ПЕТРАШКЕ ГОДИНЕ – Од Петроварадинске битке 1716. године до Пожаревачког мира 1718. године

ПЕТРАШКЕ ГОДИНЕ

Од Петроварадинске битке 1716. године до Пожаревачког мира 1718. године

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У јулу ове године, сведочићемо обележавању великог јубилеја, заправо јубиларне године и то 300 година од потписивања чувеног Пожаревачког мира, којим је окончан рат између Аустрије и Венеције са једне стране и Османлијског царства, са друге стране. На тај начин, стављена је тачка на вишегодишњи ратни сукоб између наведених хришћанских сила и турске империје на измаку. Сукоб, који је остао упамћен по четири велике битке: Петроварадинској, Темишварској, Бици на Крсташици и Београдској, а целокупан поменути период, српска историографија и национална свест терминолошки је овековечила именом „Петрашке године“, док је у аустријској историографији овај период забележен под називом „Херојско доба“. Свакако, термин „Петрашке године“ настао је у спомен на генерала Максимилијана Петраша, заповедника Подунавске војне границе, који је имао активно учешће у војном сукобу Хабзбуршког и Отоманског царства 1716-1718. године. Такође, име Максимилијана Петраша посебно је забележено у српској народној традицији, због чега је и Вук Стефановић Караџић у свом Српском ријечнику из 1818. године, термином „Петрашке године“ именовао наведени ратни сукоб. Кад помињемо јубилеје, можемо слободно да закључимо да је ова година, заправо година великих јубилеја. Могли бисмо сада да поставимо питање да ли је свака година баш таква и вероватно бисмо и у оној претходној, као и у некој наредној години пронашли на десетине датума који заслужују да буду упамћени, обележени и складу са карактером самог догађаја који се памти и обележава, зашто не и прослављени. Могли бисмо у недоглед да набрајамо све наше јубилеје, сва наша заборављена сећања, иако то није непосредни разлог сећања на Текијску битку, нити је оно само по себи циљ. Па поставља се питање, а зашто их онда уопште и спомињемо? Управо, из разлога што постоји бојазан да и Петроварадинска битка, као и oне битке и подвизи пре и после ње, не постану само јубилеј, дан када се помену у неком часопису или на некој пригодној манифестацији. Не допустимо да и Еуген Савојски, српски шајкаши или карловачки митрополит Викентије Поповић Хаџилавић, који је држао митрополитски трон Карловачке митрополије у време Петроварадинске битке, не постану само митски ликови и појаве који су се са више или мање одушевљења старали о питањима која ми данас доживљавамо у форми „ситница“ и цртица из прошлости отелотворених у облику извесних апстракованих постулата о вредностима живота, као што су љубав, дом, отаџбина, оданост или пријатељство. Не допустимо да ова битка, па и сам јубилеј остану само називи догађаја које можда можемо да пронађемо у неким ђачким уџбеницима, наставним јединицама, школским лекцијама, мада и то је нека надежда. Из наведених и бројних ненаведених разлога, сећање на Петроварадинску битку, поред пијететског и научног карактера, добија и изразито, мада је можда неприкладно и терминолошки претенциозно истицати, есхатолошки, па и етички контекст.

