ПЕТЕФИ – ВЕЛИКА ТЕМА СРПСКЕ И МАЂАРСКЕ КУЛТУРЕ

27/08/2024

Aутор: Јованка Симић, новинарка

 

Нe само због крштенице из музеја у Кишкерешу у коју је 1823. године уписан под именом Александар Петровић, што упућује на његово српско, а по некима на словачко порекло, Шандор Петефи (1823 – 1849), најдаровитији мађарски песник 19. века и један од вођа националног покрета Угарске (1848/9), оставио је трагове и у српској култури. На тим траговима понајвише захвалност дугујемо Змајевим препевима Петефијевих песама попут оне најпознатије – „На крај села чађава механа“.

На Петефијеву песничку заоставштину српски писци освртали су се  у 19. и у 20.веку. Поводом две стотине година од његовог рођења, округли сто „Традиција Шандора Петефија у српској књижевности и култури“ приређен је крајем прошле године у Матици српској у Новом Саду. Један од закључака гласио је да је Петефи  „једна од најкрупнијих тема  српско-мађарских књижевних и културних спона због његовог порекла и његових веза са српским писцима“. Ове године, у јулу, навршило се сто петнаест година од његове смрти.

Јован Јовановић Змај, а затим и Ђура Јакшић и Лаза Костић најзаслужнији су  што је Петефи  ушао у српску књижевност, те су наши преци у 19. веку његову поезију осетили у великој мери као своју.

Највише Петефијевих стихова Змај је препевао у периоду од 1855. до 1867. године, неколико година пошто је  песник погинуо у револуцији 1849. године у Шегешвару. У  послератном периоду, сви они који су расправљали о Петефијевом опусу, уједно су и преводили његову песничку заоставштину.

Српски лист „Јавор“ доста је пажње и простора посвећивао преводима Петефијевих песама, а  његов уредник Змај објавио је неколико својих значајних превода – „Ноћ“, „Три сина“, „Светлости“, „Свети гроб“. Осим Јавора многи часописи објављивали су  преводе Петефијеве поезије, али су се посебно издвајали „Стражилово“, „Летопис Матице српске“ и „Бранково коло“.

После објављивања „Витеза Јована“ у посебним књигама (1860, 1873), у „Певанији“ (од 1879. и у следећих неколико година), наћи ће се готово сви Змајеви преводи Петефија, а по неколико преведених песама објављено је у Змајевим „Одабраним пјесмама“ (Загреб 1887 и 1907), као и у „Песничком зборнику“ Ј. Максимовића (Мостар 1900).

По оцени српске популације у данашњој Мађарској, Петефи несумњиво припада плејади европских великана романтичарске поезије попут Бајрона, Хајнеа, Мицкијевича или Пушкина, заљубљеника у слободу, природне лепоте, и љубав.

Откуд толика симпатија у српском народу за Петефијеву поезију ако се зна да су се у револуцији 1848/9. године Петефи и српски покрет нашли на супротстављеним странама крвавог фронта грађанског рата? Отуд јер су српски књижевници који су се школовали у Аустроугарској знали мађарски језик, а имали су и нарочите симпатије за Петефијеве песме о сеоском животу и љубави.

Управо народском једноставношћу своје лирике и епике Петефи је одредио нови правац мађарској књижевности, а својом романтиком и непосредношћу постао је личност светског ранга у поезији. Реаговао је не само на друштвена и политичка питања свог доба, него и на интимне дрхтаје живота и пејзажа Панонске низије, чије је својеврсне лепоте и увео у литературу.

О томе је 1973. године говорио и Данило Киш наглашавајући да је, упрскос ограничености мађарског језичког подручја, Петефи постао уважаван у свету, цењен чак и од једног Ничеа. Још за живота био је превођен на немачки и Хајне је писао о њему 1849. године упоређујући га са Бернеом и Беранжеом. Киш је сматрао да, у суштини, Петефи ипак остаје ненадмашан као сликар мађарског пејзажа, пустара и алфелдских равница. Петефи је написао више од хиљаду песама које су преведене на више од педесет језика.

Када је о његовом пореклу реч,писац Вељко Петровић тврдио је да Шандор Петефи није Словак (како Мађари сматрају) већ је Србин по пореклу те да је потекао од гране породице Петровић из Баје, која се крајем 18. века преселила у Кишкереш. У том месту је до 1809. године живео трговац Арон Петровић, Србин из Баје, чији је син Димитрије рођен 1799. постао вероватно први српски академски вајар.

