Панорама геополитике

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

На појаву геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког утицали су многобројни друштвени и политички чиниоци који су обележили раздобље друге половине 19. века. Најважнија појава свакако је била експанзија капиталистичког начина привређивања и одговарајућег система транспортне и трговачке комуникације, која је наметнула потребу за другачијим виђењем елемента просторности као темељне парадигме свих геополитичких истраживања. Овоме додајмо и сложене политичке прилике које је на европском континенту подстакао процес уједињења Немачке 1871. године, а што је изазвало тектонске потресе широм Старог континента. У средишту првобитних геополитичких теорија као кључна тема је разматрано питање изазова немачке географске централности. Тако је немачка геополитичка школа настојала да теоријски артикулише подручје сопственог животног простора, о чему је најпре писао чувени Фридрих Рацел. У свом познатом огледу Политичка географија (1897) промовисао је неколико кључних идеја, попут оних о „државама као организмима“ који се рађају, живе, старе и умиру, уз посебну улогу коју је додељивао географији „која је ту да открије и опише законитости које управљају овим процесом“. Рацел је међу првима уочио противречности између поморских и копнених сила и наглашавао да су „осећај за простор и животну егзистенцију“ нужни предуслови који омогућавају преживљавање у условима „конфликтног сагласја“ нација и држава. Познати шведски политиколог Рудолф Кјелен је заступао становиште  о „географском предодређењу Немачке“ чији су интереси истоветни с интересима читаве Европе. У својим јавним иступима он је исказивао много разумевања за немачку „стратегију дијагонале“ која подразумева повезивање простора од Исланда до Индонезије, и као таква обухвата цео евроазијски континентални масив. Шведски политиколог је скицирао основне линије развоја тадашње међународне ситуације, уочавајући три чворна проблема: француско-немачки сукоб, затим сукоб између Немачке и Аустроугарске, с једне стране, и Русије с друге стране, где је Балкан кључна тачка неслагања, и, коначно, сукоб између Немачке и доминантно „таласократске силе“ (Енлеске и касније САД). После Версаја и Великог рата овај научник је указивао на три географска фактора који играју пресудну улогу у „активизацији“ светске геополитике. То су: ширење, територијална монолитност и слобода кретања. Нема никакве сумње да су се многа Кјеленова (Челенова) предвиђања тока светске политике остварила у 20. веку, а своје манифестације исказују и у првим деценијама 21. века.

Занимљиво је да су, посматране у складу с наведеним Кјеленовим критеријумима, све потоње геополитичке школе настојале да превладају сопствене слабости, уз наглашавање одговарајућих предности у односу на конкурентске државе. Тако је теоретичар Питер Ричард Роуден подвлачио чињеницу „да Енглези никада не говоре о геополитици, већ увек о стратегији и животно важним интересима“, јер она (геополитика) подразумева „сувоземну централизацију коју поседују Французи, Немци и Руси“. Захваљујући поморској доминацији Велика Британија је имала слободу кретања у изобиљу и самим тим слободу ширења, али је њена основна слабост била недостатак територијалне монолитности. За разлику од Британије, САД задовољавају све наведене критеријуме па и онај о територијалној монолитности, што им је омогућило експанзију и ширење моћи у 20. веку (погледати опширније радове адмирала Алфреда Т. Мехена).

У зони Тихог океана јапанска држава поседује просторну монолитност и слободу кретања, али је лишена довољно широке територије. Руска геополитика је још крајем 19. века била свесна свог основног стратешког недостатка а то је, и поред огромне територије, ограничен приступ топлим морима. Отуда је фиксација руске геополитике била усмереност ка Цариграду, о чему је писао славни Данилевски још 1871. године у својој монографији Русија и Европа. Утисак је да је и Халфорд Мекиндер приликом писања знаменитог текста Географска осовина историје (1904) водио рачуна о слабостима и предностима конкурентских сила. Мада је смисао светске историје уочавао у непрекидном и дијалектичком сукобу Копна и Мора, нема сумње да је његова идеја о Источној Европи, као зони ексклузивних англосаксонских интереса, првенствено заснована на слабостима немачког и руског географског положаја. Отуда су све потоње, нарочито немачке, геополитичке теорије својеврстан противодговор на Мекиндерове хипотезе. За ову прилику посебно издвајамо значај истраживања Карла Хаусхофера и његову „концепцију великог простора“ у оквиру којег је настојао да превлада кључне слабости немачког географског положаја: недостатак широке територије и слободе кретања.

Велики светски сукоб (1941‒1945) одвијао се у становитом геополитичком кључу и у извесној мери утицао на ревизију дотадашњих геополитичких истраживања. У складу са све значајнијом улогом Америке догодила се промена геополитичког образца коју је најконкретније артикулисао Николас Спајкман својом теоријом о Римленду као новој осовини светске историје. Он је у геополитички речник увео појам Средишњег океана као новог епицентра светске доминације. Из једне такве перспективе дотадашње европске велесиле Француска и Немачка постају привезак „новог атлантизма“, чија је првенствена опсесија разбијање територијалне монолитности Великог копна (Евроазије). Сви каснији догађаји у хладноратовској ери могу се посматрати у овом геополитичком кључу, уз напомену да је феноменалан развој науке и техологије, од почетка шездесетих година прошлог века, радикално изменио уобичајене представе о начину опросторења политике, уводећи у игру многе недржавне актере чији су интереси дијаметрално супротни у односу на интересе држава.

ЛИТЕРАТУРА

Тајна Балкана: геополитички кључ за судбину „верига света“, СКЦ, Београд, 1994.

Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.

Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад, 2022.