ПЕТАР ОМЧИКУС

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Петар Омчикус био је српски сликар чије је дело обухватало већину сликарских жанрова, а карактерисао га је дух Медитерана. Његова примарна уметност је сликарство, али се бавио и цртежом, мозаиком, графиком, илустрацијом и скулптуром.

Петар је рођен 6. октобра 1926. године у Сушаку који је сада део Ријеке, у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Био је трећи син у породици Петра и Душанке Омчикус. Отац Петар био је подофицир у аустријској војсци. Након промене професије, када је постао железнички службеник, преселио се из Задра у Мостар. Тамо се дружио са Алексом Шантићем и Чедом Митриновићем, уредником часописа „Реч“. За време службовања на Корчули, упознао је Маријету Качић и оженио се њоме 1920. године. Маријета је тада узела име Душанка.

Преци Петра Омчикуса били су пореклом из села Радучић код Кистања, у Далматинској Загори. Један од њих био је архимандрит манастира Крка, Герасим Омчикус. Овај Герасим је учествовао у спору који су од 1818. до 1828. године водили православни Далматинци са унијатским епископом Венедиктом Краљевићем. С друге стране, његова мајка Маријета била је пореклом из старе племићке породице Самуели – Качић, са Корчуле. Дон Никола Качић је још 1632. године био промовисан за доктора филозофије и теологије у Риму.

Породица Омчикус преселила се за Београд 1937. године. Ту ће доживети и шестојануарско бомбардовање 1941. године. Школске распусте ће увек проводити у Велој Луци, на Корчули. Прво чега се Петар Омчикус сећао и што је читавог живота носио у себи, били су површина мора и загонетне и импресивне морске даљине, које су га истовремено и плашиле и привлачиле. Сећао се малих белих бродова како пристају и одлазе из луке, залазака сунца над Учком… Вероватно је да су те боје и мириси из првих сећања завичаја имали велики утицај на његово сликарство које ће бити прожето духом Медитерана. Сам Петар за себе је рекао да га занима рибарство, пливање и све што има везе са морем. Каже да је море прво што је угледао у животу и то се не може избрисати.

За Петра Омчикуса предратни период у Београду био је веома значајан. Он је још тада, као дечак, схватио да ће се бавити сликарством. Наиме, његов старији брат Чедомир увео га је у свет уметности. Водио га је у музеје и на изложбе. Прво је била сензационална „Изложба италијанског портрета кроз векове“, која је била организована у Музеју принца Павла, у пролеће 1938. године. Следеће године у Београду је постављена изложба „Сто година француског сликарства: од Давида до Сезана“ и изложба српског сликара Саве Шумановића, на Филозофском факултету.

Петар Омчикус је од 1941. до 1943. године похађао Школу за примењене уметности. Тиме је био делимично изолован од ратних недаћа. Дружио се са Бором Грујићем, чланом групе Десеторица. Грујић је имао богату библиотеку и велику колекцију грамофонских плоча, што је Петра приближило музици. Његова браћа Бранко и Чедомир, прикључили су се СКОЈ-у. Чедомир је погинуо на Сремском фронту. Отац је провео годину дана у бањичком логору, а мајка је ухапшена 1944. године. Крајем Другог светског рата Петар Омчикус је почео да ради у Одсеку за пропаганду при Главном штабу народноослободилачке војске. Захваљујући Агитропу (агитација и пропаганда) отишао је са сликаром Мариом Маскарелијем прво у Бари, а потом на ратиште код Задра. Сећајући се тих дана Петар је рекао: „Очевидац сам злочина над тим малим ренесансним градићем, који је био лепота од града. Енглези су га пре нашег уласка дивљачки порушили, а да Немаца уопште није било у њему. Сећам се да сам на улици налазио књиге Шекспира у лепом повезу, али сам их успут изгубио…“

Петар Омчикус је 1945. године примљен на Академију ликовних уметности у Београду, у класу професора Ивана Табаковића. После Другог светског рата нова власт је инсистирала фигуративном сликарству са ратном и социјалном тематиком. Петар, као и остали млади уметници, сликали су на огромним платнима тадашње политичке вође (Тито, Енгелс, Маркс, Лењин, Стаљин, Енвер Хоџа), која су била излагана у палати Албанија. Тај период Омчикус је описао као нимало инспиративан, а однос према уметности је оценио као крући и ригиднији него у Совјетском Савезу.

