ПЕТАР ЛУБАРДА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Петар Лубарда био је један од највећих српских и југословенских сликара. Учинио је велики искорак у југословенском сликарству, отварајући потпуно нове, слободне путеве креативности. То је уочљиво најпре у колористичком експресионизму, у коме је форму редуковао до границе препознатљивости, а одмах затим је своје сликарство увео у асоцијативну и апстрактну фазу. Управо ово његово стваралаштво ће обележити и одредити токове  целокупног српског и југословенског сликарства друге половине 20. века.

Сликарски пут Петра Лубарде започиње тамо где је рођен, у црногорском кршу и брдима. Управо тај први визуелни пејзаж му се трајно урезао у стваралачку меморију. Увек се враћао линијама, облицима и колориту црногорског крајолика. У потрази за својим сликарским идентитетом он није полазио ни од једне школе или правца. Његово сликарство прошло је кроз неколико фаза, али својим опусом Лубарда остаје један од најдубљих колориста српске уметности. Његово сликање краси реализам са светло-тамним валерским односима светла и наглашеном драматиком сликарског призора. Радио је у уљу, пастелу и фреско-техници. Његови радови су обично биле слике импозантних величина, па је често сатима стајао и правио потезе четкицом. Тако је за слику Косовска битка урадио огроман број скица и цртежа, па је тек онда завршио коначну верзију. Његово уметничко стваралаштво и фасцинантне композиције, биле су врло савремене. Био је запажен на европској и светској сцени, где је награђиван међународним признањима у Паризу, Хагу, Бечу, Њујорку, Сао Паолу, Токију, Калкути.

Био је добар познавалац свих врста уметности. Волео је поезију и поједине песме би представљао кроз своје слике. Занимао се за филозофију, класичну музику, џез, Битлсе, тадашњу модерну музику. Волео је да каже да је импровизација доградња мелодије. Имао је благи осмех и често је био замишљен. Код рођака би сео на столицу, загледао се у једну тачку и по сат времена би остајао одсутан у мислима. За поједине је био мистичан и далек.

Рођен је 27. јула 1907. године у Љуботињу, недалеко од Цетиња. Отац му је био официр, прво црногорске, а потом војске Краљевине Југославије, па се зато породица често селила. Имао је петоро браће и сестара. Основну школу похађао је у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу, где стиче прва сазнања о сликарству. У Никшићу, као ђак завршног разреда гимназије, приредио је прву самосталну изложбу. Исте те 1925. године започиње студије сликарства у Уметничкој школи у Београду. Професори су му били Бети Вукановић, Илија Шобајић и Љуба Ивановић. Упркос наклоности професора, после свега пар месеци, Петар прекида студије и одлази у Париз.

У Паризу је боравио од 1926. до 1932. Уписао је Academie des Beaux Arts, али због лоше финансијске ситуације и незадовољства, убрзо је напустио. Самостално је радио у јефтиним отвореним атељеима. Излагао је у Салону независних (Salon des Independants) 1927, а већ наредне године, заједно са групом српских уметника у Славистичком институту у Паризу. Наредне 1929. године први пут је самостално излагао у Риму у Casa dell Arte Bragaglia. У Паризу се сусрео са средњoвековним фреско-сликарством, када је у излогу једне књижаре видео отворену књигу са репродукцијом Покоља Витлејемске деце из Марковог манастира у Скопљу. У овом периоду настале су слике: Пејзаж са фењером (1927), Црвени пејзаж (1927), За столом (1927), Циганка (Црногорка) (1928), Нага жена (1928), Мотив са Марне (1931).

Петар Лубарда се вратио у Југославију 1932. године и редовно излагао на „Пролећним изложбама сликарских и вајарских радова југословенских уметникаˮ, а од 1935. и на „Јесењим изложбама сликарских и вајарских радова београдских уметникаˮ у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорићˮ. Прву самосталну изложбу имао је у Београду 1933. године, у Француско-српском клубу. Самосталне изложбе приредио је и 1934. и 1937. године у Уметничком павиљону. Излаже и на Светској изложби у Паризу 1937. и добија Grand Prix. Постаје члан српских уметника „Ладаˮ 1938. и од тада редовно излаже са њима. Постаје члан групе „Самосталниˮ 1951. године, а потом и УЛУС-а, УЛУЦГ-а и СУЛУЈ-а. У овом периоду настају следеће Лубардине слике: Портрет Црногорца (1933), Груда (1933), Погреб (1933), Мотив из Црногорског приморја (1933), Мајка са дететом (1934), Дубровник (1935), Продавац поморанџи (1936), Шиптар (1936), Стари Бар (1936), Глава сељака (1937), Носач (1937), Предео из Руме (1937), Ријека Црнојевића (1937), Бомбардовање Сан Себастијана (1937), Вирпазар (1937), Море (1938), Пејзаж са црквом (1938).

