерменке и жене са Кавказа. Све су то црномањасте жене, пуније грађе. Међутим, султани су желели да се жене и хришћанским принцезама – Бугаркама, Рускињама, Српкињама и Гркињама и оне нису морале да привате исламску веру.

Србија је била једина која је задржала статус државе на Балкану, макар и вазалне. Било је то захваљваљујући Оливерином утицају. Као први резултат тог утицаја била је канонизација кнеза Лазара и пренос његових моштију из Приштине у Раваницу 1391. године, што је до тада било забрањено. Султан Бајазит показивао је неуобичајену благост према њеном брату, кнезу Стефану. Уз помоћ мајке и сестре, Стефан је сазревао у способног државника и војсковођу, што није могло да промакне Османлијама. Султановом окружењу није се нимало допадало што један каур, вазал, ствара војску и државу. Оливера је обавештавала брата о стању на османском двору и ометала сплетке против њега. Стварну моћ показала је када је спасила оклеветаног брата. Наиме, Стефан Лазаревић је тајно преговарао с Угарима, у жељи да се ослободи турског вазалства. Када је то стигло до султана Бајазита, српској држави и њеном владару је претила опасност. Био је приморан да дође на турски двор, где је рекао султану: „Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, шта хоћеш учини.” Бајазит се, међутим, показао веома благонаклон, вероватно под утицајем Оливере. Како је Константин Филозоф записао: „Отиде Стефан својој кући и о, чуда! Он који је дошао крив и готов на смрт, примио је као син од цара власт.” Пријатељство са моћним султаном било је и корисно. Стефан ће држати више територија него кнез Лазар када је погинуо на Косову. Постао је Бајазитов близак савезник и први саборац у биткама.

Битка код Ангоре, односно данашње Анкаре, била је једна од најзначајнијих у историји Османске царевине. Одиграла се 28. јула 1402. године између Османлија, под командом султана Бајазита I, и Монгола, под командом Тамерлана. На турском десном крилу, састављеном од европских трупа, борило се од 5 до 10.000 српских коњаника, под командом Стефана Лазаревића. Уз њега је био брат Вук, као и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковић (синови Вука Бранковића и Стефанове и Оливерине старије сестре Маре). Отоманске, персијске, византијске и српске хронике описују колику храброст је показао српски кнез у овој бици. Сам Тамерлан је приметио снагу српских коњаника, рекавши: „Гле како су љути и помамни они дервиши!” На то му је неко од саветника његових рекао: „Нису оно дервиши, него хришћани.” Одлучан тренутак наступио је након издаје левог крила, које су чинили Татари из Анадолије. Када је Стефан видео да турска војска напушта бојно поље и да даља борба нема више смисла, три је пута упадао у центар битке, пробио се до Бајазита, како би га извукао. Тврдоглави Бајазит, који је још увек чврсто држао центар са 10.000 јаничара, одбио је да напусти бојно поље. Стефан се онда повукао, заједно са Бајазитовим сином Сулејманом. Дуж овог пута и дан данас постоји топоним Срп гази (српски победник), који сведочи о храбрости и јунаштву српске војске.  Стефан Лазаревић борио се свим срцем, иако би то могло деловати чудно, с обзиром на то да је прошло само 13 година од Косовске битке у којој му је погинуо отац. Он је ипак био средњовековни витез који је поступао по својој витешкој дужности и части. Бајазит је касније покушао да се пробије, али павши са коња бива заробљен. Међу заробљенима је био и Гргур Бранковић. Касније је ослобођен.

Тамерлан је после победе у бици код Ангоре похарао Бурсу, у којој се налазила Бајазитова ризница. Неки историчари су тврдили да је том приликом заробљена Оливера. С обзиром на то да је Бајазит водио Оливеру са собом у војне походе, она је највероватније била заробљена на самом бојном пољу. Тамерлан је у почетку имао коректан однос према заробљеном Бајазиту, али не задуго. После осам месеци проведених у заробљеништву, султан Бајазит је 8. марта 1403. године извршио самоубиство. Разлог због кога је ово учинио је, између осталог, и срамота нанета Оливери. О факторима који су утицали на то да Бајзит дигне руку на себе у народу су се стварале различите верзије и слике. По једном предању он и Оливера су претрпели страшне муке у Тамерлановом заточеништву. Бајазит је био окован ланцима, гладан, жедан, храњен отпацима, и гледао је док су Оливеру малтретирали и понижавали, тако што је нага до паса морала да пева, забавља дворјане и служи Тамерлана вином. Из тог разлога, Бајазит, бесан и немоћан, удара главом у решетке кавеза све до смрти, а према другој верзији испија отров скривен у прстену. Званична историографија одбацује овакве наводе, сматрајући их романсираним историјским фантазијама. Татарски хроничари кажу да је Тамерлан, по одласку из Мале Азије, пустио све заробљене Србе, јер се дивио њиховом ратном умећу и јунаштву. Принцеза Оливера Лазаревић је ослобођена татарског заробљеништва у пролеће 1403. године. Из штурих историјских извора не може се поуздано закључити да ли је њено ослобађање издејствовала мисија коју је Стефан упутио Тамерлану одмах после Ангорске битке или је Тамерлан пустио Оливеру као знак добре воље, не наплативши откуп.

Стефан Лазаревић је, по повратку у Србију, од византијског цара добио титулу деспота и невесту, рођаку византијског цара. Наступио је један кратак период у коме је Србија поново засјала као најзначајнија и најбогатија балканска земља тог времена. Оливера се, након ослобођења, потпуно повукла са турске јавне сцене, где је наступила борба за престо. Више се није удавала. По доласку у Србију стигла је прво у Крушевац, а потом се настанила у Београду, на двору свог брата деспота Стефана. Дипломатско искуство стечено на османском двору користила је у саветовању и помагању брату у вођењу државе. Била је братов верни пратилац, друг, саветник, подстрекач и тешитељ. Одржавала је блиске односе са сестром Јеленом Балшић Косача и боравила је код њу у Дубровнику. И њена сестра Јелена је била утицајна и моћна жена. Оливера тада добија титулу „Домина Деспина”, односно „часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора”. Остала је последња од свих Лазаревића. Задњи пут се помиње у документима из 1443. године. Сматра се да је умрла после 1444. Када је умрла имала је око седамдесет година. Ни данас се не зна где је сахрањена. За разлику од неких чланова њене уже породице, није канонизована.

Још једна српска принцеза, нешто касније, наћи ће се у османском харему. Била је то Мара Бранковић. Ни Оливера ни Мара нису имале деце са султанима. Према непровереним изворима њима су извршени одређени хирушки захвати, пре него што су отишле у харем. С друге стране, османским султанима је било важно да за жене, тј. султаније, имају ћерке познатих и утицајних династија, али да с њима немају потомке. Тиме би спречили евентуално уплитање туђих, страних династија у своје државничке послове и сукобе око престола. Робиње које су султанима рађале децу обично су биле из безначајних породице, које нису могле имати никакав утицај на важна државна питања унутар Османског царства. Међутим, нова истраживања неких турских историчара тврде да су Оливера и Бајазит имали две ћерке које су умрле као младе. Све су ово питања која је, у недостатку релевантних историјских чињеница, веома тешко доказати.

Улога принцезе Оливере Лазаревић у српској историји је временом сведена на прости залог мира између Србије и Османског царства, иако је њен утицај био далеко већи и значајнији. Историчар Стојан Новаковић сматра да је Оливера Лазаревић имала кључну улогу у одржању српске државе у најтежим временима.