Задарска групу настала је 1947. године и представља прву југословенску уметничку комуну, која је у том историјском тренутку представљала гест стваралачке, чак и политичке субверзивности. Групу су чинили студенти београдске Академије за ликовне уметности, сви са класе Ивана Табаковића: Петар Омчикус, Косара Бокшан, Бата Михаиловић, Мића Поповић, Вера Божичковић, Љубинко Јовановић, Миле Андрејевић и њихов пријатељ, студент књижевности Борислав Михајловић Михиз, као и повремени гост – сликар Бора Грујић, скулптор и сликар Радивоје Кнежевић-Кнез, Александар Саша Поповић (брат Миће Поповића) и Крста Андрејевић (брат Милета Андрејевића). Ти млади студенти, који су основали Задарску групу, у том тренутку нису ни били свесни важности њиховог бунта. Повезао их је заједнички отпор према наметању соцреалистичке догме и веровање да је уметност изнад идеологије. У свом стваралаштву група није иступила са заједничким естетским проседеом, јер је сваки од уметника био изразити индивидуалиста. Они су само хтели слободу у сликарству. Петар Омчикус је желео и море. Како је касније сам причао, Мића Поповић и Миле Андрејевић никада нису видели море, и он их је повео да га виде. Напустили су Академију, упутили се из Београда у Ријеку где су се укрцали на брод и кренули обалом. Задар им се допао. Био је полусрушен. Нашли су неку рушевину на мору и власти су им одобриле да се уселе. Била је то вила бившег гувернера Италије. Свако је имао свој атеље, имали су дежурства, знало се кад ко иде у набавку, кад ко кува. Сликали су слободно, оно што воле и желе, неспутани темама политике. Живели су у некој врсти комуне. Људи су их гледали као чудаке. Зарађивали су тако што су сликали портрете Маркса, Енгелса, Лењина и других. Звали су их „смешни портрети“. Спасао их је Бранко Шотра, који је пред Милованом Ђиласом рекао „то су занесењаци, пусти их, они су безопасни“. После шест месеци вратили су се у Београд и враћени су на Академију. Задарска група унела је свежину у ликовни живот Београда у погледу уметничке радозналости, отворености за експеримент и настојању да изграде индивидулни ликовни израз. Сликари ове групе показали су да припадају изузетно виталној генерацији младих стваралаца, која је имала значајну мисију у историји српског сликарства. Касније ће сви постати незаобилазни део српске уметности, друге половине 20. века. Због овог екстравагантног испада, сви студенти су кажњени избацивањем са Академије. Под политичким притиском и после интервенције министарке просвете Митре Митровић, сви су враћени на Академију, сем Миће Поповића. Млади бунтовници су део наредне године провели радећи на прузи Шамац – Сарајево, где су сликали велике композиције по узору на Ел Грека. Те исте 1948. године Петар Омчикус и Косара Бокшан су се венчали. У браку су остали 62 године, све до Косине смрт 2009. године. Наредне три године млади брачни пар провео је у Ријеци, где су живели и радили у Гувернеровој палати. Због слике на којој је била приказана катедрала у Ријеци, Петар је био на вишечасовном разговору са полицијским службеником, који је очигледно био неупућен у сликарство и коме је све то било сумњиво. Била су то тешка времена. У Београд су се вратили 1951. године и прикључили се групи Једанаесторица.

Идеја за оснивање групе Једанаесторица настала је на Корчули. У лето 1948. године на Корчули су боравили и сликали Петар Омчикус, Коса Бокшан, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић, Слава Богојевић, Оливера Галовић, Александар Божичковић, Лазар Возаревић, Гордана Зубер, Градимир Алексић и Слободан Богојевић. Бати Михаиловићу је тада синула идеја да они оснују групу Једанаесторица, што су и учинили. Били су то ствараоци различитих опредељења и супротних судбина, чија је прва и последња изложба, одржана априла 1951. године у УЛУС-у, показала веома широк спектар оријентација. Оцењена је као значајан догађај у ликовном животу Београда. Одлучно су подржавали нову културну политику и настојање за променама. Након ове једине изложбе, група се распала. После Једанаесторице у том истом салону излагао је и Петар Лубарда. Остала је запамћена његова изјава поводом тога: „Богами част ми је да излажем после вас. Уосталом, ви сте прогурали добар део и за мене, раздрагали и охрабрили овај народ и примили уместо мене бар пола политичког гневаових идеолошких крпеља.“

Новембра 1951. године Петар Омчикус је одржао прву самосталну изложбу, на којој је било изложено око осамдесет слика насталих током једанаест година рада. Овај сликар је константно трагао за сопственим путевима стваралаштва, али још увек у домену поетске фигурације. Прави преокрет у његовој уметности настаје у Паризу. Овде се сусрео са апстрактном уметношћу, која није трагала за реалним, већ за индивидуалним стилом. Геометризована асоцијативна апстракција тог времена је постепено прерасла у гестуалну колористичку фигурацију.

