Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Једренска операција је завршена катастрофалним поразом турских снага које су браниле тврђаву. То је имало изузетно крупан значај за јачање положаја бугарске војске. Падом Једрена ослобођена је цела бугарска 2. армија и створене су могућности да се њеним ангажовањем на Чаталџи оствари надмоћност потребна за настављање офанзиве у циљу успешног окончања рата. Од посебног значаја за даље вођење рата било је и то што је ликвидирано ово јако упориште у позадини главних бугарских снага, које је у случају повезивања с турским снагама искрцаним на Галипољском полуострву и код Шаркјоја претило да прерасте у веома озбиљну опасност. Ослобођена је и железничка пруга Свиленград–Једрене, што је било од изузетног значаја за несметано снабдевање бугарских армија. Створене су повољне могућности да се железничком пругом преко Дедеагача успоставе везе између савезника у циљу даље узајамне помоћи, пошто су борбе на вардарском војишту биле одавно успешно завршене. Међутим, док је пад Једрена омогућио тако значајно ојачање бугарских снага на главном фронту, уз све остале погодности за њихово даље деловање, дотле је за турску Врховну команду и турску војску окончање Једренске операције означило губитак целе једне армије која је, држећи се у позадини главних бугарских снага, имала значајну оперативну улогу. А губитак овог упоришта и целе једне армије имао и тешке морално-политичке последице. Стога се стратегијски положај Турске нагло погоршао. Она је тада морала да увиди да је безизгледно даље вођење рата. Губитком Једрена њена дипломатија је изгубила и последњи ослонац на основу кога је непопустљиво водила мировне преговоре у Лондону у нади да ће закључити што повољнији мир. Зато је осамнаест дана после пада Једрена младотурска влада, која је пре тога изјавила да ће водити „рат до победе”, морала да тражи мир. Тако је у Лондону 16. априла закључено примирје, и почели су преговори за мир, који су довели до потписивања Лондонског мировног уговора, по коме је Једрене припало Бугарској.
Турски губици у овој операцији нису сасвим познати. Према писању турског генерала Јигитгидена, они су износили око 13.000 људи, тј. 25% укупног бројног стања одбране Једрена. У току последња два дана борби за Једрене српске трупе су на бојишту нашле 1007 погинулих и 298 рањених турских војника, које турска санитетска служба није успела да прикупи и евакуише. Заробљене су све снаге које су браниле тврђаву: 14 генерала, око 2000 официра и око 60.000 војника. На источном сектору је заробљено око 33.000 људи, док је на северозападном и западном сектору, где су нападале српске снаге, заробљено 450 официра и 16.606 војника. Заплењено је 413 артиљеријских оруђа, 46 митраљеза, преко 12.000 пушака, велике количине муниције и другог ратног материјала. У нападу на Једренску тврђаву савезници су такође претрпели знатне губитке. Бугарска 2. армија је имала 1316 мртвих, 431 несталог и 6329 рањених војника; више од две трећине отпада на источни сектор у време напада на линију форова. Из српске 2. армије избачен је из строја 1521 војник (292 погинула), док су њени укупни губици за време опсаде износили 2846 људи. Изузетно тешке губитке у току напада на тврђаву претрпела је Дунавска дивизија. Ток операција на тракијском бојишту и победе бугарске војске код Лозенграда и Лилебургаса показали су да је бугарска Врховна команда целисходно поступила када је у почетку рата одлучила да својом 2. армијом блокира Једренску тврђаву и изолује њену посаду, и тиме обезбеди офанзиву главних снага на источну Тракију у циљу разбијања главнине турске Источне армије.
Међутим, бугарска Врховна команда није располагала сигурним подацима о Једренској тврђави и њеној посади, па је, не верујући у успех, напад одлагала дуго после пораза турске војске код Лозенграда и Лилебургаса, па чак и после доласка српске 2. армије и српске тешке артиљерије под Једрене. А када ју је развој догађаја присилио да попусти наваљивању команданта источног сектора и команданта опсаде, она је одобрила напад само на предње положаје, а не и на линију форова, јер се још увек плашила неуспеха који би свакако после неуспелог напада на Чаталџу знатно ослабио позиције Бугарске у преговорима за мир. Зато, пошто су предњи положаји на источном и северозападном сектору били заузети, заслуга за даље извођење напада на линију форова и за ликвидацију блокиране тврђаве припада одлучном команданту опсаде, који се, непосредније познајући ситуацију на фронту, није обазирао на сумње и ограничења која му је наметнула Врховна команда. Ипак, пракса је показала да је напад на такву тврђаву представљао врло озбиљан подухват, који је захтевао предузимање темељитих и свестраних припрема, посебно разраду плана напада на тврђаву, укључући и план употребе артиљерије и инжињерије, прегруписавање снага на источном сектору, затим обуку јуришних група и одреда, непрекидно прикупљање података о непријатељу, организацију позадинског обезбеђења и друге мере које су обезбедиле успешно извођење. Посебно треба истаћи правилан избор правца главног удара на северном одсеку источног сектора, који је стварно пружао најповољније услове за извршење задатка, како због погодности и повољне конфигурације земљишта, тако и због тога што су се на том правцу налазили најслабије утврђени положаји и редифске јединице слабије борбене вредности. На том правцу, тј. одсеку пробоја, груписана је готово половина опсадних снага, чиме је остварена одлучујућа надмоћност над турских снагама и обезбеђен успех у нападу.
