Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Под силином пробоја Солунског фронта, 15.септембра 1918. године, Бугарска је 24. септембра затражила прекид непријатељсва.С обзиром на тешко стање на фронту и у држави, бугарска влада је желела да што пре изађе из ратних операција.Пет дана доцније, 29.септембра 1918. године, Бугарска је потписала примирје у Солуну и каопоражена била избачена из рата.Парламент у Софији је 2.октобра ратификовао Солунски споразум, а следећег дана је краљ Фердинанд абдицирао у корист сина Бориса. Фронт испред захукталих Срба и Савезника остале су да држе већи део немачког 61. корпуса (без бугарских јединица), 11. немачкаармија и група аустроугарских армија.

Моћна 11.немачка армија је 9–12. октобрапретрпела пресудан пораз код Ниша од Моравске дивизије и француске коњичке бригаде. Борбе су биле тако крваве да су ровови на прилазима Нишу остали препуни мртвих немачких војника, с тим да је и српска страна имала знатне губитке.Немачки генерал Кун фон Штојбен повукао је главнину армије ка резервним положајима на Морави, на линију Краљево – Крушевац – Књажевац. Над реформисаном групом аустроугарских армија, команду је добио фелдмаршал мађарског родафон Кевеш (Hermann FreicherrKövessfonKövesshàya, 1854 – 1924).Кевешу је одмах по пријему дужности постало јасно да од успостављања нове линије одбране, испод Ниша, неће бити ништа.

Када су делови Дринске дивизије 26.октобра 1918. године ослободиле Крагујевац, дошло је до коначног слома 11. немачке армије. Колапс ове некада моћне армије избио је из главе њеног команданта генерала Штојбена могућност противнапада.Штојбен је знао да пред собом има 6 српских и по једну француску и грчку дивизију, а из позадине све жешће су нападали српски устаници. Стога је истог дана са Кевешом донео одлуку да се њиховетрупе, без заустављања, евакуишу из Србије. Кевешу и Штојбену остају два приоритета: да евакуишу војску са што мање губитака и да из Србије преко Саве извуку 4000 вагона залиха хране.Тада нису рачунали да територије преко Саве и Дунава више неће бити њихове.Од 28.октобра, српске јединице више неће водити озбиљније борбе са пешадијским, коњичким и артиљеријским јединицама непријатеља, биће много мањих, изолованих чарки. У неколико наврата,војска ће имати сукобе са аустроугарским мониторимаи немачком војном силом у повлачењу.

Престоница Србије је ослобођена 1.новембра 1918. године.Београд је пред ослободиоцима стајао разрушен, нагорео и опљачкан.Бесомучно су га пљачкали Аустроугари, да би Немци последњег дана свог боравка у Београду опустошили све продавнице у граду, од Теразија до Славије. Прекинули су струју и воду, и порушили све понтоне и железнички мост на Сави. Први је у свој град ноћу ушао 7.пешадијски пук, чији су борци били из Београда, затим ујутро 1. новембра улази у град јединица Дунавске дивизије и продире на Калемегдан. Поподне су Моравска и остали делови Дунавске дивизије избили на линију Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо. Извиђачи су послати ка Бановом брду, Железнику и Остружници. Београђани су са огромним одушевљењем дочекали прве ослободиоце који су ушли у престоницу.Српска команда је била опрезна, плашила се да би са земунске стране могло да се понови страховито бомбардовање из 1915.године, па је нерадо гледала на окупљање раздраганих Београђана. Желела је се да се сачувају животи грађанства и оно мало инфраструктуре која је претекла разарањем. Када је око 17 часова на Торлак стигла француска тешка артиљерија са преосталим деловима Дунавске дивизије, било је очигледно да са друге обале Саве нема реакције и страх је минуо.Београд је из Великог рата изашао као један од најразрушенијих градова у Европи.

Пратећи динамику продора Дунавске и Моравске дивизије и пратећи бокови, десни на истоку и леви на западу, избили су на Саву и Дунав. Територија Краљевине Србије је била коначно ослобођена 1.новембра, са изузетком џепова незнатнејачине,из којих још нису избегле мање групе непријатељских војника.Најјача непријатељска енклава налазила се код Шапца, укупне јачине од четири чете са осам митраљеза.Проценивши ситуацију као повољну, главнокомандујући савезничких снага на Балкану, генерал Луј Франше дˈЕпере, је 30.октобра 1918. године упутио поруку војводи Живојину Мишићу да, чим околности дозволе, српске јединице пређу преко Дунава, Саве и Дрине. Савезницима је из њихових разлога било потребно да у коминикеу наведу да су њихове јединице прешле на територију Аустроугарске монархије. Како је територија краљевине Србије била ослобођена, овај захтев је имао искључиво политичку природу.Српска Врховна команда је, сходно овом захтеву, 2.новембра издала наредбу I српској армији да се непријатељ спречи у обављању сваког саобраћајаДунавом, Савом и Дрином, те да се од добровољаца образују јединице и пребаце преко границе ради извиђања територије на којој би се те трупе лако снабдевале. Даље инструкције за главнину војске биле су да треба застати са продором, одморити војску од надчовечанских напора које је поднела и добро је нахранити.Вршити контролу државне границе на рекама, и у ту сврху користити коњицу уз мање одреде пешадије.

Напредовање српске војске и ослобађање Србије убрзало је процес распада Аустроугарске монархије.Некада је то био савршен, борбен и дисциплинован механизам, а данас сењена војска распала као кула од карата.Многе јединице су одбиле послушност, похапсиле, негде и побиле официре и подофицире и у великим масама, без реда и поретка кренуле кућама.Једно време без следовања, а под оружјем, војници су се одавали пљачкању становништва које су пратили разни облици терора и насиља.По већим градовима Монархије несташица животних намирница и појава глади изазвали су незадовољно становништво на улице.Држава се нашла на ивици хаоса, пораз у рату био је евидентан. Влада у Бечу је, још почетком октобра, покушала да дипломатским активностима ублажи тешко стање у коме се нашла Монархија. Аустроугарска је покушала да закључи мир са Антантом под било каквм условима, уз једину молбу: да се држави остави целовитост и да се Хабзбурзима обезбеди престо.

Када је октобра 1918. године слом Централних сила био потпуно известан, др Анте Трумбић, председник Југословенског одбора (политичко тело чији је легитимитет био под знаком питања јер није било изабрано вољом народа, већ одлуком Николе Пашића, као инструмент за привлачење Хрвата и Словенаца у заједничку државу са Србима), изнео је захтев да се ово тело прогласи за међународно признати орган који ће представљати Словенце, Хрвате и Србе који живе у Аустроугарској. Одбор је 19. октобра 1918. године изабрао политичко тело названо Народно вијеће, које је одмах прогласило отцепљење Хрватске и Словеније од Аустроугарске. Југословенски одбор је током рата деловао пропагандно у савезничким престоницама, финансиран из Србије и у складу са њеним ратним циљевима, прокламованим као Нишка декларација децембра 1914. године.Уједињене са Краљевином Србијом, ове аустроугарске покрајине, избегле би плаћање ратне одштете и реалну опасност да постану плен Италије.

Услед наредбе нове мађарске владе 2.новембра да све мађарске јединице на фронту положе оружје, у њиховим редовима, дошло је до општег расула. Војници су у нереду, у одсуству било какве дисциплине, кренули кућама.Фелдмаршал фон Кевеш је свој штаб преместио из Новог Сада у Апатин, одакле је 3.новембра према српскојвојсци упутио две делегације са задатком да започну преговоре о примирју. Једна се појавила пред фронтом Дунавске дивизије, а друга испред Тимочке дивизије. Опуномоћени потпуковници у штабу Дунавске дивизије, Јожеф Козловски и Геза Дорманти, су у разговору са српским официрима изјавили да више не постоји Аустроугарска, већ четири самосталне државе: Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Југославија. Пренели су и да су се Немци задржали са леве стране Дунава и да неће гађати преко ако не буду први гађани.

Мађарским парламентарцима су од команданта свих савезничких војски, генерала Шарпија, стигле следеће инструкције:

А. Пре почетка преговора о примирју, непријатељ треба да прими следеће услове:

Непријатељске трупе. које се налазе на 15 километара, почевод румунске границе, северно од Дунава, Саве и даље дуж Дринеи српско – црногорске границе, морају положити своје оружје иратни материјал и повући се за један километар северно, односнозападно од ове линије, дозволивши окупацију ове зоне од странеСавезничких трупа.2. Ратна флотила и сав пловни материјал, ма какве врсте којисе налази на Дунаву, Сави, Дрини и Јадранском мору, на означеној зони има се одмах предати исправан најближим Савезничкимтрупама као ратни плен.Све комуникације у означеној зони имају се такође предати исправне.3. Одговор о пријему ових услова има се доставити у Београд уроку од 24 часа, по саопштењу, услове послати парламентарима.4. Непријатељ је дужан потом послати одмах делегате са пуноважним документима за вођење преговора о примирју у Београду. Из тих докумената треба да се види тачно у име чије Владе суовлашћени делегати, да воде преговоре о примирју.5. Никакви покрети непријатељских трупа или евакуација материјала није дозвољена после саопштења ових услова парламентарима.6. Слободна веза са свима комуникациjским средствима и крознепријатељску територију, између команданта Савезничких трупа и шефова народног Југословенског Савета и команданта Југословенских трупа и флоте.

Б. У том смислу одговорити и парламентару у Вишеграду и надругим местима, ако би се јавили.

В. Војвода Мишић биће означен за делегата команданта Савезничких војски за вођење преговора о примирју.

Г. Јавити најхитније наше специјалне услове за примирје, те дасе доставе са условима команданта Савезничких војски у Версаљради одобрења.

Проблем су могле да представљају немачке трупе код Оршаве, које нису ни под контролом мађарске владе, нити под командом фелдмаршала фон Кевеша.

(Преузето из рада: Небојша Ђукић, Бранко Надовеза, Српска војска и ослобађање Војводине новембра 1918. године, 2018).

