Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Пре десетак година (2013) отворени су дуго чувани архивски списи у Истанбулу, где се нашло око милион и по докумената везаних за освајање и управљање јужнословенским просторима. Од тих докумената велики део се односи на имовинско-правне и феудалне законе, који су делом били познати, али већим делом су прикривани временом. У овом есеју биће обрађен добар део архивских докумената везаних за ово велико подручје.
***
Од битке на Марици (1371) до освајања Баната (1552) Турска је заузела готово све јужнословенске земље којима је доцније владала. Када је покоравала Македонију, османска држава била је тек у изградњи. Док је освајала Србију, Босну и Зету, учвршћивали су се темељи њеног државног уређења, а у време заузимања Београда, данашње Војводине и Славоније, то је била држава у пуном напону своје моћи. Турска је била права светска сила, са особеним друштвеним, војним и политичким уређењем.
Османска држава се развила из једног бејлука (емирата) који се са осталим бејлуцима, после пада селџучке државе и продора Турака преко византијске границе у западну Малу Азију, образовао крајем XIII века као вазални бејлук под врховном влашћу западномонголске државе Илханоглуа. Османска династија потицала је из племена Каји, које је припадало Турцима Огузима. Један огранак тога племена под вођством Ертугрула сместио се до средње Сакарије. За време Ертугруловог сина Османа, оснивача династије, бејлук се учврстио у византијској покрајини Битинији и знатно проширио своје границе. На челу тога бејлука после Османа владали су његови наследници, син Орхан (1323-1362) и унук Мурат (1362-1389).
Око Османлија прво су се окупили ситни феудалци, војници и чланови борбених верских организација, сви они елементи којима је у интересу било ратовање на византијској територији. Тај бејлук припојио је неке граничне области суседних бејлука, али је главни ослонац свога ширења управио ка византијској територији. За време Орханове владе османска власт се не проширује само у Малој Азији, него залази и на Балканско полуострво, у области Галипоља и Једрена. Тада се ударају темељи османске државице, која ће средином XIV века постати независна. За време Мурата турска власт је учвршћена у долини Марице, освојена је јужна Македонија и пред крај његове владе заузет је Солун. Османска држава се толико проширила и учврстила да је Мурат узео титулу султана. Највиши османски команданти и доглавници у то време били су потомци беговских породица турских племена под вођством Османлија. Други су били представници верске интелигенције, док је било већ и потурчених и исламизованих византијских команданата. Када додамо овој скупини споредне линије емирских породица из оних бејлука који су пришли Османлијама, дâ се закључити да је тако хетерогена елита могла изнићи из младог и недовршеног друштва. Од свих тих првих команданата освајачке војске, првих Османлија, потичу оне моћне феудалне породице чији су чланови добијали, у прво време и наслеђивали, највише положаје у османској држави.
У малоазијској селџучкој држави развијала се градска привреда и феудално уређење, али је добар део малоазијског турског становништва, нарочито у граничним областима, живео као номадски или полуномадски сточар. У бејлуку Османлија, исто тако, било је нешто занатства и трговачке делатности. У градовима је преовладавала приватна својина, мулк. Великаши и крупни војни команданти држали су поједине области и у њима имали своја добра. Постојало је и ситно војничко племство (спахије), које је уживало наследна војна добра, тимаре. Осим тога постојала су имања верских задужбина, вакуфи. Све је то представљало основу из селџучког периода, која се и даље развијала под илханском врховном влашћу, иако су после пропасти селџучке државе ојачали облици племенског живота. За Орхановог живота заведена су два реда сталне војске: коњаници, муселими (ослобођени давања дажбина) и пешаци – јаје. Они су поседовали земљу, чифтлуке, и били су ослобођени дажбина, док су у рату примали плату.
Продирање на Балкан покренуло је све елементе још неразвијене османске државне заједнице. Освајачка активност повукла је, не само великаше, под чијом су командом освајани југоисточни делови Балкана (спахије, сталне војнике и фанатизоване дервише), него и турска племена са сточарском и војном организацијом. Учвршћивањем турске власти у долини Марице и у Македонији створени су услови за довршавање развитка и уређења османске државе. Један део освојених земаља остао је под старим династијама, сада турским вазалима, али је било старих мањих феудалаца, и у областима под турском влашћу. Поједини турски команданти држали су те области као санџаке и у њима имали велика имања са огромним приходима. Тако је Евренос бег имао под својом влашћу јужну Македонију и са имања приходе у износу од милион акчи, као што се то види из писма султана Мурата Евренос бегу, из 1386. године. Нека од тих добара обрађивали су робови заробљеници и присилно насељени сељаци.
Освојено подручје требало је организовати, па зато султан Мурат пише Евренос бегу:
,,Знај да су предели провинције Румелије далека места. За управљања и подмирења њихових потреба и одржавање реда на сваки начин ваља да ти буду потребни многи људи од сабље и од пера.“
Ради организовања и одржавања власти османски команданти морали су у освојеним областима својим доглавницима и спахијама давати приходе на онај начин на који су давани у Малој Азији. Добивши земљу у војничко лено у освојеним областима, турске спахије су узимале неке дажбине по узору на анадолске, док су сељаци хришћани држали земљу и наслеђивали је по старом праву. Неким војницима и угледним турским колонистима давани су чифтлуци без обавезе на давање дажбина. Затечени економски односи утицали су на развој турског феудализма у областима освојеним на балканском тлу. Стога у турском тимарском систему постоје извесне карактеристичне црте које су очигледно примљене од словенских и византијских институција. Име и установа баштине у старом турском аграрном праву је очигледан пример за то.
Развитак државе и њених потреба старе установе добијају нов значај и функцију. У почетку је беглербег командовао читавом османском војском и био највиши поглавар уз владара. Од стварања османског бејлука постојала је дужност везира као представника управне власти, а шездесетих година XIV века заведено је стање казаскера, врховног војног судије и старешине судства. Казаскеру је било поверено још и вођење верских послова. Неколико година после битке на Марици, када је дотадашњи казаскер Кара Халил Хајредин Чандарлија дошао на положај везира, он је поред управне дужности преузео заповедништво над целокупном војском. Тиме је дужност везира истакнута у први ред. Беглербег Тимурташ паша постао је тад заступник султана у европским провинцијама, па је уведена дужност беглербега Румелије, Ромејске земље. Од 1386. године установљена је дужност првог, касније названог великог везира (везири азам, или садри азам), пошто је именован још један везир. У Муратово време организована је централна финансијска управа.
На предлог беглербега Тимурташ паше спроведене су многе реформе у уређењу османске државе. Донете су нове уредбе о наслеђивању тимара. Одређена је разлика у величини тимара и зеамета и изведене су неке друге реформе. Тиме је малоазијски тимар добио неке друге облике који су карактеристични за каснији османски ленски систем.
Део плена задобијеног у походима, као и таксе од заробљеника, добијао је султан. Покореним хришћанима, сеоском и градском становништву, наметнута је главарина (џизја, харач), која је такође ишла султану. С једне стране јачање султанове економске моћи и власти, а с друге стране потреба за већом војском довеле су до промена у организацији војске. Према неким изворима уведена је коњичка гарда. Дотадашње повремено узимање заробљеника ради попуњавања војске за време Мурата I постало је закон, па је уведено да се сваки пети заробљеник узме и војнички образује, аџеми оџаку. Тим се војницима попуњавао првенствено јањичарски ред, новоуведена султанова плаћеничка пешадија. У турски војни систем преузет је, делимично као коњушари, а делимично као борбене трупе, балкански сточарски војнички ред под именом војнуци (vojnugan, vojnuklar). Војнуци и мартолоси (арматоли) у јужнословенским земљама под турском влашћу била су два основна хришћанска војничка реда у турској служби. Мора да су врло рано и мартолоси преузети у турски војни систем.