У периоду од 1938. до 1940. године Лубарда борави у Паризу. Путује по Немачкој, Шпанији, Тунису, Алжиру и Египту. Музеј Jeu de Paume у Паризу откупљујe његову слику Жабљак на Скадарском језеру и она се данас налази у Fonds national d´art contemporain, при Центру Жорж Помпиду. Лубарда је добио прву награду на интернационалној изложби сликарства у Хагу, 1939. године. У овом периоду насликао је следеће слике: Маслина (1938), Ентеријер (1938), Ваза (1939), Исентемба (1939), Приморје – Залив (1940), Фазан (1940), Заклано јагње (1940). За Лубардину слику Заклано јагње критичари су истакли да по суровости призора наговештава катаклизму Другог светског рата. Други светски рат Петар Лубарда проводи као ратни заробљеник у логорима у Аустрији и Италији, где је углавном цртао и сликао. У ратним годинама и неколико година потом, Лубарда није стварао њему типична дела високог интезитета. Биографи сматрају да је то зато што је био у депресији, што  се одразило и на његово сликарство. Из тог периода заробљеништва сачуване су слике: Глава заробљеника (1942), Логор (1942), Предвечерје у логору (1943), Из логорске бараке (1943), као и цртежи: Заробљеник (1941), Шињел (1941), Читање писма у логору (1943).

После рата Лубарда је живео у Београду. Као идеолошки неподобан, одређено време је имао проблема у уметничкој каријери. Иначе, нова комунистичка власт стрељала је његовог оца Ђуру, који је био официр Краљевине Југославије. Петар је радио као ванредни професор на Ликовној академији, све до 1956. године, када су га, као наводног представника формалистичке школе, преместили са службом на Цетиње. Лубарда је учествовао у формирњу Удружења ликовних уметника Црне Горе и на њиховој првој изложби. Био је и други председник овог удружења. Један је од оснивача Уметничке школе на Цетињу 1947. године, њен професор и први директор. Ова школа ће се убрзо преместити у Херцег Нови. Током овог периода живота и рада на Цетињу, Лубарда је насликао нека од својих чувених дела: Патње народа (1944/45), Јуриш (1945), Жетва (1946), Вагонет (1948), Предео са плавим брдима, Нарови (1949), Цетиње са Ловћеном (1949). Учествовао је на Венецијанском бијеналу 1950. године, у југословенском павиљону, заједно са осталим југословенским уметницима.

Велику самосталну изложбу у Београду отворио је 1951, у галерији УЛУС-а, у Кнез Михаиловој улици. Изложио је 52 своја дела. Тада се говорило да је „звезда репатица ударила у центар Београдаˮ. Толико је Лубардина изложба шокирала посетиоце или, боље речено, „препородилаˮ југословенско сликарство. Била је то прекретница на тадашњој уметничкој сцени. Његовим стваралаштвом читаво југословенско сликарство прелази из експресивног реализма у асоцијативну апстракцију. Дела из тог периода су: Битка на Вучјем долу (1950), Суво дрво (1950), Брда над Котором (1951), Камена пучина (1951), Квргава стена (1951).

Од 1952. године креће његова међународна афирмација. Због својих достигнућа Петар Лубарда ће бити сматран југословенским културним дипломатом. Године 1952. остварио је изложбу у Југословенском центру у Паризу и добио позитивне критике. Завршио је зидну слику Косовски бој, за свечану дворану Извршног већа Народне Републике Србије. На Бијеналу у Сао Паолу 1954. године добија једну од три откупне награде за сликарство. У Сао Паолу је једногласно победио у оштрој конкуренцији са Далијем, Муром и Пикасом, а последњег је победио још једном на бијеналу у Јапану. Исте године излагао је у Галерији Michel Warren у Паризу. На Трећем бијеналу ликовних уметности у Токију 1955, Лубарда је добио једну од четири равноправне награде. Излагао је у Лондону, у Галерији Leicester. Добио је националну награду Гугенхајмове задужбине 1956. године, у висини од 1.000 долара, за слику Борба коња. На светској изложби EXPO у Бриселу, у Palais International des Beaux-Arts, на изложби под називом „50 година модерне уметностиˮ, увршћена је Лубардина слика Медитеран (1952). Лубарда је једини југословенски сликар чије је дело репродуковано у „Историји модерног сликарстваˮ, Херберта Рида. Године 1960. поново излаже у Југословенском павиљону на Венецијанском бијеналу. Капитална дела из овог периода су: Симфонија Оријента (1953), Коњи (1953), Стена (1954), Између дана и ноћи (1955), Сутјеска (1956), Космач (1957), Поглед с Ловћена (1958), Острво (1959), Индустријализација (1959), Звук (1960).

Изасланици једне стране делегације 50-их година дошли су у Југославију и хтели да упознају великог сликара Петра Лубарду. Обзиром да је он тада живео у малом стану, са исто тако малим атељеом, друг Тито је наредио да се пресели у велику вилу на Топчидерском брду. Тако се брачни пар Лубарда 1957. године, за један дан, преселио у ову кућу. Чак су, они који су их преселили, ишли по кући и просипали боју, како би био остављен утисак да он ту живи већ неко време.