***

Док су преговори Савезника са Угарском били у току, на основу информација да ће примирје са Аустроугарском бити потписано, председник српске владе Никола Пашић је 2.новембра 1918. године, из Париза, о томе телеграмом известио војводу Живојина Мишића. Извештај је завршо речима: „Хитајте најбрже у Босну, Банат и Срем и друге области Аустроугарске“. Док је српска војска очекивала команду да пређе границе Аустроугарске монархије, шефу секције за везу са штабом савезничке војске, стигла су упутства у шест тачака, која је потписао регент Александар Карађорђевић. У упутствима се инсистирало да се приликом постављања услова за примирје треба инсистирати на потпуној евакуацији југословенске територије; такође, да ће се питање статуса југословенских земаља решити између српске владе и Савезника. Даље, моли се генерал дˈЕпере да захтева да српске трупе поседну цео Банат (…јер се Србија увек и највише интересовала за судбину Баната, чије је становништво чисто српско, православно) и Бачку, на коју је право признато од Савезника 1915. године, до линије Мориш – Баја – Суботица – Печуј.

Командама српских јединица, које су се налазиле дуж границе, стизале су вести да су српски заробљеници пуштени из логора, да у Мађарској влада револуционарна анархија и неред, те да дуж тока Саве нема више ни једног непријатељског војника.По насељима у Срему истакнуте су српске заставе, народ по улицама велича српску војску и узвикује „Живео краљ Петар“.Српско становништво је разоружало Мађаре и Немце, а свуда по селима биле су излепљене прокламацаије за уједињење са Србијом. Тројица чешких официра парламентараца, који су у име две чешке дивизије прешли инкогнито Саву, и дошлина преговоре у штаб српског 9. пешадијског пука у Обреновац. Изјавили су да судве дивизије концентрисане у Ашањи, као и око ње, и да су спремне да са целокупном артиљеријом и наоружањем крену преко Мађарске за Чешку. Пронео се глас да су Немци стигли у њихову земљу и да врше насиље у циљу спречавања формирања нове чешке владе и независне државе. Чешки официри су такође рекли како су чули да ка Чешкој хита седам чешких дивизија са Пијаве (Италија) са истом намером да се супротставе Немцима. Дан раније, сви хрватски пукови су напустили своје официре и отишли за Хрватску. Хрвати наводно желе јединство свих Јужних Словена, известише Чеси. Чешке дивизије су, међутим, ноћу 3 и 4. новембра напустиле положаје и повлачиле се преко Хрватске.

У Банату ситуација је била знатно динамичнија и нестабилнија, прави ратни преврат и расуло.У ноћиизмеђу 2.и 3. новембра, неколико Срба мештана села Соколовца, прешло је Дунав на српску страну и обавестила српску команду да су се непријатељске снаге разишле кућама, као и да је у Мађарској у пуном јеку револуција, нереди и анархија. Војници су разбијали и пљачкали продавнице по Белој Цркви, Вршцу и Темишвару. Успут су нападали официре и жандарме, терајући их да баце кокарде и перјанице, отимали им пиштоље и сабље, а неке одважније, који су се успротивили, су убили.Слично су сведочили српски заробљеници који су побегли из логора, изјављујући да су их мађарски војници уважавали и одавали им највећу пажњи, нудећи им да заједно пију.

Јутра 3.новембра појавило се код Молдове одељење немачких бициклиста а наоружани мештани су их побили. Једна немачка јединица је на обали Дунава код Белобрешке мирно и без реакције посматрала српске мештане који су чамцима прешли у Банат да прихвате ослобођене српске заробљене војнике.Грађани Молдове су отворили државне магацине и робу развукли кућама, један аустроугарски официр је у Молдови тражио да да пређе на српску страну, па га је једна патрола превела у српски штаб.Током 3.новембра командант Коњичке дивизије је од мештана организовао обавештајне групе и наредио прикупљање чамаца на одређеним местима.

Нешто више од четири године, после Сремске офанзиве септембра 1914.године, 3. новембра око 15 часова, српска војска је прешла на територију Аустроугарске ради насилног извиђања. Један мањи одред четника прешао је Дунав на банатску страну, код села Девић,и ту напао две немачке чете, приморавши их на повлачење ка Белој Цркви. Издата је наредба да се јединице из Коњичке и Моравске дивизије пребаце преко Дунава и избију на линију Бела Црква – Вршац – Темишвар и да спрече било какве покрете непријатеља.

Прелазак српске војске у Срем;ослобођење Земуна, Руме и Петроварадина

Ритмајстер 5.уланског пука Раша Крнић, који је своје родољубље показао помажући Шапчанима док је са ескадроном био у Шапцу, 4. новембра је прешао Саву и дао команди Дринске дивизије важан извештај. Рекао је да је члан Српског већа у Срему и да је послат како би известио српску команду да су Срби Сремци код Руме задржали сву стоку (око 3000 говеда, велики број кола и коња) и хрануопљачкану у Србији. Тражи да у Руму пређе бар 1000 српских војника, из страха да не би дошло до анархије и пљачке од стране мештана. Сматрао је да је неопходно да се сва стока и храна врати у Србију. Ритмајстер Крнић је рекао како је из аустријских војних средстава информисања сазнао да се један део царске флоте издвојио под командом личког Србина Драгутина Прице. Исте вечери, 4.новембра, српска пешадијска одељења су ушла у Митровицу и Кленак. Ослобађање Срема је почело.

У штаб Дунавске дивизије 5. новембра рано изјутра спроведена су три гимназијалца и два радника из Земуна, који су јавили да се немачка војска повукла у правцу Старе Пазове, да је железнички мост код Петроварадина порушен и да у Земуну има две, три хиљаде српских и италијанских заробљеника и да још пристижу. У Земуну нема непријатељске војске, град је окићен српским заставама и очекује долазак српске војске.Нешто касније, око 10:30 часова, лађом из Земуна, дошли су овлашћени изасланици Народног већа и потврдили извештаје о повлачењу Немаца, замоливши да се пошаље војска ради одржавања реда.Рекли су још да у земунском пристаништу има четири лађе.Убрзо је лађом која је довезла изасланике у Земун пребачена једна чете 7.пешадијског пука, где је свечано дочекана. За команданта места одређен је потпуковник Божидар Туцаковић. Земун је у току Великог рата по други пут био ослобођен.До краја првог дана у слободи у Земуну је пописано пет локомотива, око 80 затворених и отворених вагона, више кола и пет лађа.Између Београда и Земуна успостављена је телеграфска веза.

Истовремено, са приспећем Земунаца, команда I армије је наредила да се пребаце извиђачка одељења у правцу Митровице, Руме и Инђије. У Кленку и Митровици одељења су се нашла са српском претходницом, послатом 4.новембра. Из Кленка је команда телефоном водила разговор са др Жарком Миладиновићем, који је саопштио да су се Румљани уз помоћ српских повратника из логора добро организовали: образована је наоружана Српска гарда која патролира градом и стара се о реду и миру, разоружава и заробљава непријатељске војнике. Образован је и преки суд за све прекршиоце.

Сутрадан, 6.новембрау Земун су пребачени преостали делови батаљона 7. пешадијског пука,изаслате су патроле за Буђановце и Руму, а једно одељење је упућено у Петроварадин. На фронту 9. пешадијског пука, пребаченог на линију Купиново – Бољевци, послат је један батаљон и одељење на правац према Руми. На основу извештаја послатог команди Дринске дивизије, у 19 часова 6. новембра 1918. године, аустријске трупе су одступале преко Хопова, Каменице, Церовца и Илока, где су се пребациле преко Дунава. Делови17. и 18. бригаде су 5. новембра одступили од линије Рума, Краљевци, Добановци, Пећинци, јачине три попуњена батаљона. Немачке трупе, јачине 10 – 15.000 војника, повлачиле су се линијом Стара Пазова, преко Нових Карловаца ка Петроварадину, где су се пребацивале преко Дунава. Тога дана, јужно од линије Кленак – Рума –југозападне падине Фрушке горе, није више било ни једног непријатеља.

Према извештају Сремског жупана, непријатељ је 6.новембра, приликом одступања, порушио Чортановачки тунел на прузи Инђија – Ср. Карловци, али од поднева у читавом Срему се није налазило више непријатељских војника. Српска војска је била неопходна да одржава ред.Делови Дунавске дивизије су током 7.новембра доспеле на линију Сурчин – Бечмен – Ашања. У рано поподне командант Земуна је депешама молио да се из Бољеваца хитно упуте по један вод у Сурчин и Бечмен, ради одржавања реда и заштите знатне количине хране и државног материјала. Истовремено, обезбеђена су војском и села Јаково и Добановци. Ујутру истог дана са фронта Дринске дивизије, преко Саве, пребачене су две чете пешадије, једна за Митровицу а друга је распоређена у Јарку, Руми и Буђановцима. Једна чета Мачванског одреда са два митраљеза упућена је из Руме на правац ка Иригу, Врднику и Инђији ради извиђања, док је друга послата у Вуковар ради заштите бродова сатоваромчија је вредност износила неколико милиона динара.

Стање на терену 8.и 9. новембра 1918. године

Сталне и брзе промене стања на терену су захтевале од српскихтрупних команданата да хитро реагују без тражења дозволе од страненадређених.Због тога је командант I армије 8.новембра издао следећузаповест потчињеним јединицама:

„Пошто се догађаји развијају врло брзо и успешно и пошто семожда неће увек моћи доставити директне и прецизне заповестикомандантима, те овлашћујем команданте дивизија да сами узимају решења према моменталној ситуацији на следећим основима:

На северу узети линију: Банат до линије Мароша, на истокузаузети линију Бела Црква – Вршац – Темишвар – Арад и десетаккилометара источно од ње. У Бачкој заузети линију Сегедин – Суботица – Баја. На западу и северозападу развити акцију у целомСрему, Хрватској, Славонији, Босни, Херцеговни и Далмацији.

