ПАЈА ЈОВАНОВИЋ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Паја Јовановић је био српски сликар, један од најзначајнијих представника академског реализма у Србији. Поред њега, ту је и Урош Предић, али Паја Јовановић је успео да изгради сопствени „идеалистички реализам“. Био је то уметник на чијим платнима су људи оживљавали. Његов опус чини невероватан број дела, око 4.000. Од тог броја, тек четвртина је у Србији. На сликарским платнима Паје Јовановића забележени су најзначајнији догађаји српске историје, живот и обичаји балканских народа. Захваљујући делима са темама из народног живота  и онима са историјском тематиком, Паја Јовановић је снажно утицао на ликовно образовање, културу и на родољубље српског народа. Уврштен је у 100 најзнаменитијих Срба. Његове слике „Борба петлова“ и „Кићење невесте“ налазе се и на шеми чувених Вилерових гоблена.

Најскупља продата слика Паје Јовановића „Два башибозука пред капијом“, насликана 1887/8. године,  продата је 2018. на аукцији у лондонској акцијској кући „Сотби“, за 465.000 фунти, тј. за пола милиона евра. То је три пута већа сума од предвиђене. Тако је Јовановић постао најскупљи српски сликар. Пре тога, највећу цену држала је његова слика „Укротитељ змија“ из 1887. године, која је продата за 168.580 евра, на аукцији код Кристија. Јовановићева слика „Просидба“ понуђена је у октобру 2019. на аукцији у Бечу, у аукцијској кући „Доротеум“, по почетној цени од 45.000 евра, а продата је за 140.000 евра.

Паја Јовановић је рођен 16. јуна 1859. године у Вршцу, као најстарији син фотографа и трговца Стевана Јовановића. Његова мајка Ернестина Деот, француског порекла, умрла је веома рано, па се отац поново оженио. Паја је имао једну сестру и петоро браће. Његова браћа су била фотограф Милан Јовановић и сликар Светислав Јовановић. Још у најранијој доби Паја је показао склоност за цртање и сликање, а учио је сликати копирајући црквене слике. Сатима је седео у цркви, посматрао иконе, а затим их цртао. Као четрнаестогодишњак насликао је прву поруџбину за цркву и то му је омогућило да студира сликарство у Бечу. У питању су били цртежи светитеља, тачније копије икона из вршачке цркве, по којима су у Бечу изведени рељефи на новом звону. Пајин отац се прво противио његовој жељи да постане сликар, сматрајући да од тог посла неће моћи да живи. Међутим, увидевши какав таленат има његов син, решио је да му помогне да оствари своје жеље.

Како би уопште могао да упише сликарску академију у Бечу, Паја је прво морао да заврши гимназију и да похађа школу цртања код професора Махолца. Годину дана је провео даноноћно радећи, учећи, усавршавајући сваки покрет. Несигурношћу долази до савршенства. Октобра 1877. године постаје студент на бечкој Академији и то код професора Кристијана Грипенкерла. Редовне студије завршио је 1880. године, али је наставио да похађа специјални курс за историјско сликарство код истог професора. Подстицан сопственом радозналошћу, али и сугестијом професора, сваки распуст је користио да путује по Балкану, нарочито по Црној Гори, Албанији, Босни и Херцеговини, јужној и источној Србији. Атмосферу свакодневног живота и све оно што чини обичаје једног народа, до најситнијих детаља, Паја Јовановић је детаљно бележио и приказивао на својим скицама и студијама. По повратку би сликао многобројне жанр слике: „Мачевање“, „Гуслар“, „Кићење невесте“, „У заседи“, „Арбанас“, „Арнаут са чибуком“, „Издајица“, „Умир крви“…

Истовремено се усавршава у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера, познатог по сликама са оријенталним мотивима. Паја је постао његов најбољи ученик. Желео да крене стопама свог професора, али га је он саветовао да се, уместо Оријента, окрене Балкану. У Милеровој класи, на крају прве школске године, изложио је на завршној годишњој изложби дело „Рањени Црногорац“. За овај рад добио је прву награду и царску стипендију за наставак школовања. Као двадесетчетворогодишњак, Паја је имао две опције, да се врати у родни крај, као што је урадио Урош Предић, где би га чекала каријера регионалног сликара, која се сводила на религиозно сликарство, а где је грађанска класа наручивала портрете и иконе. Друга опција је била останак у европској престоници и борба за каријеру академског уметника, за шта се и одлучио.

