Аутор: мср Мирела Лончар, политиколог религије
Увод
Прошле, 2023. године обележено је 40 година од проглашења независности спорне, непризнате „државе” Турске Републике Северни Кипар. Тим поводом, 11. јануара 2024. године отворена је највећа џамија на острву Кипар – др Суат Гунсел. Џамију је отворио турски потпредседник Џевдет Јилмаз, који је поручио следеће: Постоје две суверене, независне државе на Кипру, и све о чему ће се сада разговарати, мора да се разговара и преговара између ове две државе. Ако тражите решење, то је решење. Јилмаз је даље рекао: Наша је одговорност да пренесемо вредности, културно богатство и заједничко историјско наслеђе кипарских Турака за будуће генерације.[1]
Многи турски званичници, укључујући и председника Републике Турске Реџепа Тајпа Ердоана, истичу да је питање Северног Кипра турски национални циљ. Имајући у виду наведено, ми ћемо у овом есеју покушати да одговоримо на следеће истраживачко питање: Да ли је питање Северног Кипра, поред турског националног циља, и исламски циљ, с обзиром на чињеницу да на северу Кипра живи 97% муслимана?
Како бисмо одговорили на постављено питање потребно је да истражимо однос национализма и ислама. Тачније, да анализирамо како ислам гледа на нацију и национализам. Ali Muhammed Naqavi је у својој студији Islam and Nationalism истицао следеће: Национализам и ислам имају две супротстављене идеологије, школе и идеје и независне програме и циљеве.[2]
Поред односа поменута два феномена, потребно је објаснити и концепт заједнице свих муслимана – УМЕ. Наиме, муслимани широм света верују да су уједињени везом вере у заједницу свих муслимана – УМУ, која надилази племенске, националне и мањинске припадности. То веровање темељи се на Курану (2:143). Такође, Еспосито истиче да је темељна препознатљивост муслимана, то да је муслиман, и та чињеница има предност над припадношћу одређеном племену, нацији, скупини или роду.[3] Како налазимо, религијска припадност код муслимана надилази све друге припадности, па и националну.
Тема којом се бавимо у овом есеју представља предмет проучавања политикологије религије, једне од најмлађих политиколошких дисциплина која је настала на Факултету политичких наука 1993. године, од стране професора др Мирољуба Јевтића.[4]
Један од најзначајнијих социолога религије данас Питер Бергер сматра следеће: Претпоставка да живимо у секуларизованом свету није тачна. Данашњи свет је жестоко религиозан. Бергер даље наглашава: Убедљиво најдинамичнији верски процвати у свету данас су исламски и евангелистички.[5]
Поред Бергера, Самјуел Хантингтон, амерички политиколог у свом делу о сукобу цивилизација писао је о важности религије као кључног феномена који ће обликовати цивилизације у будућности. У свом делу Хантингтон брани своју тезу на следећи начин: Моја поставка је да темељни узрок сукоба у овом новом свету неће бити доминантно идеолошки нити економски. Главни сукоби глобалне политике појавиће се између нација и група које долазе из различитих цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати глобалном политиком. Граничне линије између цивилизација постаће борбене линије будућности. Према Хантингтону, цивилизације представљају културне ентитете и разликују се једна од друге језиком, културом, традицијом и најважније, религијом. Такође, Хантингтон сматра да је свет обликован међуделовањем 7 или 8 великих цивилизација (Западна, Конфучијанска, Јапанска, Исламска, Хиндуистичка, Словенско-православна, Латиноамеричка и Афричка), а да ће се најважнији сукоби будућности појавити дуж нестабилних граница које ове цивилизације раздвајају једну од друге.[6]
Имајући у виду наведено, поставља се питање да ли Кипар може представљати раскрсницу две велике цивилизације, и ако да, какве то последице може имати на статус острва, као и нa његово међународно окружење.
Актуелни сукоб Израела и Хамаса, акције Хута из Јемена, утичу и на питање Кипра. Наиме, Кипарска влада суочава се са све оштријим критикама због тога што војне базе Уједињеног Краљевства на том острву користе британске и америчке снаге за ваздушне нападе на јеменске побуњенике Хуте, које подржава Иран.[7]
Сва наведена дешавања намећу потребу да се озбиљно промисли и о питању Кипра у актуелном моменту.