Тај успех је постигнут и захваљујући томе што су савезници, у оперативном смислу, изненадили команду турске једренске одбране тиме што су после добро маскираних прегруписавања, артиљеријске припреме напада на свим секторима и других тајних припрема, главни удар усмерили на северни одсек источног сектора, уз најенергичније наступање трупа на остала три сектора, које су, кренувши у ноћни напад на помоћним правцима, веома успешно садејствовале са снагама на главном правцу, чврсто везале турске снаге на својим секторима и енергичним дејством онемогућиле противнику да уочи правац главног удара. Ноћне операције већих размера, које су у савременом рату редовна појава, у ранијим ратовима су примењиване веома ретко. Зато су искуства из ноћних дејстава савезничких опсадних снага била веома драгоцена, јер су показала да ноћни напад, уз брижљиву организацију припремних мера и добар план, могу изводити и крупне оперативне јединице. Ноћ је омогућила прикривене покрете савезничких снага и њихову заштиту од ватре турске артиљерије, као и изненађење противника, али је отежавала командовање и употребу артиљерије.
Велики доприnос успеху при нападу на тврђаву дала је артиљерија, посебно српска тешка артиљерија којом су накнадно ојачане савезничке опсадне трупе. Показало се да без тешке артиљерије није могуће успешно нападати савременију тврђаву. Остварено је централизовано командовање артиљеријом и њено велико груписање на јужном сектору, а нарочито на источном сектору – правцу главног удара, где је на фронту Аваз баба–Ајџијолу, ширине 2 километра, било 70 оруђа на 1 километар фронта. У артиљеријској подршци нападу пешадије савезничка артиљерија је врло успешно применила ватрени вал и непокретну запречну ватру, што су тада биле драгоцене новине, које су касније нашле масовну примену. Управа и коректура артиљеријске ватре вршена је помоћу балона и система осматрачница, а учињен је покушај и помоћу бугарских авиона, који су, придати армијама, коришћени – истина, без неког већег успеха – и за бацање бомби на положаје турске одбране Једрена. У борбама за Једрене дошла је до изражаја и пратећа артиљерија, која је непосредним гађањем и дејством од објекта до објекта пратила и врло успешно подржавала борбу савезничких пешадијских јединица. Инжињеријске јединице су употребљене за формирање група за рашчишћавање, које су, одговарајуће опремљене и оспособљене, корисно послужиле за отварање пролаза кроз препреке од жица, а запажено је и њихово учешће у јуришним групама и јуришним одредима које су све јединице, од чете до пука, образовале за освајање утврђења.
Још пре пада Једренске тврђаве, тј. 22. фебруара, Србија је и званично затражила да се у њену корист исправе уговором предвиђене границе у Македонији, мотивишући то и чињеницом што је она, на молбу бугарске владе, близу 50.000 војника с тешком артиљеријом послала на маричко бојиште, пруживши Бугарској велику помоћ у заузимању Једрена, иако то по уговору није било предвиђено. Бугарска је, међутим, нудила само новчану накнаду за опсадну артиљерију и оружану помоћ коју јој је Србија указала мимо уговорних обавеза. Тако се обновило супарништво око Македоније.
После пада Једренске тврђаве распламсао се српско-бугарски спор око поделе Македоније. Дошло је до жучне полемике и напада у штампи с циљем да се јавно мнење затрује и припреми за предстојећи рат. Док је са српске стране преувеличаван допринос српских дивизија и српске опсадне артиљерије – да су оне изнеле највећи терет у једренској операцији, дотле је с бугарске стране тај допринос некоректно и необјективно омаловажаван, свођен само на демонстративну улогу. Владајући кругови се нису обазирали ни на протесте својих народа, ни на упозорења сила Тројног споразума, већ су упорно остајали при својим циљевима и захтевима у погледу поделе Македоније, што је водило распаду Балканског савеза и међусавезничком рату. Ишло се толико далеко да су неки бугарски листови отворено тражили од владе да интернира као заробљенике савезничку српску војску која је учествовала у освајању Једрена. У таквој је ситуацији, 27. Марта, само један дан по освајању Једрена, бугарска Врховна команда издала наређење да српска 2. армија напусти бугарску територију и железницом се превезе у Србију.
