Аутор: Милован Балабан историчар
Садашњост није могуће сагледати без процеса који су започети у претходним временима. У контексту тога не можемо схватити ни правац, нити курс који је Српска православна црква заузела и заузима данас без осветљавања прошлости, поготово времена када је патријарх био Варнава. На страну што курс и сведочење цркве не губи на својој суштини већ два миленијума, у овом раду само хоћемо да покажемо да је модеран правац СПЦ и њено позиционирање у сплету политичких и световних околности на Балкану, и уопште у свету, одређивано значајним делом у време патријарха Варнаве, те је данашње деловање СПЦ на неки начин наставак тадашњег позиционирања и тадашњег заузимања светосавског курса.
Неколико ствари може да се примети када се целовито обухвати прича о патријарху Варнави. Прво што можемо да уочимо Варнава је био, после Димитрија, први патријарх након давних времена када је црква обједињавала српски духовно-световни простор и трасирала нацији пут, чувала заветни наратив, а тиме, рекли бисмо, утицала пресудно на српску нацију у свим временима, самим тим и у овом нашем модерном. Дакле, бавила се вођењем народа у свеобухватном смислу, а циљ јој је био сотериолошки, односно опште спасење свога народа. Данас, као што видимо, специфично у односу на модерне политичке партије и световне власти које воде народ ка материјалном благостању, јачању државе, итд. Са друге стране црква води народ ка преображају и спасењу, обухватајући сву сложену структуру нације и сваке личности понаособ.
Српска православна црква је увек била та која је позивала и руководила народ ка духовном усавршавању стварајући високе стандарде колективног и личног морала. Отуда је стално позивала све Србе ка вредностима непролазног царства које је увек и довека, стварајући образац и меру раста духовног, моралног и сваког другог. Тако је православље и светосавље, запечаћено у духовни код српског народа и постало најбитнији део његовог бића. Наравно, нарочито у модерно време, дошло је до дрaматичног скретања са тог курса, међутим, он није избрисан и неретко сe појављује у первертираном смислу. Дакле, православље и светосавље је основа свеобухватног доживљаја света код Срба и тачка њиховог сабирања.
СПЦ се ујединила и обновила у пуном обиму после стварања Југославије. Почетком 1920. она је обновљена под покровитељством краља Александра у ког је патријарх Варнава имао поверење. После контаката са Цариградском патријаршијом обновљен је томос којим је дошло до потпуне обнове Пећке патријаршије под именом СПЦ. На челу је био патријарх Димитрије, дотадашњи Митрополит београдски. Нове околности захтевале су другачију логику деловања цркве. Она је сада по простирању била отприлике величине као некадашња Пећка патријаршија, а обухватала је практично све Србе, ма где се они налазили. На ново време и нове околности лакше су се навикле млађе генерације епископа, наследници Димитрија, пре свих Варнава, који је ударио темеље модерној светосавској цркви, на основама духовног и немањићког искуства, а које су Срби практиковали у Пећкој патријаршији.
Други битан моменат када спомињемо патријарха Варнаву је његова смрт у јеку конкордатске кризе. У друштвеним турбуленцијама показатељ популарности патријарха и симбиозе цркве и народа је огромна сахрана, прва велика сахрана неке познате личности, на којој је било на десетине хиљада Београђана. На сахрани нису били политичари, а својим присуством народ је показао да је привржен цркви много више него световним властима, које су биле пројугословенске, те су као такве биле у константном процесу отуђења од цркве и православно-светосавског поимања света. Све ово говори о значајном разилажењу ставова политичке и интелектуалне елите са једне и цркве са друге стране.
Трећи моменат битан за схватање патријарха и времена у којем је деловао је његов боравак у Русији, који у многоме одређује ставове и дух патријарха. Од 1900. до 1905. Варнава је студирао у Петрограду, обилазио манастире и упознавао духовне, руске великане, укључујући и Светог Јована Кронштатског. Његово православље је било прожето руским духом, што је ретко међу архијерејима српским, будући да су само малобројни студирали у Русији. Као такав он је (као што је Владика Николај био упућен на запад) био 1916. године послат у Русију, како би издејствовао помоћ за пострадалу српску земљу и војску, која се опорављала на Крфу, Бизерти и другим местима. Будући патријарх на свим нивоима примљен је као руски ђак, а његово оријентација према руском православљу остаће битан фактор у његовом животу и после велике револуције у Русији и прогона цркве, као и свих оних који су били против бољшевика.