Бејлуци и моћне феудалне породице представљали су препреку за развој османске државе. Иако прилив средстава султановој власти још није био такав да би се могла држати бројнија плаћеничка војска, ипак су у дотадашњем степену развитка постојали услови за јачање централне власти. Пре доласка Турака на Балкан развитак робно-новчане привреде вршио је јак притисак на феудалну пољопривреду и понегде почео да разара старе односе. Турско продирање у долину Марице и друга освајања истога периода одвојила су Цариград и отргла освојене земље из њихових природних целина. Све то, као и ратна пустошења, погађало је нарочито робно-новчану привреду. Натурална основа, нешто опале производне снаге у пољопривреди, неизграђеност турског друштвеног уређења и војне потребе, допринеле су у освојеним областима стварању ситних и средњих тимара даваних спахијама уз обавезу да ће учествовати у војним походима. Та спахијска коњица била је основа османлијске војне моћи.
Освајачи су се етнички и по вери разликовали од покорених народа, морали су се ослањати на своју тек оформљену власт и чврсту војну организацију. Инвазија на европско тле била је извршена у знаку борбе против неверника, а покорени народи држани су под турском влашћу исто тако и у име ислама. Султан Мурат је у својим писмима истицао да је освојена земља божја, а да он, као заступник божји, дарује турским заповедницима земљу у освојеним областима државе. За време Муратовог сина Бајазита (1389-1402) османска држава постала је велика сила. Султан Бајазит, звани Муња (Јилдирим), проширио је границе османске државе готово на читаву Малу Азију, припојио средњу и северну Македонију, освојио Бугарску, Тесалију и источну половину Грчке, све до Атине и Пелопонеза. Српске земље, остаци Византије, преостале кнежевине у Грчкој и повремено влашки војвода, морали су да као вазали плаћају данак Турцима и дају им помоћну војску.
Разбивши бејлуке и учврстивши власт у европском делу Турске султан Бајазит је предузео енергичне мере како би створио једну чврсту војничку и централизовану државу. За његове владе, не само да су протерани емири из бејлука, него су предузете мере да се развије систем војничких лена, тимара. Како је у свим тим бејлуцима било слично уређење, наслеђено од Селџука, и како су постојале сличне категорије земљишта као у бејлуку Османлија, то се у свима њима могао унапређивати систем тимара. Као једну од мера за учвршћивање власти, Бајазит је применио пресељавање турских сточарских група на које су се бивши емири наслањали, из малоазијских бејлука у балканске освојене области. За Бајазитове владе се турско управно уређење, сходно територијалном проширењу и све већим потребама, даље развијало. Поред положаја румелијског беглербега, султановог заступника и команданта војске у европском делу Турске, уведено је у Малој Азији звање беглербега Анадолије.
Бајазитова политика је изазвала жестоку опозицију. Против њега су радили протерани емири, који су на крају нашли уточиште код монголског кана Тимурленка. Бајазит се у политици ослањао на неке чланове старих великашких породица из Муратовог времена, који су били вољни да подрже његову политику. Тако је за све време његове владавине Али паша Чандарли, који је био први везир последњих година Муратове владавине, остао на свом положају. Било је и незадовољства код крупних феудалаца у бејлуцима и код сточарских племенских група, које су биле погођене мерама за учвршћење ленског система и политиком пресељавања. Противници Бајазитове политике и првог везира протурали су у народу гласове о однарођавању султана због женидбе са хришћанкама, о напуштању исламских закона, о пијењу вина и томе слично. Сукоб између Тимурленкове и Бајазитове војске код Ангоре (Анкара, прим М. Ј.) 1402. године завршио се Бајазитовим поразом, пошто је већина анадолске војске прешла својим емирима који су били у Тимурленковом табору.
После битке код Ангоре и заробљавања Бајазита, који је ускоро у ропству умро, Мала Азија је опет подељена на бејлуке. Бајазитовом сину Сулејману и везиру Али паши, који се после битке спасао бекством, пошло је за руком да задрже османске поседе уз извесне уступке балканским вазалима и враћањем Византији једног дела обалског појаса у Малој Азији, а у Европи Солуна и једног дела Тесалије. Пошто је победио свога брата и супарника у Малој Азији и одолео Сулејмановим нападима, Бајазитов син Мехмед под своју власт је подвргао доста велику територију у Малој Азији. Он је против Сулејмана послао млађег брата Мусу. Прешавши у Европу, Муса је успео да придобије неке вазале и турске заповеднике, али је у борби против Сулејмана претрпео пораз. Ипак се Муса одржао, а после Сулејманове смрти одметнуо се од брата и прогласио султаном. Да би међу досељеницима, Турцима сточарима, придобио што више присталица, Муса је именујући државне функционере узео за казаскера шеика Бедрудина, проповедника егалитаристичких и антифеудалних схватања. Бедрудин ће касније бити вођа сељачког устанка. Како се борба продужила, око Мусе су се окупиле чете турских сточарских група, код којих су под утицајем јеретичких учења преовладала антифеудална схватања и тежње. Због таквог учења Мусу су напустили феудалци, па су код њега остале само акинџије, граничне нередовне трупе. Опасност од Мусиних чета ујединила је против њега феудалне снаге, како балканских вазала тако и турских феудалаца. Уз велику помоћ балканских вазала, Мехмед је код Чамурлије 1413. године победио Мусу. Тиме је успостављено јединство османских европских и азијских поседа, и Мехмед је исте године постао владар. Владао је до 1421. године. Он је тада вратио балканским вазалима неке земље које им је Муса узео.
Османска држава се учврстила у Малој Азији, издржала рат са Млечанима и проширила своју власт над обалом средње Албаније. Међутим, унутрашње тешкоће нису још биле прошле. Избио је устанак под вођством шеика Бедрудина, бившег Мусиног казаскера. Затим се као претендент на престо појавио Мустафа, наводно Бајазитов син. Он је био савладан и морао је побећи Византинцима, а после Мехмедове смрти Мустафа се опет појавио као претендент. Уз помоћ Византије одржао се годину и по дана у европском делу Турске. Иако се јављају и други претенденти које су већином помагали противнички дворови, опасност од нових сељачких ратова и губљење власти над покореним народима, ако се наставе династичке борбе, окупила је већину турских велможа, па је Мурат II (1421-1451) могао да се учврсти на власти.