Историјски осврт на кипарско питање
Кипар је једно од највећих острва у Средоземном мору и има значајну геостратешку позицију. Представља културну и историјску раскрсницу између Европе, Азије и Африке. Познат је по великом минералном богатству, бакру, соларној енергији, природном гасу, врхунским винима и природним лепотама. Кипар, према грчкој митологији, представља и легендарни дом Афродите, грчке богиње љубави.[8]
Кипар броји око 1,3 милиона становника. Међународно призната Република Кипар броји популацију од око 918 хиљада становника, док на територији непризнатог Северног Кипра живи око 391 хиљада становника. У Републици Кипар живи већинско грчко становништво православне вероисповести (89,1% православаца). Поред православаца на територији Републике Кипар живе и римокатолици, протестанти, муслимани, будисти, Јевреји и други. На територији непризнатог Северног Кипра живе већински Турци, сунитски муслимани који чине 97% становништва. Поред већинског муслиманског становништа на северу Кипра присутни су и други (православци, Јевреји, Јеховини сведоци)[9]
Током историје велике силе настојале су да заузму ово битно острво. Кипром су владали Асирци, Египћани, Персијанци, Римљани, Арапи, витезови темплари, Лузињани, Млечани, Османлије и Британци. Османско царство владало је острвом у периоду од 1571. до 1878. године. По договору са турским сувереном Британци су преузели административну контролу над острвом 1878. године. Током Првог светског рата, Велика Британија је 1914. године анектирала Кипар, који је 1925. године формално проглашен њеном колонијом. Грци са Кипра помагали су Британији током оба светска рата надајући се да ће им Британија понудити Кипар како би се ујединили са Грчком. Грчка заједница са Кипра настојала је да оствари уједињење Кипра са Грчком познатије као ENOSIS. Овај захтев грчке стране био је у супротности са положајем турске заједнице на Кипру, што је последично условило главну поделу у политици острва. Грци са Кипра почели су кампању за ENOSIS и формирали Националну организацију за кипарску борбу – EOKA-у. ЕОКА се борила против противника уједињења са Грчком, међу којима су били Британци, Турци, али и Грци који су били против ЕNOSIS-a. Када су ЕОКА операције биле смањене, турска кипарска мањина на острву, предвођена Фазилом Кучуком, тражила је ретроцесију Турској или поделу острва (TAKSIM).[10]
Ситуација на острву била је изузетно тешка за обе заједнице, стога су грчка и турска влада одлучиле да направе значајан корак ка смиривању ситуације на острву и успоставе договор око статуса Кипра. Године 1960, 16. августа Кипар је прогласио независност након потписивања Споразума у Цириху и Лондону између гарантних сила – Велике Британије, Грчке и Турске. У преговоре око споразума били су укључени и представници заједница са Кипра, архиепископ Макариос III, представник грчке заједнице на Кипру и др Фазил Кучук, представник турске заједнице на Кипру. Силе потписнице и гарантне силе споразума усагласиле су се да неће дозволити никакву промоцију уније Републике Кипар са неком другом земљом попут ENOSIS-a, нити поделу острва (TASKIM). Уставом Републике Кипар предвиђена је функционална федерација две заједнице, грчки Кипар и турски Кипар које деле власт.[11]
Уставом Републике Кипар је одређено да становништво Кипра чине две заједнице, грчка и турска заједница. Грчку заједницу чине сви држављани Републике који су грчког порекла, чији је матерњи језик грчки или који деле грчкe културне вредности и традиције или који су чланови Грчке православне цркве Кипра, док турску заједницу чине сви држављани Републике који су турског порекла и чији је матерњи језик турски, или који деле турске културне традиције или који су муслимани. Чланом 18 Устава гарантована је слобода религије.[12]
Грчкој православној цркви Кипра пружа се искључиво право да регулише и управља својим унутрашњим пословима и признаје Вакуф, исламску институцију. Поред Грчке Православне цркве Кипра и ислама, устав препознаје још три верске групе: католике мароните, јерменске православце и римокатолике.[13]
Три године од проглашења Републике Кипар и усвајања Устава, неразумевање две заједнице водило је ка трагичним догађајима 1963. године. Макариос и грчка заједница су предложили 13 амандмана на Устав, што је наишло на одбијање турског народа на Кипру и наставак борбе две кипарске заједнице. Резултат тога, била је подела Кипра на две зоне, као и подела главног града Никозије на линију прекида ватре – познату као Зелена линија (Green Line), под контролом британских трупа.[14]
Ситуација на острву захтевала је пажњу Савета безбедности Уједињених нација. Године 1964. усвојена је резолуција број: 186, која је позвала да се формира мировна мисија Уједињених нација на Кипру – UNFICYP. Период од 1963. до 1974. године био је веома тежак. Након држаног удара, којег је наредила грчка војна хунта, на Кипру 1974. године и збацивања Макариоса, Турска је у циљу заштите турске популације на Кипру тражила заједничку интервенцију са Уједињеним Краљевством. Када је Уједињено Краљевство одбило тај предлог, Турска је отпочела војну интервенцију 20. јула 1974. године. Након интервенције, Грци са Кипра су били пресељени на југ острва, док су Турци прешли на север. Турски део Кипра је 1983. године прогласио независност Турске Републике Северни Кипар која је призната само од стране Републике Турске.[15]
Непризната Турска Република Северни Кипар донела је свој тзв. „Устав” 1985. године. Чланом 1 „Устава” ТРСК је одређена као секуларна „држава”. Члан 131 уређује статус Вакуф организације и Канцеларије за верска питања. Вакуф је „Уставом” изузет од сваког облика опорезивања. „Држава” помаже у вршењу верских служби и подмиривању трошкова тих служби. Ниједна друга верска организација, изузев Вакуфа, није ослобођена пореза, нити прима субвенције од власти кипарских Турака.[16]
Кипарски муфтија именован од стране „Владе Северног Кипра” води „Одељење за верска питања” у „Канцеларији премијера Северног Кипра”, која функционише као „цивилна власт” и представља ислам у области којом управљају кипарски Турци. У свим школама, државним и приватним, постоји обавезна верска настава од четвртог до осмог разреда. Ови часови се првенствено фокусирају на сунитски ислам, али такође укључују сесије о компаративној религији. Ученици испод шестог разреда који нису муслимани морају да „слушају” верску наставу, али се оцењују без испита. Ученици могу да одустану од обавезних курсева веронауке од шестог до осмог разреда. На нивоу средње школе, часови веронауке су факултативни.[17]
Турска Влада пружа значајну подршку сунитским исламским активностима у области којом управљају кипарски Турци. Према економском протоколу Турска – ТРСК из 2022. године, „Верске службе ће бити укључене у главну дужност и области контроле „државе”, а „Одељење за верска питања” ће бити реорганизовано у оквиру правног лица „државе”.[18]
Уједињене нације су Турску Републику Северни Кипар прогласиле нелегалном и тражиле повлачење признања. Уједињене нације су такође донеле мноштво резолуција у којима позивају све земље да не признају протекторат Турске на Кипру.[19] Догађаји од 1974. године и даље доминирају политиком на острву, као и у грчко-турским односима.
