Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Срећом по нашу књижевност и културно наслеђе, иза великог броја српских писаца остала је преписка коју су водили са својим савременицима. Због тих списа, који су у највећем броју случајева сачувани захваљујући бризи сродника наших културних прегалаца (и/или њихове систематичности), ми смо данас у могућности да боље разумемо прилике тог времена, политичку и друштвену климу али и да научимо више о самим писцима и њиховим заносима и пркосима. Чини се да је преписка коју је Вук Караџић водио са својим пријатељима, сарадницима и потенцијалним помагачима при скупљању усменог народног блага, једна од најобимнијих преписки која постоји на нашим просторима. Природа Вуковог посла била је таква да је свакодневно добијао велики број писама, ма где се налазио, јер је често оглашавао позиве за пренумерацију за своја дела али и молбе љубазним људима да му пошаљу приче, песме и податке о обичајима, карактеристичне за све делове Србије. Његов сакупљачки подухват никада не би изнедрио толико разнолике и обимне студије о традицији српског народа која је до тада постојала само као усмено сведочење које се преносило с колена на колено.
У једној од тринаест приређених и издатих књига Вукове преписке (дванаестој по реду[1]), налазе се писма која је Вуку послао учитељ Василије А. Стефановић из Бајине Баште. Писама има осам, а Вуку су послата у Београд у периоду од 1859. до 1862. године. Нажалост, немамо податке да ли је реч о континуираној размени писама, јер Вукови одговори нису сачувани, или не постоје, иако бајинобаштански учитељ у једном писму Вуку захваљује на одговору, а у неком од наредних се пита због чега Вукови одговори изостају. Ова писма нису само пословне природе, мада је иницијална интенција нека врста сарадње – учитељ шаље приче за које сматра да би Вука могле занимати и пописе села у околини Бајине Баште, преко Дрине. Осим тога, наводи неколико генерација раније занемарене родбинске везе између Караџића и Стефановића, као и жељу да их обнови и учврсти. Из учитељевих писама сазнаћемо и о осталим члановима бајинобаштанске породице Стефановић, али и Василијевој жељи да промени посао, за шта му је потребна помоћ његовог давно изгубљеног рођака, тада једног од најутицајнијих људи на културној мапи Србије.
Писма ћемо, транскрибована и дата савременом ћирилицом српског језика, уз примену актуелних правописних правила, наводити по редоследу којим су стизала Вуку у Београд. Изоставићемо приче које је Василије послао Вуку (реч је о причама Краљ, сељак, генерал-мајор; Царев зет и крилата баба; Војник и воденичар и Свети Сава и ђаво). Оригинали ових писама чувају се у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду.
- Бајина Башта, 30. јуни 1859.
Почитајеми Господине!
Јошт 1848. год[ине] имао сам чест бити код Вас са покојним Господ[ином] Лазаром Војводићем, којом сам приликом показао Вам да сам од породице „Караџића“ и да желим с вама изближе упознати се.
Околности, које су нас за прошли[х] 11 година раставиле, излишно ми је доказивати, јер су сада ишчезле.
Време је, дакле, Господине мили, да не останемо заборављени – па зато Вам се овим кратким начином за сада јављам, извештавајући вас учтиво, да ћу, ако ме здравље послужи, овог лета и лично к вама у Београд доћи.
Жао ми је што Вам достаточно родословије моје описати не могу; само утолико Вам могу казати да ми је мати више пута причала како су јој Никола, Шујо и или Симо или Мимо Караџићи, ујаци, и да њена – матере моје – породица сада[ш]ња произилази од некакве Караџића или „Манде“ или „Канде“. Но при свем том и пак је моја особита жеља да се са Вама лично састанем; па зато Вас учтиво молим да ме са Вашим мени драгим и милим писмом почествујете, јавивши ми јакошње место Вашег обитавања.
Поздрављајући Вас, јесам
с највећим поштовањем
Ваш понизни слуга
Василије А. Стефановић
учитељ бајинобаштански
- јунија 1859. год. у Бајиној Башти
- Бајина Башта, 30. новембар 1859.
Многопоштовани Господине!