Тридесет година Муратове владавине, после завршених династичких борби, испуњено је биткама, узалудним опсадама Београда и Кроје, борбама у Албанији, привременим запоседањем Србије. Турци су продрли у Мореју и у Ердељ и освојили Солун и Јањину. Проширили су територију у Малој Азији, женидбама из политичких разлога су настојали да ушићаре, али и привременим повлачењем с власти. Мурат II је као и његов отац, са људима око себе предузимао све за учвршћење централне власти. За време његове владавине још увек су највише положаје у држави заузимали и донекле наслеђивали чланови старих османских великашких породица, као велики везири Чандарлије и потомци Михалоглуа, Евреноса и других османских аристократских породица. За време владавине султана Мехмеда и Мурата усталила се девширма, периодично узимање данка у крви од покорених хришћанских народа. Поред старог обичаја узимања заробљеника за аџеми оџак, сада се попуњавање најчешће врши девширмом прикупљених и силом потурчених дечака и младића. Јаничарски корпус је за време Мурата II реорганизован, јер је јачањем централне власти порастао његов значај и предузете су мере за јачање и осталих родова царске гарде. Узимањем девширмом прикупљених наочитих и даровитих дечака и младића у дворску службу створио је кадар потурчењака који је почео добијати положаје у османској управи.
За владе Мехмеда I и Мурата II органи државне управе се даље развијају. У то време било је три везира, а поузданих вести о постојању дужности нишанџије, дефтердара и других функционера. У време Мурата II добијају већи значај канцеларије и јача бирократија, па је у таквим условима ојачао систем тимара. Из времена Мурата II до нас су доспели најстарији очувани катастарски дефтери. Мехмед II Освајач (1451-1481) заузео је Цариград 1453. године и проширио османску власт на читаво Балканско полуострво и Малу Азију и да влашком војводи и кримском кану наметне вазалну зависност. Владавина Бајазита II (1481-1512) започела је побуном његовог брата Џема, а завршила се победом његовог сина Селима. Иако се не може мерити са очевом освајачком политиком, ипак је његова влада донела проширења територије у Мореји и нашим земљама и подвргавање Молдавије вазалном односу.
Време власти Мехмеда I и Мурата II су испуњени радом на консолидацији османске државе. Ипак је само оно што је постигнуто за време Мехмеда Освајача значило стваран напредак у развоју османске империје, што је Бајазитовим поразом прекинуто. Нову еру започео је Мехмед Освајач не само освајањем Цариграда, већ и погубљењем великог везира Халил паше из наследне везирске породице Чандарли, под изговором да је примивши мито од Византинаца, покушао да онемогући освајање Цариграда. Тиме је нанесен одлучан ударац утицају старе аристократије, па су после тога, с ретким изузецима, за велике везире и везире долазили потурчењаци, већином људи скупљени у дворску службу девширмом. Ти су везири сасвим зависили од султана, а уклањани су са својих положаја сасвим лако, понекад и смртном казном. Највиши положаји у верској, просветној и судској служби давани су представницима верске интелигенције. Члановима старих и новијих војничких аристократских породица остала је управа и команда над граничним санџацима, где су били потребни већа иницијатива и лични углед.
У време владавине Мехмеда Освајача донети су закони и друга правна акта којима се изграђивала деспотска држава по узору на раније исламске државе, али и донекле по узору на Византију. Тада су усвојени закони о врховним управним органима, закони о рударству, одредбе о занатској делатности, и предузете су одлучне мере у аграрном законодавству, као и мере за јачање царске гарде и војске. Султановим наредбама претварана су наследна добра феудалаца, па чак и чланова династије, у земље које су додељене као војничка лена и добра дата за вршење државних служби. Тимарски систем је тада добио сасвим чврсте основе, али је још увек, нарочито на границама, било већих наследних добара која су држали представници земљопоседничких породица. Као у доба ранијих османских владара, турска управа се за време владавине Мехмеда Освајача одликовала трпељивошћу према хришћанима. За време Мурата II и Мехмеда Освајача устанак у Анадолији под вођством шиитских дервиша, који је помагао персијски шах Исмаил, није могао нанети османској држави веће штете, јер је убрзо савладан, иако покрет није био искорењен. Релативан мир и даље учвршћење централне власти допринели су извесном напретку пољопривреде и порасту рударске производње, као и развитку градске привреде, што је давало потенцијала за стварање моћне војске. За Бајазитове власти јаче се изграђује флота, преко потребна за освајачку политику на Средоземљу.
Селим II Сурови (1512-1520) започео је своју владавину систематским прогонима шиита, што је довело до рата са Персијанцима. Он је енергичним мерама искоренио не само елементе које су носили шиитски покрет, него је суровим мерама угушио и побуне јањичара. Османска влат се проширила на Битлис и Мосул на истоку, а после победе над Мамелуцима османска власт се распрострла над Сиријом и Египтом. За време владавине Селимова сина Сулејмана Законодавца (1520-1566), после многих војничких похода, од којих је у тринаест учествовао сам владар, власт Османске империје се проширила на Азербејџан и Месопотамију на истоку, Хеџас и Јемен у Арабији, Триполис и Алжир у северној Африци, на већи део Угарске и вазалну кнежевину Ердељ у Европи. Османска држава у то време била је призната као велика сила на Истоку и Западу. Њена сувоземна војска била је моћнија од сваког непријатеља, а флота дорасла противничким флотама. Сходно свом значају османска држава је играла и велику дипломатску улогу у тадашњем свету.
За време Сулејмана Законодавца, друштвено и државно уређење које је карактеристично за Османску империју попримило је своје коначне облике. Тада је султанова власт била неограничена, њему је била потчињена огромна војска и стајао на располагању изграђен бирократски апарат. Војском и централизованим управним апаратом спроводила се контрола и одржавао се ред и поредак у Османској империји. Законодавна делатност узела је велике размере, нарочито у доношењу аграрних и правних закона за поједине санџаке. Законодавство у Сулејманово време много се више позивало на шеријатско право, служило се арапском терминологијом више него што је то био случај раније. Учвршћивањем централне власти сузбијени су турски великаши и развијен је један облик феудализма који је почивао на ситном војничком племству, а угушен је антифеудални и антидинастички отпор анадолских маса, који се изражавао у верским шиитским и јеретичким покретима. То је нарочито дошло до изражаја, за време и после владавине Селима I. Тада је турска царевина постала водећа држава у муслиманском свету. У другој половини Сулејманове владавине у османској држави ипак се појављују прве пукотине. Избијају на видело први зачеци оних појава које ће касније бити карактеристичне за кризу турског феудалног система. У неким крајевима простране државе турска управа није више могла да одржи ред и пружи заштиту становништву.
Државно и војно уређење Османске империје
У другој половини XV и првој половини XVI века османска држава се развила у империју чија је главна одлика била деспотска власт са примесама теократске владавине. Ta држава била је слична осталим источњачким деспотијама са сталешким уређењем. У њој се развила јединствена војна организација, за њу су карактеристични феудални односи у Малој Азији и у европском делу Турске. У припојеним деловима арапских земаља већином су задржани аграрно-правни својински односи. Османски султани су имали велики и раскошан двор са спољним службама и харемом. Живот на двору и понашање службеника и припадника двора, као и пријем код султана и јавна султанова иступања, били су прописани церемонијалом. Од 1453. године престоница је била у Цариграду, али је султан боравио у Бурси и у Једрену. Већ у другој половини Сулејманове владе опажа се јачи утицај двора на политику султана.