Према томе,наређујем:

Коњичка и Моравска дивизија споразумно ће окупирати штопре Банат у горњим границама. Операцију изводити обазриво идовољно солидно, пошто се немачке трупе налазе још у Румунији а
слабијим деловима у Банату. Обратити нарочиту пажњу на заузимање рудника гвожђа Решица. Ако се командантима укаже згоднаприлика, потребно је разрушити железничку пругу Темишвар –
Турн Северин. Пругу треба разорити у великим размерама, штедећи мостове и тунеле, вијадукте и тако даље. Ово извршити акобуде могућности док се немачке трупе налазе још у Румунији. При
овоме бити такође обазрив, пошто је та пруга једна од оних којомНемци евакуишу своје трупе.
Дунавска дивизија: посешће Бачку (између Дунава н Тисе)до линије Баја – Суботица – Сегедин,са једним пуком. Други пукдивизије остаће привремено у Београду за његову посаду а трећипук дивизије биће привремено у армиској резерви на моме располагању, позади десног крила предњег пука дуж десне обале Тисе.
Дринска дивизија: Развити што пре и што енергичније акцију у Срему, Славонији, Хрватској, а првенствено и одмах посести Срем до линнје Осек – Босански Брод и преко Драве, Финфкирхен
(Печуј).
Команданти дивизија упућиваће слабе јединице, коњицу,поједине батаљоне са по којим топом: некада је довољно послатии поједине чете у извесна места, тек да се појави наша војска. Свуда одмах организовати власти од мештана и заплењеним оружјемнаоружати наше елементе, а на против разоружати рђаво расположене мештане.
Граница између Дринске дивизије и II армије иде линијом:Криваја, реком Босном и даље Савом уз воду.
Према стварној потреби и могућности снабдевања, команданти ће одређивати колику ће снагу и докле упућивати. Увектреба имати извесну јачу групу као резерву, а ситне делове слати
да постепено уводе ред на територији која је означена.
Наше јединице радиће свуда у вези са Југословенским трупама ако на њих наиђу, односно са месним властима их формирати.Исто тако, он ће подржавати акцију Чехословачких трупа, ако са
њима дођу у додир.
Команданти дивизија скренуће пажњу свима јединицама, анарочито свима официрима, да озбиљно пазе на своје понашањеу тим српским областима, а сваки политички разговор уопштеизбегавати, јер то може бар у прво време да изазове последицекоје се ни најмање не желе.Уопште, треба озбиљно рачунати о томе, да су ове трупе послате, да заведу ред и да не допусте анархију, те према томе и понашање и целокупан рад ових јединица мора да буде огледало солидности реда и дисциплине.
Одмах предузети поправку свега што је порушено, а нарочито железничких пруга, телеграфа и телефона и уложити све, да севезе увек одржавају исправне и да им се извештаји редовно шаљу.

***

Српска Врховна команда је била забринута због присуства врлојаких немачких снага у Румунији.Претпостављало се да ће те снаге пружити одлучан отпор снагама Антанте. Због тога је Врховна команда 8.новембра послала команданту I армије следеће наређење „По извесним непровереним податцима, Немци се утврђују наКарпатима код Предела. Они мисле да Савезници не могу предузети сад офанзиву према Влашкој због њихове малобројности,а офанзива Мађарске не прети ни колико њиховим снагама уРумунији. При свему томе, извесни знаци показују да се непријатељ нада нашој офанзиви и да спрема јак отпор. Ови су знациодашиљање тешких предмета, евакуација зрнасте хране, брашна,концентрација трупа и израда одбранбених радова. Непријатељима у Румунији: шест немачких дивизија и то: из 89, 218, 226 и303 пешадиске дивизије и 36.резервна пешадиска дивизија и 3 ландштурмске дивизије. Од аустриских трупа тамо су делови 62.ландверске, 23. хонведске и 72. пешадијске дивизије као и врлослаби делови 6. дивизије. Непријатељске трупе у Румунији формираће се у две армије: Армија фон Шолца, са штабом у Крајови, армија Колова у Букурешту. Да би подигли морал ових својихтрупа, Немци су заменили своју старију класу млађом. Састав армије L. је тачно познат.Дивизије су добиле и по трећи пук артиљерије.Одбранбени радови су западно на 15 – 20 километараод Дунава а источно су покрај саме реке.Знатни депои муницијеи материјала су у Калафату, Турну, Магурели, Ђурђеву, Олтеници. Тешка артилерија је на положају.Букурешки утврђени логорспреман је за одбрану.Немачке трупе придолазе свакодневно изОдесе и Браиле по четири лађе морем и реком, оне су одређене занови фронт на Балкану. Са западног Италијанског фронта такођесе трупе шаљу на овај фронт.”

У складу са претходним, Врховна команда је, истог дана, наредилакоманданту I армије:

„Потребно је знати кретање немачких трупа кроз Угарску, нарочито сазнати кретање возова железничкихкроз Темишвар и Арад. Ради позитивног резултата, молим, предузетиенергичније мере те резултат одмах доставити.”

Врховна команда је 9.новембра издала званични коминике за 8.новембар 1918 године:

„После борбе заузели смо Базјаш и Нову Молдаву, овде су сенепријатељски војници разбегли и побацали оружје (пушке имитраљезе). Аустриски ђенерал Миливојевић, са два официра,
пришао нам је. Немачке трупе, и колико их још има са оне странеДунава, очекују наређења и возове па да оду.Преко Саве је наша коњица ушла у Стару Пазову, где је најсвечаније дочекана.Сами
становници нам казују, да код Варадина има још нешто Немаца,али се мирно понашају.

(Преузето из студије Небојша Ђокић, Бранко Надовеза, Српска војска и ослобађање Војводине 1918).

У току 9.новембра, коњички дивизион пешке (тј допунски дивизион Коњичке дивизије) стигао је до близу Вршца. Допунски дивизионКоњичке дивизије је 8. новембра заноћио са следећим распоредом: водкоњички у селу Варадија да извиђа ка Великом Ђурдуку, један вод пешке у Војводинцу и један вод пешке у Загајици са патролом у Избишту.Главнина је била у Лагедорфу. Непријатељ је држао десну обалу потока, који протиче кроз манастир Месић. По свему је изгледа да ће у токуноћи напустити варош Вршац. Било је предвиђено да дивизион изјутра9. новембра настави наступање. У наступању ка Вршцу предњи деловидивизиона пешке избили су на линију села Војводинце. Немци су држали јужну ивицу Вршца. По подне 9.новембра дошла је из Вршца у селоЈасеново депутација највиђенијих грађана Вршца, међу њима и владика,да моле команданта дивизиона да не напада на Немце, јер би у том случају страдала варош.За сутрадан (10. новембра) до 9 часова, предвиђа се да ће Немци, пообећању, напустити варош и тада да српске трупе могу без борбе да уђу у Вршац. Примивши извештај о стању код Вршца, командант Коњичке дивизије је наредио да дивизион сутра продужи наступање ка Вршцу и уђе у варош.

Прелазак српске војске у Банат и ослобођење Панчева, Беле Цркве и Вршца

Српске јединице су 6.новембра са јачим снагама наступиле и до краја дана ушле у већи број насеља у Срему и јужном Банату. Одмах иза поноћи, делови Коњичке дивизије пребачени су код Великог Градишта и под борбом су заузели село Златицу, иако је непријатељ дејствовао артиљеријом. Српски коњаници су наставили прогон и око 10 часова ослободили Бајзаш. За то време, преостале јединице дивизије су се прикупиле код Великог Градишта, одакле је један део прешао Дунав и придружио се ослободиоцима Бајзаша. Друга група јединица Коњичке дивизије је током дана прекомандована у Земун.

Када је лађа „Хаћу”на Митровдан, 8.новембра 1918. године пристала на панчевачко пристаниште и када су први српски војници закорачили на банатско тло,нестаде аустроугарска власт у Панчеву. Командант операције ослобађања Панчева, капетан Петар Арачић је постројио свој батаљон, дао упутства и одржао говор:

„Јунаци, сада сте прешли у нашу лепу, српску Војводину. Сваки од вас има да се понаша јуначки исправно и ни једном грађанину, без разлике вере и народности, не сме длака са главе да фали. Напред!“

Када је Београд 1.новембра 1918. године ослобођен, Панчевци су очекивали прелаз српске војске на банатску страну у што скоријем времену, али чекање се одужило. Српска команда није желела да, сада на крају рата, срља и губи људство, већ је 4.новембра Моравска дивизија добила заповест да сваки њен отсек упути по једно одељење преко Дунава са задатком да извиди стање. Одељења су имала задатак да преко поузданих људи у Банату дођу до жељених информација.Ради што бржег протока информација, одељења су била снабдевена телефонским апаратима.Истог дана Српско народно веће Панчева шаље око 15 часова неколико омладинаца преко Дунава да обавесте српску команду да у Панчеву више нема Аустријанаца. Такође, Панчевце је занимало зашто војска не прелази и када ће.

Увече 5. новембра у штаб Моравске дивизије приспели су изасланици Народног већа из Панчева, Божидар Ковачевић, свештеник; Мића Мићић, поручник фрегате са монирора Бодрог и потпоручник Богдан Алексић. Делегација је изјавила да се варош Панчево организовала, да је прогласила јединство са Југославијом, да је формирала своју гарду која патролира градом и одржава ред. На челу гарде је Србин, бивши аустријски пуковник, те да је цела варош спремна за долазак српске војске.Читава варош је искићена српским тробојкама.

Један од омладинаца који су први прешли у Србију, Гига Стојанов, поводом обележавања двадесетогодишњице ослобођења Панчева,у тексту пригодне књиге, присетио се те незаборавне ноћи и сусрета са ослободиоцем града:

„Када је капетан Арачић ступио у собу, видели смо једног отменог и енергичног српског официра који је био одушевљен што нас види и ту, пред нама замолио је команданта пука да му се додели батаљон и да он ослободи Панчево“.

Арачић у предговору исте књиге казује да је 8.новембра пре подне решено и наређено да наредне ноћи 1. батаљон 2. Пешадијског пука „Књаз Милош“пређе Дунав и заузме Панчево. Нагласио је да су се стари и прекаљени ратници радовали што им је допала у задатак историјска улога да ослободе „наше Панчево“. У два сата по поноћи, батаљон се искрцаоиза Црвеног магацина на пристаништу.Непосредно пред искрцавање капетан Арачић је својим војницима скренуо пажњу да долазе да ослободе браћу, а не у неку непријатељску земљу.

Аустроугарска војска се већ евакуисала из града и повлачила на север. Једину потенцијалну опасност представљала је јединица немачке армије, величине 1000 војника и три топа, која се појавила између Панчева и села Борче са циљем да заштити немачкиживаљ од евентуалне освете српског становништва. Био је то ојачани батаљон јединицечије се лево крило протезало од Оршаве до Беле Цркве. Ове јединице, међутим, нису показивале офанзивне ни борбене намере, али су носиле велику количину плена и желеле да га сачувају.Око девет сати, једна чета Немаца је без борбе пропуштена кроз Панчево и она се повукла у правцу Новог Села. Када се међу већинским српским становништвом прочуло да је стигла српска војска и донела слободу, у центар вароши се слегла огромна маса света.Одушевљење је било неизрециво велико, радосно су брујала црквена звона, народ је китио цвећем ослободиоце, бацао хризантеме и зимске руже под копита коња ослободилаца.Славље је трајало неколико дана јер је Панчево по први пут од свог настанка ушло у састав српске државе.