Професор Милер га је препоручио Томасу Валису, власнику лондонске галерије „Френч“, која је деловала на уметничкој сцени до 1917. године. Паја је припремио изложбу у „Френч“ галерији, где је добио позитивне критике и обезбедио себи десетогодишњи уговор са Велсовом галеријом. Цену слика је одређивао сам уметник, уз услов да не прелазе 50.000 марака. Није смео да излаже у другим галеријама, осим „Френч“ галерије. Тиме се отворило ново поглавље у његовом животу. Предузимљиви галериста је младом сликару одмах отворио банковни рачун, обезбедио му простран атеље са баштом и послугом и створио све услове за несметан рад. Тако се Паја Јовановић настанио у Лондону, крајем 1883. године. Језичку баријеру је морао у ходу да савлада. Требао је да слика теме из живота Црногораца, Херцеговаца, Албанаца и становника читавог Оријента. Наставља путовања по Балкану, земљама северне Африке, Египту, Мароку, Грчкој, Турској, Италији, Шпанији. На овим путовањима трудио се да осети атмосферу локалног становништва и да што прецизније пренесе њихову културу, ношњу, накит, пределе… Све је то била инспирација за његова дела. Слике су се веома добро продавале и финансијска средства која је добијао, омогућавала су му да често одлази на дуга, далека и скупа путовања. Са својим пријатељем, руским сликаром Рубом, боравио је шест месеци на Кавказу. Започиње интернационалну каријеру, путујући по европским уметничким метрополама. Иначе, сарадња Јовановића и Валиса трајала је до 1889. Из Лондона прелази да живи и ради у Минхен, потом у Париз, и на крају се враћа у Беч. Године 1898. у Бечу је изложио своју слику „Борба петлова“ и добио златну медаљу.

Савременици су га описивали као онижег човека, пријатне спољашњости и изузетне радне етике, елегантног, углађеног и комуникативног, изразитог оптимисту и хедонисту. Очигледно је био и врло флексибилан. Постао је цењени академски сликар аристократских кругова. Постао је дописни члан Српског ученог друштва 1884, а редован члан Српске краљевске академије 1888. године. Свечано проглашење обављено је тек 1893, када је одржана и прва његова изложба у Београду, у просторијама Велике школе.

Урадио је велики број портрета, а за разне аустроугарске установе израдио је чак девет портрета цара Фрање Јосифа. Сликање жена за њега је значило сликање лепоте. Он једноставно није желео да их види старе и ружне, без обзира што је због тога често био изложен критикама. Паја је остао доследан себи и својој животној мудрости, која се огледа у његовим речима: Вештина је наћи лепоту. Женски ликови којима је посветио највише пажње су: госпођа Мирак, госпођа Штраус, госпођа Шинк, госпођа Хадсон, баронеса Ерлангер, играчица Бергел, госпођа Кауфман, госпођа Доблин, Софија Дунђерски, Теодора Дунђерски и више портрета његове супруге Муни. Својим сликама није давао име. То је препуштао другима. Говорио је : Тешко оној слици, којој сликар мора да напише наслов. Та слика не ваља. Оно је добра слика с које гледалац без икакавог наслова  чита шта она прича. Док је боравио у Америци 1902. године, насликао је „Портрет Михајла Пупина“ и његове ћерке „Портрет госпођице Пупин“. Док је био на одмору у црногорском двору 1903. године, насликао је „Портрет принцезе Милице“, „Портрет престолонаследника Данила“ и „Портрет краља Николе“.

