Аутор: Јованка Симић, новинар
ПОВОДОМ 140 година од рођења великана наше класичне музике Петра Коњовића, у његовом родном Чуругу на дан сеоске славе Спасовдан откривена је спомен табла њему у част и у знак захвалности за огроман допринос свеукупној српској култури.
У свом стваралаштву Коњовић је успео је да начини спој духа Средње Европе и српског националног бића. Ослањајући се на српску традицију, првенствено фолклор, наш најзначајнији оперски композитор, Петар Коњовић, у српску класичну музику унео је савремене европске трендове поставивши тиме чврсте темеље будућим нараштајима наших музичких стваралаца. Уз бројне хорске и соло композиције, уградио је у те темеље и својих пет чувених опера: Женидба Милошева, Кнез од Зете, Коштана, Сељаци и Отаџбина.
Петар Коњовић (Чуруг, 1883 – Београд, 1970) изданак је знамените сомборске породице: његов млађи брат Димитрије (1888–1982) био је пилот и оснивач прве југословенске фабрике авиона „Икарус”, а њихов брат од стрица је чувени сликар Милан Коњовић (1898–1993). Будући композитор родио се у бачком месту Чуруг током учитељског службовања свог оца Павла. По завршетку гимназије у Новом Саду, школовање је наставио у сомборској Препарандији, Српској школи за учитеље, најстаријој у Јужних Словена.
У то време у Препарандији је предавао изванредни музички педагог и искусни хоровођа чешког порекла Драгутин Блажек који је убрзо уочио музички дар младог Коњовића. Занимљиво је да је Блажек, неколико деценија раније, био професор још једном великом српском композитору – Јосифу Маринковићу.
Пре него што је стекао комплетније музичко образовање, Коњовић је своју прву оперу Женидба Милошева, на текст Драгутина Илића, написао још када је био ђак учитељске школе 1903. године, а као матурант на првом извођењу свог оперског првенца лично је дириговао мушким школским хором. Већ тада је био уочљив његов спој европске и српске културе. Овај, до тог времена незамислив искорак у нашој оперској музици и високе домете које је постигао у својим композицијама, најверодостојније је описао Коњовићев савременик и пријатељ из сомборских дана књижевник, Вељко Петровић:
„Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао 1903. своју литургију Женидба Милоша Обилића, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: Ово није опера!”.
Пошто је кратко време учитељевао у Бечеју, већ 1904. године са незнатном уштеђевином и мноштвом својих композиција под пазухом, Коњовић се појавио на вратима Музичког конзерваторијума у Прагу изазвавши код тамошњих професора неверицу. Био је то само први, варљиви утисак о младом композитору. Пошто су пажљиво погледали његове партитуре, одмах су га уписали на другу годину студија. После двогодишњег школовања у Прагу, Коњовић се одазвао позиву да у Земуну води хор и предаје музику. Потом је био предавач у Српској музичкој школи у Београду која данас носи име композитора Стевана Мокрањца.
По избијању Великог рата, Коњовић се 1914. године вратио у Сомбор, где је провео наредне три године. За то време поново приређује своју прву оперу Женидба Милоша Обилића која је 1917. изведена у Загребу, али због ратних околности под другачијим називом Вилин вео. Година 1918. означавала је крај рата, распад Аустроугарске монархије, али и остварење вишевековног српског сна да области Банат, Бачку, Барању и Срем припоје матици.
Коњовић је био сомборски делегат, један од укупно 757 представника Срба, Буњеваца и других Словена који су на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године изгласали присаједињење ових области Краљевини Србији. На том историјском заседању Коњовић је изабран за заменика председника Велике народне Скупштине. Потом се са Златком Балоковићем отиснуо на музичку турнеју по европским земљама. Њихови наступи били су својеврсна промоција новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
У наредним годинама Коњовић је (1921) био инспектор за музику у Министарству просвете, затим до 1926. године директор Опере у Загребу, те управник осијечког, сплитског и позоришта у Новом Саду. Период од 1939. до 1946. године поново је провео у Загребу. Касније је постављен за професора у Музичкој академији у Београду, а затим је изабран за ректора те институције. У редовног члана САНУ промовисан је 1946. године, а на челу Музиколошког института САНУ био је од 1948. до 1954. године. Титулу академика доделила му је и Чешка академије наука и уметности. Године 1960. награђен је Седмојулском наградом СР Србије за животно дело.
Током изузетно плодне уметничке каријере, компоновао је оркестарска, камерна, клавирска, драмска и вокална дела као што су опере, симфоније, сонате за виолину и клавир, хорске композиције, композиције камерне музике и соло песме. Огроман је његов допринос у готово свим подручјима развоја српске класичне музике с почетка прошлог века. Његов музички израз припада раздобљу касног романтизма, мада, како оцењују стручњаци, садржи и елементе импресионизма и експресионизма, карактеристичне за стваралаштво Прокофјева, Сибелијуса, Рахмањинова…
Коњовићеву разноврсност у музичком стваралаштву које је подразумевало с једнаком вољом компоновање опера, симфонија, камерних концерата и песама, али и писање монографија о композиторима и глумцима, те чланке у дневним листовима, Милан Кашанин је 1974. године овако окарактерисао као ствараоца изузетне енергије и марљивости:
„Њему је било мало да управља опером и да диригује, он је преводио Вагнерове Валкире, Палеаса и Мелисанду Клода Дебисија, Хованшчину Модеста Мусоргског… Сам је за своје опере састављао либрето, не задржавајући се на материјалу који му је пружио Лаза Костић за Кнеза од Зете и Борисав Станковић за Коштану, него је мењао њихов текст из основа.”
Коњовићева најважнија дела ипак припадају опери. Међу најпознатије спадају Милошева женидба (Вилин вео), Кнез од Зете (по текстовима писца Лазе Костића), Коштана (према тексту Боре Станковића), комична опера Сељаци (по Веселиновићем Ђиду ) и Отаџбина (према спеву Иве Војновића Смрт мајке Југовића). Значајан је и његов допринос српској симфонијској музици – аутор је прве српске симфоније у нашој музици (Симфонија у c-moll-у). Компоновао је и стотинак соло песама.
Неисцрпна инспирација био му је фолклор којем је био посвећен од ране младости. Најчешће је посезао за вокалним и вокално-инструменталним композицијама ослањајући се, притом, на музику говора. Музички зналци оцењују да се Коњовићево стваралаштво надовезује на реализам великих европских композитора попут Бородина и Мусоргског, али и оца српске националне музике Стевана Мокрањца.
Упокојио се у Београду 1970. године, а по сопственој жељи почива у породичној гробници у Сомбору. Име Петра Коњовића данас носе Основна музичка школа у Бечеју, као и Основна и средња музичка школа у Сомбору. Његова заоставштина чува се у Музиколошком институту САНУ и обухвата 174 нотних записа, већим делом у рукопису у виду целокупних партитура или скица, те мелографских записа, као и сто двадесет шест страница преписке и разних докумената из периода његовог боравка у Осијеку и Загребу.
Литература:
- Перичић, В. (1969), Музички ствараоци у Србији,Просвета, Београд
- Драпшин, А. (2008), Петар Коњовић: (1883–1970): каталог изложбе, Библиотека Матице српске, Нови Сад, http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/141
- Степановић, М. (2019), Равноплов: Сомборац знаменити српски композитор Петар Коњовић, https://www.ravnoplov.rs/somborac-znameniti-srpski-kompozitor-petar-konjovic/
Остави коментар