Победа Доналда Трампа у САД-у: историјско-културолошки аспекти

Победа Доналда Трампа у САД-у: историјско-културолошки аспекти

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У протеклим месецима, често смо били сведоци тезе да је победа Доналда Трампа на председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама била, заправо, резултат „побунеˮ америчких грађана против њихових „отуђених елитаˮ. На који начин би могла да се објасни наведена теза? У једној реченици могли бисмо да кажемо да је поменута побуна настала као резултат суноврата општедруштвених решења која су била понуђена у тријумфу „побуне америчких елитаˮ против сопственог друштва седамдесетих и осамдесетих година претходног века. Пре неколико деценија, поједини амерички интелектуалци указивали су на извесне феноменолошке и до датог периода невиђене појаве унутар структуралних међусоцијалних односа тзв. „западнихˮ друштава, посебно оног у Сједињеним Америчким Државама, а чији карактери су дефинисани путем тезе да се у поменутим заједницама и на просторима њихове егзистенције успоставила одређена „отуђеност владајућих елитаˮ од сопствених етичких, духовних, традицијских и уопште културних корена. Наиме, националне елите наведених друштава, али и друштвене елите ондашњих националних држава, генерисане на фундаментима симбиотичког развоја и достигнућа античке, хеленско-римске, хришћанске, у првом реду протестантске, а у знатно мањој мери и римокатоличке цивилизације и начела на којима је иста изграђена, трансформисане су у духовно-културолошке и политичко-популационе слојеве тих заједница са изразито наднационалним или боље рећи „ненационалнимˮ, а често и „антинационалнимˮ усмерењима, односно карактерима. Поменути процеси, своје зачетке пронашли су у напуштању изолационистичке, тзв. „високе спољне политикеˮ САД-а према остатку света у првој половини XX столећа, али своју потпуну афирмацију достигле су у повесницама „поствијетнамскеˮ неоконзервативне политике америчког војно-политичког и финансијско-магнатског „комплексаˮ, чији развој коинцидира са историјатом „председничких ераˮ Линдона Џонсона, Џимија Картера, Роналда Регана, Џорџа Буша старијег, Вилијама Била Клинтона и посебно Буша млађег и Барака Обаме. Био је то и период страховитог постиндустријског техничког, научно-технолошког напретка, па и зачетка тзв. „кибернетичке ереˮ, заснованог на критеријумима који су у многоме одступали од јавно прокламованог циља очувања либерално-капиталистичког, а у „хладноратном светуˮ социјалистичким визијама, у свему супротстављеног, привредно-економског и демократског политичког поретка у тим друштвима. У погледу статуса међусоцијалних породично-индувидуалних, просветно-културних, као и прилика у области уметности, дати период представљао је генераторски потенцијал за афирмацију једне „опште културеˮ или субкултуре „стања релативитетаˮ, односно „релативностиˮ, где су традиоционални принципи устројства тих елемената једног друштва, као и друштава у целини, озбиљно доведени у питање. Поменута, „општа култура релативитетаˮ изнедрила је појам „глобалне свестиˮ која има задатак да формира једну метафизичку компатибилност исте са друштвима глобалистичког политичко-економског уређења, заснованих на идеолошким узансама глобализма, а у ери незадрживих процеса тзв. глобализације живота свих људских заједница и њихових цивилизација на планети Земљи.