Док се славило ослобођење, први командант српског Панчева капетан Арачић је предузео прве кораке ка увођењу вароши у нормално стање свакодневног живота.Прво је издао наредбу за одржавање реда, за предају оружја, а управљање града дао је у руке Српском народном већу.Одмах су упућена одељења да заузму зграду поште и телеграфа, жандармеријску касарну и да се разоружа мађарска гарда.У међувремену, прешло је из Србије на панчевачку обалу још војске и безбедност вароши је била осигурана.Деветог новембра у 9 часова одржано је богослужење у панчевачкој цркви, којој су присуствовали грађани, старо и младо, и војска са свим официрима.Ослободиоцима, Другом пешадијском пуку, предате су две везене српске заставе, једна од сестара Српкиња, друга од омладинаца и грађана Панчева.

Арачић се касније сећао како су мештани ангажовани у преузимању власти у Панчеву сва наређења извршавалиса вољом и великом енергијом. Даље каже:

„Панчевачки Срби и Српкиње дочекали су српску војску с највећим одушевљењем и осећањем братске љубави,јер им је она донела ослобођење од туђинског јарма и уједињење са браћом из постојбине предака. Родољубиве песме ориле су се српским домовима у којима су, како официри, тако и војници, дочекани са највећим гостопримством. Тај лепи дочек који се испољио према нашој војсци, остаће ми увек као једнаод најлепших успомена мог живота.“

Капетан Петар Арачић је међу Панчевцима завредео велику славу, додељено му је звање почасног грађанина Панчева. Данас једна од главних улица носи његово име, а Митровдан се слави као слава града.

Дешавања у Панчеву новембра 1918.године, виђена очима несрпског становништва, сазнаћемо из делова дневника др Рудолфа Витишлагера, среског лекара и угледног грађанина, кога су због савесности ипосвећености позиву поштовали сви грађани и све етничке заједнице уграду:

„Синоћ сам видео прву српску војну патролу код ћошка биртаМоханек; патрола се састојала од три војника. (…) Ноћас је заузет и Магистрат. Заменика капетана градске полиције, Свободу,ноћас су одвели из стана (становао је код мог брата Лајоша) и утоку ноћи ухапшено је више лица: доктор Панцел коме су разбилиуличне прозоре, Граф, Јанош Пал и други. Током пре поднева јошједан број талаца: Лајош, Карољи, др Шчитински, Бауер, Чањи,Бера, Козмос Врани, Алфандари, Фишгрунд Оскар, др Рада Игњац, др Хетлингер, Штајнер, Коршош, Дајч Емил и други. Ја самцеле ноћи очекивао да ће доћи по мене. (…) Пре подне, испредМагистрата је био велики народни збор на коме су говорили дрБогданов (нови градоначелник) и др Бошковић, адвокат.Саопштили су да су град заузели Србијанци што су они већ 50 годинаприжељкивали; одсада припадамо Србији, али ником се никаквозло неће десити.Са Магистрата је одстрањена мађарска заставаи истакнута српска. (…) Ноћас је разоружана, без икаквог инцидента, и мађарско – немачка Народна гарда у присуству штампараЛеополда и др Драгићевића лекара”.

Последње борбе у јужном Банату Коњичка дивизија водила је 7. новембра, када се у Ковину појавила јединица од 70 Немаца, а код Нове Молдове једна чета Мађара са митраљезима, те је штаб дивизије код Великог Градишта послао на прелаз Дунава тек прикупљен дивизион коњице. У току дана, непријатељ је под заштитом јаке артиљеријске ватре заузео Бајзаш, али су око 16 часова снажним противнападом српске снаге повратиле ово место.Том приликом, Срби су имали једног погинулог и једног рањеног војника.У исто време, један српски вод са наоружаним мештанима, заузео је Нову Молдову, где су се мађарски војници, који су је бранили, одмах разбежали, оставивши митраљезе и друго оружје.Истог дана ослобођено је место Локве.Једна непријатељска пешадијска чета из Тумарка од Тополовца је 7.новембра предузела развијање снага дуж леве обале Нере, али се око 13 часова повукла јер је тучена ватром са Горице.

Дивизион Коњичке дивизије заузео је ујуто 8.новембра 1918. године Белу Цркву и током дана избио на реку Караш, одакле је упутио извиднице према Вршцу и Алибунару. Према подацима добијеним од извидница, у Алибунару је било око 6000 Немаца. У Белу Цркву је ујахао коњички поручник Блажић са двадесетак својих коњаника и отишао у магистрат са захтевом да се варош преда. Градоначелник Вац је још пре четири дана побегао, а његово место заузео је Коста Путник, дотадашњи варошки подбележник.За среског начелника постављен је адвокат Милетић. Ускоро је у град ушла коњичка јединица под командом мајора Додића, а за њима одмах 3.пешадијски пук Моравске дивизије.

Српску војску је одушевљено поздравила велика маса света, било је ту Певачко друштво са својим програмом и емотивни говор је одржао прота Александар Милошевић. Одмах потом, дошло је до преузимања власти од стране виђенијих мештана, пошту је преузео Сима Андрејевић. Морнарички аустроугарски поручник, Србин Славко Милошевић, је у име српских војних власти отишао у Јасеново и тамо запленио 4 локомотиве и 17 вагона са разном робом. Пошто су Немци приликом повлачења оштетили железнички мост на Карашу, поручник Милошевић је у пратњи учитеља и једног српског војника обишао место и растерао неколицину Немаца који су се ту нашли.Доведени су радници који су оштећење на прузи брзо поправили.У селу Дупљаји код Вршца сељаци су излазили пред војску, поздрављајући их и благосиљајући.Поручнику Блажићу мештани су поклонили лепог коња са пуном јахаћом опремом.

Око 10 часова 4.новембра један се мештанин Вршца искрао из вароши и доспео до Великог Градишта да тражи да српска војска дође у Вршац и успостави српску власт. У Вршцу влада анархија, известио је, Србима се одузима оружје и дели Мађарима. Градске власти су овакав потез правдали прокламацијом грофа Карољија. Његовом прокламацијом захтевало се да се сви мађарски војнициврате у своје јединице, „јер је отаџбина у великој опасности, коју чине непријатељи Мађарске, Срби, Чеси и Румуни.”

Пред Вршцем је српску војску сачекала молба епископа темишварског др Георгија Летића да заустави своје напредовање, јер је у Вршцу било доста немачке војске, која је претила одмаздом над српским становништвом у граду.Српска команда је заузела тактички став да Немце треба пустити да се на миру, али без плена повуку, како би се избегле борбе и непотребне жртве на крају рата.Када су се Немци у реду повукли из Вршца, дивизион Коњичке дивизије је ушао у Вршац, одушевљено дочекан од тамошњег становништва.На железничкој станици у Вршцу и по околним местима пронађена је велика количина разног материјала и хране, које су као плен Немци планирали да извуку са собом.Улазак српске војске у Вршац је био величанствен.Вршачка соколска организација је српској војсци поклонила 250 пастува енглеске и арапске расе са потпуном јахачком опремом.Изваштаји београдске штампе казују да је домаће становништво било очарано српском војском и официрима.Чак мештани других народности нису могли да нахвале каваљерство и широкогрудост мајора Додића.

Дипломатске активности 6.и 7. новембра 1918. године

Улазак јединица српске војске на територију Аустроугарске монархије покренуо је низ политичких и дипломатских активности међу зараћеним странама.У Земун је 6.новембра 1918. године пристала мађарска лађа којом су допутовали председник мађарске владе гроф Михаљ Карољи и министар без порфеља Оскар Бакон. Председник владе Карољи је допутовао како би се срео са главним командантом Баканског фронта, француским генералом Лујем Фрнш дˈЕпереом. Био је то покушај очајника, не би ли спречио суноврат у који је Мађарска падала. Како се генерал д’Епере тада није налазио у своме штабу у Београду, Карољија је посетио командант Прве армије и обавестио га да ће генерал дˈЕпере стићи сутрадан, 7.новембра. Председник владе Карољи је замолио да, уколико је могуће, генерал дˈЕпере стигне што пре ради преговора, како би сутра увече могао да буде у Пешти, где је ситуација критична.Карољи је тражио да са њиме у Пешту отпутује и неколико француских официра.Њихово присуство у Мађарској било би неопходно због побољшања односа између Чеха и Пољака с једне, и Мађара с друге стране.Они су, речи су Карољија, у отвореном непријатељству са Мађарима, због чега је Мађарска потпуно отсечена од Европе. Да невоља буде већа, и бивши савезници Немцису непријатељски расположени према Мађарима.

Карољи је у својим мемоарима овековечио сећања на долазак у Београд. Био је изненађен топлим и пријатељским дочеком српских домаћина и записао:

„Дубоко ме је потресла изражена великодушност овог народа, с којим смо тако срамно поступали.”

До сусрета са дˈЕпереом је дошло сутрадан, 7. новембра, одмах по доласку генерала у Београд. Код српске Врховне команде постојала је бојазан од тих преговора, због чега је команди Прве армије послата депеша са инструкцијом да француски генерал од Мађара захтева да се повуку иза линије Мориш – Суботица – Баја – Печуј, што је правдано војничким разлозима.У случају да генерал дˈЕпере учини другачије и евентуално пристане на линију јужно од правца Темишвар – Сомбор, у последњем тренутку би му требало саопштити да престолонаследник Александар Карађорђевић не може пристати на такав услов и да је Краљевина Србија формално још увек у рату са Аустроугарском монархијом.Гроф Михаљ Карољи је саопштио генералу дˈЕпереу да је створена нова, демократска Мађарска и од њега захтевао да је заштити тако што не дозволи улазак војски околних малих држава на мађарску територију. Одговор француског генерала био је за Карољаразочаравајући: Чеси, Румуни и Југословени су подржавани од Француза и они имају своје територијалне захтеве.