Уколико желимо на прави начин да разумемо потребу очувања сећања на догађај из 1716. године, најбоље би било да у анализи истих кренемо од краја, да видимо шта они представљају данас, јер на основу мишљења бројних историографа, само на поменути начин можемо да стекнемо свеобухватан увид у повесницу наведене ратне епопеје. Значај Петроварадинске битке можемо да уочимо и када се присетимо колико је топонима остало у Петроварадину и околини – Татарско брдо, Текије, Везирац, Алибеговац, а који представљају терминолошке одреднице боја на Дунаву пре три века. Поред тих материјалних трагова, Петроварадинска битка оставила је још већи значај у духовном наслеђу, не само Новог Сада, Војводине и Србије већ и целокупне Европе, уколико наш континент посматрамо у оквирима хришћанске духовно-културолошке вертикале и дискурса. Наиме, то је била последња грандиозна битка Аустрије и хришћанских савезника против Турака на тлу Старог континента. Битка је почела ујутро 5. августа 1716. године у склопу једног од последњих великих ратова Аустрије и Турске који је у ствари био нека врста продужетка претходног рата окончаног миром у Сремским Карловцима 1699. године. Тим миром, наиме, ни једна ни друга страна нису биле задовољне. Циљеви који су се на почетку или током Бечког рата наметнули зараћеним странама, Карловачким миром нису остварени ни за једну од њих: Турска није протерана из Европе, па чак ни у потпуности са простора северно од Саве и Дунава (Банат и део Срема су остали у саставу Отоманске империје све до Пожаревачког мира 1718. године), а са друге стране Османлије су изгубиле најшира пространства Панонског басена и дела Средње Европе, односно велике делове средњовековне Краљевине Угарске. Нови рат је избио 1714. године између Млетачке републике-Венеције и Турске, а затим му се придружио и Беч. Припреме за нови аустријско-турски рат биле су обимне. Османлије су почеле мобилизацију у целокупном царству који је у датом периоду имао обим 5 милиона квадратних километара, па су и успеле да прикупе између 120 и 160 хиљада војника, мада су савремени извори говорили и о цифри од 200.000 људи. Данашњи еквивалент тој сили је чак неколико милиона војника. Аустријска страна подигла је између 78.000 и 83.600 солдата. Уколико поменутој цифри придружимо помоћно особље, чланове породица, хареме, шпекуланте, шпедитере, проститутке, добићемо реалан обим људских ресурса употребљених у тој бици. Дамат Али паша био је други човек царства, преведено на данашње појмове – премијер и министар одбране. Иако није потицао из угледне турске породице, био је „прави“, малоазијски Турчин, родом из једног села у близини Никеје. Одрастао је у султановом сарају и веома рано је ушао у његов поверљив круг људи, чак му је постао и зет. Најпре се верио са његовом ћерком Фатимом која је тад имала само четири године, а затим ју је и оженио. Сама реч „дамат“ или „дамад“ означава особу која је женидбом повезана са султаном. Дамат Али-паша је био лукав човек и мајстор интриге, али без високих државничких умешности, а поготово способности да оствари своје врло амбициозно замишљене планове и визије. Ни у војну стратегију и тактику није се посебно разумевао. Султан Ахмед III водио је ратну политику, а Дамат Али-паша се у њој потпуно проналазио.

На другој страни био је Еуген Савојски, сасвим различита личност од турског војсковође. Рођен је у Паризу и припадао је француској аристократији италијанског порекла пошто су му корени потицали из споредне гране куће Савоја. Живео је и у Версају, а од малена се интересовао за ратни позив и војну политику. Био је човек незграпних, неугледних физичких карактеристика и то је можда био један од разлога због којег није био баш по вољи Луја XIV, рођеног естете и заљубљеника у овоземаљске лепоте. Показаће се да Савојском то није сметало да испољи бриљантан војнички, дипломатски и државнички таленат. Кад је видео да своје амбиције неће моћи да оствари у Француској, прешао је у аустријску службу у којој је досегао висине најистакнутијих војсковођа у историји човечанства. Свакако, у повесницама најзначајнијих историјских личности из света војне професије његово име равноправно стоји забележено, раме уз раме са горостасима државничких и ратних способности, попут Цезара, Наполеона, Веленштајна, генерала