Шта се то уствари догодило на „Западуˮ? Пре тридесетак година, Збигињев Бжежински, пољско-амерички политиколог и геостратегиста, а у то време саветник за националну безбедност у администрацији председника САД-а, Џимија Картера, усхићено је констатовао да се „по први пут у историји човечанства ствара глобална свестˮ. Бжежински наводи и то „…сведоци смо настанка транснационалних елита које чине међународни бизнисмени, научни радници, професионалци разних профила и државни функционериˮ. Споне међу припадницима ових нових елита по Бжежинском превазилазе државне границе, њихови погледи на свет нису спутани националним традицијама, а „њихови интереси су више функционални него националниˮ. Само неколико година касније, сличне опсервације о „глобалној свести и њеном друштвуˮ имао је и Строуб Талбот, заменик државног секретара за спољне послове у администрацији Била Клинтона, када је исказао свој оптимизам у погледу формирања једне „глобалне нацијеˮ, за коју је тврдио да је то један прогресивни процес, чији се коначни циљ налази у потпуној превазиђености и излишности постојања засебних нација у XXI веку. По њему, све државе света ће пре или касније да признају само једну, глобалну власт: „У својој основи све нације су само друштвени аранжмани, исход прилагођавања променљивим околностима. Без обзира колико деловале трајно, чак и свето, оне су заправо вештачке и привременеˮ. Семјуел Хантингтон, амерички естабилишментски политиколог, био је још конкретнији у појашњењима структуре концепта тог глобалистичког друштва, када је у свом чувеном „Судару цивилизацијаˮ навео да би „западна цивилизацијаˮ требало да почива на следећим начелима: „индивидуализму, либерализму, људским правима, једнакости, слободи, законитости, демократији, слободном тржишту и раздвајању цркве од државеˮ. Без обзира што су ови амерички интелектуалци и политички делатници у наведеним пројекцијама новог концепта друштва, апсолутно занемарили вишемиленијумско духовно-културолошко, историјско-политичко, судбинско-симболичко-интегришуће наслеђе, већ поменуте античко-хришћанске, паневропске или евроамеричке, односно севернохемисферске културе и начина живота становника те цивилизације на којој су почивала и сва дотадашња, а и данашња достигнућа америчке нације и државе, исти су Американцима, али и целом Свету, понудили заправо један бесплодан, антиинтегришући, антитрадиционални, квазиуниверзални, постхумани концепт „друштва уопштеˮ, који би требало да почива на постмодерној материјалистичкој гностичкој идеологији, сличној нацизму и комунизму, чији принципи егзистенције творе по злу чувени систем глобализма. А шта је тај глобализам или неолиберални прогресивни капитализам у „практичној примениˮ, него само један од облика тоталитаризма. Мисао коју наведени духовно-интелектуални потписи „прогресистичкогˮ америчког и светског политичког постмодернизма, нису навели у својим елаборатима, јесте да су ти „концептиˮ до почетка друге деценије трећег миленијума нове ере, већ увелико били у завршној фази своје конструкције.

Визија глобалистички уређеног друштва, заснованог на глобализму као идеологији и скупу начела, своју материјализацију остварила је прво у САД, одакле је, незапамћеном поп-културном пропагандом путем масмедијске „супертехнологијеˮ, која је заправо највећи и најважнији „трансмитерˮ процеса глобализације, буквално „преливенаˮ и на европско тло. У САД-у глобализам је првобитно конструисан на основама разградње националне државе, односно њеног трансформисања у друштво појединаца, индувидуа или скупина појединаца међусобно повезаних на сасвим другачијим параметрима од оних на чијим темељима је та држава и изграђена. Упркос бројним изазовима, успонима и падовима, систематска и планска политика међусобног преплитања или боље рећи синкретизма различитих културних, духовних и етнолошких наслеђа бројних расних, етничких, верских и националних група, управо је и створила америчку нацију после свршетка Грађанског рата. Тај чувени „мелтингпотˮ, или „претапањеˮ представљао је окосницу развоја међурасних, међуетничких и међуконфесионалних односа, не само у САД, већ и у Западној Европи, Канади, Аустралији, све до почетка осамдесетих година прошлог столећа. Без обзира на етничко-завичајно порекло, грађани свих тих земаља, а унутар држава у којима су живели, створили су међусобну и снажну везу са осећајем судбинске, а заједничке припадности стварној земљи, конкретној заједници и култури у њој пониклој. Као што смо нагласили, упркос изазовима, политика исказана у максими „слеп на боју кожеˮ, резултирала је коначним формирањем америчке нације, посебно после 1964. године и усвајања Закона о грађанским правима. Само неколико деценија касније, поменута политика брутално је напуштена, што коинцидира са почетком ере „истицања свести о различитостиˮ, па и у погледу „боје кожеˮ. Постављамо питање: зашто? Управо у датом периоду, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година XX века, дотадашњу владајућу, културно-хомогену елиту, тзв. „аристократијуˮ белих англосаксонских протестаната, чувених WASP, заменила је нова, професионално-менаџерска, интелектуално-академска, меритократска елита формирана без корена у традиционалним, спонтано насталим локалним заједницама. У културолошко-идеолошком смислу, те скупине нове елите, припадале су кружоцима постмодерних лево-либералних, понекад марксистичко-троцкистичких, па и анархо-нихилистичких, али углавном секуларистичких убеђења и животних навика. Та нова елита, коју познајемо под називом неоконзервативна елита (Neo-Con elite) живи у једном апстрактном свету из кога кроз своје „ружичасте наочариˮ, из својих „дизнијевскихˮ и „холивудскихˮ палата на„стварни светˮ гледа као на објекат манипулисања са циљем да га преобликује према свом изгледу, али не у погледу поседовања материјалних добара, већ у смислу баштињења идентичних вредносних система и судова. Конкретно, др Срђа Трифковић за исту каже да је „…груписана на источној и западној обали САД-а, а све оно између – земљу прелетања – не осећа као део своје заједнице, већ презриво одбацује као рецидив предглобалне свести…ˮ. „Тихим ходом кроз институцијеˮ, наведена нова елита преузима полуге политичке моћи и остварује судбоносну везу са инструментима и установама тзв. „дубоке државеˮ (deep state), односно са спрегом интереса политичких апаратчика вашингтонског врха државно-политичке моћи, оличеног у Белој кући и Конгресу, затим финансијских магната њујоршког Вол Стрита и војно-индустријског комплекса. Због тога се она и назива неоконзервативном елитом. У намери задовољења интереса поменутих сегмената „дубоке државеˮ, нова елита од старе, конзервативне, у чије редове је и била укључена, преузела је политику светског интервенционизма, као пројектованог услова за стицањем планетарне доминације над свим земаљским меридијанима, али овог пута по мери идеолошких схватања интелектуално-политичких предводника те нове елите. На тај начин, глобализам је постао истовремено и културолошко средство, али и духовни циљ намењен за изградњу сваког појединачног друштва или државе у свету.