Организација извршних органа султанове власти била је тачно одређена. Опште, политичко-војне и управне послове обављао је велики везир са везирима. У првој половини XVI века било је четири везира. Правне послове водили су казаскери, а финансијске дефтердари. У оно време била су по двојица казаскера и дефтердара, један за Румелију, други за Анадолију. Врховни шеф администрације и тумач закона био је нишанџија, који је у име султана стављао тугру, султанов знак, на акта и дипломе. Под његовим надзором био је шеф канцеларијске службе (reis ül küttab), што ће се касније развити у дужност шефа спољнополитичке службе. Жалбе централној власти саслушаване су, а најважније одлуке доношене на седницама Царског дивана којима су, по строгим прописима церемонијала, присуствовали највиши државни функционери. До краја владавине Мехмеда Освајача султани су лично присуствовали седницама Дивана и јели су са везирима приликом уобичајеног послуживања. Отада су само нарочито изузетно важне седнице Дивана држане у двору у присуству султана, на којима су сви присутни стајали, само је султан седео.
Централни извршни органи имали су канцеларије са разгранатом администрацијом. Канцеларије су водиле разне врсте дефтера, у којима су биле регистроване одлуке, збирке преписа аката, пописи прихода, катастарски и други пописи. Према одлукама Дивана, издаване су заповести, фермани, документи о именовању, берати, прављени су уговори, ахднаме, и друга документа и акта. Канцеларије финансијске управе водиле су строгу контролу прихода и тимарског уређења у читавој империји. Пописи прихода и катастарски пописи вршени су периодично и према потреби, а правили су их пописивачи који су слати на терен.
До освајања Египта постојала су два велика војна и управна подручја, један у азијским поседима у Анадолији, а други у Румелији, у европском делу Турске. На челу тих подручја стајали су беглербегови, румелијски и анадолски. Таква подела одговарала је времену Бајазита I, Meхмеда Освајача и Бајазита II. Освајањем Сирије и Египта управа се компликовала, па су на истоку основани нови беглербеглуци или ејалети, пашалуци. До освајања Будима 1541. године све некадашње јужнословенске државе потпадале су под Румелијски ејалет. После заузимања Будима образован је у Европи нов ејалет, Будимски. Касније су оснивани други ејалети. После заузимања Баната 1552. године образован је Темишварски, а 1580. године Босански ејалет. Тада су јужнословенске земље припадале Темишварском, Румелијском, Будимском и Босанском ејалету. Крајем XVI века установљен је ејалет са седиштем у Јегри, а почетком XVII века и ејалет у Кањижи. Овим ејалетима припадале су неке јужнословенске земље.
Беглербегови постављани су царским бератом, а добијали су добра (хасове) са приходом од 600.000 до 1.100.000 акчи, већ према рангу ејалета. Беглербегови су у почетку имали титулу паше са два туга (кољска репа) на свом војном знаку, а у време Сулејмана Законодавца неки су беглербегови имали имали титулу везира, односно паше са три туга, док су касније беглербегови носили титулу везира. Беглербегови су били управници поверених им ејалета и највиши војни заповедници у ејалету. Санџакбегови, који су припадали ејалету, били су под њиховом врховном командом, а као управници потпадали су под њихову врховну контролу. Беглербег је своје одлуке доносио бујурулдијом, заповешћу, али је у сваком важнијем питању подносио извештај Царском дивану и тражио дозволу. Беглербег је имао право да додељује мање тимаре. Он је имао двор са достојанственицима и канцеларију са ћехајом, начелником и чиновницима. Уз беглербега је постојао као саветодавни орган, диван, са дефтердаром (шефом ејалетске финансијске управе), тескереџијом (шефом канцеларије дивана) и тимарским дефтерханом (управом лена), којој је могао стајати на челу други дефтердар (тимар дефтердар, док се први тада звао мал дефтердар). Приликом пописивања лена и других финансијских пописа правили су се дефтери у дупликату, па је један остајао ејалетској дефтерхани.
Ејалети су се делили на санџаке, или арапски ливе, што су оба значила застава. То су прве турске административне и територијалне јединице, а развиле су се из војне терминологије. У Османској империји санџаци су били основне војне и управне територијалне јединице. На челу санџака стајао је санџакбег или мири лива. Он је био врховни војник и управни старешина у санџаку. Санџакбегови су у почетку носили титулу бега и војнички знак са једним тугом, а касније имали титулу паше. Санџакбегови су постављани царским бератом на предлог беглербега, а уживали од преко 100.000 акчи прихода. Везири, беглербегови и неки највиши војни и управни функционери поред хасова или плата, могли су имати допунски приход, арпалук.
У Малој Азији постојали су санџаци којима су управљали принчеви, па су били изузети власти беглербега. Поред ових, постојали су и неки аутономни санџаци под управом племенских бегова. На границама у Европи, до оснивања Будимског ејалета, постојали су крајишки, акинџијски санџаци. Санџакбегови тих санџака називани су у нашим изворима крајишницима, или крајишким војводама, uç beyi. Били су заповедници војске на граници и чувари (мухафизи) граничних тврђава. У војничким акцијама нису зависили од беглербега, а њиховом иницијативом освојене земље остајале су под њиховом влашћу, па су могли од тих земаља предлагати образовање санџака и постављање санџакбега. Стога су за крајишке санџакбегове долазили истакнути команданти, већином чланови аристократских породица, синови принцеза удатих за великаше и њихови потомци. Војничке и управне дужности на крајини биле су полунаследне, повераване уском броју лица, чак и у првој половини и средином XVI века. После оснивања Будимског ејалета улогу врховног крајишког заповедника на западу преузео је будимски беглербег који је због тога имао нарочити положај.
Приликом заузимања неких покрајина увођена је привремена вилајетска (покрајинска) управа под надзором најближег крајишког санџакбега. Око средине XV века и нешто касније, санџаци су се, у јужнословенским земљама под турском влашћу, делили на вилајете или субашилуке, којима су донекле одговарале и територијалне судске јединице, кадилуци. Субашилуци су се делили на нахије. Касније су се субашилуци делили само на кадилуке, као судске територијалне јединице, и на нахије као управно-феудалне територијалне јединице. Већином нахија су управљале санџакбегове војводе као управници његових прихода и његови управни органи. Уколико је нахија припадала царском хасу или је због нечега била изузета, управљали су њиме војводе царског хаса, назири или емини.
Власт османске државе била је различита у појединим покореним земљама. У вазалним земљама она се изражавала врховном влашћу над читавом земљом која је имала аутономију. Извесни ејалети у припојеним арапским земљама имали су изузетан положај. Неки санџаци су опет имали аутономију, као нека племена у Азији, неке периферне земље у јужним деловима европског османског поседа. Али тамо где је владао пуни османски феудални и управни систем, турска управна власт није се протезала даље од нахије. Ту су постојали санџакбегови управници прихода и извршни органи, а на царском хасу слични органи који су самим тим вршили управнe функцијe. Спахије су на селима имале право убирања дажбина и друга права с тим у вези, али су њихова права у управљању била незнатна. Стога се на селу морала јавити сеоска самоуправа, која се с обзиром на доњу границу простирања турске власти, већином организовала и као нахијска, а не само као сеоска.
Турска администрација делила je насеља према значају и величини, на село (karye), трг (bazar), варошицу (kasaba) и град (şehir). Како су градови били насељени већином муслиманским становништвом, а како је градско радно становништво имало другачији положај у турском феудалном уређењу него сеоско, у градовима су постојали органи градске локалне управне службе и органи који су купили царске или санџакбегове приходе од занатства или трговине. У градовима су постојале и еснафске организације које су се бринуле о реду и поретку на тржишту. Градови и касабе су се делили на џемате, општине и махале. Џемати су били организовани по вероисповестима, а донекле и по социјалном положају. Страни држављани, стално настањени у градовима, могли су организовати џемат. Махале су се већином образовале по богомољама и по њима добијале име.