У нападу на Једрене (у обема етапама, тј. у нападу на предњи положај и у нападу на линију форова) остварена је пуна усклађеност дејстава пешадије, артиљерије и инжињерије. Садејство је организовано на свим командним степенима, по времену и простору извршења задатка. Садејство пешадијских јединица и међусобна помоћ суседа нарочито су дали резултате приликом напада на линију форова. Пукови су, после овлађивања одређеним форовима, одмах део снага упућивали у бок турских снага према суседима, што је довело до брзог распада линије форова. Примењено је и учвршћивање постигнутог успеха на достигнутој линији: јединице су сређивале борбени поредак и уређивале положаје за одбијање противнапада. Затим су продужавале своје наступање. Ток догађаја је показао да су се остварила предвиђања турске команде да ће једренска тврђава, угрожавајући им бокове и позадину, привући на себе знатан део главних бугарских снага у наступању и тиме, слабећи темпо напада и ударну моћ тих снага, олакшати ситуацију на одлучујућем правцу. Једренска тврђава је без сумње допринела стварању времена и простора за концентрацију и дејства главних турских снага на тракијском бојишту. Ценећи оперативно-стратегијски значај ове тврђаве, турски Генералштаб је целисходно поступио када је предузео мере да се тврђава реконструише и фортификацијски ојача, тако да је она, иако радови нису били завршени, у складу с турском проценом, издржала дугу опсаду савезничке војске. У ствари, иако припремљена за опсаду само до 50 дана, њена се посада, изложена великим физичким и психичким напорима, храбро борила у окружењу пуних 160 дана, извршивши постављени задатак и испољивши велику издржљивост и висок борбени морал у ситуацији када је турска војска на свим осталим фронтовима трпела велике поразе. Показало се, међутим, да је команда трвђаве, придајући разумљиво највише пажње северозападном сектору, који је био најближи бугарској граници, непосредно изложен удару бугарских снага, занемарила фортификацијско уређење источног сектора, где су зато савезници усмерили главни удар и изнудили предају тврђаве.
У првој фази ове операције Шукри-паша је водио доста активну одбрану, предузимајући више енергичних противнапада и испада којима је трошио и изнуравао бугарске снаге и слабио њихову нападну моћ. Међутим, када су по доласку српске 2. армије,савезничке снаге потпуно стегнуле обруч око тврђаве, турске снаге су престале да изводе активну одбрану, него су, подесивши борбени поредак за пасивну кружну одбрану, улагале крајње напоре да обезбеде држање предњих положаја и линије форова. Они ретки испади, слабо организовани, нису дали добре резултате. У том смислу, турске снаге нису искористиле пасивност у дејствима савезничких опсадних снага. Чак и непосредно пред напад на тврђаву оне нису предузеле ниједан озбиљнији противнапад, иако је и сама тврђавска резерва била довољно јака да предузме јаче испаде, можда и на више праваца. Управо таквом пасивношћу тврђавске посаде омогућене су несметане припреме за напад, а команда одбране тврђаве је била лишена могућности да открије те припреме. Стога је Шукри-паша, доведен у заблуду у погледу правца главног удара савезника, своје резерве погрешно усмерио на јужни и северозападни сектор. Осим тога, када је пад тврђаве постао неизбежан, он није ни покушао да се са својим релативно јаким снагама пробије из окружења. Нема сумње да се у свему томе осећа недостатак снажне далекометне артиљерије, али је то резултат, пре свега, недостатка планске оријентације у том смислу. У вези са тим треба рећи да је турски план деблокаде Једренске тврђаве једновременим продором са Чаталџе и са Галипољског полуострва био у датој ситуацији нереалан, јер је превазилазио стварне могућности турске војске. А због оријентације на тај план нису тражене друге могућности да посада тврђаве избегне катастрофу. Зато су снаге одбране Једрена, у ствари, постале жртва нереалних планова турске Врховне команде и турске владе. Освајањем Једрена је завршена једна од највећих операција и задобијена једна од највећих победа савезничке војске у Првом балканском рату, који је показао да у јединству балканских народа лежи велика снага. Заједничке операције и победе српске и бугарске војске требало је да значе допринос развијању добросуседских односа и подстицај за сарадњу српског и бугарског народа, што је одговарало њиховим жељама и интересима. Али због различитих интереса елита обе земље то није било могуће.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Biondich, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878. Oxford University Press. стр. 270.
Crampton, Richard J. (1980). The Hollow Detente: Anglo-German Relations in the Balkans, 1911–1914. London: Prior.
Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912—1915). Београд: Филозофски факултет.
Hall, Richard C. (2002). The Balkan Wars 1912–1913: Prelude to the First World War. Routledge. Стр. 54.
Остави коментар