Патона, маршала Жукова и других. Са 35 година већ је досегао највиши војни чин у Хабзбуршкој монархији. Постао је фелдмаршал и то после сјајне победе над Турцима код Сенте 1697. године у току Великог бечког рата. Успут се енормно обогатио и постао мецена уметника. Уочи рата са Турцима и Петровардинске битке, Савојски је држао све конце унутрашње и спољне политике Беча у својим рукама. Наиме, био је председник царског Ратног већа, највишег политичког тела Аустрије у том периоду. Још почетком априла 1716. године, Савојски је наредио општи покрет аустријских снага, а за главно место окупљања, односно за седиште Главног штаба одредио је Футог, насеље у блзини Рацке вароши и саме Петроварадинске тврђаве са друге стране Дунава. Ту је био смештен главни логор за војнике, као и врховна команда. Савојски је одлучи да лично води битку, а за команданта коњице одредио је маршала Јаноша Палфија, хрватског бана. За команданта пешадије поставио је фелдмаршала Зигберта Хајстера. Успео је да мобилише 53.000 пешака и 33.000 коњаника у оперативној војсци, а на располагању му је још било 12.600 војника у тврђавама. Укупно са граничарима, претежено српским ратницима и милицијом, тзв. фрајкором располагао је са преко 120.000 људи. Била је то сигурно највећа војна сила коју су Аустријанци икада употребили у рату са Турцима. Такође, Аустрија је рачунала на 30-50 шајки на Дунаву са посадом коју су, опет углавном, чинили Срби (из Ђура, Коморана, итд). Ангажовање такве силе подразумевало је огромне логистичке напоре. Тоне житарица, намирница различитих врста, барута, олова, алата, оружја… Све је то допремано у Футог, потом у Петроварадин, а понајвише дунавским речним путем. Такође,  од почетка априла 1716. у Једрену турска војска се припремала без веће журбе. Путем чувеног цариградског друма, преко Ниша, огромна османска сила доспела је у Београд крајем јуна. Турци су били бројни, али углавном неселективно прикупљани и то из свих делова Царства, а уз то већина војника годинама није озбиљније ратовала, а многи су били и без ратног искуства. Са друге стране аустријске трупе су попуњавали прекаљени борци који су непрекидно од почетка XVIII столећа ишли из рата у рат, из битке у битку, по западној и не само по Западној Европи, где су се сукобљавали са врло озбиљним противничким војскама, попут француске. Међу њима су били и Срби из граничарских пукова уз Саву, Дунав, Тису и Мориш. Како рекосмо, уз њих су били и шајкаши, ратници на речним бродовима, готово искључиво Срби. У јединицама Еугена Савојског били су присутни Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Русини, Хрвати, Валонци, Шпанци, Италијани па чак и млади португалски принц Мануел са својом пратњом. Дакле, у етничком, па и у верском погледу, бројна армија Еугена Савојског била је вишеслојна и комплексна, а свакако хетерогена.

До 29. јула војске су се углавном сабрале на зборним местима, а Савојски је у Футог стигао још двадесетак дана раније. Почетком августа пребацио се у Рацку Варош, односно данашњи Нови Сад. За то време се Али-паша кретао из Београда старим друмом према Новом Саду и, такође до 2. августа стигао на данашњи Везирац. Не можемо да кажемо да су супротстављене војсковође бирале Петроварадин као место окршаја, нити се Петроварадин за место боја сам изабрао „деловањем неких натприродних сила“. Међутим, тврђава на Дунаву се спонтано наметнула, јер је главна намера Савојског у рату била да освоји Београд, ту важну стратешку тачку, која је увек представљала одскочни положај за даље наступање војски било које државе и без обзира да ли се наступало на север и запад или југ. Такође, освајање Београда је одувек имало и снажну психолошку конотацију на супротну страну у свим аустријско-турским сукобима. Намера Дамад Али-паше била је да заузме Петроварадин, ту најважнију и најнепремостивију аустријску војну фортификацију у овом делу, како њихове државе, тако и Европе у целини, јер је Тврђава била заправо хришћанска предстражна станица на Дунаву, а њеним падом Турцима би поново био отворен пут према Бечу и даље према Средњој, а можда и према Западној Европи. Просто, после Петроварадина није било тако значајне и тако утврђене фортификације у Аустрији, све до Беча. Етапна места куда се кретала аустријска војска, била су Чонград, Сегедин, Сомбор. Супротстављене