Ауторка: Јованка Симић, новинарка
Овог октобра навршило се 60 лета откако је Спомен-збирка у Новом Саду, у здању подигнутом баш за ту намену, отворила врата љубитељима уметности како би могли да виде величанствену колекцију уметничких дела коју је Павле Бељански (1892–1965), правник и дипломата, љубитељ и познавалац уметности, завештао свом народу. До данашњих дана ово је најцеловитија збирка уметничких дела нашег сликарства из прве половине 20. века.
Колекцију краси 185 дела 37 аутора. Међу њима су и прве генерације модерниста: Надежде Петровић, Милана Миловановића, Косте Милинчевића, Малише Глишића, Љубомира Ивановића… Ту су и платна најважнијих представника наше уметности између два светска рата: Саве Шумановића, Петра Добровића, Игњата Јоба, Ивана Радовића, Недељка Гвозденовића, Ивана Табаковића, Живојина Лукића, Сретена Стојановића, Риста Стијовића, као и радови најеминентнијих стваралаца друге половине 20. века – Петра Лубарде, Јована Бијелића, Мила Милуновића, Марка Челебоновића, Пеђе Милосављевића, Милана Коњовића, Зоре Петровић, Љубице Сокић, Стојана Аралице и других.
„Ову збирку уметничких дела коју завештавам српском народу, а коју сам сакупљао са дубоком вером у његову стваралачку моћ, посвећујем сенима својих предака који су истрајали у вековној борби за његову слободу и независност“, написао је Бељански у посвети. Одлуку о задужбини реализовао је уговором са Извршним већем Аутономне покрајине Војводине 1957, а 1961. године Спомен-збирка Павла Бељанског отворила је врата за поклонике ликовне уметности.
Због изузетнe уметничке вредности колекције Бељанског, начињен је преседан – у Новом Саду те 1961. године саграђена је прва зграда музејске намене по пројекту архитекте Иве Куртовића (1910. Супетар на Брачу—1972. Београд). Ондашња југословенска штампа Куртовићево дело оценила је као „најлепшу галерију у нашој земљи“, а колекцију Бељанског вредновала је као „показатељ високих ликовних вредности које ће се морати узимати у обзир и када је у питању прва половине 20. века“.
Тако су већ шест деценија, колекција као и зграда те галерије, званично постале благо наше културне баштине, сведочанство о дометима ликовне уметности из тог периода, али и снаге интелектуалног и родољубивог духа Павла Бељанског, пореклом из Госпођинаца.
Бељански су угледна војвођанска породица из Госпођинаца, чији су се преци генерацијама истицали образовањем и угледом. Родитељи Павла Бељанског, Светозар (1851–1921) и Милана (1869–1942), венчали су се 1887. године у Сремским Карловцима, варошици у којој је Светозар похађао гимназију. Ту је после завршених студија медицине у Грацу и Бечу започео лекарску каријеру.
Светозар и Милана имали су петоро деце: Александру (1888–1944), Ану (1890–1944), Павла, Владимира (преминуо као дете) и Николу (1895–1944). После краћег боравка у Великом Градишту, месту Павловог рођења, породица се 1894. године преселила у Свилајнац, где је Светозар био градски лекар. Попут типичних грађанских породица с краја 19. и почетка 20. века, Бељански су настојали да своју децу добро ишколују и васпитају.
Његов син Павле после завршене Прве београдске гимназије 1910. године, уписао је београдски Правни факултет те 1914. апсолвирао право. По избијању Првог светског рата ступио је Ђачки батаљон, а 1915. са српском војском учествовао је у операцији повлачења преко Албаније и неко време боравио на Крфу, где је 1916. ослобођен војне обавезе.
Бељански је потом одлучио да настави студије те је у Паризу на Сорбони дипломирао наредне године и добио звање – правник дипломатско-конзуларне струке. На истом факултету 1918. магистрирао је, а затим пријавио и докторат. У намери да докторира прекинуо га је позив на прву дипломатску дужност у Краљевском посланству у Стокхолму. Био је то почетак његове богате дипломатске каријере: Берлин (1920), Варшава (1922), Беч (1923–1925). Управо у престоном граду Аустрије одлучио је да почне да прикупља уметничке слике српских аутора. Зашто не иностраних, објаснио је касније једном пригодом:
„Непосредно после рата био сам на дужности у иностранству и тада сам почео да сакупљам слике старих мајстора. Срећом, 1923. напустио сам овај јалов посао и одлучио да се посветим искључиво сакупљању дела наших уметника.“
После четворогодишњег боравка у Београду, 1929. премештен је у дипломатску мисију у Париз, а од 1935. до 1940. године дипломатску службу обављао је у Риму. Годину доцније је пензионисан, али је 1945. враћен у службу и поново пензионисан 1958. године.
