Аутор: др Милош Савин, историчар
Поједностављена интерпетација догађаја који су за последицу имали нестанак старих и стварање нових држава на концу Првог светског рата, довело је до тога да се многи присутни феномени у тим процесима занемаре. Такви феномени, када је конкретно реч о аустроугарским територијама на које је претендовала југословенска држава, јесу десетак независних република, проглашених током јесени 1918. године. Већину њих, на нивоу једног села или места, формирали су припадници зеленог кадра и локалне сиротиње. Међутим, по својој природи, ипак се издваја она највећа и најважнија – Банатска република. Занемарен је истовремно и значај др Отоа Рота, њене најважније политичке фигуре, чије је политичко деловање својевремено било веома присутно и аутентично.
Рођен је 6. децембра 1884. године у Великом Мунтинуку, у делу Баната који се данас налази у саставу Румуније. Ротову етничку припадност није баш могуће једноставно одредити: иако потиче из секуларне јеврејске породице, сматрало се да припада швапској заједници, да би тридесетих година био сматран Мађарем. У прилог нејасне националне одређености иде и то да је перфектно говорио немачки, мађарски и румунски, а служио се и српским језиком. Захваљујући оцу који је био успешан трговац алкохолним пићима, Ото Рот се школовао у Калвинистичкој школи у Сасварошу, где упознаје другове за цео живот: Петруа Грозу, касније утицајног румунског политичара, као и Николаеа Бризнеуа, гркокатоличког теолога и песника. Након Сасвароша, студирао је економију и право у Берлину, Лајпцигу и Будимпешти, да би потом докторирао у Колошвару, данашњем Клужу. Стажирајући у Тамишкој жупанији, као веома млад, постаје активан у Социјалдемократској партији Угарске, и то у њеном десном крилу. Интензивна политичка активност одвешће га у сукоб са властима: прво је био утамничен због наводне агитације против уставног положаја Угарске, а 1910. бива осуђен због гађања јајима Алберта Апоњија.
Почетком Првог светског рата, партија којој је Ото Рот припадао, услед инструкција Социјалистичке интернационале заузима антиратни став. Сам Рот је био веома активан у ратном периоду: организовао је помоћ за ратну сирочад, чиме је стекао велику популарност у јеврејској, швапској и мађарској заједници, али и велико поштовање међу Србима. Након тога је 1915. године постао градски већник у Темишвару, да би крајем рата, у време успостављања владе грофа Михаља Карољија, постао председник Социјалдемократске партије Угарске за Банат. Још почетком рата, готово у целом Банату је политички живот био угашен. Изузетак је био наравно Темишвар, највећи град и индустријски центар, где апсолутну доминацију преузимају десне социјалдемократе („десне“ због противљења совјетској револуцији) под вођством др Отоа Рота, који ће са те позиције учествовати у стварању Банатске републике.
Као таквог, др Отоа Рота на официрске консултације позива генералштабни потпуковник Алберт Барта из Темишвара 31. октобра 1918. године. Официрском састанку на ком је доминирао др Рот, присуствовали су и представници грађанских левих странака, те представници радничких синдиката. Доминантна Ротова теза је била да мађарска влада нема капацитет да сачува Банат због револуционарних догађаја у Будимпешти, те да је неопходно створити самостално Банатско народно веће које ће одлучивати о судбини Баната. Након официрског збора, официри, радници, и грађански политичари су отишли у темишварску Градску кућу, где је у присуству градоначелника, жупана Тамишке жупаније и одборника из постојећег сазива, проглашена независна Банатска република. Као цивилни комесар на челу Републике налазио се Рот, док је војни комесар био Барта. Створено је и Народно веће у коме су биле заступљене све банатске националности. Рот и Барта су се заклели да ће се борити за права најсиромашнијих грађана, али гарантујући свима личну и имовинску безбедност.
Формирање Банатске републике је имало неколико стратешких циљева: први је био очување јавне безбедности и исхрана становништва; други циљ је било очување територијалне целовитости Баната, у оквиру ког би остале Тамишка, Торонталска и Крашо-Северинска жупанија; трећи циљ је било избегавање крвопролића и међунационалних сукоба на територији Баната. Дугорочна идеја је била аутономна позиција Баната у оквиру независне мађарске државе, или ако то не буде могуће, у оквиру јужнословенске државе. Улазак у састав Румуније је била најмање пожељна опција за вођство Банатске републике.