Услед све веће потребе за правним и идеолошким учвршћивањем Османске империје развијало се изучавање теологије и права, јачала је првенствено верска организација. Поред ње јачало је, такође, школство и правосуђе, што је у Отоманској империји као у верској држави било повезано. Основа правног уређења Османске империје био је шеријат, право које је изграђено у првим вековима арапске теократске државе, засновано на учењу ислама. Међутим, као и у другим исламским државама, због оскудних законских прописа шеријата, за позитивно законодавство о државно-политичком, економском и финансијском животу у Отоманској империји били су карактеристични кануни. То законодавство није смело противуречити шеријату, иако су понекад донете одредбе које би се тешко могле ускладити са шеријатом. На захтев органа власти акта која ће они преузети могла су бити оцењена са гледишта исламског права. Али правна мишљења (фетве) којима се оцењивала законитост аката која ће предузети централна власт, по правилу су била пука формалност. Већином су служила да се покрије незаконит поступак или поступак који је у супротности са владајућим моралом.
Зналци шеријата били су цењени од првих почетака османског друштва, а увођењем положаја казаскера установљена је дужност врховног старешине верских послова, школства и правосуђа. После времена Мехмеда Освајача све више је растао углед цариградског муфтије који се називао шеик ул ислам. Поред тумачења шеријата и издавања фетви њему су били поверени верски послови и школство, а правосуђе је одвојено и остало је у домену казаскера. Шеик ул ислами су у XVI веку унапредили исламско право и радили на учвршћењу и разради тадашњег турског законодавства.
Основне одредбе о правосуђу Османска империја је узела из шеријатског права. Кадије су морале имати теолошко и правно образовање, али је тек у време Мехмеда Освајача утврђен систем школовања. Кадије су постављане бератом, а предлагао их је за нижа кадијска места казаскер, а за виша велики везир. Кадијска места су за вакта султана Сулејмана била разврстана у пет категорија. Прве две категорије имале су титулу моле, од арапског mevla, господин. У Сарајеву и Београду биле су моле, кадије дуге категорије. У трећој категорији су припадали муфетиши, инспектори који су уз судско знање вршили надзор над царским хасовима и другим султановим приходима, као и у инспекцији судова. Четврту групу сачињавале су кадије у обичним кадилуцима, а њихова места била су према приходима подељена на рангове. Пету групу су представљали судски помоћници наиби.
У првој половини XVI века кадије су још увек уз приходе од судских такси, имале тимаре, али су касније кадијама тимари били одузети. Кадије нису дуго службовале на истом месту, често су премештане. Биле су овлашћене да воде правне послове муслимана, да на захтев региструју спорне и ванспорне послове из приватног и грађанског права, и да о извесним споровима из области приватног права доносе сами решења. Такође су доносили решења о кривичним делима, а о важнијим делима су подносили извештај надлежној инстанци. Приватно-правне односе немуслимана кадије су решавале само на захтев обеју странака, а породично-правни и имовински односи војника били су искључиво у надлежностима казаскера, односно њихових заступника. Осим тога, кадије су имале читав низ дужности које су по одредбама шеријата и кануна спадале у надлежност судства. Као контролни орган централне власти кадије су биле дужне да о многим стварима и неправилностима извештавају султана, односно великог везира.
Војна снага Османске империје делила се на сувоземну војску и морнарицу. На челу морнарице био је капудан паша. Осим морнарице постојале су и речне флотиле које су пловиле на великим рекама, нарочито на Дунаву. У морнарици су служили азапи, момци, а у дунавској флотили су служили хришћански мартолоси. Главна војна снага Османске империје лежала је у сувоземној војсци. Она се делила на централну војску царске гарде, kapikulu ocakiari, и ејалетску провинцијску војску. У централној плаћеничкој војсци се истицао корпус, оџак, јањичара, који су се регрутовали између заробљеника, дечака и младића скупљених девширмом. Jaњичари су за време рата служили као пешадија, а место им је било у центру, испред султана уколико би он учествовао у војном походу. Они су у миру имали различите службе везане за чување реда у градовима. У Стамболу су давали пратњу и обезбеђивали високе госте, затим у време заседања Царског дивана, патролирали градом ради одржавања реда, затим чували неке капије града и вршили сличне дужности. И у другим градовима и касабама вршили су сличне дужности, нарочито су служили као посада у тврђавама. Јањичари су се ту смењивали и сваки од њих је морао провести три године на служби у чувању објеката. Ниже јањичарске јединице биле су орте или оде, или буљуци. У јањичарском оџаку постојао је читав низ чинова, у вишем или нижем старешинском кадру, а командант им је био јањичарски ага. У првој половини XV века било је 10.000 јањичара, а у време султана Сулејмана њихов број се попео на 12.000 људи. Осим тог постојали су и редови као џелебџије, који су припремали оружје за јањичаре, тобџије од којих су неки били мајстори а други војници који су управљали топовима, и још неки мањи оџаци.
Султанова коњичка гарда, спахије, силахдари и други попуњавали су се од заслужних јањичара и синова коњаника из гарде, а један део, garibler, gureba, био је из страних земаља. Број коњаника у гарди је средином XV века износио 8.000 људи, а у време султана Сулејмана око 11.000 војника. У миру су припадници коњичке гарде вршили разне административне послове, били су писари, пописивачи, скупљачи пореза и слично. Ејалетску војску сачињавале су спахије, затим помоћна и позадинска војска, којој су припадале раније борачке јединице, муселими, јаје, јуруци, џерахори и други, па војска на границама, акинџије, делије и на крају посада у тврђавама.
Најважнија и најбројнија војска били су спахије, који су добијали лена уз обавезу да иду лично у војне походе. Спахије су имале обавезу да у поход поведу толико џебелија, лаких коњаника, колико је законом предвиђено према величини прихода. Лена дата спахијама делила су се на тимаре и зеамете. У XVI веку тимари су били лена од 20.000 акчи, а зеамети од 20.000 до 100.000 акчи прихода. Та лена су спахијама дата лично и спахијским синовима је по закону додељиван део очевог тимара или зеамета. Лена су додељивана бератом. Већа лена је додељивала централна власт, а испод 6.000 акчи прихода додељивали су беглербегови, али без тезкире, извештаја, само неке категорије. Неодазивање спахија да дођу у поход или на смотру повлачила је губитак лена. Спахије су, ако централна власт одлучи могли бити премештени, па су им одузимана лена у једном крају да би их добили у другом. Губитак лена могао се десити због неверства према султану или због злочина. Заповедници спахија били су черибаше и субаше, а алајбег је непосредно командовао спахијама једног санџака, док им је санџакбег био врховни заповедник као командант свих снага у санџаку.
Међу посадом тврђава и паланки постојала је коњица коју су као мустахфизи (чувари тврђава) уживали тимарске приходе уместо плата. Међу посадом било је тобџија и других војника који су такође имали тимарске приходе. Поред јањичара, који су се смењивали, постојале су у тврђавама и друге плаћеничке чете. Азапи су били лаке пешадијске јединице у тврђавама. У служби пограничних тврђава створена је од домаћег становништва лака коњица, која се плаћала из срeдстава ејалета. Као плаћеничке чете су служили и мартолоси, војнички ред у XVI веку попуњен већином хришћанима. У тврђавама су постојале занатлије потребне за одржавање и наоружавање тврђаве, као ковачи, зидари, резачи камених ђулади, пушкари итд. Неки од њих су служили за плату, а неки су били ослобођени пореза и намета. Већина тих редова војске у посадама имала је непосредне старешине са титулом ага (ага тобџија, ага азапа итд). Тврђавама и паланкама су командовали диздари.