Своју колекцију уметничких дела, Бељански је желео да прикаже јавности убрзо после Другог светског рата, али било је то време када нова власт није била наклоњена „буржујским манирима“, те се покушај да се изложба приреди 1946. године у Градском музеју у Сомбору завршио неславно – организатори су остали без посла. Збирка Бељанског била је затим привремено „удомљена“ у Музеју Београда, све до 1961. када је трајно смештена у Новом Саду.
Савременици су Бељанског описали као уздржаног и дискретног човека. О свом дипломатском раду, везама, сарадницима, односу према колегама, није оставио ни документа, нити белешке. Чак и у званичним приликама наметнуо је себи место „човека у сенци“. Избегавао је око камере и тек понекад, углавном у протоколарним ситуацијама, пристајао је да буде снимљен.
Боравећи у европским престоницама између два светска рата, Бељански је упознао врхунска дела историје уметности и био у прилици да се дружи са великим личностима попут Јована Дучића, Иве Андрића, Растка Петровића, Милутина Миланковића, Вељка Петровића, Исидоре Секулић, као и Милана Коњовића, Косте Хакмана, Мила Милуновића, Сретена Стојановића и Јефте Перића.
Својом углађеношћу, господским изгледом и одмереним понашањем, фасцинирао је многе савременике. О сусрету с њим 1939. године у својој лондонској осами, књижевник Милош Црњански (1893–1977) писао је доцније у својим „Ембахадама“. Срели су се 1939. године у Посланству Краљевине Југославије у Риму, у вили Боргезе, када је Црњански био аташе за штампу, а Бељански саветник:
„Кажем: Ја сам Црњански. Он каже: Ја сам Бељански. То је човек, самац, лепог стаса, оседео, а млад, као испегланих образа. Говори о сликама. Сакупљач је слика и старих рамова“.
Бељански се током службе у Риму упознао и са другим значајним личностима тога времена и често им је био од помоћи у разноврсним приликама. Један такав пример Исидора Секулић навела је у писму истакавши му захвалност на указаној помоћи.
Писмо занимљиве садржине о Павлу Бељанском упутио је Милутин Мирковић из Берлина 1921. године Павловом брату Николи Бељанском: „Знате да ми сви Павла несебично волимо, јер је добар и племенитог карактера као ретко ко!“ Додаје Мирковић и да Павла сматрају „Адонисом посланства“ те „да је пола Берлина у њега заљубљено и где код се појави, окрећу се жене, као лутке!“
У сачуваним формуларима Централне комисије Министарства иностраних послова за оцењивање чиновника надређени шефови оцењивали су Бељанског овим речима: поуздан, савестан, вредан, примеран. Било је и препорука за напредак у служби попут оне Јована Дучића из септембра 1937. године:
„Не може бити боље. Препоручујем га за што скорије унапређење за независан положај на којем ће одговорити са пуно достојанства, морала и интелигенције“. Бељанског и Дучића везивало је блиско пријатељство, делили су слична интересовања према уметности и луксузним аутомобилима, те су често ручавали заједно.
Свету уметности, музејима, обиласку старина, антикварница и галерија, атељеа и места где су излагали савремени уметници, Бељански је посветио подједнаку, ако не и већу пажњу него својој струци, дипломатији. Уметничка дела била су његова страст.
Судбину његове драгоцене уметничке збирке одредио је трагични удес његових најближих. После погибије седморо чланова његове породице у бомбардовању Свилајнца 1944. године, Бељански је остао сам са својим сликама. Из те самоће, родила се идеја да своју немерљиво вредну колекцију завешта српском народу.
Живот и рад Павла Бељанског овенчани су домаћим и страним одликовањима: Орден Легије части, Орден Белог орла, Орден Светог Саве, Орден Југословенске заставе, белгијски Орден Леополда IV степена и Орден Италијанске круне II степена.
ЛИТЕРАТУРА:
Мр Милана Квас, Јединствени склад колекције и архитектуре, Спомен збирка Павла Бељанског и њен архитекта Иво Куртовић, 2021.
Димић, Љубодраг (Нови Сад, 2013), Павле Бељански у југословенској дипломатији (1919–1941).
Ликови и личности (50 година меморијала уметника Спомен збирке Павла Бељанског), Нови Сад, 2021.
Остави коментар