Банатска република је већ 4. новембра формирала Грађанску гарду, а прогласила је и преке судове због безвлашћа и масовних пљачки зеленог кадра. До интервенције Грађанске гарде је дошло у Меленцима, Куманима, Новом Бечеју и Ечки, пре свега због разбијања упоришта зеленог кадра. Прогласи Банатске републике су штампани четворојезично – на мађарском, немачком, српском и румунском језику. Иако је Банатска република имала аспирацију над целoм територијом Баната, у пракси је контролисала само Темишвар и околину. Не може се извести закључак да је ова творевина на било који начин била дискриминаторска према Србима и Румунима, иако је било јасно да јој ови народи нису наклоњени и да очекују решење свог националног питања у Београду, односно Букурешту. По инструкцијама из Темишвара, банатска народна већа су почела да се оснивају широм Баната, али су у њих у највећем броју улазили представници немачког и мађарског народа, док су припадници осталих улазили веома ретко. Након саветовања са мађарском владом у Будимпешти, већ 7. новембра 1918. године је Банатска република на мистериозан начин престала да постоји, трансформишући се у Комесаријат мађарске владе за Банат, који ће трајати до 20. фебруара 1919. године, такође под руководством др Отоа Рота. Албет Барта је напустио свој положај и након тога постао војни министар Мађарске републике. Споменути Комесаријат мађарске владе у Банату је био творевина цивилног карактера.
После више неуспешних покушаја, коначно је 13. новембра 1918. склопљено званично примирје између Антанте и Мађарске. По одредбама овог примирја, Антантина војска је заузела демаркационо подручје, а цивилна управа је остала у рукама мађарске администрације. У пракси су органе локалне и државне власти, уз прећутну сагласност војске Краљевине Србије, преузимали српски народни одбори. Демаркационом линијом, на којој је стојала српска војска, нису обухваћени најисточнији делови Баната, који су одмах предати Румунији. Приликом заузимања подручја Тамишке жупаније, односно темишварског Баната, у недостатку прецизнијих упутстава, српска војска се држала ригидно одредби Београдског примирја, не мешајући се у рад цивилних органа којима је управљао др Рот. Команданти Моравичке и Коњичке дивизије које су запоселе Банат, до те мере су се слепо држали Београдског примирја, да им је убрзо српска војна команда проследила појашњење по коме затечено стање треба толерисати само ако су представници локалних српских одбора са тиме сагласни. Уколико Срби желе да промене ситуацију, српска војска је обавезна да им помогне у таквим намерама. Ускоро је стигла и много јаснија наредба којом се инсистира на ослобађању српског становништва од наслеђених мађарских административних органа. Након уласка српске војске у Темишвар, дошло је до сусрета команданта Коњичке дивизије, генерала Ђорђа Ђорђевића са комесаром Ротом. Већ на првом састанку је Рот апеловао на генерала Ђорђевића да српска војска окупира простор око Петрошенија и заштити пругу до Темишвара. Овај предео је остао источно од демаркационе линије и предат Румунији, чиме је Темишвар као највећи привредни центар, одсечен од рудника угља у околини Петрошенија.
Ђорђевић је у својој депеши Врховној команди веома позитивно описао др Рота, као младог, способног политичара и „Јеврејина интернационалисту“. Како би додатно придобио генерала Ђорђевића, Рот је затражио од њега списак угледних Срба које би одмах поставио на значајније функције у Темишвару. Ђорђевић је почео да верује како би сарадња са Ротом имала кључни утицај у придобијању банатских Немаца и Јевреја за југословенску државу. Поред тога, Ђорђевић је преувеличао Ротов утицај на раднике, верујући да овај под контролом држи две стотине хиљада радника широм Баната. Постоји спекулација да је генерал Ђорђевић временом остварио неку врсту коруптивног односа са др Ротом, пошто је постао брана његовој смени коју је захтевала Народна управа из Новог Сада. Између Народне управе и генерала Ђорђевића дошло је до веома затегнутих односа, па је Ђорђевић одбио да прихвати одлуку Народне управе да на место жупана Тамишке жупаније постави Мартина Филипона, Србина католичке вере.
Београд је једно време спроводио вишеструку игру у Банату, покушавајући да подиђе Мађарима, Немцима и Јеврејима. Рачунајући на то да ће они у случају спора са Румунима око разграничења, када схвате да је Мађарска испала из игре, масовно на плебисциту подржати југословенску опцију. Ђорђевић је у Народној управи добио жестоког непријатеља, а њени представници Јован Лалошевић и Игњат Павлас су се упутили у Београд како би се жалили на несарадњу са Ђорђевићем. Како је широм Баната остављен велики део државних чиновника нижег ранга из претходног периода, они су и даље упутства и дописе које је слала влада Мађарске стављали у правни поступак. Такође, по упутствима мађарске владе дошло је и до великих штрајкова у Банату. Ова чињеница је Београду отворила очи, па је дата пуна подршка органима Народне управе у ликвидацији претходног стања. Упркос промени званичног курса, политички неискусни генерал Ђорђевић је и даље штитио др Рота, помажући му у идеји да се одрже избори за ново Банатско веће које би наводно донело одлуку о сецесији Баната од Мађарске и прикључењу Краљевини СХС. По Ротовој математици, у овај орган би требало да уђе четрдесет Срба, које би именовала Народна управа, као и пропорционално броју становника, посланици мађарске, немачке и јеврејске националности. Прихватање оваквог већа је спадало у домен озбиљне политичке авантуре, посматрано из југословенског угла. Наиме, Велика народна скупштина у Новом Саду је још 25. новембра 1918. донела одлуку о прикључењу Баната, Бачке и Барање Србији ради брже југословенске интеграције, а 1. децембра исте године проглашена је Краљевина СХС. Упркос све јаснијим захтевима да се Рот елиминише из власти, Ђорђевић је остајао нем на њих. Прву конкретну акцију преузео је Ђорђевићев надређени, војвода Бојовић, који је суштински захтевао Ђорђевићеву смену, сматрајући да је његовом наивношћу командовао Рот. Не желећи да буде смањен, Ђорђевић је затражио од врховне команде пензионисање, што није прихваћено. Смењен је и прекомандован у Београд, на положај при Врховној команди.