стране добијале су извештаје шпијуна и Савојски је сазнао да је турска војска била шаролика и доста неспремна. Од Београда према Петроварадину завладао је прави неред, коњица и пешадија кретали су се уским друмом између Фрушке горе, ритова и Дунава. Са њима су ишле коморе, материјал за ливање топова. Наиме, тада се топови нису превозили са удаљених места већ су се ливали уочи битке. До 4. августа Аустријанци су завршили припреме, које су укључивале и поправљање делова Тврђаве, али већ два дана раније почеле су чарке јер су Турци копали ровове и прилазне путеве према одбрамбеним палисадама фортификације, чиме су се опасно приближили браниоцима истих. Савојски је тад већ био у Тврђави. Принц Еуген је 2. августа изашао на Хорнверк. Један од већих сукоба извидница догодио се на месту данашње Капеле мира у Сремским Карловцима кад је из строја избачено 700 Аустријанаца и мноштво Турака, а чак је заробљен и фелдмаршал Зигфрид фон Бројнер. Јанош Палфи који је предводио царске хришћанске трупе у овом окршају, тада је заробио и пет ратних застава. Долази 4. август и Османлије се примичу Тврђави са свих страна. Претпоставља се, макар легенда о томе каже, да је Дамат Али паша свој шатор поставио на месту данашњег споменика на Везирцу, нешто више од цркве Госпе Марије Снежне, а на том подручју Текија налазио се турски централни логор. У том периоду рељефни терен био је знатно прегледнији него данас и са поменутих положаја, велики везир је могао да види целу Тврђаву, али још боље непријатеља су посматрали њени браниоци. Тог дана се још увек преко Дунава пребацују аустријске снаге, пешадија је углавном сва прешла, али су још увек коњаници и пешадијска резерва остали на бачкој страни. Почели су да прелазе на другу страну тек увече. Ишли су преко два понтонска моста – један је водио у подграђе, а други у Хорнверк, издвојени јужни део Тврђаве, испред кога се налазио спољни појас одбране или Капрарини шанчеви, односно Транџамент.

Све је ишло по плану до вечери, а потом се у атмосфери крајњих тензија и огромних психофизичких напора на обе војске „спустила тешка и спарна ноћ“. Одједном, дошло је до незапамћеног невремена, које нису упамтили ни људи који су ту живели или боравили дуже време. Османлије, које су још увек копали ровове, страховито су покисли, а доста муниције и војне опреме је пропало. Није то пресудило битку, мада је сигурно допринело њеном исходу. Међутим, аустријску војску је задесила застрашујућа драма. Наиме, воденице зване дунавке, није сасвим сигурно да ли је у питању била једна или више њих, а које су се уочи битке налазиле северније од понтонских мостова преко пута Сремске Каменице, одједном су се откачиле. Никад није утврђено да ли се то догодило услед страховитог невремена или турске диверзије, али воденице су око десет увече јурнуле низ реку према понтонским мостовима. Српски шајкаши су се одмах дали у трку према дунавкама да спрече катастрофу, али већ је било касно. Воденице су удариле у први мост из кога су избиле пет чамаца, а затим на другом још осамнаест чамаца. Уз надчовечанске напоре и храброст, у првом реду шајкаша, али и инжењераца из Тврђаве, понтонски мостови су одмах поправљани. Колико је то било тешко, најбоље говори детаљ да је упамћена епска народна песма о шајкашима који спасавају понтонски мост. Остало је забележено да је један шајкашки борац, Србин, својим зубима у води држао канапе са два чамца да их струја не би однела. До јутарњих часова, понтонски мостови били су поправљени. Аустријске снаге биле су у журби, јер је у касно послеподне 4. августа Савојски наредио да се ујутро, наредног дана крене у напад. Дамат Али-паша није добро проценио намере противника. Мислио је да ће се Еуген завући у Тврђаву, а да ће их турске снаге опколити са свих страна и савладати. Свакако, искусном војсковођи са израженим војничким професионалним врлинама, не би промакао поменути груби стратегијски превид. Наставио је да предузима опсадне мере, утврђује прилазе и копа тунеле, као што је то радио и Сулејман Величанствени готово два века раније, приликом опсаде Беча. Остаци појединих ровова и даље су видљиви у околини Тврђаве. Савојском се наводно у сну јавила Мајка Божија и рекла да не чека непријатеља у Тврђави већ да из фортификације јурне на Турке. Напад је био