Истински циљ те моћне, глобалистичке елите САД и њихових савезника у појединим европским и ваневропским силама и државама јесте да путем светског интервенционизма, очувају, пре свих, своја материјална имовна стања, али и политичку моћ која им је такве позиције и омогућила. Како би одржали своју „цивилизацијуˮ која, опет у материјалном погледу, није нимало јефтина (не заборавимо да само тренутни јавни дуг САД износи близу 20 хиљада милијарди долара), сасвим је јасно да је тој цивилизацији потребан стални и неогранични приступ резервоарима или ресурсима енергетских богатстава у свету, пошто су иста у њиховим двориштима одавно доведена до тачке исцрпљења. На појединим светским меридијанима дате потребе могу се задовољити и бруталном интервенционистичком силом (Ирак и Либија), али негде такав приступ и није баш пожељан (Русија, Кина, Бразил, Венецуела, итд), где је онда потребно грађане и друштва у тим државама убедити да су свет и цивилизација коју им нуде глобалистичке елите, управо и кројене, „управо за њихˮ. Та лепршава, лажна слика света, настала у „филмовима и музици високе резолуције из холивудске продукцијеˮ, избезумљеним грађанима света нуди се на „тихој ватриˮ и обавезно уз неки енергетски напитак, а заправо посредством инструмената чувене „меке моћиˮ. Поменути „холивудски сценариоˮ глобалистичког друштва, на првом месту служи да у строгом незнању и послушности, каква никада није виђена до у протеклих двадесетак година, грађани САД, али и појединих земаља Запада као културолошке целине, попију тај „аналгетикˮ глобалне свести, како се не би досетили да живе у земљи са разореном електро-енергетском и саобраћајном инфраструктуром, да се образују у уништеном систему јавног школства, да се лече, уствари не лече у истински непостојећем систему здравствене заштите и да преживљавају у крилу најмоћније силе, какву свет никада до данас није упознао, а у којој 23 процента становника нема приступ текућој, пијаћој води и канализацији. У циљу прикривања те мрачне слике стварности, грађанима САД понуђена је нова култура, популарна-поп култура, односно субкултура која је некада била „западна контракултураˮ (counterculture). У протеклих 20 година, колико доминира културном и уметничком сценом на Западу и уопште животима тамошњих људи, а посебно у САД, поменута субкултура ту је сцену претворила у хедонистичку, вулгарну, самоинтересну, егоистичну, дехуманизујућу креатуру од (не)културе, незапамћену у историји човечанства. Култура би његовог конзумента требало креативно да инспирише, интелектуално надахњује, наводи у потрагу за новим и ширим академским и неакадемским сазнањима и у крајњој линији да у људској популацији буди сензибилитет према естетском, према лепоти. Уместо тога, популарна култура је све више ружна, пластична, вулгарна, вакумизирана, празна, бесмислена, гротескна и хипокризно насилна, а све из разлога што је иста заправо дело већ поменутих постмодерних етичких релативиста, културолошко-марксистичких нихилста, духовних креатора глобализма, односно владајуће глобалистичке интелигенције, тј. глобалистичке нове елите. Постмодернизам тежи да избрише разлику између тзв. „класичне, високе културеˮ и популарне субкултуре. Једноставно, у првом реду постмодернисти теже да културу и све њене изразе, књижевност, уметност, музику и друго, преобликују према сопственим мерилима и визијама њиховог „одраза у огледалуˮ. Уз демографски суноврат западне хемисфере, поменути процеси представљају сигурне симптоме обољења „цивилизације на заласкуˮ. Историјска пракса доказала је исправност ових тврдњи. Циљ се састоји у свеобухватном подривању основа на којима почива „западна цивилизацијаˮ, а како би тај задатак био успешан, просечан човек, нпр. Американац мора бити у потпуности индоктриран принципима глобализма и његове популарне културе. Свест и интелектуални домети тог „човекаˮ морају бити сведени на меру нераспознавања разлике између духовности, лепе књижевности и обичног забавног „ток-шоу ријалити програмаˮ којим га, сиротог, бомбардују силни телевизијски канали који, узгред речено, сви нуде садржаје апсолутно идентичног карактера. Само на тај начин, са смањеном свести и интелектом, грађанин може бити сврсисходно контролисан.

Најважнији задатак описане популарне културе, која је настала из недара „контракултуреˮ омладине и студентских покрета у прошлости, представља доктринацију будућих нараштаја и данашње „миленијалске омладинеˮ, чија будућност је пројектована за припадништво у оквирима група „политички коректнихˮ, послушних, у праву на различито мишљење нетолерантних и агресивних, „расносензитивнихˮ, али антидуховних, анационалних, непросвећених и изнад свега, „поштенихˮ радника гигантских транснационалних војно-индустријских конгломерата, где у руководственим секторима „седеˮ представници глобалне елите. Притисак на омладину да прилагоди своју свест „укусимаˮ постмодерне популарне културе, никада није био снажнији. Промена демографске слике САД и Европе довели су до дубоке деобе у тим друштвима, јер је глобализам донео унификацију само у доменима права људи на сопствени интелект и свест, док је његова пракса на свим меридијанима продуковала трагичне интерсоцијалне и транснационалне дивергенције. Према речима Срђе Трифковића, „…тиха већина „плавих крагниˮ, поготово у државама које су Трампу донеле тесну победу (Мичиген, Висконсин, Пенсилванија), била је и изразити економски губитник у процесу деиндустријализације коју је донела економска глобализација…ˮ. Међу развијеним државама света, САД карактерише најизразитија неједнакост. Данас, најбогатијих 5% домаћинстава у САД располаже са преко 2/3 националног богатства, док 80% домаћинстава у САД (четири петине!) располаже са свега 13%. Током прошле деценије, најбогатијих 10% Американаца апсорбовало је свих 100% просечног раста прихода. Незапосленост је пала испод 5%, али нова радна места – претежно у услужном сектору – плаћена су драстично слабије од угашених, а при том већина њих долази без пензионих и здравствених бенефиција. Међутим, на таласу отпора према овим поражавајућим чињеницама, и упркос незапамћеној „негативној кампањиˮ и притиску глобалне елите, 8. новембра 2016. године на председничким изборима победио је Доналд Трамп, мултимилијардер, „ријалити-звездаˮ, без политичког искуства, али и изопштеник из редова глобалне елите, који је вешто разбудио и искористио оправдано незадовољство америчког народа, нарочито презрених становника из савезних држава „земље прелетањаˮ, понудивши им обрачун са учинцима владавине постмодерне глобалне елите, али што га и непосредно суочава са недодирљивим „светим кравама, светог тројства америчке дубоке државеˮ. Док су глобалне елите водиле интервенционистичке експедиције широм „земљиног шараˮ са циљем очувања, не националних или државних интереса америчког народа (што су били циљеви мондијалистичких ратних похода старе конзервативне „постизолационистичке елитеˮ), већ сопствених мондијалистичких, али у свему усколичних материјалних прохтева и хирова, ширећи постмодерну агенду једне анационалне и транснационалне „културе бесмисла и релативитетаˮ, Трамп је грађанима САД и Запада понудио визију света у коме су национални интереси Америке најприоритетнији у решавању важних државних и политичких питања ове светске силе. Дух тих промена, које су у повоју, можда је препознатљив и у факту да се омладина тзв. „Zedˮ генерације, за разлику од „миленијалскеˮ, све више гнуша постулата и учинка постмодерне поп-културе и да се заправо „окрећеˮ начелима традицијске и класичне високе културе, као и конзервативизма, као идеолошког правца. Можемо слободно да кажемо да је конзервативизам „постао нови панкˮ. Глобализам је издао идеју Америке, оне „старе Америкеˮ у коју су наде и снове полагали сви поробљени народи у комунистичком „Источном лагеруˮ. Уколико се успостави, нова доктрина, садржана у крилатици Трампове кампање „Најпре Америкеˮ (America First), издаће идеју глобалне Америке, али можда ће „Америку поново учинити великомˮ.