Паја Јовановић од 1895. године улази у, по многим историчарима, најзначајнију фазу свог стваралаштва, а то је израда историјских композиција. Те године добио је две поруџбине. Прву од патријарха Георгија Бранковића, да наслика монументалну историjску композицију, која би представила  сеобу Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Друга поруџбина била је од вршачког Муниципија, за слику „Вршачки триптих“. Рад на слици „Сеоба Срба“, Јовановић доживљава као свој животни изазов. Слика је рађена за Миленијумску изложбу 1896, у Будимпешти. Са патријархом се састао у Сремским Карловцима и обезбеђен му је консултант за историјске изворе. Био је то историчар Иларион Руварац, са којим је путовао по фрушкогорским манастирима и сакупљао информације и грађу. После десет месеци рада на слици, Паја је напокон био задовољан својом делом. Међутим, патријарх Бранковић није делио исто мишљење. Замерао му је што је на слици приказан српски народ, како се у збегу повлачи пред Турцима, као „руља у бекству“. Наиме, њих двојица су имали различита тумачења онога што је довело до сеобе. Јовановић је стекао утисак да је то страх од турске одмазде, а патријарх да је то одговор на позив аустријског цара и жеља да се заштите хабзбуршке границе. Стога, патријарх наређује да се уместо жена, деце и стада оваца насликају српски војници, како у пуној ратној опреми, на позив аустријског цара Леополда I прелазе Саву и Дунав и долазе да буду „бедем Западу против нехришћанске силе са Истока“. Паја Јовановић се повиновао патријарховим захтевима и урадио измене, али није успео да заврши за заказану изложбу, па је та слика била приказана у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. Што се тиче изложбе, на крају је одлучено да се пошаље Пајино друго дело – „Вршачки триптих“.

Слика „Сеоба Срба“ има култни статус у српској култури. Израђена је у четири верзије, а до данас су успеле да преживе три. Једна је изложена у згради Патријаршије у Београду, друга се налази у Народном музеју Панчево, а трећа у Конаку кнегиње Љубице у Београду. Сам сликар је мању реплику првобитне композиције предао  трговцу из Загреба, Петру Николићу, с правом на умножавање. Тако се ова култна слика нашла у скоро свакој српској кући.

Након овог подухвата, Паја Јовановић се упушта у израду дела монументалних размера, која за тему има борбу Римљана и Германа у Теутобуршкој шуми, познату као „Furor Teutonicus“ (Тевтонски бес) или „Битка у Теутобуршкој шуми“. За њу је у Бечу 1899. године добио престижну Рајхлову награду и сребрну медаљу на изложби у Сент Луису (САД), 1904. године. На званичан позив Министарства просвете и црквених дела Краљевине Србије прихвата да учествује на Светској изложби у Паризу, 1900. год. За дело које је тамо изложио добио је златну медаљу. Било је то дело „Крунисање цара Душана“, које се сматра круном историјског сликарства у српској уметности тог времена. Поред набројаних, Паја Јовановић је насликао још велики број слика које се баве овом историјском тематиком: „Битка у Теутобуршкој шуми“, „Женидба херцога Ферија IV с Јелисаветом Хабзбуршком“, „Таковски устанак“ (по поруџбини краља Милана Обреновића), „Проглашење Душановог законика“. Последњу историјску композицију „Освећено Косово“ или „Осветници Косова“, насликао је на Кумановском фронту, у току Првог балканског рата. Паја Јовановић бавио се и црквеним сликарством, те је израдио иконостас Саборне цркве у Новом Саду, иконостас у Долову и призоре из живота Светог Саве за Саборну цркву у Сремским Карловцима.