Паралелно са тим је 15. децембра у Темишвару распоређено 15.000 француских војника. Ова промена је ободрила Рота, па је поново окупио гарду, овај пут уз подршку Швапско-немачког већа. Међутим, на Ђорђевићево место у Коњичкој дивизији постављен је пуковник Никола Цоловић, који је већ 20. фебруара 1919. извршио смену свих дотадашњих мађарских органа у Темишвару. Југословенске власти су напокон инсталирале Мартина Филипона за градоначелника и жупана. Др Ото Рот је покушао томе да се супротстави и да изазове радничке штрајкове, али је од југословенских власти побегао у Арад. Ситуација се додатно компликује у марту 1919. године успостављањем Мађарске совјетске републике под вођством Беле Куна, која ће убрзо ући у ратни сукоб са Румунијом. Непозната је Ротова улога у овим догађајима, али је познато да је у то време покушао да добије француску подршку за независну Банатску репулику. Добио је покровитељство француског генерала Жан Баптисте Фарета и након тога одлази у Београд код француског амбасадора Фонтења, покушавајући и од њега да издејствује независност Баната. Међутим, Фонтењ је био изразити румунофил и Ротове тврдње да и Румуни желе независни Банат, сматрао је гротескним и смешним.
Даљим одвијањем румунско-мађарског рата долази до румунског заузимања великог дела Баната. По повратку у Темишвар, др Отоа Рота хапси румунска полиција, а румунски министар унутрашњих послова га етикетира као вођу мађарске ириденте. Председник румунске владе га етикетира као комунисту, али ће га ускоро амнестирати. Од тада се верује да је између Рота и румунског министра унутрашњих послова дошло до одређене врсте пријатељства и политичке сарадње: наводно, Ото Рот се одрекао било каквог практичног политичког деловања које би било у супротности са државним интересима Румуније. И заиста, након изласка из затвора се Рот посветио писању чланака о демократији и социјализму, а у главној улици у Темишвару убрзо је отворио ексклузивну адвокатску канцеларију. Након тога, оженио се прослављеном фотографкињом Розалијом Сингер, такође Јеврејком, али ће њихова деца похађати католички образовни систем. Међутим, почетком тридесетих година долази до поновне политичке активације др Отоа Рота. Као припадник грађанске левице и антибољшевик, почиње да критикује централизам румунске државе и залаже се, пре свега, за економску аутономију Баната у оквиру ње. Такође, његов друг из школских дана, Николае Бринзеу, са позиције десних аутономаша такође тражи да се престане са економском експлоатацијом Баната. У својим политичким активностима, Рот је подржао и свог другог школског друга – Петруа Грозу, који се тада борио за аграрну реформу.
У праскозорје Другог светског рата ће се Ото Рот због здравствених проблема наћи у Будимпешти, где је дошао у додир са мађарским ревизионизмом. У томе је Рот видео велику опасност због могућих међунационалних сукоба на територији Баната. Због тога се трудио да постане некакав посредник и веза између одређених мађарских и румунских политичких кругова. Такође, пред сам рат је безуспешно покушао да се са породицом одсели на Мадагаскар у страху од антисемитизма. Међутим, сам Други светски рат је преживео захваљујући томе што га дуго нико није сматрао за Јевреја, већ за Мађара. Када је у српском делу Баната остварена немачка управа која је имала доста сличности са Банатском републиком, Рот је то са једне стране гледао са симпатијама, али се са друге противио да и румунски део уђе у њен састав, из разлога што је немачка управа Банатом имала изразити нацистички карактер. Сменом власти у Румунији, Рот је имао важну улогу у комуникацији између Грозе и десних грађанских партија које су се противиле фашизму. Везе са Грозом, који је постао први комунистички премијер Румуније, допринеле су томе да Рот не мора да брине за своју безбедност у новом политичком уређењу. До своје смрти 22. априла 1956. године, др Ото Рот је био присутан кроз своју публицистику, али без значајне улоге у политичком животу Румуније.
Остави коментар