Међу спахијама и посадом тврђава било је у XV веку доста хришћана, а у XVI веку само изузетно. Али су сточари са признатим повластицама, који су се називали власима, еflaklar, eflakan, имали војних обавеза. Старешине влаха, кнезови и промићури, имали су такође војне обавезе, а нарочито они кнезови који су били спахије. У турски војни систем врло рано су преузета два војничка реда у којима су служили хришћани, војнуци и мартолоси, који су и у XVI веку постојали у јужнословенским земљама. Војнучки ред настао је од влаха војника, који су обављали коњушарску и караванску службу. Постојале су две врсте војнука коњушара: царски и обични војнуци. Први су одлазили на службу у царску коњицу, да косе сено и чувају царске коње, а други су делили исту задаћу. Они су били организовани по троје, четворо, па су на смену ишли на службу. У нашим земљама војнуци су спадали у борачку војску па су се негде називали џелебијама, voynugani celebuyan. У неким пограничним областима били су војнуци и чувари граница. Војнучка организација била је још повезана са својом влашком, сточарском основом, а негде је била скроз одвојена организација. Војнуци су имали слободне баштине, и њихови синови и браћа уживали су извесне последице. Они су представљали војнучку резерву из које се попуњавао ред војнука. Нижи ред војнучких стрешина, лагатори, били су хришћани, а виши (черибаше и војнучки бег), муслимани. У почетку турске владавине био је и по који хришћански черибаша.
Мартолоси су припадали борачкој војсци. То је углавном била плаћеничка војска, а мањи њен део је имао слободне баштине. Служили су као посада у тврђавама, као граничарска војска и шајкаши на Дунаву и његовим притокама. Мартолоси који су служили углавном у дунавским флотилама називали су се црним мартолосима, kara martolos, martolosi siyah. Oсим југоисточних крајева Србије и неким областима у Босни и Македонији где су, као у Бугарској, постојали војнуци коњушари. У осталим крајевима, уколико се ради о војнуцима граничарима који имају слободне баштине, меша се назив мартолоса и војнука. Мартолоска војна организација као плаћеничка организација, била је знатно распрострањенија од војнучке. Било је и ага хришћана који су некада имали титулу војводе. Неки војници хришћани имали су називе и по другим именима: муселеми, хусари. Полувојничку службу имали су још соколари, шахинџије и доганџије.
Као централизована сила, ради несметаног кретања војне силе у границама империје, турска власт је морала посветити велику пажњу одржавању саобраћајних веза. За одржавање саобраћаја биле су установљене мензилхане, станице где су се мењали коњи, ханови и каравансераји, где су могли боравити путници. Због службе у мензилханама и давања коња, хришћанско становништво неких места било је ослобођено других намета. На прелазима преко река хришћанско становништво неких места имало је задатак, као ћуприџије, köprücüler, да одржавају и оправљају мостове и као скелари и возари да служе на скелама. Сељаци који су вршили ту службу били су ослобођени осталих намета, а неки други су имали и положај дербенџија. Муслиманско становништво неких градова на рекама било је обавезно да чува и пази мостове и скеле. На тешко проходним планинским путевима и кланцима о безбедности путева и превозу путника и војске старале су се дербенџије. Обично су читава села била дербенџијска. Дербенџије су уживале повластице у плаћању пореза и давања феудалних дажбина, а за своју службу били су ослобођени осталих намета и кулука.
Сви хришћани који су имали војничке обавезе имали су и повластице. Хришћани спахије и кнезови, у рангу спахија, добијали су тимаре и феудалне приходе, а кнезови који нису били спахије, војнуци и један део мартолоса, слободне баштине. Они, као и плаћени војници хришћани, нису давали харач, испенџе и друге дажбине. Повластице у плаћању пореза и дажбина уживали су и власи, њихови промићури, дербенџије, соколари и неки други слични редови. Хришћани, сељаци и грађани, обавезни да одржавају превозна средства, опорављају тврђаве, били су ослобођени или делимично ослобођени државних и ванредних намета и кулука које су иначе сељаци давали за државне и војне потребе.
Османлијско феудално уређење и последице његовог завођења
За време ширења османске државе изградила се муслиманска војничко-феудална класа чији се опстанак заснивао на јединству израженом у личности султана. Али опстанак владајуће класе није био само условљен апсолутном влашћу султана, него је био загарантован његовом улогом као чувара верских и правних основа исламског учења. Стога су од почетка османске државе економски и друштвени односи добили муслимански правни облик тек пуном изградњом османске државе. Она се претварала у бирократско-феудалну исламску деспотију, исламски карактер својинских и других друштвених односа дошао је до пуног и јачег изражаја.
У теократским елементима у уређењу османске државе јаче су се истицали феудално-државни елементи него у ранијој арапској држави. Многе одредбе шеријатског права добиле су османску модификацију. Покорени немуслимански народи као поданици муслиманске државе плаћали су на име царског данка харач од главе, џизју, главарину, или порезе који су се плаћали уместо харача. У нашим балканским земљама одрасли и за рад способни немуслимани плаћали су харач од главе, осим тамо где се давао сточарски порез, филурија, дербенџијско или какво друго изузетно плаћање харача од куће. По извештају Константина Јањичара, средином XV века хришћани у нашим земљама под турском влашћу плаћали су на име царског данка један дукат, односно четрдесет акчи по глави, а богати хришћани давали су два дуката. По шеријатским прописима, односно по тумачењу ханефијске правне школе која је владала у Османској империји, харачки обвезници су се делили у три категорије, према висини харача који су плаћали према имовном стању. Иако је тај принцип био у XVI веку спроведен у већини балканских земаља, владало је прилично шарено правило у погледу висине харача. Изузимајући Срем и Славонију, где се плаћала сточарска филурија од куће, у бившим угарским земљама давао се мађарски дукат.
Поданици Османске империје делили су се према основној сталешкој подели на аскер, војничку класу и рају, радничку класу. Као у свакој сталешкој држави постојале су друштвене групе које се нису могле убројати у рају, јер су биле у већем степену ослобођене рајинских обавеза, али се нису могле убројати ни у аскер. У земљама насељеним муслиманским становништвом рају су претпостављали муслимански сељаци и други радни слојеви, и у европском делу Турске било је муслиманске раје. По прописима шеријата и према потребама државе они нису плаћали харач. С друге стране било је обавеза према држави и намета који су теретили муслиманску и немуслиманску рају, као што су плаћање овчарине, avarizi divanye ve tekalifi örfiye, јавних кулука и слично.
Новац из намета престављао је државни приход и ишао је на издржавање војске. До средине XVI века порези су притицали толико да су задовољавали државне потребе. При крају Сулејманове владавине јавио се први пут дефицит у државним финансијама. Године 1564. државни приходи су износили 183.088.000 акчи, а расходи за преко шест милиона акчи. Ускоро је тај дефицит изравнат, али ће касније дефицит у државним финансијама Османске империје бити редовна појава.