Прве две године Великог рата провео је у Швајцарској, али је повремено ишао на имање Дунђерских у Челареву. Године 1917. средовечни сликар венчао се са својим дугогодишњим моделом, младом Бечлијком Хермином Муни Даубер. Њему је тада било 55, а њој 18 година. Она је постала његово надахнуће и инспирација коју је сликао у свакој прилици. Била му је потпуно одана и посвећена до краја живота. Њену лепоту је овековечио на неколико слика. Три такве слике нису нигде излагане. После Пајине смрти, Муни их је, заједно са још осам слика, поклонила Београду, 1972. године. Њен услов је био да постану доступне јавности тек када ни она више не буде жива. Умрла је убрзо, 1974. године.

Паја Јовановић је први пут дошао у Београд 1910. године, на позив краља Петра I. Утиске о свом првом сусрету са овим градом, описао је следећим речима: За мало досаде на граници – преглед царине и пасоша – богато си награђен када воз са грмљавином протутњи савски мост, а Београд у зраку јутарњег сунца, као златом обасут појави се пред тобом… Али, по свој природи Београд је јединствен између две силне реке, град је сазидан на стрмој стени, а на истој висини са градом лежи варош сама, као големи змај. Јест! са градом као главом и силним трупом на гребену. Осам година касније Паја се поново нашао у Београду, да би израдио портрете краља Александра и краљице Марије, декорисао капелу на Дедињу и осликао картон за мозаичну икону у маузолеју династије Карађорђевић на Опленцу. Током 1922. године борави у Букурешту, где ради портрете румунског краља Фердинанда и краљице Марије, а потом и великог броја представника тамошње елите.

Непосредно пред избијање Другог светског рата, сликар је са супругом поново дошао у Београд, бежећи пред надолазећим злом. Паја је тада имао 80, а Муни 48 година. Чувени београдски бизнисмен Ђорђе Рош, понудио је Јовановићима стан у његовој тек завршеној згради, у Бирчаниновој 28б. Како би им помогао, с обзиром да су из Беча изашли без новца, Рош је откупио композицију „Крунисање цара Душана“ и касније је поклонио Хиландару. Нажалост, она је изгорела у пожару 2004. године. У неимаштини, али поносно, прегурали су окупацију.

У дубокој старости, у 88. години живота, с групом од десет уметника из читаве ФНРЈ, Паја Јовановић је прихватио да портретише маршала Јосипа Броза Тита. У својим мемоарима записао је како се радовао одласку у дедињски двор, јер су тамо служили одличне ситне колаче, који су попут бечких. Ове године зимско доба сам лепо провео, радећи на Двору портрет Маршала. Баш ми је мило што су, настојањем Шотр, и мене Србина позвали на ту утакмицу, мада су начин тог конкурса и начин портретисања били апсурдни. Било ми је симпатично Маршалово стрпљење, којим се потчинио том досадном седењу. Сваки дан је с великим прегоревањем, пожртвовањем од 10 до 12 мирно седео. Мора да се доста чудио резултату те његове жртве, а нико му не може замерити ако је нашао да су све његове фотографије боље од такозваних уметничких дела. Лепа, баш дворска понуда, закуска, вина, ликери, ракија и кафа, чинили су да са задовољством одлазим на Дедиње, а за мене као чичу, била је то лепа разонода, записао је сликар.

Паја Јовановић је направио добру нагодбу са тадашњим комунистичким властима. Обавезао се да Народном музеју завешта велику колекцију својих дела, а Југославија ће за узврат наставити да му исплаћује државну пензију, ма где живео. Паја и Муни се враћају у Беч 1950. године да би повратили своју имовину. Паја Јовановић је умро у Бечу 30. новембра 1957. год, у 98. години живота. Према његовој жељи, урна са пепелом му је пренета у Београд и почива у Алеји заслужних, где је 1972. сахрањена и његова супруга Муни.

Данашњи Музеј Паје Јовановића отворен је 1970. године, као Легат сликара Паје Јовановића. У њему су изложене уметникове слике, скице, белешке, фотографије, документи, личне ствари, многобројна одликовања, медаље, дипломе…