У Русији патријарх је дочекао Фебруарску и Октобарску револуцију, био сведок краха једне цивилизације, а револуционарно насиље које је видео, произвело је код њега један јак антикомунистички став, који ће одређивати његове поступке и у његовој земљи. Такође, овај став је проузроковао фаворизовање руске заграничне цркве. Све у свему, његово присуство руској револуцији произвело је код њега неку врсту трауме, која се рефлектовала кроз његов изразито негативан однос према атеистичкој и богоборној идеологији.
Патријарх Варнава рођен је у Пљевљима 1880. године. Био је аутентични Рашан, наочит и виђен човек. После завршетка призренске богословије отишао је на Духовну академију у Петрограду, где се формирао и после тога био спреман да се ухвати у коштац са свим друштвеним, националним и црквеним проблемима. У то време добар део српског народа био је у оквирима великих империја – Османске и Аустроугарске, па тако и Пљевља, место рођења патријарха. Но, у оквиру Османлијске империје његов крај је био под ингеренцијом Цариградске патријаршије, а не под ингеренцијом српске митрополије.
Монашки постриг прима од Сергија, будућег патријарха Русије. Потом одлази у Цариград, где се суочава са већ устаљеном праксом да се македонски народ, или народ на простору Македоније, који се претежно осећа или као српски, или близак Србима, већином бугаризује под вођством Бугарског егзархата, или прецизније, под утицајем васељенске патријаршије. Требало је издејствовати да се пошаље Србин за архипастира, како би се тај народ могао изјаснити и остварити. Преко руске интервенције, и на турски захтев, цариградска патријаршија га поставља за велешко-дебарског епископа.
Срби који су били на граници издржљивости добијају пастира Србина, дочекују га у великом стилу, срећни што коначно имају свог епископа. Ти простори у том тренутку кључају национално, у њима делују бугарски комити, али и српски. То је простор бугаризације локалног становништва, изузетно опасан и сав у врењу и у ишчекивању коначног ослобођења, које ће бити реализовано у балканским ратовима. У том контексту гледано, патријарх Варнава је тамо отишао, не само као црквени пастир, већ и национални радник који је обједињавао српско деловање, при чему је оплемењивао српску националну идеју, што је уосталом српска црква радила кроз читаву своју историју.
Поставља се питање зашто је горе наведено битно. Ова делатност га је определила да његов пут буде наглашено православно-српски, саборни за Србе као и све православне, што је ништа друго, него светосавски доживљај света који су имали пећки патријарси. Његова делатност је дала плодове, али у време рата 1915–1918. Бугари су као окупатори рушили храмове, пљачкали их, прогонили свештенике и покушали да затру српке трагове.
Но, у новој држави ингеренција СПЦ на простору Вардарске Македоније је обновљена, а Варнава је постао епископ Скопски. Организовао је живот цркве на овом простору, стабилизовао стање и управно извршио реорганизацију и сређивање Митрополије скопске, као и читавог црквеног живота у Вардарској Македонији. Оснивао је српске листове, подизао је свештенство. Био је врло строг, али је бринуо о православној мисији. Због веза са Русијом примао је руске свештенике, који су деловали, али и дали допринос православној мисији.
Овај део његовог живота и рада завршио се избором за патријарха 1930. године. На Светом архијерејском сабору Варнава је добио највише гласова, што је определило краља да прогласи Варнаву за патријарха српског. Краљ и патријарх су били у изузетно добрим односима, што је условило и понашање патријарха према краљу у околностима које су биле реалност – држава Југославија, коју је црква прихватила, иако она није баш била реализација српске идеје како је она деценијама планирана и како се народ деценијама борио за ту идеју. У таквој држави, пуној турбуленција, при чему се видело да ће оне бивати све веће, црква, а самим тим и патријарх Варнава, ослонили су се на династију, посебно на краља Александра.
Једна од најбитнијих ствари, која ће потрести цркву у краљевини Југославији (а проузроковаће и смрт патријарха) било је питање Конкордата, тј. уговора са Ватиканом, на чијој реализацији је радио сам краљ, јер је црква то питање готово у потпуности препустила држави, односно југословенском краљу. Но, коначан нацрт пројекта је обелодањен после смрти краља 1935. године. Потребно је истаћи да је негативан став цркве у вези Конкордата условљен и неповерењем према тадашњој политичкој гарнитури, са којом она није била у блиским односима у каквим је била са почившим краљем.
Будући да су многи приговори Ватикана прихваћени, нацрт је коначно формиран јула 1935. године. Као што је већ горе наведено, црква није имала поверења у тадашње политичаре, али у начелу улазило се и у једно ново доба које је носило живот у врло рискантној и нестабилној заједници, најчешће непријатељски настројеној према Србима. Отуда је, у свету нових идеологија и стремљења, ново доба доносило један другачији световњачки живот, маргинализацију цркве и предањских навика, те је црква морала да стане у одбрану традиционалних предањских и хришћанских темеља народног живота.