Улога међународних организација у решавању кипарског питања и значај улоге Организације Уједињених нација
Уједињене нације нису признале независност Турске Републике Северни Кипар. Чак су Турску Републику Северни Кипар прогласиле нелегалном и тражиле повлачење признања.
Ангажман најзначајније међународне организације на свету, Организације Уједињених нација, отпочео је на Кипру 1964. године када је успостављена мировна мисија на острву (UNFICYP). Уједињене нације су тада формирале тампон зону између две заједнице.
Још од седамдесетих година XX века УН су промовисале и спонзорисале многе директне и индиректне преговоре између две стране како би се смириле страсти, нашло решење и формирала федерална држава Кипар која би била сачињена од грчке и турске заједнице.
Један од предлога УН за могуће решење била је иницијатива Генералног секретара УН Бутроса Галија позната под називом „Сет идеја” из 1992. године. Сет идеја представљао је оквир за преговоре како би се постигао договор две стране. Савет безбедности УН сматрао је да је лидер турског Кипра Рауф Денкташ одговоран за његову пропаст.
Након овог предлога, покушало се и са мерама за изградњу поверења. Тај механизам прихватиле су обе стране. Међутим, стране се нису сагласиле око метода који је предложио Генерални секретар УН – снимања изјашњавања.
Поред наведеног, могућност уласка Кипра у Европску унију у том периоду привукао је међународну пажњу и закомпликовао напоре око договора две стране.
Наставак напора Уједињених нација за проналажење решења уследио је 1997. године, када су Уједињене нације организовале разговоре између две стране у јулу и августу. Тада је Денкташ, лидер турске заједнице на Кипру, захтевао да ТРСК буде призната једнако као грчка страна Кипра. Године 1998. Денкташ, лидер турске заједнице на Кипру и Демирел, бивши председник Републике Турске, позвани су на преговоре само уколико обе стране буду признате као суверене и једнаке државе.[20]
Најзначајнији покушај Уједињених нација да реши ситуацију на Кипру био је Свеобухватни план Уједињених нација – Ананов план, план генералног секрeтара УН Кофија Анана, који је након референдума 2004. године на Кипру добио подршку турског дела Кипра, међутим био је одбијен од грчке стране Кипра.[21] Циљ плана био је да се формира Уједињена Кипарска Република која би се придружила Европској унији као федерална држава. Након одбијања грчке стране, план је пропао.[22] Анан је оптужио Пападопулоса, председника Републике Кипар за овакав резултат. Међутим, и поред пораза Анановог плана, Европска унија је 1. маја 2004. године отворила врата Републици Кипар, која се придружила организацији.
Након Анановог плана, наредни процес за решавање Кипарског питања који је привукао пажњу отпочео је 2008. године и завршио се без резултата у Кранс-Монтани, у Швајцарској 2017. године и то услед непопустљивости грчке стране Кипра.
Најскорији покушај Уједињених нација за проналажење решења кипарског питања представљао је механизам Неформалних састанака 5+УН. Овај механизам покренут је у Женеви 2021. године уз учешће лидера обе заједнице, као и гарантних сила Грчке, Турске и Велике Британије, плус УН. Турска страна Кипра навела је да је кипарском питању потребан нови оквир решавања, као и нова верзија споразума који би се базирао на реалној слици садашњег тренутка. Конкретно, потребан је споразум који би подразумевао две независне државе на кипарском острву које би се међусобно признале. Турска заједница Кипра навела је да већ деценијама пати због статуса КВО, као и због изолације у свим сферама живота. Такође, турска заједница Кипра истакла је да се модел федерације две заједнице, који се преговара већ 60 година, показао неуспешним.[23]
Напори Организације исламске сарадње у циљу заштите муслимана са Кипра
У циљу заштите и унапређивања положаја непризнате Турске Републике Северни Кипар, Република Турска, наследница Османског царства, настоји да што гласније лобира за глас турске муслиманске заједнице на Кипру у многим организацијама. Организација којој је превасходни циљ да брани муслиманске интересе свуда на свету је управо Организација исламске сарадње. Организација исламске сарадње (ОИС) представља највећу светску међувладину исламску организацију чије су чланице примарно повезане истом религијом – исламом. ОИС броји 57 земаља чланица и тврди да представља све муслимане на свету, њих 1,8 милијарди. ОИС представља другу највећу међувладину организацију на свету, одмах после Организације Уједињених нација (ОУН).[24]
Кипарско питање је од шездесетих година XX века неодвојиви део турске спољне политике. Од средине шездесетих година XX века Република Турска почела је да добија подршку за кипарско питање од муслиманског света. Тако је на VI исламском конгресу донета одлука да се осуде насилне акције Грка са Кипра. Ова одлука донета је напорима турског комитета. Мора се нагласити и да Република Турска није била члан ОИС-а у почетку њеног формирања због тадашње турске прозападне политике. Међутим, кипарско питање навело је Републику Турску да ојача везе са ОИС-ом и муслиманским светом. Тако је на VI конференцији министара спољних послова ОИС-а у Џеди, у Саудијској Арабији, 1975. године лидер турског Кипра Рауф Денкташ упитан да презентује своје виђење питања Кипра. Денкташ је позван на конференцију као лидер турске заједнице на Кипру. Најзначајнији догађај за кипарско питање била је VII конференција министара спољних послова ОИС-а у Истанбулу, 1976. године када је одлучено да турска кипарска заједница има место на састанку ОИС-a у својству госта.[25] Положај ТРСК као госта касније је унапређен у положај посматрача у ОИС-у, и то на X конференцији министара спољних послова ОИС-а у Фесу, у Мароку, 1979. године.[26] Република Турска се увек снажно залагала да државе чланице ОИС-a признају Турску Републику Северни Кипар и остваре сарадњу са њом, посебно путем учешћа у активностима ОИС-a.[27]
Како бисмо доказали да је питање Кипра исламско питање, навешћемо и кључну тачку у односима ОИС-а и турске кипарске заједнице. На VI Исламском самиту који је одржан у Дакару, у Сенегалу 1991. године ОИС је одлучила да продуби своје односе са „турском муслиманском заједницом на Кипру”. Овај моменат је веома битан с обзиром на чињеницу да је овом приликом први пут употребљена религијска одредница турске заједнице Кипра у декларацији ОИС-а. Идентификација кипарског питања у религијској конотацији изазвала је већу заинтересованост за ово питање у ОИС-у. На поменутом самиту одлучено је да се унапреде односи ОИС-a и ТРСК у следећим областима: трговина, туризам, информације, инвестиције и спорт, као и да се ради на развоју економије турске муслиманске заједнице Кипра у сарадњи са Исламском развојном банком.