Овде под /. //. ///. ////.[2] приложене четири приповетке народне, које сам до сада саставио, пошиљем Вам с том понизном молбом, да и[х] Ви примити изволите са онаквим усрдијем с каковим и[х] Вама пошиље, Вас срцем и искрено љубећи и поздрављајући
Ваш сродник
Василије А. Стефановић
учитељ
у Бајиној Башти, 18. н[о]в[емб]ра 1859. год.
- Бајина Башта, 12. фебруар 1860.
Многопоштовани Господине!
Ја сам пре два дана добавио о мом трошку једног Турчина из Осата и преко њега сам подробно дознао: колико има села у Осату у којима су сами Срби, колико са Турцима помешани и у колико села станују сами Турци. Овако сам исто описао Лудмер, и тек ћете сада имати право поњатије о овима стварима. Сад вам не пошиљем овај опис зато што баш данас имам крштење, т[о] је[ст], добио сам кћерку па данас позвао Кума и свештеника да Крштење свршим, но ћу вам мало доцније ово послати.
Ово вам пишем у највећој хитњи, па зато вас понизно молим, да ми опростите, што је овако неуредно ово писмо написато.
Поздрављајући вас и сестру моју, као и Г. Василију са свима мојим пријатељима и молећи вас, да подејствујете код Г. Попечитеља, не би ли како год гди год за среског писара поставио ме – макар и у срезу Ужичком, кад се овај скројио буде.
Јесам
ваш покорни слуга
Василије А. Стефановић
учитељ
у Бајиној Башти, 31. јануара 1860. год.
- Ужице, 27. март 1860.
Поштовани Господине!
Ја сам јошт пре 30 дана описао и послао вам поименце села из Осата и Лудмера. Јесте ли ви ово писмо примили или не, ја нисам до данас ни од кога извештен – па зато сумњам да вопросно писмо није како застало гдегод и до ваши[х] руку не дошло.
Молим вас дакле да ме о овом известити изволите, како би[х] вам у противном случају повторително ову ствар послати могао. Даље вас учтиво молим да изволите подејствовати код Г. Попечитеља внутрењи[х] дела, да ме он, или за писара среза Рачанског, где је место упражњено, или за извршитеља у истом срезу представи. Ја ћу се, Господине, надати да ћете ви отачески настати, да ми се овој молби удовлетвори.
Поздрављајући вас и љубећи вам руку, јесам
ваш поштоватељ
Василије А. Стефановић
учитељ бајинобаштански
у Ужици, 15. марта 1860. год.
- Бајина Башта, 28. април 1860.
Многопоштовани Господине!
С поуздане сам стране дознао да је неки Милоје Чанчаревић, бивши практикант полиције, за писара среза Рачанског опредељен. Жао ми је што је Попечитељство унутрашњи[х] послова овако са мном уради[ло]. Јошт ми је жалије, што сам и Вама много са мојим мољакањем досадио.
Мени баш није толико жао што нисам за писара среског овде постављен, колико ми је жао што бар раније нисам добио решеније по ком се моја молба одбацује, да би[х] потом могао други корак предузети.
Сад ми друго ништа не остаје, већ жалити и скорбити, што ме родољубије к вишем и узвишенијем нечему руководи, а влада ме презире – ово није добро и човек мора нешто различно чувствовати и осећати кад помисли да неспособни на његово место долази. Кроз једанаест година мога учитељствовања, да сам био и ергелџија правитељствени, више би се имало призрења према мени, неголи напротив.
Поред тога, 104 моја, до данас, печатна писма у новинама, ваљда су довољна да осведоче моју способност за званије среског писара, а да се у моја друга документа и не завири!
Молим вас синовно, јавите ми шта ћу даље да радим, јер намеравам званије учитељско оставити, макар постао тежаком.
Напослетку, најучтивије вас молећи да ми опростите за досадања досађивања и поздрављајући вас са вашом Госпојом кћерком и надајући се да ћете ме, ако и последњи пут, вашег поштованог одговора на ово писмо удостојити и јављајући вам да сам два Ваша писма, која су ме обрадовала примио.
Јесам
Љубећи вам отеческу десницу
Ваш Високопоштоватељ
Василије А. Стефановић
Бајина Башта, 16. априла 1860. год.
- 339. Бајина Башта, 8. децембар 1860.
Почитајеми Господине!
С овим писмом данас пошиљем Попечитељству Внутрењи[х] дела прошеније, којим одустајући од сви[х] моји[х] пређашњи[х] молби молим га да ме ко практиканта при Началничеству ужичком постави. Поред свега дакле Вашега отеческог заузимања, које сте до сада радо чинили, ипак Вас учтиво молим да изволите код Господина Попечитеља подејствовати, да ми се бар ова сада[ш]ња молба уважи.
Ја ћу се, Господине, радо примити овако малог званија само зато да избегнем учитељство које ме без икакве хасне 11 година тишти.
Примите искрени поздрав од мене, моје Ане и кћери Ленке и Милеве, које Вам љубе руку, а исти овакав изволите испоручити и Вашој Госпоји кћери мојој милој сестри, Г. Вашем сину Димитрију и Госпоји Василији Вукомановић.
Ваш искрени поштоваоц
Василије А. Стефановић
учитељ
- н[о]вемб[ра] 1860. год.
у Бајиној Башти
ПП. Ако Ви за добро нађете, можете Г. Попечитеља известити и о мојим тако многим чланцима, печатаним преко разни[х] новина и то из „Бајине-Баште“ и са Горње Дрине.
- 381. Бајина Башта, 28. март 1861.
Високопоштовани и мени особито драги Господине!
Ваше Високопоштовано писмо од 8. т[3]. имао сам чест примити. Верујте ми, да ме је оно више обрадовало зато што сам из њега видео да сте се здрави и весели у своју Отаџбину повратили неголи зато што ми је повољну вест донело. Ја ћу се увек топло молити Богу да он свемилостиви, Вас, као пријатеља Српства, а мога особитога благодетеља, јошт за коју годину поживи. Мени је сва радост и утеха у Вама. мене је веома стид што Вама тако старом досађујем, те се ви због мене трудите. Опростите ми! Моја ће особита брига бити да мојим поштењем и ревношћу за све оно, што је општекорисно, Ваше заузимање оправдам. Ја сам Вам јошт поодавно послао списак села у Осату и Лудмеру, па како сам доцније састао се са једним Коџа-башом, те ми је овај сва села по реду и списку, при њему наодећем се показао, тако Вам сада наново пошиљем у свему истињи опис вопросни[х] села.
У исто време обећавам Вам овим, да ћу Вам увек бити на руци са збирком Вама потребног материјала, само молим Вас, јавите ми каква потребујете.
Примите искрени и синовњи поздрав од моје и моје фамилије стране и дозволите ми да Вам могу љубити Вашу отеческу руку.
Ваш препонизни Слуга
Василије А. Стефановић
- марта 1861. год.
у Бајиној Башти
- Ужице, 27. март 1862.
Поштовани Господине!
Не само као пријатеља него и као јединог добротвора мога ја сматрам Вас. Па кад ствар овако стоји, онда морам чисто очајавати што од Вас никаква писма немам; морам и замишљати да ме ко код Вас није оцрнио или чим другим оговарао! Поред тога, на два три моја писма, која сам Вам имао чест послати, одговора нисам добио, па ме ова околност у претпоменутом на неки начин утврђује, а ово има за мене и чини доста незгода у мојим мислима о мени и мојој будућности.
Да би овога свега нестало, учтиво Вас молим, да ми јавити изволите: има ли што од преднаведеног мени или Вама у овом смотрењу на путу?
Ја Вас имам чест од моје стране синовно уверити да не знам да сам Вас као мога добротвора с чим увредити могао, него што више: љубио сам Вас и љубићу док сам жив, па и после смрти биће ми Ваше поштовано име као светиња пред мојим очима.
Уосталом, са мојом Аном и кћерима Јеленом и Милевом љубећи вам руку и поздрављајући вас, остајем свагда
Вам препонизни слуга
В. А. Стефановић
у Ужици, 15. марта 1862. год.
[1] Вук Стефановић Караџић, Преписка 12: 1859–1862, Београд: Просвета, 1998.
[2] Ознака редних бројева приложених приповетки.
[3] Т. – најчешће је ознака за талир, али у овом случају може значити скраћеницу за табак.
Остави коментар