Карољи је очигледно рачунао на присуство великог контигента немачке војске у источном Банату као на известан притисак на Савезнике. Осећајући то, Врховна команда је послала депешу Првој армији са наређењем да се пресече железничка пруга Темишвар – Турн Северин. Оштећење пруге не би требало да се изврши у великим размерама, нити да се руше мостови и тунели, јер ће касније бити потребни.На овај начин кретање немачке војске на северозапад биће успорен и извлачење плена онемогућено.

Начелник оперативног одељења Врховне команде пуковник Данило Калафатовић (шеф српске војне обавештајне службе) је редовно и правовремено извештавао Врхову команду о резултатима преговора између дˈЕпереа и Карољија. Први његов извештај говори да је пријем мађарских изасланика код генерала, њих осморице, уприличен у 19 часова.ГенералдˈЕпере је Мађаре оштро третирао, а затим Карољу дао услове примирја.Француски командант се залагао за потпуно запоседање Војводине, на шта су Мађари, између осталог изјавили, да су српске претензије на Суботицу и Фимфкирхен (Печуј) неосноване.Мађарска делегација је напустила Београд у ноћиизмеђу 7.и 8. новембра.

Према извештајима које је Врховна команда добијала 7.новембра стање на запоседнутим територијама у Војводини било је веома повољно. Пребачене српске трупе су одушевљено дочекиване од стране домаћег становништва, које је војсци давало тачне податке, где су се и у ком броју задржали Немци. У свим већим местима и варошима приређени су свечани дочеци српској војсци као ослободилачкој, вароши су окићене и српске заставе виле су се свуда. Срби мештани су се увелико организовали и наоружали и задржали су сав плен који је непријатељ понео из Србије. Непријатељске трупе су биле у расулу, групно и појединачно су сепредавали српској Народној гарди.Врховна команда је настојала да се тога дана у Срем и Банат пошаље што више војске, како би се у садејству са Французима извршио притисак на мађарско јавно мњење и владу у Пешти. Расположење осталих народа у Војводини било је безусловно за Србију.

Значајан догађај 8.новембра био је долазак престолонаследника Александра у Београд, који је у престоницу стигао у 16 часова. За његов дочек изашла је 1.чета 7. пешадијског пука са свечаном заставом и музиком, официрски кор и многобројно грађанство.

Улазак српске војске у Нови Сад 9.новембра 1918. године

После пробоја Солунског фронта, септембра 1918.године, и вешто незадрживом продору српске војске ка Сави и Дунаву, нестале су ипоследње илузије да се може одржати status quo.Мађарска градска управа Новог Сада са градоначелником Белом Профумом је била повезана са будимпештанскимкруговима који су намеравали да слом Аустроугарске искористе за образовање независне Мађарске у границама „круне Светог Стефана”.Утом смислу, челништво Сегедина упутило је представку свим градовима Угарске ради подршке предлогу за раскид заједништва са Аустријомуспостављеном Нагодбом 1867.године.

У службу новоформиране владе грофа Карољаставила се и новосадска градска власт а 1.новембрастворено је Мађарско народно веће, којим је руководио новинар ЈожефМајер. Оно је под својом командом имало више стотина наоружанихМађара немзетера. Велики збор у Новом Саду, одржан 27.октобра, поздравио је Карољијеву политику самосталности и интегритета Угарске.Истовремено, користећи кризу власти, по граду су почели да харају наоружани пљачкаши. У таквој атмосфери, а подстакнути и гласовима о бурним догађајима по целој јужној Угарској, и новосадски Срби су решилида се организују.Српски народни одбор у Новом Саду је формиран крајем октобра1918. године од стране Јаше Томића, Ћорђа Велића, Душана Монашевића, Игњата Павласа, Мите Ћорђевића, Душана Марковића и Јоце Јовановића. Одбору су убрзо приступили скоро сви најугледнији Срби,као и неколицина Словака и Русина. Његов задатак је био да делује у циљу повезивања са српском владом, Врховном командом српскевојске и загребачким Народним вијећем Словенаца, Хрвата и Срба; даорганизује оснивање српских народних одбора и по другим војвођанским местима, те да буде њихов централни представник.

Стицајем околности, новосадски Српски народни одбор дошао је у ситуацију да вршифункцију локалне власти у граду читавих месец дана, који су били међунајпресуднијим у прошлости Новога Сада.Своју прву јавну седницу ово тело одржало је 2. новембра и одлучило да се покрене акција за политичко организовање Срба у Војводини ради преузимања власти у граду Новом Саду. Сутрадан по подне, у дворишту школе на Салајци, одржан је,први пут од почетка рата, јавни збор новосадскнх Срба. Разлог сазивањазбора биле су тешке безбедносне прилике које су тада владале у граду.У име Српског народног одбора грађанима се обратио његовпредседник Јаша Томић.Томић је апеловао на окупљене да помогну да се очува ред и мир,што је било у интересу свих грађана. Нагласио је да је главни задатакСрба да у својим квартовима успостављају и одржавају ред, али да утоме треба да помогну и својим суграђанима других националности.Подсећао је своје сународнике да, управо заслугом њихових комшијадруге вере, нису доживели погроме какви су 1914. године приређиваниСрбима по многим градовима Аустроугарске. На крају збора окупљенису позвани да се придруже новоформираној Српској народној стражи,формацији чији је задатак био да чува имовину и животе Новосађана.
На лицу места стражи се прикључило око пет стотина српских младићакоји су, одмах потом, на челу са својим комадантом Јованом Живојиновићем (будућим градоначелником), одмарширали до Градске куће да приме наоружање. Градскавласт је у први мах оклевала да подели оружје новосадским Србима, али је суочена са све већом анархијом и све мањим сопственим оружанимснагама, то ипак учинила 5.новембра. Стража је, на иницијативу МаркаВилића, подељена на мања одељења и одмах је почела, понекад заједноса малобројним мађарским редарима, да патролира градом и да чува државну и личну имовину.Осим зеленокадроваца и одметника, на војнемагацине, а често и на приватне куће, насртали су и поједини грађани.Српски лист, орган Српског народног одбора, непрекидно је апеловао на Новосађане да се придруже Српској народној стражи: „Србинебрате и Српкињо селе! Настојмо сви и свуда, да се одржи мир и ред ида се спречи свака пљачка, рушење и тлачење!… Старешине, домаћини, интелигенцијо! Скупите се по рејонима, како је подељена наша странаНовог Сада! Састаните се по групама, да се зарана удеси питање одбране живота породица наших и имања нашег, док још злоћа и обест нисупоткопали тле под ногама нашим и запалили кров над главама нашим!”

И поред великог уложеног труда Српска народна стража није ималани довољно снаге, ни ауторитета, да заведе ред у граду.То нису успевалини мађарски немзетери, а у граду присутне јединице немачке војске, затако нешто нису биле ни мало заинтересоване.У помоћ су притекли српскиратни заробљеници којих је у Новом Саду тих дана било неколико хиљада.Међу њима је био и млади потпоручник Бошко Павловић. На сопствену иницијативу, а у споразуму са Српским народним одбором, он јеобразовао један одред Србијанаца који је примио наоружање од Српскенародне страже.Сама појава дисциплинованих и одлучних српских војника много је допринела смиривању ситуације у граду и околини.

Потпоручник Павловић је имао и друге циљеве.Намераму је била да спречи било какво рушење и наношење штете на саобраћајним и привредним објектима у граду, а које је могла да нанесе присутнанепријатељска војска у повлачењу.Са својом јединицом, коју је назвао„Краљевска српска војна полиција”, запосео је 6.новембра железничкустаницу спречивши Немце и Мађаре да одвуку велики ратни плен натоварен на вагоне. Истога дана заузео је и електричну централу, фабрикугаса, аеродром и пристаниште.Сутрадан, сазнавши да Немци планирајуда минирају оба новосадска моста, Павловић се, у друштву са представницима Српског народног одбора и градске управе, упутио у немачкиштаб.Немачком команданту је поставио ултиматум да неодложно предамостове и магацине које је контролисао, а да се немачке трупе морајудо наредног дана повући из Новог Сада.

Суочивши се са претњом оружаног сукоба, Немци су све те захтеве прихватили.Тако је 8.новембра,пошто су Павловићеви војници преузели из мађарских руку преостале магацине у Новом Саду, српска војска контролисала кључне тачке уграду. Коначно, око пола ноћи, на седници Српског народног одбора, узприсуство челннка градске управе, потпоручник Павловић је изјавио дау име краља Петра Карађорђевића преузима власт над Новим Садом, ањегови војници су ушли у Градску кућу и све важне установе.Два дана раније, тачније око 10 часова 6.новембра, дошло је лађому Београд изасланство из Новог Сада и Петроварадина и то: претседникНародног одбора др Игњат Павлас, извршни чланови: Душан С. Моношевић, Душан Марковић и Петар Лазић из Новог Сада и заповедникПетроварадинске тврђаве Фрањо Малин н градски сенатор Милан Видман из Петроварадина. Изасланство је одмах дошло код командантаДунавске дивизије изјавило:

Да се Немци још налазе у Петроварадину, да су посели положајеза штићење њиховог повлачења, да одступају у реду и даље; држе да ћесе и последњи немачки делови повући у току ноћи или сутра до подне.
Да је у Угарској потпуна анархија, да војске нема, јер су војниципобацали оружје и отишли својим кућама.
Да је сва територија до Осјека слободна и спремна и организована да дочека Српску војску.
Да је почео и код њих да се шири неред и да Народни одбор задржали 2000 наших војника – заробљеника, наоружали их и готови да са њима одржеред. Немци пролазе поред ових наших војника и ништа не раде, мадазнају да су то заробљеници који се враћају у Србију.
Моле да са њима пођу одмах неколико наших официра и подофицира у Петроварадин, да организују војску од наших тамо задржанихвојника.
Да је нужно, да што пре тамо дође наша организована војскаради увођења реда.Одмах је позван на телефон начелник штаба I армије, али се уместоњега јавио лично командант I армије, који је о свему детаљно извештенна основу чега је он одобрио, да командант дивизије упути у Петроварадин са изасланством потребан број официра и подофицира ради организовања српских војника – заробљеника, који су тамо задржани.