Државе чланице ОИС-а нису признале ТРСК de jure, међутим активности ОИС-а указују да Република Турска има чврсту подршку муслиманског света у међународној арени о овом питању.[28] Турска Република Северни Кипар учествује у раду многих ОИС тела и институција, попут Исламског самита, Исламске конференције министара спољних послова, итд.[29]
Такође, Кипарско питање кључни је разлог који је навео Републику Турску ка приближавању односа са арапским земљама. Такође, ово питање зближило је турско-саудијске односе. Бивши краљ Краљевине Саудијске Арабије Фајзал посетио је Републику Турску 1966. године. Тада је истакнуто да две земље повезује религијска спона о питању Кипра. Бивши председник Републике Турске Џавлет Сунај био је у посети Саудијској Арабији и краљу Фајзалу 1968. године. Том приликом, краљ Фајзал је рекао да Саудијска Арабија никада неће заборавити муџахедине Кипра, те истакао чињеницу да сви муслимани морају да живе заједно и да се међусобно подржавају. Краљевина Саудијска Арабија увек је била на страни Републике Турске и помагала турску муслиманску заједницу на Кипру, како финансијски, тако и хуманитарно. Такође, Саудијска Арабија настоји да пружа помоћ муслиманима са Кипра у циљу изградње нових џамија, добављања свете књиге Курана на турски Кипар и многим другим активностима које имају за циљ јачање верског осећања у турском становништву Кипра.[30]
Joш један битан елемент ове анализе, јесте важан замајац турске спољне политике према кипарском питању који је еволуирао доласком на власт АКП Партије Реџепа Тајпа Ердогана 2002. године. Принципи турске спољне политике формализовани су у „Стратегијској дубини” бившег премијера Републике Турске Ахмета Давутоглуа. Управо због главних принципа своје спољне политике, као и због своје проевропске перспективе АКП партија се одрекла претходних владиних принципа о кипарском питању које су подразумевале идеју „непостојање решења јесте решење” („no solution is the solution”). АКП партија залагала се за белгијски модел кипарског решења, али и за подршку Анановом плану. Турска спољна политика позивајући се на принцип „нула проблема са комшијама” („zero problems with neighborhood”) водила је проактивну спољну политику како би добила подршку за признавање ТРСК и то кроз сарадњу ТРСК и ОИС-а путем АКП Владе.[31]
Напори и подршка АКП Владе за проналажење решења на Кипру су неупитни. Међутим, та константна подршка ТРСК пуно кошта Републику Турску у њеним односима са међународним организацијама, а посебно са Европском унијом. Битно је истаћи да је улазак Републике Кипар у Европску унију, битно утицао на блокирање отварања нових поглавља за чланство Републике Турске у поменутој организацији.[32]
Чврста подршка ТРСК стигла је и од председника Републике Турске Ердогана који се залаже, како у УН, тако и у другим међународним организацијама, за признавање Северног Кипра. Најскорији позиви и подршка уследили су након победе Ердогана на председничким изборима 2023. године. Он је своју прву међународну посету након реизбора 2023. године реализовао управо на северу Кипра, где је изјавио следеће: Ако дође до повратка за преговарачки сто, начин да се то уради биће кроз признавање Турске Републике Северни Кипар.[33]
Европска унија и концепт „Ангажмана без признавања”
Влада Републике Кипар упутила је захтев за чланство у Европској заједници 4. јула 1990. године. С обзиром да је Европска заједница прихватила предметни захтев, турска заједница на Кипру закључила је да Европска заједница признаје само Владу грчког Кипра, али не и њихову. Чланство Грчке у Европској унији и истовремено изузеће Турске из Европске уније водило је већој ангажованости ЕЗ/ЕУ у фаворизовању грчке стране Кипра. Турска је била става да, уколико само грчки Кипар као представник целокупног острва уђе у Европску унију, онда ће Република Турска тражити да интегрише Северни Кипар на истој основи. 1997. године Европска комисија је потврдила да ће приступни преговори са Кипром почети 1998. године. Денкташ, лидер турске заједнице са Кипра прекинуо је контакте са Европском унијом због, како је истакао, тога што је ова организација легитимизовала илегални процес уласка у Европску унију Грцима са Кипра. 10. новембра 1998. године Европска унија је започела приступне преговоре са Кипром, и закључила их у децембру 2002. године.[34] 2002. године Европска унија понудила је Кипру чланство у својој организацији, али под условом да се разговори о поновном уједињењу закључе до марта 2003. године.
Такође, у новембру 2003. године у годишњем извештају Европске комисије о прогресу Републике Турске на путу ка Европској унији, Европска комисија је упозорила да недостатак договора око Кипра може постати озбиљна препрека за приступање Републике Турске у Европску унију. Касније исте године, Европски савет донео је Декларацију у којој се истиче да ће потенцијални позитивни договор о питању Кипра моћи да допринесе настојањима Републике Турске да оствари чланство у Европској унији.[35]
Међутим, чак и поред снажних напора Уједињених нација за решењем и предлога Анановог плана, грчка заједница на Кипру гласала је против предметног плана на референдуму, за разлику од турске заједнице која је била за.