Султан је убирао приходе од царских хасова. Поред прихода од рудника и солана, затим од пореза извесних аутономних крајева, прихода од трговине, скеларине и слично и неких такси, извесна села и земље су спадале у царски хас. Султан је од њих или добијао дажбине, као на другим феудалним добрима господар земље, или су на њима радили наполицом царски робови, заробљеници и сељаци беземљаши. У јужнословенским земљама царских хасова, који су се обрађивали наполицом, било је мало или их није било. Хасове си имали и највиши државни и управни функционери, санџакбегови, беглербегови, везири и други. Приход са једног хаса износио је 100.000 акчи навише. По канунама Мехмеда Освајача приход са хаса великог везира износио је 1.200.000 акчи, мада је велики везир имао и других прихода. Хас је садржао приходе од феудалних земаља и друге приходе, а додељиван је за функцију, па се и одузимао ако је одузета функција.
Осим војника и државних функционера у аскере су спадали кадије, мудериси (професори) и неки верски службеници, иако нису имали изразито војну функцију. Владајућа класа није обухватала ни све војничке, ни све феудалне елементе. Владајућој класи у Османској империји припадали су само феудалци муслимани, представници бирократије и војске који су били господари земље (сахиб арз сахиб тимар), иако на хасовима, зеаметима и тимарима они нису били господари, власници земље. У време јаке централне власти у Османској империји султан, представник општих интереса владајуће класе и њене државне организације, ослањајући се на бирократски апарат и на плаћеничку војску, издигао се знатно изнад владајућег слоја.
У земљама које су припадале Османској империји није једнако била развијена приватна својина на земљу и није подједнако уведен османски ленски систем. Не само у вазалним него и припојеним арапским земљама остали су стари својински односи. Египат, Ирак, Јемен и друге арапске земље биле су ејалети са годишњим трибутом (salyane). У тим земљама су постојале тзв. ушритске, десетинске и харачке земље, које су држали муслимани и хришћани са правом наслеђа, располагања и отуђивања. Исто тако је код других непокретности (кућа, окућја и земљишта за зидање) и покретних имања постојала пуна својина. Та мулковна добра власник је могао претворити у вакуф, верску задужбину са одређеном наменом. Правни карактер увакуфљених добара није могао бити промењен. „У ејалетима са салијаном зеамета и тимара нема“ вели Али Чауш (VII век), иако је то само делимично тачно, јер је изузетно било тимара у неким санџацима, ејалета, које он означава као ејалете са салијаном.
У освојеним земљама у Европи и Азији, где је раније биле селџучка и монголска власт, уведено је феудално уређење које се развило у османској држави. За то уређење био је карактеристичан тимарски систем, земља као државна својина, миријска земља (arazi emiriye, arazi memleket). Иако је раније у поседу ранијих османских феудалних породица било мулковних села, феудалних поседа који су били наследни, развитком османске државе и централне власти мулковни посед земље, изван градова и касаба био је сасвим изузетак. У градовима и касабама су виногради, баште били по правилу мулк, а исто тако и земљиште за градњу куће, дућани, као што је у пуној својини било покретно имаље и стока. Мулковна имања су се могла увакуфити, па су их турски феудални великаши увакуфљавали. Често су то радили да би сачували имање за своје потомство, зато да би своје синове и њихове наследнике именовали за мутевелије (управнике вакуфа са осигураним приходима).
У европској Турској и у азијским турским покрајинама, сем у неким крајевима, на селима је уведен тимарски систем, државна султанска земља. Врховни власник те земље био је султан, а чифтлуке и баштине на њој држала је раја. По правилу се државна земља коју држи хришћанска раја називала баштином, а муслиманска раја чифтлуком. Баштина или чифтлук, коју је држала раја био је ограничен. Чифтлук је износио 70, 80 дунума (један дунум – 40 квадратних корака) добре земље, или 100 дунума осредње, или 130 до 150 дунума слабе земље. По закону сељаци су наслеђивали земљу не плаћајући законске таксе (resmi tapu), када је земља од оца остајала сину. Остали рођаци су наслеђивали земљу уз наследне таксе. Ако би рајинска земља остала без наследника или је селак напустио земљу више од три године, спахија је могао уступити земљу коме хоће уз плаћање тапијске таксе. Рајинска земља се могла продати уз дозволу спахије, али је преузимао обавезе које су теретиле земљу. Раја је била поименце уписана у тзв. „опширни дефтер“, (defteri mufassal) и у спахијин извод из дефтера, па ће спахија у року од десет до петнаест година вратити рају ако је побегла. Раја је била лично зависна од спахије коме је уписана и свој статус није могла својевољно променити. У наведеном року спахија је могао да врати рају на посед, а касније је то право бивало застарело. Тиме није престао положај зависности раје осим ако раја није постала шехирлија или евентуално аскер. Од раје која запусти уписану земљу спахија је могао наплатити за напуштену земљу (çift bozan resmi). Иначе је раја потпуно слободно водила своје газдинство и бригу око обрађивања земље, о продукцији и репродукцији у земљорадничкој производњи.
Осим царских хасова и хасова великаша, која су доносила више од 100.000 акчи годишњег прихода, феудални приходи са државне земље давани су као зеамети или тимари. Попут хасова и неки тимари и зеамети давани су за службу и одузимани су престанком службе. Али највећи број тимара и зеамета даван је лично по закону ограничено наследно, као војничка лена. У бератима којима се додељују дужности и феудална добра, било је увек назначено зашто се, како и са којим приходом додељује тимар, зеамет и хас. Још увек је било рано за процес чифтлучења јер није се развијао равномерно.
Османски закони разликовали су порезе и дажбине које је давала раја, на шеријатске (hukuki șeriye) и нешеријатске и канунске (rusumi örfiye, а врло ретко rusumi kanuniye). Та је подела била формална са становништа шеријата. У погледу пореза и дажбина владало је прилично велико шаренило, јер је много локалног ушло у систем турских државних пореза и феудалних дажбина. У европском делу Турске у том погледу постојале су две велике области. Прва, балканска, где су примљене многе словенско-византијске институције и неки порези и дажбине; и друга, бивше угарске земље, где су примљене неке угарске институције, порези и неке дажбине. У погледу пореза и дажбина положај муслимана и хришћанске раје није био исти. Не само да муслимански сељаци нису плаћали харач, наго су и новчану дажбину феудалцу плаћали од чифтлука (remsi ςift) у износу од 22 акче. Сељаци без чифтлука плаћали су такође нешто на име те дажбине. У балканским земљама хришћански сељаци су плаћали „господару земље“ 25 акчи испенџе од сваке харачке главе, уколико се не ради о власима филурџијама, који нису плаћали испенџе уколико су држали рајинску земљу. У бившим угарским земљама сем Срема и Славоније, сељаци су уместо испенџе давали resmi kapu, порез на капију. Иако су дажбине сељака биле законом строго утврђене, иако су сељаци пред кадијом могли тужити Царском дивану за владе Сулејмана Законодавца, има много вести о злоупотребама спахија, а нарочито о злоупотребама управитеља и убирача прихода на хасовима. У исто време имамо вести о зулумима које раји чине убирачи харача. Законска заштита раје, која се развила јачањем централне власти, није могла да буде апсолутна, јер је раја била лично зависна и подређена спахијама. У време султана Сулејмана Законодавца јавиће се у том погледу елементи будуће кризе.