Депешом је команданту 7.и 8. Пешадискогпуканаређено да до 16 часова, упути у дивизиски штаб по пет нижих официра ипо двадесет подофицира са целокупном спремом, да би се упутили саизасланством у Петроварадин. У 17:30 часова, упућен је у Петроварадинса изасланством пешадиски мајор Војислав Бугарски са 10 официра и 40подофицира ради организовања српских заробљених војника у Петроварадину и Новом Саду.У Петроварадину им се прикључио Коњичкиескадрон Дунавске дивизије који је је 8. новембра заноћио у Карловцима, а 9. новембра продужио за Петроварадин. Коњички ескадрон Дунавске дивизије и мајор Бугарски (који је раније упућен са 10 официра и40 подофицира у Петроварадин за организацнју наших заробљеника – војника) ушли су, из правца Петроварадина у Нови Сад 9. новембра у10 часоваса, са хиљаду организованих и наоружаних војника. Прешавшимост, праћена масом одушевљених Новосађана, колона се упутила казгради Матице српске.Ослободиоце је са балкона поздравио Јаша Томић а народно весеље је трајало цео тај дан. Мостови су били исправни а плен у вароши велики:било је: хране, угља, разног материјала, топовастарог система и нових брзометних са доста муниције, теретних аутомобила, неколико реморкера и преко 100 шлепова. Неки шлепови су били пуни хране, на једном се налазио санитетски материјал.Наређено је да се шлеп са санитетским материјалом одмах упути у Београд.У 13 часова 10.новембракомандант 3. батаљона 7. пешадиског пука јавио је команданту Дунавскедивизије да је мајор Бугарски посредним путем из Петроварадина јавиотелефоном, да у Новом Саду влада ред и да је тамо поставио власт.

Први детаљније извештај мајор Бугарског стигао је надређеној команди тек 11.новембра:

„Данас, у 10 часова, ушао сам са 1000 војника у Нови Сад. Немци су 8 часова напустили Нови Сад и одступили у правцу Кисач – Суботица.Коњички ескадрон наше дивизије дошао је такође у Нови Садуисто време кад и ја. Мостови су непорушени.Наоружао сам и формираотри батаљона војника јачине по 680 људи.Наших заробљених војника, који се враћају и које нисам наоружао, има их још 2 – 3000.Исти пристижу стално.Предузео сам мере да и остале наоружам и оспособим за борце.Формирао сам једну митраљеску чету.А такође, наредио сам да се формира једна батерија спорометних аустриских топова8 сантиметара модела 75.Оваквих топова има у Петроварадину, 50 потпуно употребљивих са 16.000 метака.У Новом Саду остављена је од стране непријатеља гаража са 16 аероплана од којих је један данас вршио пробу летећи над Новим Садом.
Нови Сад, Петроварадин и Карловци потпуно су обезбеђени,уређени и у њима уведен ред и поредак. Становништво ових места необично је одушевљено доласком српске војске.Сви магацини и целокупни ратни плен у мојим је рукама и подстражом.Потребно би било да добијем што већи број помоћника међукојима и артиљериских официра.Непријатељ је, по сигурним извештајима, главним снагама одступио преко Баната.Виђени грађани Суботице и околине са нестрпљењем очекују нашдолазак к њима.”

Истог дана, 11.новембра, Командант места у Новом Саду је службено известио команданта I армије војводу Петра Бојовића депешом у којој је писало:

„У Новом Саду има до 15.000 српских заробљеника – војника,жене и стараца као и деце.Воз сваког дана доноси по неколикохиљада.Молим за објашњење, како ћу да поступом у погледу возова који саобраћају са Пештом, да ли би било целисохдно ипотребно да ову везу прекинем у коме би случају био обустављендовоз ових наших заробљеника и интернираних.Такође, молимза објашњење, хоћу ли дозволити овој маси заробљеника покретдаље сувим за Србију, јер је немогуће упутити их лађама.Ако биово дозволио, веома би рђаво утицало на организоване чете и батаљоне, јер би и они тражили да иду својим кућама и највероватније, да би се и они самовољно распрштали, а ја неби имаомогућности да их задржим.Потребно је, да још данас, а најдаље сутра пре подне, дође једанод пешадиских пукова са артилеријом у Нови Сад. Ово је потребно и из других разглога које ми је немогуће овим путем доставити.”

Командант армије Војвода Бојовић је одмах одговорио и наредио команданту места у Новом Саду следеће:

„Возове из Пеште немојте обустављати.Заробљенике повратнике упућујте лађом колико можете, остале хранитетамо.Сутра, 12.овог месеца, стижу пук пешадије и дивизион артилерије.”

Током 11.новембра коњички ескадрон Дунавске дивизије и одредмајора Бугарског је држао и даље положаје у Новом Саду са избаченимделовима унапред. Осми пешадиски пук са једним пољским дивизионом налази се на линији: Инђија – Стара Пазова. Девети пешадиски пук са брдскимдвизионом на простору Михаљевци – Купиново. Штаб пољског артиљериског пука и други дивизион код Нове Пазове. Хаубички дивизион у Земуну. 7. пешадијски пук у Београду са једним батаљоном у Земуну. Наређено је да 8. пешадиски пук са пољским дивизионом 12. новембра одмаршира у Нови Сад, а 9. пешадиски пук и артилерија да буду у НовомСаду 13. новембра. Штаб дивизије заноћио је у Земуну и креће 12.новембра за Нови Сад.

Раздрагана атмосфера владала је и 12.новембра приликом дочека штаба Дунавске дивизије на челу са пуковником Драгољубом С. Милојевићем. Пуковник Милојевић је том приликом изјавио да је за њега велика част штоје ступио на тле Новог Сада, „те Матице Српства”, као и 3. децембра,при доласку војводе Петра Бојовића са штабом Треће армије. Приликомових свечаних дочека, осим раздраганог грађанства, присутни су билипредставници српских установа и удружења, али и свих верских заједница, нове градске управе и Српског народног одбора.Убрзо по уласку српске војске у Нови Сад улази и француски контигент, који ће се ту задржати скоро читаве 1919.године.

О свом уласку у Нови Сад 12.новембра командант Дунавске дивизије доставио је следећи извештај:

„Данас у 14 часова,на челу 8.пешадиског пука и 1. пољског дивизиона ушао сам у СремскеКарловце, дочекан од стране народа на најсвечанији начин, одушевљењуи овацијама народа није било краја. У 17 часова, ушао сам у Нови Сад,где је народ чинио такве овације војсци, да се то неда описати. Уз певањехимне, непрестаним усклицима: „Живео Краљ Петар, Живео Врховни командант Престолонаследник Александар и Живела Српска војска“. Стигао сам на челу 8.пешадиског пука до Матице српске у Новом Саду, гдеје војску поздравио председник матице Јаша Томић, одајући јој у дирљивом говору особито признање и благодарност за слободу, коју им доносии срећу која их испуњава, што се народни идеали о уједињењу остварају.Заблагодарио сам председнику Матице и одговорио, да је Српска војскасрећна што види да се њен давнашњи жељени дан о уједињењу испуњује.После овога, овације и манифестације по вароши, дуго су се продужилеуз певање химне и миогобројие усклике: „Живео Краљ Петар, Живеласрпска војска.”

У Новом Саду је била смештен штаб Дунавске дивизије.

Командант српских снага у Новом Саду је проценио да је наступило време да се непоуздани магистратски чиновници несрби суспендују са позиција и на њихова места изаберу поуздани људи с којма ће се моћи сарађивати.На седици одржаној 13.новембра, Српски народни одбор је одлучио да преузме Нови Сад из руку дотадашње градске управе, уз образложење да „она пружа пасиван отпор којим угрожава интересе града и српске војске.“У саопштењу се наводи да стара власт није довољно предусретљива према српској војсци, не хаје за епидемију шпанске грознице која се шири у граду, не обезбеђује снабдевање и друге ствари.За градоначелника је постављен проф.Јован Живојновић, за великог капетана др Александар Моч.

До 10.новембра српска војска је наступала опрезно, у мањим контигентима као извиђачким јединицама. До тога дана вршило се прикупљање јединица из Србије и формирање нових, од приспелих логораша. Од тада је српска војска започела са развојем значајнијих снага на просторима Срема, Бачке и Баната

Напредовање Српске војске 10.и 11. новембра и ослобођење Суботице

„Рат је свршен.Ко је добио, а ко ли је изгубио у том рату?Изгубиле су рат средишње власти, Немачка и бивша Аустроугарска. А ми? Ми смо добили!“

Тако се 10 новембра 1918. године, у суботичком хотелу „Хунгарија“ многобројним Суботичанима обратио католички свештеник и првак Буњеваца Блашко Рајић. Суботица је октобра последње ратне године пажљиво пратила шта се догађа на фронту у Србији, затим почетком новембра напредовање српске војске и прелазак Саве и Дунава. У ишчекивању слободе, суботички Буњевци и Срби су се организовали, како велике догађаје не би дочекали неспремни. Било је искуства од раније у зближавању ова два словенска народа, посебно првих година ХХ века, када су се синдикално првации сво радништво Буњеваца и Срба збили у један чврст фронт против безобзирнрности власника капитала.

Првих новембарских дана, на предлог католичког свештеника Блашка Рајића, у стану адвоката Владислава Манојловића, одржан је састанак на коме је основан Буњевачко – српски народни одбор.Прва јавна активност Одбора и први политички наступ свештеника Рајића били су 10.новембра испред хотела „Хунгарија“, пред око 10.000 егзалтираних Суботичана.

„Ми који говоримо југословенски, Срби, Буњевци и Хрвати, ми смо сви један народ, синци Мајке Југовића (…) не сме да нас раставља начин ко се како крсти, да ли шаком, или са три прста. Дакле, ми Југословени, Срби и Буњевци, ми смо добили, јер од сада нас неће нико псовати када код варошке куће проговоримо нашим језиком, неће нам шибати децу ако не знаду у школи решити задатке на туђем језику, неће нас истискивати из цркве које су наши оци градили.“Говор жупника цркве Светог Рока у Суботици био је прекидан више пута клицањем и овацијама.Овај говор је упамћен као први јавни наступ неког католичког свештеника у коме се Буњевци и Срби позивају на чврсто јединство.