Након референдума и неуспеха Анановог плана, Европска унија је ипак одлучила да 1. маја 2004. године прими Републику Кипар у своју организацију. Међутим, морамо истаћи да су закони и уредбе Европске уније суспендовани на северу острва који је остао у изолацији.[36]
Овим чином је створена уникатна ситуација у Еврпској унији, због чињенице да је Република Кипар постала чланица Европске уније, а нема контролу над северним делом своје територије. Наиме, док се цела земља, Република Кипар сматра територијом Европске уније, њен северни део је ван контроле грчке стране тј. Републике Кипар.[37] Овде је битно указати на један значајан моменат, тј. на двоструке стандарде Европске уније, која је примила Републику Кипар у Европску унију и поред нерешеног питања њеног северног дела, док се Републици Србији тражи да оствари све обавезе из Поглавља 35, које се тичу спровођења постигнутих договора у оквиру дијалога Београда и Приштине.[38]
Активности Европске уније на северном Кипру почеле су 2004. године уласком Републике Кипар у Европску унију и до данас су се наставиле путем два инструмента: Регулативом зелене линије и регулативом финансијске помоћи. Међутим, морамо истаћи да се Европска унија суочава са бројним препрекама управо због политичке и институционалне ситуације на Кипру. Највећи проблем у ангажману Европске уније према Северном Кипру јесте недостатак међународног признања ове „непризнате, спорне државе”.[39]
Према истраживању Џорџа Кириса, ангажовање Европске уније према Северном Кипру представља форму „ангажмана без признавања” (Engagement without Recognition). Овај метод Европска унија користи у контакту са непризнатим (спорним) „државама”. Непризнате (спорне) државе (contested states) су ентитети које теже и настоје да одрже независну државност на дефинисаној територији, али нису чланице Уједињених нација. Европска унија одржава односе са овом врстом ентитета што можемо уочити на примеру како Северног Кипра, тако и тзв. Косова. Кирис налази да је Северни Кипар заправо идеална студија случаја, због тога што је то ентитет са најмањим бројем међународног признања (само Република Турска), а који је најближи Европској унији, узимајући у обзир чињеницу да је Република Кипар држава чланица Европске уније.[40]
Колико је анализа овог питања битна за Европску унију показује нам податак о могућности грађана Северног Кипра да путем добијања држављанства Републике Кипар, постану и грађани Европске уније, чиме се такође ствара уникатна ситуација када је реч о питањима држављанства спорних држава и њихове могуће злоупотребе.[41]
Битно је истаћи да Европска унија пружа дефинитивну предност суверенитету Републике Кипар над северним делом Кипра, што није случај када се ради о Републици Србији и пројектима изградње тзв. „државе” Косово.[42] Према анализама Кириса, однос Европске уније са непризнатим, спорним „државама” подразумева „ангажман без признавања”.[43] Овај ангажман подразумева одређену интеракцију на званичном нивоу са спорним или de facto државама, које су унилатерално прогласиле независност, али нису државе чланице Уједињених нација.[44] Овај ангажман укључује неколико ставки попут: 1. sui generis менаџмент непризнатих граница, 2. неформалне састанке са представницима власти, 3. замена представника власти са недржавним актерима као и 4. већи акценат на цивилном друштву.[45]
Док је Северни Кипар већински непризната од међународне заједнице, друге „непризнате, спорне државе” попут тзв. Косова имају већи број признања од стране држава чланица Уједињених нација. Стога, у случају тзв. Косова, Европска унија се ангажује отвореније и директније. За разлику од примера Северног Кипра, где се Европска унија служи концептом „избегавања стања” (state avoidance), Европска унија на примеру тзв. Косова примењује напоре за изградњу тзв. државе Косово.[46] Такозвано Косово је заправо уникатан случај узимајући у обзир друге непризнате државе, и то првенствено због широке међународне подршке САД, већине земаља Европске уније, Турске као и других великих сила.[47] Из тог разлога, Суматра Бос налази да се тзв. Косово може сматрати спорном државом „међународног дизајна”.[48] Оно што ипак говори о одређеном, мада минималном поштовању међународног права јесте чињеница да тзв. Косово није постигло „златни стандард међународног признања” с обзиром да није чланица Уједињених нација.
