Патријарх Георгије Бранковић

Аутор: проф. др Горан Васин, историчар

Кроз биографију архиепископа и патријарха српског Георгија Бранковића и његово деловање могу се јасно видети неке од карактеристика успона и пада, на неки начин, српске идеје у Угарској 1861–1907, колико је провео на српској политичкој сцени, више од четири и по деценије.  Карловачка митрополија Српске православне цркве, темељила је свој утицај и позицију у српском народу на основу Привилегија добијених од стране цара Леополда. Кроз више од два века црква је била неизоставни фактор и један од главних ослонаца српског народа у Хабзбуршкој монархији. Српски манастири на Фрушкој гори били су духовна и културна средишта, нарочито у осамнаестом веку. Војна граница и митрополија били су синоним за Србе у Монархији. Међутим, територија на коју су се Срби населили била је највећим делом у саставу некадашње краљевине Угарске. Османска империја није у потпуности освојила све територије некада славне угарске државе. Управо свест о некадашњој сили и слави, одржавала је мађарско племство, које је век и по ратовало са Османлијама, у оквирима царства Хабзбурга, тежећи да поврати оквире некадашње државе. Карловачки мир 1699, донеће велике промене и за Србе и за Мађаре. Неочекивано нашли су се у истој монархији, једни насупрот других, а и једни и други са великим очекивањима и обећањима од Беча. Сукоб је био неизбежан. Срби и Мађари стајаће једни насупрот других од Ракоцијевог устанка 1703–1711, па све до укидања Аутономије 1912.

На Српском црквено-народном сабору априла 1890. у Сремским Карловцима за митрополита и патријарха изабран је епископ темишварски Георгије Бранковић. Отац Георгија Бранковића Тимотије био је свештеник, парох у Кулпину, где је Георгије и рођен. Гимназију је завршио у Врбасу, а Богословију у Сремским Карловцима. Врло ревностан у обављању својих дужности, био је подржаван од знаменитог бачког епископа Платона Атанацковића. Био је учесник Благовештенског сабора 1861. године као сомборски прота. Исте године постављен је за управитеља Српске учитељске школе у Сомбору. Његовим залагањем сомборска општина је подигла нову зграду за учитељску школу. На тој позицији остао је до 1872. Значајно је напоменути да је на предлог Георгија Бранковића, владика Платон Атанацковић основао Платонеум. Као свештеник удовац изабран је 1882. за епископа темишварског. Од својих прихода обновио је Владичански двор у Темишвару и основао епархијски фонд.

Као велики добротвор лично је помагао обнову многих фрушкогорских манастира, за неке је и сам издвојио средства. Основао је Монашку школу у манастиру Хопово. Карловачка богословија се већ 1891–1892. уселила у нову зграду. О свом трошку подигао је и зграду Богословског семинара 1901. године која и данас краси центар Сремских Карловаца. Иницијативом патријарха Георгија покренут је лист Српски сион, чији је уредник био знаменити Димитрије Руварац. Финансијски је помагао и листове Бранково коло и Српски пчелар. Залагањем патријарха Георгија и архимандрита Илариона Руварца покренута је Манастирска штампарија у Сремским Карловцима. Покушао је да увођењем Јединственог статута 1892. уведе ред у црквено-школској аутономији, али је наишао на противљење политичких странака. Сматрало се да на тај начин жели да уз помоћ владе ојача сопствену позицију. Са друге стране ни влада није имала пуно поверење у Бранковића, зато што је у то време сумњичен за везе са Србијом, а нарочито Русијом. У време патријарха Георгија подигнут је и нови Патријаршијски двор (1892–1896) . Док се градила и напредовала престоница Будимпешта, патријарх Георгије је довео електрично осветљење у Сремске Карловце. Најугледније пештанске фирме пословале су са патријархом, а сарадња је била вишеструка. Од личних ствари за свакодневну употребу, одевних предмета, па до намештаја у Патријаршији, све је подсећало на престоницу. Подигао је и основне школе у Кулпину, Даљу, Белом Брду, а многе цркве широм Митрополије га памте као добротвора.