Париз је у то време био престоница модерне уметности и симбол слободе уметничког изражавања, за чиме су посебно чезнули млади уметници поникли у социјалистичким земљама. Након проблема око добијања пасоше и замене новца, четворо уметника је возом допутовало у Париз, 9. маја 1952. године. Заједно са Косом и Петром Омчикус, стигли су и Љубинка и Бата Михаиловић. На питање зашто су отишли, Петар је дао следећи одговор. „Па, имали смо лоше успомене на ову земљу и хтели смо да гледамо слике уживо, а не у књигама. Тада то овде нисмо могли.“ Прво су одсели у једном сликарском хотелу „Стари голубњак“, на Сан Жермену и брзо ушли у њихово друштво. Југословени су тада били „у моди“. Песник Жан Касу, директор Музеја модерне уметности, био је декларисани титоиста и веома наклоњен уметницима са ових простора. Захваљујући њему југословенски сликали су редовно излагали на великим париским салонима. За Петра Омчикуса било је веома значајно излагање на париском Мајском салону. Када је остао без новца, радио је као молер. Био је то занат који је Петар научио у Школи за примењену уметност. Позирао је као модел старом скулптору Ландовском и илустровао је једну поему Клода Конфортеса. Петар и Коса учествовали су 1954. године на изложби у Њу Берлингтон галерији у Лондону, где су продали доста слика.

На Корзици су боравили у три наврата и тамо је Петар направио доста слика (гвашева). Управо те слике излагао је на првој самосталној изложби у Паризу, у галерији Арно, од 3. до 16. фебруара 1955. године. Исте године излаже у Дизелдорфу, са француским уметницима. Петар Омчикус први пут је излагао у данашњем Музеју савремене уметности града Париза, на 11. мајском салону, од 7. до 30. маја 1955. године. Тада га је запазио познати критичар Мишел Сефо, који га је уврстио у Речник апстрактног сликарства. Било је то веома значајно признање за његов рад. Питање становања у Паризу је коначно решио када му је удовица вајара Бижара уступила атеље њеног покојног мужа, а да га он заузврат реновира. Кроз тај атеље у Жантијиу, у којем се увек чула класична музика с радија, прошли су многи познати и непознати уметници.

Од 1965. године Петар и Коса повремено бораве у Вела Луци на Корчули, у ували Плитвине, где су сазидали свој други дом. На њихову иницијативу у Велој Луци организована су три међународна сусрета уметника из читаве Европе. Они су прикупили већи број радова за збирку која је формирана у Велој Луци и њиховом заслугом је 1981. године основан Музеј Велел Луке.

Наредне године живота биле су им испуњене радом, учествовањем на многобројним самосталним и колективним изложбама и ликовним колонијама. Поклонио је једну своју слику за необичну аукцију, под називом Галерија над Атлантиком, која је одржана у ЈАТ-овом авиону, који је летео из Београда, преко Загреба, до Њујорка, 12. марта 1984. године. Прва озбиљна ретроспектива у његовој земљи приређена му је 1985. године у Музеју савремене уметности у Београду. На истом месту је 1989. организована велика ретроспективна изложба, за коју је наредне 1990. године добио Политикину награду.

Године 1992. добио је позив да излаже у палати УНЕСКО-а у Паризу. Изложба „Петар Омчикус, Слике и скулптуре“ одржана је у сали „Изгубљених корака“. У Галерији Сану се представио ретроспективном изложбом портрета 2012. године. Ови портрети настали су у распону од 60 и више година, а прикупљени су из музејских и приватних збирки широм света.

Сам сликар је увек истицао да је он у ствари сликар живота и да не воли сликарство које је искључиво естетско. Доследан у свом уверењу, сликао је призоре из свакодневнице, портрете академика, пејзаже и догађаје са спортских терена. Према подацима са којима располажемо, Петар Омчикус је имао 61 самосталну и око 170 колективних изложби. Добио је више награда за сликарство, укључујући награду Октобарског салона у Београду (1972), Гран при на Међународној изложби оригиналног цртежа у Ријеци (1984) и награду Јесење изложбе УЛУС-а (2018). Члан САНУ, ван радног састава, постао је 1994. године. Од 2012. је дописни члан, а од 2015. године редовни члан САНУ. После смрти супруге Косе преселио се из Париза у Београд и основао Фондацију „Косара Бокшан – Петар Омчикус“ у Михизовој улици на Дорћолу. Овај простор у Београду Петар је купио након продаје париског атељеа своје покојне супруге. Иначе, Петру и Коси је 2007. године додељена национална пензија.

Петар Омчикус преминуо је 26. априла 2019, у 93. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Живео је онако како је и говорио: „Хоћу да никоме не дугујем ништа. Волим тако да живим и никако другачије“.