Потребно је истаћи да су статуси Северног Кипра и тзв. Косова различити, иако се многи аутори позивају на сличност ситуације. На Северном Кипру се одржава стање замрзнутог конфликта. Угледајући се на статус замрзнутог конфликата на Северном Кипру, многи аутори позивају Републику Србију да у случају Косова и Метохије такође одржава статус замрзнутог конфликта. Према истраживању професора Кутлешића, то је заблуда, с обзиром на чињеницу да се замрзнути конфликт и питање Кипра односе на ратне сукобе који нису окончани мировним споразумом и у којима су стране замрзле своје ставове и стање односа. За разлику од кипарског случаја, сукоб Албанаца и Срба на Косову и Метохији окончан је тзв. Кумановским споразумом. Стога се може рећи да замрзнутог конфликта није било у Р. Србији пошто је закључен формални споразум о завршетку сукоба, истиче Кутлешић. На Кипру је замрзнути конфликт с обзиром да до сада није постигнут мировни споразум. Овај статус замрзнутог конфликта односи се само на Северни Кипар, али не и на Републику Кипар. Такође, битно је истаћи да је СБ УН до сада донео више од 50 резолуција по Глави VII против Северног Кипра. Цела међународна заједница подржава Републику Кипар и тражи да се врати заузети северни део, док случај Републике Србије и Косова и Метохије међународна заједница гледа другачијим очима. Имајући све у виду, професор Кутлешић наводи да позивање на тзв. замрзнути конфликт не би пружило реалну перспективу Републици Србији о питању статуса Косова и Метохије, јужне српске покрајине.[49]
Поред мишљења и ставова да су поменута два случаја различита, има и оних аутора, који налазе бројне сличности у питањима Северног Кипра и тзв. Косова. У оба случаја, налазимо две различите нације и религије. На Кипру живе Грци, већински православне вероисповести и Турци, који су сунитски муслимани. На територији непризнатог Северног Кипра живи чак 97% муслимана. На Косову и Метохији су такође биле већински присутне две нације и религије, с тим што је данас ситуација на Косову и Метохији тотално промењена, пошто 92,9% становништва чине Албанци, а 1,5% Срби, више од 95% становништва су муслимани, док 1,5% су православни хришћани (CIA The WorldFactBook). Ови подаци нас са сигурношћу уверавају у тачност недавних тврдњи бившег америчког амбасадора у Републици Србији Вилијама Монтгомерија да је политички циљ Запада, САД и ЕУ да на тлу Косова и Метохије успоставе функционално мултиетничко друштво потпуно пропао („Политика”, 15. август 2023). Такође, на обе територије је присутна мировна мисија Уједињених нација, UNFICYP (1964) и UNMIK (1999), као и Европске уније, EULEX (2008). Међутим, оно што представља кључну разлику између ова два случаја јесте неодређеност и нејасноћа. Наиме, за разлику од турске заједнице на Кипру, муслимани са Косова и Метохије су од почетка имали јасан план и циљ – независност и стварање већинске исламске државе у Европи.
Још једна тачка обрта у међународној арени која је могла утицати на могућност другачијег сагледавања кипарског питања јесте саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010. године о Декларацији независности тзв. Косова, у којем се наводи да предметна декларација не крши међународно право, као ни Резолуцију СБ УН 1244. Последично, ово саветодавно мишљење отворило је простор Северном Кипру да на примеру тзв. Косова, покуша да снажним дипломатским лобирањем добије признање од стране великих сила, као и других чланица Уједињених нација. Овим мишљењем заправо је отворена пандорина кутија. Косовска прича о независности и праву на самоопредељење је према многим ауторима, савршен пример лекције о лобирању, иако је противна међународном праву. Нажалост, у предметном случају видимо како међународна политика и политика силе могу обликовати и кршити међународно право.[50]
Разлике у дипломатском ангажману Европске уније са непризнатим, спорним државама – упоредни модели Северног Кипра и тзв. Косова
Када говоримо о дипломатском ангажману са непризнатим, спорним државама можемо са сигурношћу рећи да се најзначајније питање таквог ангажмана односи на интеракцију између званичника. Државе углавном избегавају контакте са званичницима непризнатих ентитета, како се не би стекао погрешан утисак могућег признања спорне државе. Међутим, морамо истаћи да је интеракција са поменутим званичницима некада корисна и потребна управо због чињенице да контакт са њима може довести до потенцијалног преговарачког поступка који би резултирао решењем између две стране.[51]
Уколико се осврнемо на случај Северног Кипра, можемо приметити да се интеракција са највишим званичницима турске заједнице на Кипру пажљиво спроводи. Наиме, назив „председник Турске Републике Северни Кипар” се не употребљава у дипломатским контактима. Назив који је у употреби јесте лидер турске кипарске заједнице. Такође, још један метод дипломатског ангажмана са непризнатим ентитетима јесте проналажење адекватне локације састанка са званичницима која неће имати карактеристике државности, попут канцеларије премијера или председничке палате. Уместо поменутих локација, у оптицају су друге локације попут представништва политичких партија и слично.[52]
Међутим, овакав дипломатски ангажман се не може потврдити када је реч о интеракцији са званичницима тзв. Косова. Чини се да су положаји и звања званичника тзв. Косова, као и локација састанака са њима, непроблематични, што не шаље позитиван сигнал када је у питању поштовање суверенитета и територијалног интегритета једне међународно признате, суверене државе, Републике Србије.[53]
Закључак
Имајући у виду да је решавање питања Северног Кипра, турски национални циљ, предметном анализом налазимо да је решавање питања Северног Кипра много шири циљ од циља једне нације, с обзиром да је у решавање статуса Северног Кипра укључена једна религијска група која не познаје територијалне границе, која броји 1,8 милијарди припадника, и отелотворена је у Организацији исламске сарадње, другој по величини међународној организацији на свету одмах после Организације Уједињених нација. Задатак свих муслимана на свету јесте да штите и бране своју браћу по вери, као и да теже да формирају заједницу свих муслимана – УМУ.
Циљ овог есеја био је да пружи скроман допринос проучавању политикологије религије као и да укаже на чињеницу да се без познавања политикологије религије не могу на прави начин разумети савремени политички процеси, као ни политички циљеви религијских група.
ЛИТЕРАТУРА:
Aykan, Mahmut Bali, The OIC and Turkey`s Cyprus Cause, The Turkish Yearbook, Vol. XXV, 1995.
Asmussen, Jan, Cyprus after the failure of the Annan-Plan, ECMI Brief#11, European Centre for Minority Issues, ECMI, Gemany, 2004.
Berger, Peter L., The Desekularisation of The World-Resurgent Religion in World Politics, Ethics and Public Policy Center, Washington D.C., 1999.
Bora, Erhan, Cyprus in International Law, Ankara Bar Review, 2013.
Bose, S. The Bosnian State a Decade after Dayton, International Peacekeeping, 12, 3, 2005, pp. 336-349.