Што се тиче политичког дела биографије Георгија Бранковића, она нам пружа потпуну слику и физиономију српског друштва у Аустроугарској. Многобројни сукоби са политичарима, финансијске афере са којима је у штампи био повезан, неумерене похвале и неумерене клевете, у данашње време у потпуности незамисливе, обележиле су његово управљање црквом. Патријарх Георгије био је, због тога, једна од најчешће спомињаних личности у српској штампи у Аустроугарској. Борба око фондова и управљањем Митрополијом на црквено-народним саборима, посета цара Франца Јозефа и сусрет са патријархом Георгијем у Загребу, неки су од значајних догађаја из његове политичке делатности. Његови односи и сукоби са водећим политичаром радикалне странке Јашом Томићем, током низа година, покрећу многа табу питања о односима српског народа према цркви која захтевају посебно разматрање. Мора да се нагласи да је Томић у свом односу према црквеној јерархији био често непопустљив и чини се врло искључив чиме је и сам компликовао односе међу Србима. Залагао се за сужавање права јерархије, а проширење утицаја световњака у цркви. Некада је тешко схватити када су његове оптужбе биле рационалне, а када су биле чиста демагогија. Лично патријарх је извршио опело над српским краљем Миланом, а материјално је помагао и познатог песника Лазу Костића. Његове најпознатије портрете насликали су Урош Предић и Паја Јовановић (који ће по наруџбини српског патријарха насликати своју најпознатију слику Сеоба Срба). Из свега наведеног видимо да је у питању била личност која је у тешко време по српски народ успешно обављала своју функцију.

За време од 17 година колико је управљао српском црквом од 1890–1907, на челу мађарске владе налазили су се Ђула Сапари, Шандор Векерле, Деже Банфи, Калман Сел, Карољ Куен Хедервари, Иштван Тиса и Геза Фејервари. Након златног раздобља у Угарској 1875–1890, у време владе Калмана Тисе, дошло је до кризе у односима аустријског и угарског дела државе, нарочито око питања војске. Ништа мање значајно било је и питање изборног система.

Патријарх Георгије je положај Срба и свој лични добро схватао. Његови односи са Владом нису били лоши, знао је када треба устукнути због чега је био немилосрдно критикован. Опет, са друге стране као индивидуа, чинио је све што је могао, приликом обнављања цркава и школа, у европеизацији Сремских Карловаца у чему је његов допринос немерљив. Однос патријарха Георгија према влади био је у границама могућег. Субвенције које је влада давала патријарху и епископима, додатно су утицале на сужавање маневарског простора. Иако се огорчено борио против увођења Закона о грађанском браку и уопште реформи верског живота, није био нападан само од Банфија, већ и од стране радикалне странке уз речи да је ипак био владин кандидат и да је његов избор био наметнут. Са страница штампе махом сазнајемо да се састајао са министрима и председницима влада. Радикалска штампа углавном је коментарисала однос Георгија Бранковића према влади као поданички, а њега лично је карактерисала као слугу владе у Будимпешти.

Српски народ је постепено у својим правима ограничаван на оквир црквено-школске аутономије, која је стално била у пракси сужавана, све до укидања 1912, односно смрти патријарха Лукијана Богдановића у Бад Гаштајну 1913. Највише сарадње са Владом је остварено по питању школства. За сваког професора Богословије писане су опширне представке и елаборати. Контрола школства је била потпуна. За сваку набавку, била је потребна дозвола министра. Често се долазило до тривијалности – за сваки разбијен прозор и оправку крова на цркви писани су читави досијеи. Ипак, цркве су обнављане и подизане, а њихово материјално стање после дужег времена било је добро. Записници са седница Синода говоре у прилог тези да је српска црквено-школска аутономија сведена на расправе о добрим и лошим ученицима богословије, одлуке министарстава прихватане су без поговора. Као појединац патријарх је за цркву урадио пуно, али за црквено-школску аутономију, колико је могао, наизглед мало. Треба нагласити да је мађарска влада имала далеко већих проблема на које је обраћала пажњу, сем на српску аутономију, па је делимично из тог разлога, а донекле и свесно својим притиском  рушила сваки напор да се прошири оквир аутономије.

Било је време да прихвате Србе, оно што, чини се, нису прихватали је њихова улога коју су имали у систему Војне границе која није више постојала у цивилном делу Угарске државе. Притиснути асимилацијом, али многи и из личних материјалних разлога, разједињени, нису имали сигуран пут који би следили. Злоупотребе и анархија у српској црквено-школској аутономији о којима се толико причало, нису умањени ни после Сабора 1902, када радикали преузимају власт. Десило се обрнуто, малверзације нису престале,  јаз се све више продубљивао, а Срби су били на самој ивици опстанка. Након Светозара Милетића, српска политичка сцена, коју су представљали Јаша Томић и Михаило Полит Десанчић, није била способна да на прави начин одговори изазовима, које је све више наметала јака и одлучна мађарска влада. Остајали су само појединци, често несхваћени. Један од њих био је и патријарх Георгије Бранковић, чије се дело, тек након 100 година од смрти, почиње јављати у пуном светлу.