Тимарски систем је имао сасвим неразвијену феудалну својину. Феудално добро као такво није било готово никаква производна целина. Оно се састојало само у чистом господству над непосредним произвођачима. Производна улога спахија на тимарима и зеаметима, и управника и убирача дажбина на хасовима била је незнатна. Готово потпуну затворену производну јединицу претпостављало је сеоско газдинство. Та су газдинства имала врло мале поседе и сасвим скучене инвентаре. Нешто већа газдинства имали су неки чифтлуци феудалаца. И њих је било у оно време јако мало, иако је феудална класа тежила да их ствара. У односу на време пре турског освајања тимарски систем је у нашим и јужнословенским земљама ублажио и извесно време готово сасвим искључио утицај робно-новчане привреде на селу. То је представљало економску основу која је морала, због свог изразито натуралног карактера, повољно утицати на јачање патријархалних односа и облика друштвеног живота.
За време турског надирања у наше крајеве престао је ранији притисак феудалне државе на наше изричито сточарске крајеве. Турски феудални систем и управа нису се у пуној мери могли учврстити у тим крајевима, па су ови имали већу или мању локалну аутономију. Те области су биле извор миграција сточарских становника у пољопривредне крајеве, што је добродошло колонизацији опустелих крајева коју је спроводила турска власт. Успоставом турске власти сточари су продирали у пољопривредне крајеве, па је у неким преовладало, а у неким ојачало сточарство. Прелазак досељених сточара на земљорадњу дао је физичку и менталну снагу за оживљавање патријархалних облика живота на селу, а у тим облицима је погодовало стање у коме је била земљорадња. Насељавање сточара у пољопривредним крајевима утицало је на производне снаге у пољопривреди, које су на почетку биле слабије развијене него што је сам привредни систем омогућавао.
У Османској империји у XV и XVI веку није се још образовало јединствено унутрашње тржиште у правом смислу речи, иако су се развитком централне власти јавили моменти повољни за развитак трговине. Успостављању јединственог тржишта сметала је та раздробљеност економског живота на локалне јединице која је била карактеристична за тадашње турско феудално друштво. То је довело до завођења локалних царинских такси, баџа, и других такси на промет. Понегде је долазило до монопола и до забране извоза. Из Сулејманове канун наме се зна да је у неким местима тржиште затварано за другу робу док се не би продали производи са хасова, иако канун наме забрањују такве мере. Спахије су, на пример, имале двомесечно право (монопол) на продају вина. Било је покушаја да се заведе пун монопол продаје соли из султанових солана, али како производња соли није задовољавала потребе допуштана је трговина сољу и неким страним трговцима, нарочито Дубровчанима (Дубровник је тада још увек био аутономан, плаћао је харач Турцима). Зна се из канун наме за Босну из 1539. године да је било забрањено извозити оружје, коње, војничке кабанице и гвожђе, једном речју све што је могло послужити за војне сврхе. Кадија је у то време одређивао дневне цене основних артикала. У Османској империји је у то време новчана јединица била акча, мали сребрни новац. Поред њега ковао се и златни новац, али је највише био у оптицају страни златни новац, млетачки и угарски. Курс акче према злату и стварна куповна моћ акче стално су опадали.
За привредни развитак средњовековне Србије од највеће важности било је рударство. До даљег развитка рударства могло је доћи само даљим развитком робно-новчане привреде, која би извукла рударство из уских облика производње, раније донесеном и у нашим крајевима донекле развијеном саском техником и за њу везаних односа у производњи. Међутим, за време турских освајања добар део рудара се иселио, а дубровачки трговци су такође напустили већину рударских места и тргова. То је додатно довело до опадања рударске производње. Мехмед Освајач је предузео административне мере ради побољшања производње рудника. Рудници су приликом освајања задржани као царски хас и као такви су остали. Тада је у рударској производњи више ангажовано околно арбанашко и влашко, српско сточарско становништво. Ово становништво је још од раније почело да се бави помоћним рударским пословима, али сада је преузело конкретну рударску задаћу. Те мере су донеле плода, па је производња у рудницима у време Бајазита II постигла највећи обим. Турци су у нашим земљама отварали неке нове руднике, нешто више пажње посветили су рудницима гвоздене руде. Али су неке руднике запустили, јер према познатим подацима велики средњовековни рудници, Ново Брдо и Сребреница нису никад, за време османске власти, достигли највећи обим производње. Већу производњу постигли су неки рудници у Македонији. За рударство везан је био рад ковница новца које су такође припадале царском хасу.
Турски закони везани за руднике у нашим земљама представљали су кодификације саских закона које су Турци преузели као обичајно право. Ти закони показују да су у XV и XVI веку у рударству техника и начин производње остали као у нашем Средњем веку. То је погоршано тиме што се рудницима управљало строго бирократски и што су приходи рудника били издавани у краткорочним закупима. Ни рудари са својим застарелим алатом и окамењеном техником, нити закупци прихода нису могли унапредити производњу. Краткорочни закуп (рудна рента) и бирократско управљање нису давали закупцима никакав подстицај за било какве инвестиције. За време владавине султана Сулејмана већ се јављају прве тешкоће у производњи. Једна султанова заповест из 1536. године говори о томе како је производња у рудницима опала због тога што су рудари сиромашни, па нису у стању да обрађују руднике и руду. У рударским местима недостају мењачнице које би их могле кредитирати. Све ово биће значајни узроци који ће довести до великог опадања рударства.
Рудари су били ослобођени ванредних дажбина, намета и кулука, а односи међу њима и обавезе према султану били су регулисани законом. Снабдевање рудника сировинама потребним за прераду, дрветом, ћумуром, вршило је локално становништво. Делимично је то била обавеза сељака према царском хасу. Иначе је од оџака за паљење угља узимана такса спахија од своје раје, а од сточара влаха узимао је санџакбег. Солане су у неким крајевима доносиле приличан приход султану. Исто као рудници и солане су даване у закуп. Од времена Сулејмана и остали царски приходи ће се издавати у закуп.
Завођење турског феудалног уређења имало је огромне последице у економском и друштвеном развитку наших земаља. Оно је довело до јачања натуралне привреде на селу, до стагнације у развоју рударства које је после краткотрајног оживљавања убрзо показало прве знаке кризе. Завођење турског феудалног уређења довело је до већег привредног и друштвеног одвајања села од града. На тим основама су оживели и ојачали патријархални облици у животу нашег народа и свих осталих који су са њиме живели. Преовлађивање и јачање сточарске производње довело је до већег замаха занатства у градској привреди, нарочито кожарског. У нашим градовима развили су се занати као на Истоку. У неким крајевима у пољопривреди уведене су нове културе, али највећи део вишкова у производњи ишао је на подизање туђе културе, која са већином сељачког народа није имала много веза.
Будућа муслиманска теократска држава, Османска царевина, сходно свом учењу шеријата, сматрала је хришћане зимијама, народима који имају књиге (мисли се божјег откровења), па су они уживали верска права, иако не исто као муслимани. Зато се становништво делило по вероисповести. Како је Османско царство допуштало постојање и деловање хришћанске црквене организације, нарочито православној цркви, која је имала признате хришћанске привилегије, то је утицај верских и црквених организација на живот народа био врло јак.
Остави коментар