Bostanci, Mustafa, The attitude of Saudi Arabia on the Cyprus Issue, Afro-Euroasian Studies Journal, Vol. 10/Issue 3, 2022, pp. 42-60.
Günter, Seufert, Turkey`s Cyprus policy in the context of Nisosia`s Presidency of the European Council: Turkey intensifies its efforts to create international legitimation for the „Turkish Republic of Northern Cyprus, Stiftung Wissenschaf und Politik (SWP) No. 34, German Institute for International and Security Affairs, Berlin, 2012.
Esposito, John L, Šta bi svatko trebao znati o islamu, Filozofsko-teološki institut družbe Isusove u Zagrebu, 2003.
Јевтић, Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2009
Јevtić Miroljub, Political science and religion, Politics and Religion, Vol. 1, No.1, Belgrade, 2007.
Yenigün, Cüneyt, Can Kosovo be a Sample for Cyprus?, International Conference on Balkan and North Cyprus Relations, Perspectives in Political, Economic and Strategic Studies, Center for Strategic Studies, Eastern Mediterranean University, 17-18. March, 2011.
Kalaycı, Dilek, AKP`s Foreign Policy Regarding the Cyprus Issue: Perceptions of Turkish Cypriots, M.A Thesis, Eastern Mediterranean University, North Cyprus, 2017.
Kyris, George, The European Union in Northern Cyprus: Conceptualising the Avoidance of Contested States, Geopolitics, Routledge, 25,2, 2020, pp. 346-361.
Kutlešić, Vladan, O nekim modelima za rešenje statusa Kosova i Metohije, Strani pravni život, 2019, str. 5-15.
Krasniqi, G. Contested states as liminal spaces of citizenship: Comparing Kosovo and the Turkish Republic of Nortern Cyprus, Etnopolitics, vol. 18, No. 3, 2019, pp. 298-314.
Lindsay, James Ker, Enagagement without recognition: the limits of diplomatic interaction with contested states, International Affairs, LSE, 91 (2), 2015 pp. 1-16.
Migdalovitz, Carol, Cyprus: Status of U.N. Nogations, CRS Issue Brief for Congress, The Library of Congress, 2005.
Naqavi, Ali Muhammad, Islam and Nationalism, Department of Translation and Publication, Islamic Culture and Relations Organization; First Edition (January 1, 1998).
Ozturk, Burcu, The Role of Religion in international relations – the case of the relations between Turkey and Organization of Islamic Cooperation (OIC), MA Thesis, Middle East Techical University, 2013, pp. 60-62.
Хантингтон П., Самјуел, Сукоб цивилизација, Foreign Affairs, Vol. 72, No.3, 1993.
Документа:
International Religious Freedom Report for 2022 – Cyprus, United States Department of State, Office of International Religious Freedom, https://www.state.gov/reports/2022-report-on-international-religious-freedom/cyprus/
Устав Републике Кипар, 1960.
„Устав” Турске Републике Северни Кипар, 1985.
Интернет извори:
Britannica, https://www.britannica.com/place/Cyprus
https://www.cia.gov/the-world-factbook/countries/kosovo/
https://cyprus-mail.com/2024/01/11/turkish-vice-president-yilmaz-to-visit-cyprus/
https://www.euronews.com/2023/06/13/erdogan-demands-international-recognition-of-northern-cyprus
https://mfa.gov.ct.tr/cyprus-negotiation-process /
https://www.oic-oci.org/home/?lan=en
https://mfa.gov.ct.tr/foreign-policy/international-organisations/relations-with-the-oic/
https://www.politika.rs/scc/clanak/566429/montgomeri-kurti-balkan
[1] https://cyprus-mail.com/2024/01/11/turkish-vice-president-yilmaz-to-visit-cyprus/, приступљено: 17. јануара 2024. године
[2] Naqavi, Ali Muhammad, Islam and Nationalism, Department of Translation and Publication, Islamic Culture and Relations Organization; First Edition, 1998.
[3] Esposito, John L, Šta bi svatko trebao znati o islamu, Filozofsko-teološki institut družbe Isusove u Zagrebu, 2003.
[4] Јевтић, Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2009. и Јevtić Miroljub, Political science and religion, Politics and Religion, Vol. 1, No.1, Belgrade, 2007.
[5] Berger, Peter L., The Desekularisation of The World-Resurgent Religion in World Politics, Ethics and Public Policy Center, Washington D.C., 1999.
[6] Хантингтон П., Самјуел, Сукоб цивилизација, Foreign Affairs, Vol. 72, No.3, 1993.
[7] https://www.politika.rs/scc/clanak/595096/Nezadovoljstvo-na-Kipru-zbog-koriscenja-britanskih-baza-za-napade-na-jemenske-Hute, приступљено 24. јануара 2024. године
[8] Britannica, https://www.britannica.com/place/Cyprus, приступљено: 17. јануара 2024. године
[9] International Religious Freedom Report for 2022 – Cyprus, United States Department of State, Office of International Religious Freedom, https://www.state.gov/reports/2022-report-on-international-religious-freedom/cyprus/, приступљено: 17. јануар 2024. године
[10] Britannica, https://www.britannica.com/place/Cyprus, приступљено: 17. јануара 2024. године
[11] Britannica, https://www.britannica.com/place/Cyprus, приступљено: 17. јануара 2024. године
[12] Устав Републике Кипар, 1960. године.
[13] International Religious Freedom Report for 2022 – Cyprus, United States Department of State, Office of International Religious Freedom, https://www.state.gov/reports/2022-report-on-international-religious-freedom/cyprus/, приступљено: 17. јануар 2024. године
[14] Britannica, https://www.britannica.com/place/Cyprus, приступљено: 17. јануара 2024. године
[15] Исто.
[16] „Устав“ Турске Републике Северни Кипар, 1985.