Такође, геополитичка ситуација за српски народ била је далеко од добре. Пораст фашизма код суседа, традиционално ненаклоњен однос Британаца, као и маргинализација сада преобраћене бољшевичке Русије, говорила је да српски народ може да се суочи са великим искушењима. Наравно, тада то није схватано довољно, али је црква прва предосетила да је у тим моментима потребно снажније сведочење вере, православља и свих оних вредности на којима је српски свет живео вековима. Један од најупечатљивијих, а можда и најснажнији сведок тога, био је патријарх Варнава.
У држави која је била мултиетничка, са снажним елементом католичанства, а без великих пријатеља у свету, српски народ, коме је остала практично само црква, суочио се са агресивним католичанством, које је простор Југославије схватало као простор прозелитизма. Исто тако, упркос добрим потезима Милана Стојадиновића, српска политичка и интелектуална елита све више се удаљавала од цркве, што је додатно отежавало њен положај, али и постављало је у позицију јединог заступника народа, који држи и чува духовну вертикалу, али и одређује курс народа.
Конкордатска криза све ове моменте показала је у пуној мери, пре свега агресивност Ватикана, притиске великих сила и геополитичку усамљеност Србије, али и дехристијанизованост српске интелектуалне и политичке елите. Отуд је Стојадиновић, иначе државотворан и вешт политичар, покушавајући да изолује Хрвате давањем уступака католичкој цркви, био изненађен жестоким отпором православне цркве. Југословенски премијер, као и многи други нису чак ни схватали зашто се црква буни против пројекта Конкордата, мада је имала и безброј конкретних разлога за такав отпор, будући да се заиста католичка црква фаворизовала, те су јој давана права каква православна црква није никад имала у српској држави.
Црква је прво уложила благе приговоре, да би касније јасније иступила. Крајем 1936. и током 1937. године дошло је до ескалације проблема. Стојадиновић и влада су се заинатили сматрајући да црква не треба да се меша у то питање. Са друге стране, велики део народа је био уз цркву. Упорност и једне и друге стране довела је до озбиљних конфронтација и нереда уводећи државу у озбиљну и дуготрајну кризу. Када овоме додамо да су многе стране службе крстариле Србијом, добијамо донекле слику турбуленција и напетости у Београду.
Но, због свега овога, а нарочито услед осећаја да и српска елита, која је била суштински све више југословенска, губи своје православно и светосавско упориште, црква се осећала усамљено. Имала је осећај да је остављена сама са народом, те да једино она може да прецизира некакав курс народни, наравно у сотериолошком смислу спасења народа који превазилази све политичке и световне идеологије. Кроз историју су неретко световна елита и црква биле заједно на истом путу, али тада се увидело да је световна елита изабрала свој прозападни курс, чију кулминацију смо доживели касније, укључујући и ове наше дане. У тој ситуацији било је потребно засведочити курс предака, пут крста, пут страдања који се завршава васкрсењем. Патријарх Варнава је био сведок тог курса и пута.
Дакле, можемо рећи да се у цркви осећала потреба, нарочито присутна код патријарха, да се ударе ново-стари темељи деловања цркве у правцу народа, за даље векове, као што су то некада чинили Свети Сава, Свети кнез косовски, пећки патријарси. Потребно је било поново формулисати заветни пут, у складу са новим временом и новим околностима. То се осећало и у народу, те је тада редефинисан светосавски пут, први пут назван именом Светосавље. Дакле, под притиском дефинише се тај пут, како би се сачувао идентитет у оквиру нових турбуленција и искушења које су доносила модерна времена.
Услед свог деловања у правцу трасирања новог курса, патријарх се замерио готово свима, постао трн у оку и Ватикану, и комунистима, али и делу српске политичке елите. Но, он је био непоколебљив у свом отпору Конкордату, што је и платио животом. Свакако да је својим поступцима запечатио поимање православног модела доживљаја света, алармирао да у „држави Данскојˮ много тога није у реду, навукао сумњу у разлоге своје смрти, што је све резултирало повлачењем овог пројекта и неизгласавања у Сенату. Но, оно што је још битније, отпор патријарха је оголио све актере живота у Југославији и ван ње, а СПЦ показала да, уздајући се у Христа и једино у Христа, може да води народ путевима страдања и голготе, али и спасења, о чему сведочи читав двадесети век, као и савремено доба. Наравно, показао онима који хоће то да виде и који следе спасоносни, заветни пут, пут православља и светосавља.
Остави коментар