Самостална изложба 36 радова Петра Лубарде у Галерији културног центра Београда, била је репрезентативни културни догађај уз Прву конференцију Покрета несврстаних земаља 1961. Потом излаже у Галерији Пенелопе у Риму. Одлази у Индију 1963. године, где излаже у Њу Делхију и Бомбају. Примио га је и премијер Нехру, коме поклања слику. По повратку из Индије, Лубарда је био у фази јаких боја и утицаја индијске митологије. Занимала га је и култура Маја, старог Мексика и Египта. Име Петра Лубарде помиње се у књизи „Савремени сликариˮ, француске издавачке куће Lucioen Maseno. Изабран је за редовног члана САНУ. Аутор је највеће југословенске слике, Пут у космос, површине око 100 м², за свечану салу зграде Савезног извршног већа. У згради СИВ-а урадио је зидну слику Велика штафета људског разума. Био је први добитник награде АВНОЈ-а 1966. У Музеју савремене уметности 1967. године, приређује ретроспективну изложбу са око 100 радова, поводом четрдесет година рада и шездесет година живота. Наредне године излаже у Титограду, у Плавом дворцу на Цетињу и у Народном музеју у Крагујевцу. За слику Сумрак Ловћена, добио је награду Октобарског салона 1970. Добитник је награде Хердерове фондације за 1972. годину. За Народну библиотеку Србије 1973, изводи своју последњу слику – Први српски устанак. Његова дела из овог периода су: Пламена птица (1962), Сунце (1963), Магично огледало (1964), Из хиљаду и једне ноћи (1964), Са Индијског океана (1964), Бик (1966), 13. јулски устанак (1967), Прометеј (1967), Црвени облаци (1968), Ход времена (1969), „Протубарнеаˮ Извор светлости (1969), Пејзаж (1970), Сунце (1972).

О приватном животу несвакидашњег сликара, јавности није много познато. Петар је био леп човек, нижег раста, дебељушкаст, лежеран и помало успорен. Нарав му је била блага. Био је веома вредан и предан послу. Истовремено би започињао и по десет радова, тако да би тај поступак трајао две до три године. Затварао би се у атеље и сликао по шеснаест сати дневно. Вечеру, коју би му супруга сервирала  имао је у поноћ, али је и тај оброк прекидао како би пришао слици и још нешто додао. Био је привржен породици. У породичним разговорима често не би учествовао, само би посматрао своје слике. Усред јела би устао од стола, четкицом би додао мало боје преко платна и рекао:„Е сад је доброˮ. Када би говорио, чинио би то веома тихо, скоро неразговетно. Упоредо је говорио екавицу и (и)јекавицу. Волео је да остаје на својим изложбама и разговара са посетиоцима. Петар је обожавао своју, доста млађу супругу Веру. Вера Лубарда, девојачки Протић, била је једна од најлепших жена Београда. Петра Лубарду је упознала 1946. године, у сликарском атељеу њеног тадашњег професора Милуновића. Убрзо су се венчали на приватној церемонији, на којој чак ни њихове породице нису биле присутне. Постала је Петров менаџер. На почетку су се приказивали као складан заљубљен и врло парадан пар. Вера је волела да се дружи са „одабраним светомˮ, док је Петар био ближи народу. Како су године пролазиле, Лубарде су се затварале у своју вилу и полако губили контакт са пријатељима и родбином. Изненада су се развели шездесетих година. Вера га је оставила због љубавне афере са другим човеком, официром Удбе, који им је био кум на венчању. Убрзо су се помирили и, у тајности, поново венчали. Петрова прерана смрт остала је мистерија. Његовим рођацима нису достављени резултати његових медицинских налаза. Наводно су изгубљени. Познато је да се Петар, по повратку из Индије, бавио композитним сликарством и почео је да користи синтетичке боје. Ова врста боја није на бази воде, већ су то нитро лакови, чија су испарења веома штетна. Сматра се да је то утицало на његову прерану смрт. Појединци верују да га је Вера тровала. Један његов близак пријатељ је тврдио како му је то рекао сам Петар, али је толико био опчињен њом, да може и да га трује, само да је ту, да прође просторијом. Вера је одмах после Петрове смрти прекинула сваки контакт са његовим рођацима.

Петар Лубарда умро је 13. фебруара 1974. године, у 67. години живота, у Железничкој болници у Београду. Сахрањен је у Алеји великана, на Новом гробљу у Београду. Петар је желео да своје слике поклони Београду. Скупштина града Београда склопила је уговор са његовом удовицим, Вером Лубардом о поклону граду дела колекције (57 слика, око 120 цртежа и скица, 61 темпера на хартији, једна мапа са 60 скица, оригинални намештај и прибор који су се налазили у сликаревом атељеу) и отварању Спомен-галерије „Атеље Петра Лубардеˮ. Нажалост, атеље је затворен врло брзо по отварању, због недефинисаних односа са удовицом. Вера Лубарда је умрла 2008. године. После њене смрти, од целокупне заоставштине Петра Лубарде, Комисија за попис је у кући пронашла 24 од 57 слика и десетак цртежа од укупно 120. Тридесет и три слике се воде као нестале. Кућа Петра Лубарде је комплетно реконструисана и данас представља репрезентативни европски музеолошки простор.