[17] International Religious Freedom Report for 2022 – Cyprus, United States Department of State, Office of International Religious Freedom, https://www.state.gov/reports/2022-report-on-international-religious-freedom/cyprus/, приступљено: 17. јануар 2024. године
[18] Исто.
[19] Britannica, https://www.britannica.com/place/Cyprus, приступљено: 17. јануара 2024. године
[20] Migdalovitz, Carol, Cyprus: Status of U.N. Nogations, CRS Issue Brief for Congress, The Library of Congress, 2005.
[21] Bora, Erhan, Cyprus in International Law, Ankara Bar Review, 2013.
[22] Asmussen, Jan, Cyprus after the failure of the Annan-Plan, ECMI Brief#11, European Centre for Minority Issues, ECMI, Gemany, 2004.
[23] https://mfa.gov.ct.tr/cyprus-negotiation-process /, приступљено: 18. јануар 2024. године
[24] https://www.oic-oci.org/home/?lan=en, приступљено: 17. јануара 2024. године
[25] Ozturk, Burcu, The Role of Religion in international relations – the case of the relations between Turkey and Organization of Islamic Cooperation (OIC), MA Thesis, Middle East Techical University, 2013, pp. 60-62.
[26] Günter, Seufert, Turkey`s Cyprus policy in the context of Nisosia`s Presidency of the European Council: Turkey intensifies its efforts to create international legitimation for the „Turkish Republic of Northern Cyprus, Stiftung Wissenschaf und Politik (SWP) No. 34, German Institute for International and Security Affairs, Berlin, 2012.
[27] Aykan, Mahmut Bali, The OIC and Turkey`s Cyprus Cause, The Turkish Yearbook, Vol. XXV, 1995.
[28] Ozturk, Burcu, The Role of Religion in international relations – the case of the relations between Turkey and Organization of Islamic Cooperation (OIC), MA Thesis, Middle East Techical University, 2013, pp. 61-62.
[29] https://mfa.gov.ct.tr/foreign-policy/international-organisations/relations-with-the-oic/, приступљено: 5.фебруара 2024. године
[30] Bostanci, Mustafa, The attitude of Saudi Arabia on the Cyprus Issue, Afro-Euroasian Studies Journal, Vol. 10/Issue 3, 2022, pp. 42-60.
[31] Kalaycı, Dilek, AKP`s Foreign Policy Regarding the Cyprus Issue: Perceptions of Turkish Cypriots, M.A Thesis, Eastern Mediterranean University, North Cyprus, 2017.
[32] Kalaycı, Dilek, AKP`s Foreign Policy Regarding the Cyprus Issue: Perceptions of Turkish Cypriots, M.A Thesis, Eastern Mediterranean University, North Cyprus, 2017.
[33] https://www.euronews.com/2023/06/13/erdogan-demands-international-recognition-of-northern-cyprus, приступљено: 18. јануара 2024. године
[34] Migdalovitz, Carol, Cyprus: Status of U.N. Nеgotiations, CRS Issue Brief for Congress, The Library of Congress, 2005.
[35] Migdalovitz, Carol, Cyprus: Status of U.N. Nеgotiations, CRS Issue Brief for Congress, The Library of Congress, 2005.
[36] Исто.
[37] Kyris, George, The European Union in Northern Cyprus: Conceptualising the Avoidance of Contested States, Geopolitics, Routledge, 25,2, 2020, pp. 346-361.
[38]https://www.kim.gov.rs/doc/pozicija-eu/Zajednicka%20pozicija%20EU%20PG%2035%20SR%20za%20sajt.pdf, приступљено: 18. јануара 2024. године
[39] Kyris, George, The European Union in Northern Cyprus: Conceptualising the Avoidance of Contested States, Geopolitics, Routledge, 25,2, 2020, pp. 346-361.
[40] Kyris, George, The European Union in Northern Cyprus: Conceptualising the Avoidance of Contested States, Geopolitics, Routledge, 25,2, 2020, pp. 346-361.
[41] Krasniqi, G. Contested states as liminal spaces of citizenship: Comparing Kosovo and the Turkish Republic of Nortern Cyprus, Etnopolitics, vol. 18, No. 3, 2019, pp. 298-314.
[42] Kyris, George, The European Union in Northern Cyprus: Conceptualising the Avoidance of Contested States, Geopolitics, Routledge, 25,2, 2020, pp. 346-361.
[43] Исто.
[44] Lindsay, James Ker, Enagagement without recognition: the limits of diplomatic interaction with contested states, International Affairs, LSE, 91 (2), 2015 pp. 1-16.
[45] Kyris, George, The European Union in Northern Cyprus: Conceptualising the Avoidance of Contested States, Geopolitics, Routledge, 25,2, 2020, pp. 346-361.
[46] Исто.
[47] Krasniqi, G. Contested states as liminal spaces of citizenship: Comparing Kosovo and the Turkish Republic of Nortern Cyprus, Etnopolitics, vol. 18, No. 3, 2019, pp. 298-314.
[48] Bose, S. The Bosnian State a Decade after Dayton, International Peacekeeping, 12, 3, 2005, pp. 336-349.
[49] Kutlešić, Vladan, O nekim modelima za rešenje statusa Kosova i Metohije, Strani pravni život, 2019, str. 5-15.
[50] Yenigün, Cüneyt, Can Kosovo be a Sample for Cyprus?, International Conference on Balkan and North Cyprus Relations, Perspectives in Political, Economic and Strategic Studies, Center for Strategic Studies, Eastern Mediterranean University, 17-18. March, 2011.
[51] Lindsay, James Ker, Enagagement without recognition: the limits of diplomatic interaction with contested states, International Affairs, LSE, 91 (2), 2015 pp. 1-16.
[52] Исто.
[53] Исто.
Остави коментар