заказан за пола пет, али је због последица страшног невремена одложен на седам часова ујутро. Аустријска војска била је распоређена у два рода, пешадија и коњица, у три крила, те потом у три реда. Савојски је стајао на Кавалиру, најистуренијем положају на Тврђави, и видео је шта се дешава све до Везирца. Битка је почела у среду ујутро 5. августа. Јаничари су покуљали кроз прилазнице које су копали претходних дана и устремили се према Транџаменту подржавани артиљеријском ватром три батерије. Након аустријског напада на турски бок, где су изненадили јаничаре, принц Еуген је сишао са Кавалира и даље усмеравао општи напад. Из Васерштата нахрупиле су хиљаде коњаника, међутим проблем је настао на Транџаменту, где су се пешаци заглавили у узаним отворима на бедемима док су недовољно брзо излазили из бастиона. Јаничари су уз ужасне поклике кренули у напад што је изазвало пометњу у аустријским редовима. Нарушен је борбени поредак и Турци су јурнули у међупросторе, у рупе у борбеном поретку, па су чак пробили линије и у другом реду. Аустријска коњица са оба крила је притекла у помоћ и растерала Турке. А затим је уследио противнапад, првенствено коњице, услед чега је настало расуло и паника међу османлијским редовима. Све су то мирно посматрали татарски помоћни одреди са данас чувеног Татарског брда, које је у њихов спомен и добио наведени назив. У почетку Татарима није била јасна ситуација, али већ на почетку окршаја и то без обзира на ток истог, одлучили су да не залазе у битку. Другим речима, догодила се издаја помоћних татарских јединица, које су првобитно имале задатак да у случају посртања главнине турске војске у сукобу са непријатељом, са бока нападну аустријске снаге и на тај начин утичу на исход битке. Уместо тога, побегли су према Каменици и поменути детаљ бега, чак је приказан на оновременим мапама.

Након повлачења Татара, Савојски је наредио општи напад. Турске линије се распадају једна за другом и исход битке је на видику. У потпуном нереду, османлијске јединице беже према Везирцу, док је једино Дамад Али-паша успео да сачува присуство духа. Скочио је на коња и са заставом Пророка у десној руци узвикнуо је име Алаха, а затим позвао саборце да се окрену и поново нападну невернике. Међутим, нико га више није слушао. Паша је куршумом оборен са коња, а поједини историографски записи тврде да је од последица рана преминуо у ондашњој православној Саборној цркви у Карловцима, док постоје озбиљни фактографски потврђени детаљи његове смрти који нам говоре да су Дамад Али-пашу убили јаничари, удавивши га свиленим гајтаном. Евентуалним прикривањем чињеница о смрти великог везира, јаничари су сећању на Дамад Али-пашу обезбедили својеврсни шехитски карактер. Уосталом, сходно традицији третмана над припадницима политичке и војне елите у османској државноправној хијерархијској номенклатури који би оманули у извршавању задатака поверених од стране султана, Дамад Али-паша би сигурно доживео трагичан крај ликвидације и да је преживео битку и вратио се у престоницу на Босфору. Заузврат, проглашен је за мученика и сахрањен на Калемегдану на гробљу Сулејманове џамије изнад кога је касније подигнуто турбе које тамо и данас стоји. Битка је завршена између једанаест и дванаест часова 5. августа. Дакле, трајала је свега пар сати. Наредних 200 година, све до Другог светског рата, звона са храма петроварадинског самостана светог Јурја оглашавала су се цео сат сваког 5. августа у 11 часова у част ове величанствене и толико значајне победе хришћанског оружја. Победници су испред Дамад-Али пашиног чадора нашли обезглављено тело грофа Зигфрида Бројнера заробљеног у окршају противничких извидница 2. августа у Карловцима. У подне, Савојски је из оријенталног богатства пашиног чадора на турској хартији Дворском ратном савету у Бечу послао прву кратку вест о победи хришћанског оружја. Заробљено је 149 топова, 50.000 шатора (Савојски је пашин задржао за себе), тоне кафе и житарица, и друге опреме и провијанта. Првобитне вести говориле су да је погинуло чак 30.000 Турака, али заправо страдало је знатно мање османских ратника и то у броју од шест хиљада. Када је у питању аустријска страна, постоје веома прецизни и документовани подаци – 2.122 погинулих и 2.357 рањених. У животу је остављено само 20 заробљених Турака.