Слобода, ношена српским оружјем и под српском заставом, стигла је у Суботицу 13.новембра 1918. године, два дана након проглашења примирја у Првом светском рату. Хроничар је забележио да је тачно у 10:15 часова у Суботицу, највећи град будуће заједничке државе, победнички умарширао Осми пешадијски пук Дунавске дивизије српске војске, под командом потпуковника Анте Живуловића. Док су марширали ка Суботици, пешадинци 1.пољског дивизиона Дунавске дивизије ослободили су Врбас. У Суботици им је свештеник Блашко Рајић организовао дочекиспред цркве, благосиљајући светом водицом уморне ратнике у опанцима. Патнике који су прошли снежну Албанију, пробили Солунски фронт, јурили долином Мораве, прешли две велике пограничне реке и ослободиле Срем, па Бачку. Рајић је онда благословио команданте, па српску артиљерију.Затим је у име 70.000 суботичких Срба и Буњеваца одржао страствен и надахнут говор, захваљујући победоносној српској војсци. На крају говора поручио је „Звекет вашег оружја, то је глас звона што најављује васкресење наше.“

Овде посебно треба истаћи заслугу Блашка Рајића за опредељење Суботичана да се Бачка, Банат и Барења,на Великој народној скупштини у Новом Саду 25.новембра 1918. године, непосредно присаједини са Србијом. У вези са уласком Војводине (без Срема, који се као део Троједнице безусловно прикључио Србији дан пре, 24. новембра) у оквире прве заједничке јужнословенске државе, постојала су два супротстављена концепта. Јаша Томић и његова радикалска струја били су задиректно и безусловно спајање са Крељевином Србијом, док се демократска опција, предвођена Васом Стајићем, Петром Коњовићем и Игњатом Павласом, залагала за посредни пут.Наиме, демократе су сматрале да дојучерашњи делови Аустроугарске треба прво да обаве уједињење са Државом Словенаца, Хрвата и Срба са средиштем у Загребу, па тек такви да са Србијом формирају заједничку државу.На седницу Хрватског сабора је ради тога био упућен поп Блашко Рајић.

Примирје

Истовремено са напредовањем српске војске текао је убрзани процес распада Аустроугарске монархије, који је био праћен демонстрацијама становништва и побуном у редовима војске.Влада у Бечу, свесна свогпораза, почетком октобра 1918.године, покушала је дипломатском акцијом да ублажи тешко стање у којем се монархија налазила. Аустроугарска дипломатија је настојала да закључи мир са Антантом под било каквим условима, или безусловно, једино је тражила признање хабзбуршкединастије.Иницирала је преговоре са САД и слала понуде словенскимнародима.У складу са тим настојањима, 4.октобра 1918. године, Беч је прихватио програм „14. тачака” председника САД Вудро Вилсона, а 16.октобра предложена је федерализација, по којој су националне владетребале да сарађују са царском владом, при чему се гарантовао „интегритет земаља које припадају Светој Круни Угарске”. Одговор председника САД стигао је 21.октобра 1918. године. Признавши чехословачкувладу и оправданост југословенских захтева, он је одбио да прихвати„аутономију” као основу за закључивање мира.

То је за словенске народе у монархији био знак за почетак акција које суимале за циљ стварање њихових националних држава.Независност јепрва прогласила Чехословачка, 28.октобра 1918. године, а затим је, данкасније, Хрватски сабор прекинуо све државно-правне везе са Аустроугарском. Незадовољство народа у Будимпешти достигло је врхунац 31.октобра 1918. године када је на улици убијен бивши председник угарскевладе гроф Иштван Тиса. Недуго затим, 16. новембра, дошло је до проглашења Мађарске Демократске Републике. Истовремено са овим догађајима, у Пaдoву je 31. oктoбрa 1918. године, стиглa је aустрoугaрскa вojнaдeлeгaциja, зaтрaживши oд силa Aнтaнтe примирje, кoje je и зaкључeнo3. нoвeмбрa 1918. године. Нeкoликo дaнa кaсниje, 11.нoвeмбрa 1918. године, и Нeмaчкa je билa присиљeнa нa кaпитулaциjу, чимe je Први свeтски рaт биo зaвршeн.

У ноћи између 29.и 30. октобра, револуционарно врење је задесило Немачку, када је избила побуна морнара у ратној луци Вилхелмсхафену. Вођена страхом од даљег ширења револуције, немачка делегација је у пет аутомобила, јутра 8. новембра, прешла линију фронта у северној Француској. Ту су их дискретно прихватили Савезници, одвели и сместили на тајну локацију, у приватни луксузни воз маршала Фернана Фоша, постављен на шине у Кампијенској шуми.

Тачно један час пре поднева, 11.новембра 1918. године, ступило је на снагу толико жељено примирје међу зараћеним странама, Немачком царевином на једној и Антантом са придружним чланицама на другој страни. У пулман вагону у близини Компиена, у пет часова и четрдесетпет минута тог јутра, договорен је и потписан документ којим су у једанаест часова престале борбе на копну, морима и у ваздуху.

Своје потписе на документ о примирју у Великом рату ставили су: у име сила Антанте главнокомадујући савезничких снага француски маршал Фердинан Фош и у име британских снага Први лорд адмиралитета адмирал Рослин Вемис; у име Немачког царства потписала су четворица: Матијас Ерцбергер, немачки публициста и грађански политичар, гроф Алфред фон Оберндорф испред Министарства спољних послова, и двојица официра, генерал – мајор Детлеф фон Винтерфелдт као представник копнених снага и капетан Ернст Фанселов, представник морнарице. Потписивању документа присуствовала су као званичници још три висока официра Антанте. Сам чин склапања примирја текао је хладно, без видљивих емоција и церемоније.

За Србију рат још увек није био завршен.Требало је испунити захтеве високе политике која је поставила ратне циљеве Србије децембра 1914.године.Поврх тога, испред наступајуће српске војске, на неким секторима бивше фронтовске линије, налазиле су се немачке јединице у одступању, са великим ратним пленом, опљачканим у Србији. Желели су по цену сукоба да га сачувају, и понашале су се као да примирје није на снази.

Начелник штаба Прве армије је 13. новембра у 13 часова телефоном саопштио команданту Дунавске дивизије да ће овог дана у Београд доћи делегати мађарске владе да потпишу услове примирја са Мађарском. Врховна команда због тога налаже Дунавској дивизији да током тога дана, до мрака, а најкасније до поноћи, овлада простором и успостави фронт на линији Суботица – Баја, како би се могло сматрати да је цела Бачка заузета до самог чина потписивања примирја. Тако ће се ова територија, према конвенцији за примирје, сматрати као заузета, а не као поседнута.На новосадској станици је убрзано вршено укрцавање 8.пешадијског пука, 1. батаљона и 1 батерије Дунавског пољског артиљеријског пука у возове како би кренули ка Суботици. Кренула је трка са временом, јер до поноћи су макар патроле морале да избију на означену линију и запоседну је. Команда конвоја је упозорена да се испред њих, али неизвесно где тачно, налазе немачке трупе са којима је Србија још увек била у ратном стању.У Новом Врбасу, саопштено је команданту ешалона, су Немци запосели линију Сента – јужно од Суботице – Баја, на којој желе да дају отпор.

У међувремену, успут се од железничког особља, мештана и српских бивших заробљеника, дознало да су Немци одустали од сукоба и повукли се из Суботице и запоседнуте линије. Испоставило се да су штитили леви бок деловима својих јединица, снаге око 6.000 војника, која се извлачила из Баната, Темишвара, преко Сегедина. Стигавши у Суботицу око 18:30 часова, први ешалон је послао возом једну чету у Бају која је тамо стигла у 23 часова и запосела станицу и предвиђене објекте. Један полубатаљон био је упућен у Сомбор у 15 часова и када је стигао у Сомбор успостављена је телефонска линија са Суботицом и Новим Садом.

Коначно примирје Савезника са Немачком и чињеница да је српска војскавећ 8.новембра ослободила Панчево, Вуковар и Белу Цркву, 9. новембра Нови Сад, 10. новембра Вршац и 12. новембра Осијек, присилилису владу Мађарске да се суочи са реалношћу. У згради Управе фондова (данашњег Народног музеја) у Београду13.новембра 1918. године, потписана јеВојна конвенција о примирју у Угарској, у 23:15 минута. Ово је било последње примирје у Првом светском рату. Самађарске стране потписник је био пуковникБела Линдер, Карољијевминистар војни; са стране Савезника конвенцију су потписали српскивојводаЖивојин Мишић и француски генералПол Анри. Документ сесастојао од 18 тачака, од којих су најважније одредиле демаркациону линију:река Марош (Мориш) – Суботица – Баја – Печуј – река Драва, затим обавезу дасе све војне снаге Централних сила евакуишу у року од осам дана и начелнуодредбу да мађарска администрација у крајевима под српском војномуправом остаје у надлежности мађарске владе. Након ступања на снагуКонвенцијеСрпска војска је запосела Печуј, Бају, Мохач, Вилањ, Дарду,Темишвар, Лугош и Оршаву. У Прагу и Букурешту нису били задовољниовим споразумум, који њих није узимао у обзир и са те стране се хаотичност и неконтролисан продор у мађарску територију наставио.

На дан потписивања примирја са Мађарском, 13.новембра 1918. године, у Сомбор возом долази мајор српске војске, Никола П. Илић Бајка, са претходницом српске војске. Након одушевљеног дочека од стране многобројних Сомбораца, међу којима су се налазили чланови Народног већаСрба и Буњеваца, формираним 5.новембра, на челу са његовим председником Јованом Јоцом Лалошевићем, мајор Илић, одлази у просторијеНародног већа. Дотадашњем градоначелнику Лајошу Штајнеру саопштава да је Сомбор заузет и да преузима град.Већи контигент српске војске,9.пешадијски пук, под командом пуковника Миливоја Момчиловића,стиже у Сомбор 16. новембра 1918. године, што ствара претпоставке за преузимање власти и у другим местима на ширем подручју.

Једна јединица 9.пука, под командом поручника Илије Савића,улази 22. новембра 1918. године у Апатин. Ово место на левој обали Дунава, југозападно од Сомбора, било је веома привредно развијено и стратешки важно. У њему је до Великог рата живело већинско немачко становништво (Немци 11.661, Мађари 1061, Јевреји 126 и Срби 71, према Општем попису становништва Угарске из 1910. године).Од дотадашњег председникаопштине Јозефа Кеса и осталих чланова локалне управе, поручник Илићпреузима власт и формира Војну управу за место Апатин. На њеном челусе, до формирања нових општинских власти, налазио поручник ИлијаСавић, који је 22.новембра издао наређење, обзнањено путем плаката (лепљени на најфреквентнијим местима у граду).Наређење се састојало од четири тачке којима се дефинисало понашањестановништва Апатина у наредном периоду. Прва и друга тачка су се односиле на оружје и муницију у поседу Апатинаца, а које је требало, уроку од 24 часа, предати новим властима, од тог дана, стациониране уапатинској општинској кући.