У изводу из матичне књиге рођених, његово име на латинском уписано је као Alexander Petrovics где Alexander представља латински еквивалент мађарском имену Шандор. Говорећи на годишњици Петефијеве смрти 1899. године, велики мађарски националиста Миклош Барти истицао је да је Петефи српског рода.

 Било је то на великој мађарској свечаности  Шегешвара  у Ердељу, где је  на месту Петефијеве  погибије постављен достојан споменик. Барти је том приликом изговорио и ове речи: „Будите поздрављени пријатељи Срби, који сте нам две звезде истакли на мађарском небу: Дамјанића и Петефија”. Цитат су пренели сви мађарски листови, па и званични „Мађарорсзаг” у броју 210/1899.

Петефијев отац, Иштван (Стефан) Петровић био је српског порекла, месар и гостионичар, а мајка Марија Хрузова, Словакиња. Породица је неко време живела у Сабадсалашу али се убрзо преселила у Кишкунфилеђхаз. Петефи је ово место сматрао местом свог рођења. Мада је отац настојао да му обезбеди најбоље образовање, кад је имао 16 година, породица се нашла у тешком финансијском периоду који је резултирао банкротом. Петефи је био приморан да напусти лицеј, па је почео радити у позоришту у Пешти и као просветитељски делатник у школи. Убрзо је наставио школовање у малом месту Папа, а затим се настанио у Пешти.

Наставио је школовање у Пешти, Сабадсалашу, Шарсентлеринцу и Кечкемету. На његову страст за глумачким позивом родитељи нису благонаклоно гледали, што је утицало на његову одлуку да се одрекне бављења глумом. У јесен 1846. упознао је Јулију Сендреи, кћерку феудалног службеника из Ердуда који је нерадо благословио њихово венчање. Кћерки је прижељкивао богатог феудалца, а не „будаластог песника“. Њихова љубав, којој је Петефи посветио многе стихове, победила је после Петефијевих пет просидби. Венчали су се 1847.године. Имали су сина Золтана рођеног децембра 1848, годину дана пре песникове смрти.

Осим књижевног стваралаштва, Шандор Петефи који је своје књиге потписивао тим именом, по уверењу био је републиканац и водећа личност револуције која је почела марта 1848. године. На скуповима држао је ватрене говоре залажући се за отцепљење од Хабзбуршке монархије и осамостаљење Мађарске. Тада је на лецима штампана његова „Национална песма“ и прокламација од дванаест тачака. Имао је само двадесет шест година када је погинуо 31. јула 1849. године у бици код Шегешвара (данашња територија Румуније).

Данас, сто седамдесет пет година од упокојења, Шандор Петефи сматра се најталентованијим мађарским лирским песником 19. века,  водећим песником мађарског романтизма и обновитељем мађарског књижевног језика. Био је лирски и епски песник, драмски писац и романсијер. Славу је стекао пишући љубавну, дескриптивну и револуционарну лирику. Најпознатије су му збирке поезије „Песма нације“, „Бисери љубави“, „Облаци“, епови „Витез Јанош“ и „Апостол“, као и роман „Џелатов конопац“.

Осим Змаја, његове песме на српски језик преводили су Ђура Страјић, Благоје Бранчић, Бране С. Шајкашки, Иван М. Поповић, Радован Кошутић, Јован Поповић, Вељко Петровић, Иван Ивањи, Богдан Чиплић, Данило Киш, Иван В. Лалић, Сава Бабић…

Обележавајући јубилеј, двеста година од песниковог рођења, Пошта Србије је лане  у промет пустила поштанску маркицу са ликом  Шандора Петефија. Напис на маркици је на српском, енглеском и мађарском језику. Баш како је ономад и закључено на Округлом столу у Матици српској – Шандор Петефи (Александар Петровић) једна је од највећих  тема  српско-мађарских културних спона.

 

 

ЛИТЕРАТУРА:

 

Округли сто „Традиција Шандора Петефија у српској књижевности и култури“ Матица српска (Нови Сад, 2023)

(https://www.youtube.com/watch?v=kxx68sMF7XI&t=929s)

Светличић, Ксенија „Шандор Петефи (1923-1849)“, Библиотека Матице српске (1998)

Бабић, Сава “Како смо преводили Петефија. Историја и поетика превода“ Матица Српска Нови Сад (1985)

Игњатовић, Јаков „Мемоари”, Београд (1966)

Петровић, Вељко „О књижевности и књижевницима”, Нови Сад ( 1958)

Лист „Зора”, Мостар (1899)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања