Памћење после сведока

Аутор: Мухарем Баздуљ

Две вести су се појавиле у нашим медијима у новембру месецу, без превише коментара. 14. новембра у Загребу је умро чувени филмски продуцент Бранко Лустиг, преживели из Аушвица. Имао је осамдесет седам година. Лилијана Сегре, преживела из Аушвица, сенаторка Републике Италије, тих дана је примала по око две стотине претећих порука дневно, а све зарад свог учешћа у оснивању парламентарног Oдбора за борбу против мржње, расизма и антисемитизма.

Теодор Адорно је казао како је поезија после Аушвица немогућа. По већини тумачења, ту поезија служи као метафора за целокупну уметност. Поменути Бранко Лустиг био је продуцент вероватно најславнијег артефакта о холокаусту, уз могући изузетак „Дневника Ане Франк“.

Прича о Оскару Шиндлеру, прича о човеку који као да је у nomen est omen смислу наслутио уметност која ће га прославити, јест уствари прича о томе (кажимо то Кишовим ријечима) у коликој мери лични став и грађанска храброст у тешким временима могу да измене судбину коју кукавице сматрају неминовном и проглашавају је фатумом и историјском нужношћу. То је прича о доброти, о човечности, прича о човеку који је спасио 1200 живота. Прича о Шиндлеровој слави, о књизи и филму који га славе, јестe лепа прича, прича о захвалности. Наиме, један од људи које је Шиндлер спасио од пакла концентационих логора подаривши им склониште у релативној удобности творнице муниције, Леополд Пол Пејџ, рођен у Кракову као Леополд Феферберг, на Шиндлеровој листи био је заведен под редним бројем 173. По завршетку рата преселио је у Сједињене Америчке Државе, најпре у Њујорк, а затим у Лос Анђелес. Тамо је отворио продавницу кожних производа те је међу писцима стао ширити истиниту причу о Оскару Шиндлеру. Прошло је тридесет година док прича није пронашла свог писца. Био је то Аустралијанац Томас Кенели, који је инспирисан Пејџовим сећањима, фотографијама те транскриптом Шиндлеровог говора својим јеврејским радницима на крају рата одлучио написати Шиндлерову листу. Књига је објављена 1982. године и посвећена је Пејџовој ревности и упорности. Једанаест година касније Спилберг је по овој књизи снимио истоимени филм. Филм је овенчан вишеструким Оскарима, бесмртном глобалном славом. Најбољи је то филм озбиљног Спилберга, формално достојан велике теме коју обрађује. Фасцинантна црно-бела фотографија уз изванредне глумачке наступе чини овај филм истински изврсним остварењем. Спилберг је након Пејџеове смрти изјавио: ,,Да није Леополда Пејџа, Оскар Шиндлер био би познат међу преживелима које је спасио те међу студентима историје и историчарима”.

Ипак, да није било Лустига, број људи који су чули за Шиндлера, успркос великом успеху Кенелијевог романа био би много много мањи. То је једноставно разлика између књиге и филма. Филм базиран на истинитим догађајима гледаоца много лакше уверава у аутентичност, осим ако документарна аутентичност књиге није толико снажно потврђена и неизбежна као у случају ,,Дневника Ане Франк”.

Странице на којима ова девојчица описује тегобно одрастање у мрачном амстемдарском поткровљу болне су и незаборавне. Ипак, Ани се не може одрећи ни нека врста ауторске самосвести. Наиме, она је у марту 1944. путем радија покрета отпора чула позив становништву да за историју сачувају своје дневнике. То ју је понукало да почне преписивати и уређивати свој дневник. Последњи датум у дневнику јест први аугуст 1944. године. Тога дана Ана је записала: ,,Кад тако пазе на мене, постанем најпре несташна, затим жалосна и напокон потпуно обрнем срце, окренем лоше према вани, добро према унутра, и стално трагам за начином да постанем онаква каквом бих хтела бити и каквом би могла бити када … да, када на свету не би било других људи.” Три дана касније Ана је са породицом притворена. Није имала ни шеснаест година када је умрла од тифуса у концентрационом логору Берген-Белсен. Било је март 1945. У истом логору је неко време био заточен и Бранко Лустиг.

И песме Пола Целана супростављају се славном Адорновом диктуму. Њега као човека достигли су у једном тренутку Колриџови стихови: ,,Отада, у ненадан сат/ Агонија се враћа:/ О грозотама док ти причам/ Срце ми гори ко ломача”. Убио се скочивши у реку Сену у априлу 1970. године. Аутор изврсних књига о холокаусту Примо Леви у једном од својих дела цитира поменуте Колриџове стихове. И он је сам себи одузео живот: једанаестог априла 1987. године.

Неке од преживелих су годинама касније достигле муке којима су сведочили. Ипак, како време буде пролазило, са овог света ће нужно да нестану сви који су лично преживели холокауст. Сећање ће тада морати потпуно друкчије да се чува.

Из перспективе Србије, управо су за град Нови Сад везана двојица писаца у чијим се делима чува успомена на холокауст. То су, наравно, Данило Киш (за кога је холокауст такође био и интимна, породична трагедија). Реч је понајпре о роману ,,Псалам 44” те трилогији ,,Породични циркус”, нарочито њеном последњем делу, роману ,,Пешчаник”. Треба истаћи и Александра Тишму, посебно романе ,,Употреба човека” и ,,Капо”.

Претње које је протеклих дана примила Лилијана Сегре су претњи живој особи која сопственим искуством потврђује важност борбе против мржње, расизма и антисемитизма. Таквих је особа, у контексту холокауста, злочина који се сматра злочином без преседана у двадесетом веку, сваким даном све мање и мање, док их једног дана, који не може бити превише далеко, потпуно не нестане. Колико год да се у уметничким делима и документима чувало сећање на оно што се десило, човечанству ће ипак требати и потпуно нова стратегија памћења у новој ери, ери без (живих) сведока.