Одмах по завршетку битке, а посебно у наредним деценијама, прича о „чудесима“ и натприродним појавама које су пратиле бој на Текијама одржале су интересовања поколења за догађаје из 1716. године. Најчувеније од свих приповодења у вези је са предањем о снегу који је падао тог 5. августа. Поменутим причама и предањима много је допринео Франц Шамс који је исте и уметнички уобличио. Поред чињенице да је природни феномен о снежним падавинама у летњем периоду познат, то се ипак није догодило током Петроварадинске битке. Са потпуном сигурношћу можемо да потврдимо да 5. августа 1716. године у Петроварадину није падао снег, јер га ниједан извор не помиње, чак ни Еуген Савојски у својим прецизним и детаљним ратним извештајима. Заправо, догодила се поменута, снажна летња олуја, која је сигурно оборила температуру ваздуха и неповољно утицала на атмосферске прилике, при чему је вероватно био присутан и јутарњи мраз, али извесно, није падао снег. Како је онда настала легенда о „летњем снегу“ 1716. године? Још у старом Риму 5. августа 358. године је падао снег, а римски епископ је у ноћи између 4. и 5. августа уснио сан у коме му се јавила Мајка Божја. Исти сан уснио је и угледни старији брачни пар, па је поменута прича записана у форми легенде одржавана наредних векова, док се неко није сетио да исту поистовети са догађајима од 5. августа 1716. године у Петроварадину. На тај начин, битка је мистификована, а победа је приписана непорецивој вољи и чуду Богородице Дјеве Марије, која је својом руком благословила славу хришћанског оружја. Натприродним појавама је приписивана и прича да је један војник након битке нашао икону Богородице у снегу да би исту предао Цркве Госпе Снежне на Текијама, где се и данас налази. Поменута икона, наводно је израђена по заповести Еугена Савојског и то на основу приказа Богородице, која се налази у Цркви Санта Марија Мађоре у Риму. Након боја на Текијама, породица грофа Бројнера, који је мученички страдао у бици, обновила је и доградила скромну капелу Госпе Текијске, чиме је настала Црква Госпе Снежне. Садашње здање у неоготском стилу подигнуто је 1881. године, а на Везирцу је 1902. године подигнут и споменик који симболизује победу хришћанског оружја на коме су забележене речи посвете делу принца Еугена Савојског. Аустријске снаге нису наставиле са прогоном непријатеља, али су већ у октобру 1716. године освојиле Темишвар, да би наредне године из турских руку преотеле и Београд, чиме су главни циљеви рата, макар и делимично остварени и то у оквирима отелотворења изнимних последица грандиозне победе Еугена Савојског у бици на Текијама. Пожаревачки мир је окончао рат, а њиме су данашњи делови централне Србије уз Саву и Дунав, Банат и Срем, те северна Босна ушли у састав Хабзбуршке монархије. Најважнији значај Петроварадинске битке налази се у устаљивању границе између два царства и свакако две цивилизације, чији обриси су и данас видљиви у оквирима геостратешких и геополитичких поларизација савременог света и човека у истом. Управо, последице Петроварадинске битке утицале су на формирање извесне културолошке црте или црвене линије, не раздвајања, већ спајања две духовне вертикале које су опстале и након пропасти оба царства која су те фамозне 1716. године била „уклештена“ у самртном клинчу на падинама древне Петроварадинске стене.

