Аутор: др Милош Савин, историчар
Две године након Аустругарске нагодбе, професор Јован Павловић покреће лист Панчевац чији се први број појављује 13. априла 1869. године. Овај лист је истовремено критиковао власт у Двојној монархији, али и у Кнежевини Србији, подржавајући притом либерално-националне идеје Уједињене омладине српске и Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића. Због свог доследног опозиционог писања, Јован Павловић је доживео бројне прогоне, заједно са својим листом који је угашен током 1876. године. Павловић се након тога сели из Панчева и неколико година борави у Земуну и Београду, након чега је прешао на Цетиње, где је умро 7. априла 1892. године од канцера. Међутим, лист који је он водио у Панчеву, поново је покренут током завршне фазе Првог светског рата, захваљујући власнику, издавачу и уреднику Ђури Т. Суботићу. Иако није био званично гласило Народног већа, Панчевац је информисао о деловању нове власти. Међутим, Суботићев Панчевац се није дуго одржао, па је под истим именом настао лист панчевачких демократа које је предводио др Душан Бошковић. Први број Бошковићевог Панчевца појавио се 21. новембра 1918. године.
У Панчеву је у првим годинама после Првог светског рата било мноштво социјалистичких и социјалдемократских листова, на српском и мађарском језику. Међутим, сви су били забрањени у складу са непомирљивом антикомунистичком политиком нове државе. Услед тога настаје празнина у градском јавном мњењу коју ће до 1921. попунити Бошковићев лист, извештавајући о локалним вестима. На тај начин, Панчевац је своју публику требало да привуче и идеологији Демократске странке, настале крајем 1919. у Сарајеву. Начин на који је Панчевац излазио говори о посвећености његовог руководства у придобијању читалаца. Пошто су сељаци имали времена и навику да недељом читају новине, сваки број је са датумом недеље био спреман већ у петак, да би до недеље стизао до сваког села у широј околини Панчева. Панчевац је писао о градским проблемима, критиковао рад пореског одбора, оштро је оцењивао привредне делатности, извештавао је о концертима, изложбама и забавама. Посебан део броја био је намењен сељацима, који је углавном садржао савете попут оних везаних за пољопривреду. Међутим, у центру пажње сваког броја била су актуелна партијска питања и политичка збивања.
Захваљујући активностима Душана Дуде Поповића и његових сарадника, Панчево је било једно од најјачих центара Демократске странке у Војводини, одакле су покретане многе иницијативе, а у томе је свакако своју улоу имао и Панчевац. О снази панчевачких демократа говори и чињеница да је у том граду 2. октобра 1921. одржана конференција војвођанских демократа, на којој је закључено да треба окончати рад покрајинске демократске организације, након чега је укинут Главни одбор за Војводину. Међутим, однос према Хрватској сељачкој републиканској странци доводи до поларизације на две струје унутар Демократске странке. Наиме, председник странке, Љубомир Давидовић, био је спреман за разговоре и компромис са Хрватима, док је Светозар Прибићевић предводио непомирљиво, унитарно крило. Због тога је у Панчеву 30. децембра 1922. одржан нови састанак војвођанских демократа, са којег су поруке поштовања и оданости послате предвнодницима оба крила. Међутим, Панчевац је већ тада одлучно стао на страну Прибићевића. Бошковићева десна рука, Миховил Томандл, у Панчевцу је за Давидовића написао да нема подршку да одступи од програма како би направио компромис са Хрватима и увео их у Скупштину. На страницама Панчевца могло се прочитати да се Демократска странка не боји подела, али да ће остати верна свом програму.
Међутим, ставови Бошковићевог листа били су контрадикторни. Иако се залагао за строги централизам на нивоу читаве југословенске државе, Панчевац је писао да „србијански хегемонизам“ угрожава интересе Војводине. Првобитни аутономистички захтеви подразумевали су да се Војводини обезбеди једнакост и да у односима са Србијом постоје међусобно поверење и искреност. У том циљу Бошковић је покренуо иницијативу за формирање секретаријата и Акционог одбора Демократске странке за Војводину. Он је 9. децембра 1923. у Панчеву окупио демократске прваке из Војводине, одакле су тражили сазивање конгреса странке и стварање војвођанске партијске организације. Међутим, поларизација око односа са хрватском политичком елитом довела је до раскола у странци. Прибићевић се 25. марта 1924. издвојио и подржало га је 14 демократских посланика, међу којима и Душан Бошковић. Они су формирали Самостални демократски клуб, који је прерастао у Самосталну демократску странку. Панчевачки одбор Демократске странке је подржао Бошковића, а самим тим и коалицију између Николе Пашића и Светозара Прибићевића. Панчевац је као аргумент истицао програмску правоверност самосталаца, односно да издвајањем није дошло до напуштања кључних тачака демократског програма. Прибићевић је у Панчевцу писао да је морало доћи до раскола, сматрајући да је немогућа сарадња са странкама које траже федерализацију државе. На тај начин је Панчевац постао лист Самосталне демократске странке.
Међутим, коалиција самосталаца и радикала није била на чврстим ногама, а ни дугог века. Панчевац је оштро писао о појединим радикалима, називајући их демагозима и корупционашима. Поред тога, тражио је да Народна радикална странка спроведе чистку у странци, како би у први план избили прави људи, као што су то били самосталци у случају Демократске странке. Иако су ово поставили као услов даље сарадње, самосталци су се заправо спремали за сукоб са својим коалиционим партнерима.
Са друге стране, избио је сукоб међу самим самосталцима у Панчеву. Главни и одговорни уредник Панчевца, Миховил Томандл, током раскола у странци се налазио на лечењу у Дубровнику. У каквој ситуацији се налазио панчевачки одбор Демократске странке обавестио га је писмом брат Едо Томандл, а оно је гласило да Бошковић није имао једногласну подршку приликом опредељења за Прибићевића. И поред аргумената да се Давидовић удружио са антидржавним чиниоцима, многи су били против цепања странке. Против цепања је био и сам Едо Томандл, који је подржавао Давидовића и мрзео радикале. Чини се да је братовљево опредељење било кључно и за опредељење Миховила Томандла, који се по повратку из Дубровника политички разишао са Душаном Бошковићем. Ово је уреднику Панчевца веома тешко пало с обзиром на дотадашњу дугогодишњу сарадњу. Поред тога што му је био пријатељ и политички сарадник, Бошковић је Томандла материјално помагао за време довршавања правних студија и здравственог опорављања. Из истих разлога је овај разлаз и Бошковићу подједнако тешко пао.
Када се разишао са Бошковићем, Томандл је окупио присталице Љубе Давидовића који су му финансијски помогли око покретања Народне слоге у Панчеву. Овај демократски лист је покренуо др Славко Шећеров у Великом Бечкереку, у време када био једини демократски првак из Војводине који је остао уз Давидовића. Када је 8. јуна 1924. изашао први број панчевачке Народне слоге под уредништвом Миховила Томандла, Душан Бошковић се дуго уздржавао од сукоба са дојучерашњим пријатељем и саборцем. Међутим, како је Народна слога стално нападала радикале и самосталце, а пре свега Бошковића, окршај је био неизбежан. Панчевац је почео да одговара истом мером, а међусобни напади ова два листа били су често испод сваког нивоа, што доказује колико је танка граница између политичких и личних сукоба.
Након разлаза са Томандлом, Бошковић је функцију одговорног уредника Панчевца поверио Младену Прешићу, док је он сам био власник и главни уредник. Током 1925. уредник је кратко био Дејан Матејић, да би почетком фебруара 1926. на његово место дошао Стеван Пурковић. Он је по много чему подсећао на Томандла. Био је адвокатски приправник када је постао уредник, а у наредних годину дана је успео да докторира и положи адвокатски испит, након чега се запослио у Бошковићевој адвокатској канцеларији. Поред пословне сарадње, Пурковић је писао уводнике и заступао Бошковића на страначким зборовима, па је то, што је постао кандидат за одборника и секретар Окружног одбора СДС, било логичан епилог.
Увидевши праве намере Карађорђевићевог режима и београдских буржоаских кругова, Прибићевић, који је по природи био прек и импулсиван, направио је потпуни политички обрт. Његов политички пут ишао из крајности у крајност: од унитаристе до федералисте; од непомирљивости до отворене сарадње са ХСС-ом; од унитаристичког до пречанског фронта. Душан Бошковић се није много разликовао од шефа странке, а од почетка стварања нове државе је био незадовољан третманом Војводине, па је тако и Панчевац нападао оно што ће касније ватрено бранити. Он је септембра 1924. отворено критиковао председника Војвођанске народне странке, Блашка Рајића, који је износио аутономистичке ставове. Бошковићу је на првом месту стрепео од могућности ближе сарадње Рајића са ХСС. Међутим, Бошковић је већ следеће године у Народној скупштини захтевати аутономију Војводине, односно право да управља собом у складу са сопственим интересима. Панчевац је тако у септембру 1928. године писао да Војводина, као засебна целина коју чине Срем, Банат и Бачка, има историјско право „да буде своја“.
Панчевац је критиковао владу у Београду због, с једне стране запостављања, а са друге оптерећивања Војводине. Наиме, њена саобраћајна инфраструктура је била запуштена, државна управа је била лоша, грађанске и личне слободе ограничене, судство споро, скупо и корумпирано. Напади су се пооштрили након Народног споразума којег су 1925. склопиле Народна радикална странка и Хрватска сељачка републиканска странка, која је убрзо из свог имена избацила придев „републиканска“. Формирана је заједничка влада, Стјепан Радић прихвата Видовдански устав и право из затвора улази у владу. То је био разлог да Прибићевић оде у опозицију, након чега је Панчевац напао владу на свим пољима њених делатности. Осуђивао је и попустљиву и неенергичну спољну политику, посебно у односу према непријатељским суседима, Бугарској и Италији. Панчевац је оптуживао владу да је са овим земљама потписивала споразуме у којим су увек чињени уступци на штету Краљевине СХС. Сматрао је да су Ријека и Задар, који су препуштени Италији, постали упоришта за њен даљи продор на Балкан. Панчевац је сматрао да народ преко својих представника треба да утиче на спољну политику земље преко парламентарног одбора за спољне послове.
Међутим, коалиција између радикала и ХСС-а распала се после годину дана. Долази до споразума између Прибићевића и Радића који 1927. стварају Сељачко-демократску коалицију, која се надала да ће придобити и Демократску странку чиме би настао велики опозициони фронт. Иако је Давидовић био за споразум, против је била страначка већина коју је предводио Војислав Маринковић. Панчевац је осуђивао Давидовића сматрајући да није прави вођа странке и да се није довољно борио.
У периоду који је претходио убиству у Народној скупштини и увођењу монархо-диктатуре краља Александра, Панчевац је био међу најхрабријим и најоштријим критичарима режима. Жестоку паљбу по влади осуо је због страног зајма, нападана је аграрна политика која се спроводила на штету сиротиње, а многе државне функционере називао је разбојницима и корупционашима, што је нажалост било тачно. Власт је на овакве критике одговарала оштро, због чега су не само партијска, него и независна штампа запале у кризу. У јавности се сумњало да постоје новине које се не могу поткупити или силом потчинити у интересу различитих политичких, привредних и других центара утицаја. Панчевац, иако се хвалио, није био једини независни лист на територији Војводине, јер је заступао интересе дела српског грађанства, наклоњеног аутономији Војводине. На крају крајева, Панчевац је био у служби свог власника, Душана Бошковића, као и његовим најближим сарадницима. Након убиства посланика Хрватске сељачке странке у Народној скупштини, Панчевац је на својим страницама изражавао сумње у оптимистичну будућност Краљевине СХС. Када је краљ Александар 6. јануара прогласио свој лични режим, Панчевац није одмах престао да излази. Забрањен је тек 9. фебруара 1929, али је Душан Бошковић био припремљен за тако нешто јер је већ наредне суботе покренут нови лист, Стари Панчевац. Овај лист је био везан за традицију предратног Панчевца, из времена Јована Павловића.
Остави коментар