ПАД КАПИТОЛА

Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић

Претходних годину дана сведоци смо великих превирања на светском нивоу. У здравственој кризи која је захватила цео свет, самим тим и Сједињене Aмеричке Државе, јавили су се проблеми који су потискивани у овој држави сигурно неколико деценија.

Више од три века историје, а око два и по века као независна држава, САД су биле колевка демократије и узор за читав свет. Европу су од 17. до краја 19. века потресали верски ратови, демографска пренасељеност, социјални бунт и рушење монархија, као и стварање националних држава. У овим временима милиони становника од Урала до Лисабона селили су преко Атлантског океана с надом у боље сутра.

Сједињене Америчке Државе представљале су „Нови свет“, „Град на брду“, неистражен и слабо насељен простор где се указала прилика да Европљани, а касније и становници других континената, изграде нове друштвене токове и норме. Повеља о правим човека и грађанина и Декларација независности, донесене на Другом континенталном конгресу у Филаделфији 1776. године, представљале су стварање нове државе која зависи сама од себе. Представљале су борбу становника у Северној Америци, између Великих језера и Мексичког залива, насељених на западу до Апалачких планина, да раскрсте са старом матицом, старим феудалним друштвеним нормама.

Управо ове декларације, пуритански дух и жеља за истраживањем и освајањем нових простора формирале су америчку нацију. Савремени становници САД свој осећај поноса, надмоћности и појма од Бога изабраног народа највише дугују појединцима који су образовали колективни дух ове нације у време њене изградње. Томас Џеферсон, Бенџамин Френклин, Џон Адамс, Џорџ Вашингтон, Џејмс Монро и многи други „очеви оснивачи“ поставили су темеље друштвеног, политичког и моралног компаса који су становници САД следили из деценије у деценију.

Идеали америчке борбе за независност уткане су у све поре америчког друштва. Пуритански дух и откривање новог континента донео је овој нацији чврстину, пркос, али и осећај моћи и непобедивости када су у питању њени идеали и начин живота. Борбе против Шпаније, Француске, Британског царства и Мексика и победа у тим борбама донели су компактност територије и осећај заједништва. А назив Американац и дан-данас последица је доношење Устава као највећег законског акта. Устав је био идеал демократије, слободе. Одолео је духу времена и увек осликавао менталитет просечног становника САД, његове снове и страхове.

Доктрина донета у време кампање председничког кандидата Џејмса Монроа, примењивана у време администрације председника Полка, бранила је америчко друштво од политичких утицаја споља. Кроз изолационизам и немешање у унутрашња питања европских држава, градили су своје друштво, политику, свој „Капитол“. Администрација Теодора Рузвелта прва је која је показивала јасне знаке напуштања овог начина размишљања.

Труманова доктрина у годинама после Другог светског рата учинила је да ширење утицаја САД у свету има за циљ сузбијања идеолошког (и војног) непријатеља, Совјетског Савеза и ширења комунизма у свету. Кроз јачање утицаја у земљама Трећег света, државама Западне Европе (код стварање НАТО пакта), трку у наоружању и освајању свемира, САД су се наметнуле као пример идеала демократије, у њиховој реторици као лидери „слободног света“.

Трзавице које су уследиле за време Хладног рата, огледане у Кубанској кризи, нуклеарној моћи СССР-а, претњи од стране комунистичког дела Кореје, показивале су у америчком друштву страх од претње споља. И жеља и могућност да се она по сваку цену неутралише.

Шездесете године прошлог века биле су нека врста прекретнице у историји најмоћније државе на свету. Хладноратовска политика и појава достојног противника огледаног у Совјетском савезу, као и страх од комунистичке идеологије, почели су да мењају уобичајене и усађене друштвене норме. Амерички експанзионизам косио се са ранијом праксом америчке спољне политике гледања према себи и изградњи сопственог друштва. Амерички изолационизам вукао је корен од првог мандата Џорџа Вашингтона и „Монроове доктрине“.

Убиство председника Џона Ф. Кенедија у Даласу у новембру 1963. године први пут је указало на постојање „отуђеног дела“ америчког државног апарата и система, који неретко нема исти став по спољашњим и унутрашњим питањима као највиши званичници америчке администрације.

Расни немири, хипи покрет и ширење левичарских либералних идеја крајем 60-их година прошлог века из корена су уздрмали америчко друштво. Победа у Хладном рату утицала је на то да у последњој деценији XX века на светлост дана изађе тзв. „елита“ оличена у групи финансијских и милитаристичких моћника који су и те како користили време када су САД доминирале у униполарном свету.

Јачање америчког друштва, културе и јавног мњења с усавршавањем технологије поклапао се са ширењем утицаја „Капитола“ на државе које су некада биле део Источног блока. Велики број Американаца и становника држава Западне Европе похитао је да се увери у начин живота који је скоро пет деценије опстајао иза „гвоздене завесе“. Заједно са туристима, ширио се и утицај САД и „западних вредности“. Уз добровољно прихватање ових вредности ишао је паралелни процес, коришћење утицаја са аспекта моћи.

Наметање свог начина мишљења, рушење владајућих режима у државама широм света, отимање природних богатстава кроз разне мултинационалне компаније нису никада биле својствене духу и традицији америчког народа и њиховог идентитета. Уколико погледамо догађаје у претходне три деценије, јасно се види колико се то разликује од Вилсонових идеја и његових Четрнаест тачака у којим је желео да трансформише Европу и свет у модерна друштва. Његови постулати били су право народа на самоопредељење, либерално тржиште и колективна безбедност. Данашња олигархија у САД је светлосним годинама удаљена од оних принципа о којима је промишљао Теодор Рузвелт, а покушао да спроведе Вудро Вилсон.

Оно што је главни утисак после догађаја на политичкој сцени у САД током новембра месеца прошле и јануара ове године иде у прилог да урушавање друштва, које је владајућа клика спроводила на интернационалном нивоу, се пренело на само америчко друштво. Политизација горуће теме расних немира која се никада није до краја угасила у САД још од њеног оснивања, разарање породичних традиционалних вредности (поготово у демократским савезнима државама попут Орегона, Њујорка и Калифорније) проузроковали су одговор обичног „поносног Американца“ већ деценијама забринутог за курс којим иде „колевка демократије“.

Новембарски председнички избори, где се најјасније видело начин на који је прекројена воља америчког народа, показали су колико је „елита“ ненародна, отуђена од народа и спремна на све. Најјачи медији у САД јасно су се сврстали на страну моћне и финансијски баснословно богате „елите“, против свог народа, одбијајући јавно да покажу „да је цар го“. Догађаји од 6. јануара ове године и протести испред једног од америчких стубова моћи, америчког Конгреса, показали су вапај и очај трационалног америчког народа према политичкој сцени која је скренула у екстремну левицу. Током читаве прошле године, у јеку најстрашније епидемије која је погодила савремени свет, били смо сведоци деловања разних антифа покрета у САД који су доносили хаос, разарање, расну мржњу. По први пут цео свет је гледао у експлозију великих социјалних раслојавања у држави од Тихог до Атлантског океана. Држава која почива на кохезији различитости примила је озбиљне ударце од стране отуђених центара моћи.

Америчко друштво окренуто себи, већински успавано за светска дешавања, поготово за она у којима је изражено ширење америчког утицаја, озбиљно је уздрмано истим методама које су сада примењене на њима самима. По први пут у значајној мери излази на видело неповерење већине америчког народа у нову администрацију која их представља.

У години у којој очекујемо излазак из здравствене кризе и суочени са оном економском која ће несумњиво уследити, наредни избори за Конгрес (избори за трећину сенатора) показаће какав је одговор америчког друштва на ширење утицаја „дубоке државе“. Упад демонстраната у амерички Конгрес само је симболични чин избијања на видело пукотина које већ дуго времена разарају америчко друштво.

Поменута социјална раслојавања ће бити све већа, заједно с растућим незадовољством већег дела гласача. Глобалистички медији наметаће свој начин мишљења и животне норме сопственом становништву, на исти начин како се то радило у земљама Трећег света у последњих неколико деценија. Ово ће имати за циљ да се у америчком друштву, противно вољи већине, наметне „прихватљив“ начин говора и размишљања, поткрепљен законским оквирима. Док читамо овај текст, америчко друштво се буни против покушаја удара на свест и идеале који су вековима грађени. Национална и традиционална Америка која је изградила државу, учестовала у обарању немачког нацизма и јапанског империјализма, као и ширењу комунизма, добила је озбиљног противника, овога пута у оквиру својих граница. Слобода говора и начин мишљења биће на озбиљном испиту у годинама које долазе. Леве либералне идеје које промовишу космополитског (глобалистичког) човека, који је иза себе оставио своје порекло, претке и наслеђа под изговором „гледања у будућност“, биће озбиљан изазов за просечног Американца, поготово у традиционало „црвеним“ савезним државама америчког Југа и Средњег Запада.

По први пут цео свет је гледао у велика превирања у америчком дворишту и победу отуђене ненационалне финансијске „елите“ над вољом сопствених грађана, поносних Американаца. И док систем владајућих структура и судства прави озбиљан заокрет у идеолошку левицу, тако је за очекивати да шире народне масе постану свесне постојања истих тих структура и направе заокрет у идеолошку десницу. У прилог све већем јазу између ове две супростављене стране, неједнаке по моћи и утицају, сигурно ће ићи и економски и војни изазови на светској сцени који ће се десити за време и после епидемије коронавируса.

На светском нивоу у наредних неколико година америчка „дубока држава“ ће се суочавати са бројним изазовима. На спољном плану, често по сваку цену, радиће да врати свој утицај у регионе где је настало затишје за време Трампове администрације. За очекивати је покушај повећања утицаја у нестабилним регионима света и јаче војно присуство, као и могући директни утицај на конфликте у Украјини, Сирији, Нагорно Карабаху. За очекивати је и покушај актуелизације проблема Тајвана и сузбијања кинеске моћи у региону Пацифика.

Када се говори о Балкану, нова америчка администрација ће вршити све јаче притиске на званичнике Србије око решавања „косовског проблема“ кроз метод обостраног признања. Сигурно је да се очекује и активан рад на спречавању приближавања Црне Горе и Србије после промене власти крајем прошле године, као и, уколико се не буде могло спречити смањивање утицаја ДПС, налажење нових политичких снага које ће бити „по вољи“ политичког Запада.

На унутрашњем плану покушаће преобликовање америчког друштва према својим (не)моралним начелима. Што снага „дубоке државе“ буде јача, то ће дух америчког народа бити слабији. У годинама које долазе, америчко друштво биће на тесту да води нови рат за независност против отуђене „елите“, а за америчке вредности којима су имали сво право да се поносе током историје.