Међутим, свега неколико недеља касније, ратне операције Еугена Савојског настављене су походом на Темишвар у Банату. Разлог за одлуку Савојског да уместо похода на Београд предузме операције у циљу ослобођења Баната и Темишвара, морали бисмо да потражимо у чињеници да је и поред великог пораза који су Османлије доживели код Петроварадина, Београд са својим утврђеним градом и даље представљао велики изазов за аустријске оружане снаге, без обзира што је команду над истима такав војно-тактички гениј, какав је био принц Еуген Савојски. Такође, предузимање крупних опсадно-офанзивних похода према Београду, у ситуацији када се у залеђини ушћа Саве у Дунав простирао непрегледни равничарски басен Баната и то са једнако значајним утврђењем, попут Темишвара, а у рукама турских непријатеља, био би стратешки веома ризичан корак за хришћанско-царске снаге у тим ратним месецима друге половине XVIII столећа. Сви ти путеви којима је Савојски пролазио на потезу од Петроварадина до Темишвара представљали су бојиште које је Савојски већ видео неких двадесетак година раније када је у оквирима Бечког рата остварио велики успех победом у Бици код Сенте 1697. године. Из датих разлога можемо да кажемо да је командант сарских снага и те како поседовао и лично искуство у наредним ратним подухватима. Свега три недеље након грандиозне победе код Петроварадина, царске трупе предвођене принцом Савојским нашле су се под зидинама Темишвара, где их је већ чекала претходница под командом коњичког фелдмаршала Јаноша Палфија. Темишвар је капитулирао 13. октобра 1716. године. Истовремено, вођене су борбе дуж целокупне аустро-турске границе у Босни, али исте тада нису биле великих интензитета. Као што смо већ напоменули, принудити турске снаге на капитулацију и предају Београда, представљало је веома компликован задатак. Османске снаге имале су још увек већу речну флоту. Поставило се питање: на који начин „прићи Београду“? У Великом бечком рату, 1688. и 1693. године, аустријске снаге Београд су напале из Срема, дакле напредовале су са западне стране, па се очекивало да ће Савојски поновити тактику коју су применили његови претходници на позицијама командујућих официра царских трупа из претходног оружаног сукоба. Међутим, његов дугогодишњи сарадник и пријатељ, Кодијус Флоримунд Мерси, чувени аустријски војни командант, дошао је на идеју да се изврши својеврсна тактичка превара, те да се Београд опколи и на крају освоји на потпуно другачији начин. Са претходним проверама изводљивости таквог напада, које су предузете у априлу и мају 1717. године, примењена је тактика амфибијске операције у којој су ратни речни бродови, шајке и друга пловила од Петроварадина до Панчева пребацили неколико хиљада аустријских ратника путем рукавца Тамиша – речице Дунавац и околних мочвара на простор јужно од Београда, чиме је у јуну 1717. године почела опсада поменутог града. Опсада ће трајати све до 22. августа исте године, када је турски гарнизон под командом Мустафа-паше капитулирао. Капитулацији је претходила битка која се догодила 16. августа, где је деблокадна војска која је пошла у помоћ Београду, била страховито поражена. Била је то уједно и последња велика битка коју је водио прослављени војсковођа, односно принц Еуген Савојски. Неколико месеци после потписивања мира у Пожаревцу, годину дана касније, Савојски ће напустити Југоисточну Европу и ободе Хабзбуршке монархије и на ове просторе више се никада неће вратити. Поменуте победе и резултат рата овековечен је потписивањем мира у Пожаревцу 21. јула 1718. године, чиме је за наредних век и по, макар у формално-правном смислу, а посебно у културолошком, „омеђена“ граница између две империје, Аустрије и Турске, али још више између две духовне вертикале које данас чине једну европску цивилизацију.