Ослобађење банатског Потисја

Један пук (претходница) Коњичке дивизије, у наступању од Војтека ка Темишвару, дошао је до реке Тамиш, где је задржан од 12.немачког јегерског батаљона који секао заштитница 6. немачке резервне дивизије задржао код села Сага. Другикоњички пук обишао је непријатеља са источне стране и један вод овогпука 17. новембра у 11:20 часова ушао је у Темишвар, у коме су се још увек налазили Немци. Немци су изјавили да ће одступити из Темишвара тога дана у подне. Једна српскапатрола избила је на Марош (Мориш) код села Сент Петер. Десна колона Моравске дивизије стигла у Темишвар, а лева у Велики Бечкерек. Српска војска, делови пука „Књаз Михајло” и пешадијске бригаделегендарног пуковника Драгутина Ристића, возом улазе у Велики Бечкерек 17. новембра1918. године. Нешто раније, последњег дана октобра 1918.године у Великом Бечкереку је основано Српско народно веће као будући привремениорган власти. На његовом је челу био др Славко Жупански.

Одмах по доласку у Велики Бечкерек, војска предвођена пуковником Ристићем, у победничком дефилеу упутила се према Жупанијској палати, да би од мађарског поджупана Јанка Агоштона формално преузела власт.Одмах је издата наредба о поступању са војницима поражених војски и захтевању послушности становништва према победничкој војсци и новим властима.Након тога, пуковник Ристић се са балкона обратио окупљеном народу испред Жупанијске палате. Пуковник Ристић:

„Сад сте браћо и сестре Бечкеречани и сви присутни из целог Баната, под заштитом своје браће, војске краља Петра. Под истом заштитом биће и све друге народности, које стотинама година живе са вама заједно, на некадашњој области Ђурђа Бранковића.”

Када је обезбедио мирну примопредају власти у Великом Бечкереку, пуковник Ристић је са делом своје војске наставио ослобађање Потисја и 21.новембра ослобођени су Турски Бечеј и Врањево.

Нови Бечеј чинила су до 1918.две посебне административне општине:Врањево и Турски Бечеј. Њих је и тада раздвајао само један мањи канал(јендек). Док је у Турском Бечеју већинско становништво било мађарско, дотле је у Врањеву у апсолутној већини било српско, и то насељенограничарима из некадашње развојачене Потиско поморишке границе.Врањевчани као вредни и богати домаћини су живели цео век у оквируВеликокикиндског диштрикта, али били су и трговци најзначајнијег житарског извозног центра Баната на обали Тисе. За разлику од Врањева, у Турском Бечеју највећи део становништва чинили су Мађари и тоаграрна сиротиња која је радила на имањима Рохонција, Шојмошија иИвановића, али је било и доста успешних и богатих занатлија.

Доласку српске војске у Банат претходили су социјални немирии анархично стање које није мимоишло ни ова два насеља.И српска имађарска сиротиња искористила је ову ситуацију и време безвлашћа за пљачку трговачких радњи и имања велепоседника.Тако је3.новембра 1918. опљачкана и запаљена радња трговца гвожђарскомробом Јеврејина Хуга Рихтера у центру Турског Бечеја. Колике је размере попримила ова побуна сведочи податак да је једна казнена експедиција
са стотинак немачких војника из Темишвара дошла у варош да је угуши.Организатори немира, њих петорица, стрељани су 16.новембра 1918. године испредврањевачке православне цркве. Следећег дана иста судбина задесила јеи тројицу Новобечејаца.Да би спречили хаотично стање, сами грађани у ова два места изабрали су неформалне органе народне власти, Народна већа, на чијем челу је у Турском Бечеју био ГигаЈовановић, а у Врањеву Богољуб Малешев.

Српска војска је под пуковником Ристићем ушла у Врањево 21.новембрау 16 часова, а у ТурскиБечеј сат касније. Српскостановништво,у оба насеља, раздрагано је поздравило српску војску,а пуковника Ристића везеном кошуљом даривала је Драгиња Јосимовић. За ту прилику у центру Турског Бечеја подигнута је свечана трибина сакоје је мештане оба насеља поздравио сам Ристић. Захвалност српскојвојсци за ослобођење изразио је Гига Јовановић. Врањевчани су својом економском снагом успевали да одоле вековној мађаризацији и сачувају свој национални идентитет, где им је посебно сметало да се њихово местомађарски назива Aracs.

И поред тога што је у Врањеву мађарско становништво било мањинско, уВећу је било, од 26 чланова, чак 9 Мађара.Један хроничар тога времена забележио је да „Мађари кукају за својом пропаломотаџбином, док Словени певају свом ослобођењу и остварењу сна о уједињењу“.Исхрану исмештај српске војске прихватило је становништво оба насеља, а економРада Луцић, који је био на челу Народне гарде у месту, испекао је вола заослободиоце.Он је својим новцем и прилозима грађана издржавао окостотинак српских војника.На Великој народној скупштини 25. новембра у Новом Саду, кадасу се области Баната, Бачке и Барање прикључиле Краљевини Србији,учествовало је осам Врањевчана и двојица Турскобечејаца. Будимпештански лист, на немачком, „Дајчес Фолксблат” је под насловом „У окупираном Банату“ објавио допис из Темишвара у коме сеизмеђу осталогписало:

„Гроф Карољи, када се у Београду бавио преговорима о закључењу примирја, молио је генерала Франшеа д’Еспереа да се за окупацију Мађарске одреде енглеске и француске трупе.Алисе много шта друкчије догодило него што се очекивало, те су и уБанат ушли Срби да га по наредби главног команданта Антанте окупирају.Банатски Срби дочекали су српске трупе са великим одушевљењеми славилн су их као ослободиоце.Други део становништва налазио сеу скрушеном расположењу, јер се морало претпостављати да ће српскеокупационе трупе отпочети вршити своју самовољу.Али већ први данидонели су у том погледу пријатно разочарење.Срби су изјавили да је њихов главни циљ да одрже мир и ред, и ко их у том послу буде потпомагао моћи ће бити уверен да ће уживати њихову заштиту.Сваки семогао уверити да Срби са својом изјавом озбиљно мисле.Свуда сам слушао само похвалне речи о Србима. Стање личне и имовне безбедностиу Банату, где се год српска војска налази, такво је да се не може бољепожелети.”

Практично, Српска војска је 21.новембра окончала запоседање Бачке, Барање, Баната и Срема. Даљи задаци српске војске ће се углавномсводити на очувању реда и мира на тим просторима.

Велика народна скупштина 25.новембра 1918. године у Новом Саду

Пратећи инструкције са Сабора, дан уочи Велике народне скупштине, прваци словенског живља у Суботици, изабрали су 75 делегата који су инструисани да гласају за демократску, „загребачк“опцију. Према неким сведочењима „Суботичани су у Нови Сад стигли помешаних осећања, њихово ломљење подгрејали су Банаћани, делегати који су на рукавима носили српску тробојку и натпис Живела Велика Србија.”

Нешто пре почетка заседања Велике народне скупштине Јаша Томић је изашао са резолутним предлогом да се Банат, Бачка и Барања непосредно присаједине Краљевини Србији, што је изазвало негодовање суботичких делегата. Атмосфера у великој сали новосадског хотела Гранд била је веома бурна све док за говорницу није ступио свештеник Блашко Рајић, и на опште изненађење, подржао резолуцију Јаше Томића. У историјском говору Рајић је рекао следеће:

„Нећу овде разлагати шта је Србија урадила, јер о томе говори данас сав велики свет, него ћу у име мојег потлаченог и притиснутог, досад на уништење осуђеног народа, јавно пред Скупштином да захвалим Србији што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти…“

Ова одлука католичког свештеника остаће заувек неразјашњена, њу је покушао да на основу чињеница и профила Рајићеве личности објасни буњевачки књижевник Мијо Мандић (1857 – 1945):

„Претпостављамо да је сматрао (Блашко Рајић) да је судбина Баната, Бачке и Барање била сигурнија уколико се оне прикључе директно Србији, која је од самог почетка рата била на страни чланица Антанте.“

Вероватно је Блашко Рајић био свестан да 75 делегата из Суботице, са још тринаесторицом из северне Бачке, што је чинило скоро 12 посто од свих посланика на Великој народној скупштини, неће решити питање присаједињења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, али ће њихов став и расположење формирати будуће односе Срба и Буњеваца. У том бременитом историјском тренутку њихово јединство било је преко потребно у вишенационалној Војводини.

Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена, одржану 25.новембра 1918. године у Новом Саду, отворио је најстарији посланик по годинама, унијатски свештеник Јован Храниловић. На Скупштини били су заступљени посланици 211 општина из Баната, Баччке и Барање, а били су присутни и посланици из Срема, чланови Српског народног одбора Нови Сад, српски и савезнички официри који су се задесили у Новом Саду. Када је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др Игњат Павлас.Историјску Скупштину сачињавало је 757 посланика из свих делова Војводине (са Барањом, али без Срема), од којих су 578 били Срби, 84 Буњевци, 62 Словаци, 21 Русини, двојица Хрвата, шест Немаца и један Мађар. Међу посланицима било је седам жена, највише их је дошло из Суботице: Катица Рајић, Олга Станковић, Анастазија Манојловић и Манда Скендеровић.

Коришћена литература:

Ђокић, Небојша; Надовеза, Бранко. Српска војска и ослобађање Војводине новембра 1918. године. Београд: Метафизика, 2018.

Јанковић, Олга. „Човек који је ослободио Панчево“. Политика, 6.11. 2016.

Лемајић, Јелена. „Приче из Војводине: Буњевци синци мајке Југовића“. Новости, 21.11. 2018.

Митровић, Андреј. Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга 1984;

Ослобођење Новог Сада 1918: сведочанства и полемике. Прир. Слободан Бјелица. Нови Сад: Новосадски клуб; Градска библиотека, 2018.

Рокаи, Петар; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар. Историја Мађара. Београд: Clio, 2002.

Ослобађање Војводине и Новог Сада 1918.године и Присаједињење Србији

Остави коментар