Ауторка: Андријана Васић
Грчка трагедија Антигона временом је постала синоним за борбу између појединца и власти, за супротстављање друштвеним законима зарад божанских, као и за несрећу једне јунакиње која је скупила храброст да се не повинује околини. У светској књижевности, нажалост, нема пуно оваквих јунакиња, каква беше Софоклова Антигона. Изузетне личности јављају се ретко, и готово увек у погрешно време. И (у андрићевском маниру) са собом незаобилазно носе трагичну црту.
Јунаци трагедије обично су људи бољи од нас, преузети из херојских легенди, међутим трагедија не само да заузима извесну дистанцу од митова о херојима, него их и испитује[1]. Ту се негде и заснива заплет, јер са једне стране имамо херојске вредности које јунаци заступају и традиционална религијска уверења која са собом носе, а са друге нов начин мишљења уобличеним правним системом државе. Са таквим заплетом, трагедија истовремено и осуђује и чува јунакове моралне вредности. Растрзан између две крајњости које је немогуће помирити, трагични јунак осуђен је на пропаст.
Мит који је у темељу Антигоне припада кругу тебанских легенди и није нашао место у Хомеровим еповима[2]. Надовезује се на трагичну причу о цару Едипу. Након што се суочио са истином, схвативши да је убио оца и оженио своју мајку са којом има четворо деце (Полиника, Етеокла, Антигону и Исмену), Едип напушта Тебу остављајући престо двојици синовима који би се смењивали једном годишње. Међутим, између њих долази до сукоба у коме су обојица погинула. На чело Тебе долази њихов ујак Креонт. Драма почиње Антигониним покушајем да сахрани брата Полиника, који је проглашен за непријатеља државе, а чија би тела остајала непокопана јер атински закон забрањује покоп државних непријатеља. У сржи је заправо сукоб два закона: државног, који кажњава злочинце и моралног (божанског) који породице преминулих обавезује на сахрану, макар и симболичним посипањем земље, јер душе умрлих припадају подземном свету и у супротном оне не могу наставити даље него лутају около као авети, претећи да свој гнев усмере на оне који чин сахране нису испунили. Представник тог веровања у овој трагедији је Антигона, а државне власти Креонт. У њиховом сукобу преиспитују се уверења и једног и другог, али и система који они представљају. У државотворном систему настаје нови поредак, систем вредности се мења и уместо божије казне човеку прети друштвена, законска казна. Антигона постаје преломна тачка између моралног и правног, али и између старог и новог поретка. Због тога је ова тема универзална, применљива у сваком добу.
Када бисмо прошетали по делима мајстора српске књижевности XX века, као што су Станковић, Андрић, Црњански, али и Киш, па и Пекић[3], могли бисмо да уочимо непрекидно превирање старог и новог, од области тема, па до форме и начина приповедања. Убедљиво најживље и најбоље описане женске ликове имали су Бора Станковић и Иво Андрић. Јунакиње попут Софке, Коштане, лепе Фате Авдагине, Анике, несрећне Рифке, Маре Милоснице, свака на свој начин носе своју трагичну црту, супротстављајући се општеприхваћеном обрасцу. То и јесте један од разлога њиховог страдања. У данима када старо још није ишчезло, а ново већ дубоко зашло у друштвене поре, ни један од припадника ова два поретка није спреман да прихвати други. У Аникиним временима та борба је прилично сложена, сакривена иза мржње према Аники, џизлији вишеградској.
Али да кренемо из почетка. Ко ја Аника? Аника је млада Крнојелчева ћерка, сестра малоумног Лалета, која, након што је остала без родитеља, а Михајло избегава да је запроси, почиње да прима мушкарце у своју кућу. „Одавно су заборављена времена кад је Аника ратовала са целим хришћанским светом и свим светим и духовним властима, а нарочито са добрунским протом Мелентијем.“[4] Као и у многим његовим приповеткама, и у овој је страдање једне личности (посебно жене) условљено низом историјских и социјалних околности, али и другим ликовима који су томе допринели. Ипак, Андрићеве жене далеко су од објеката. Истина, оне ретко говоре, али дефинитивно делају. Оне су изузетне јунакиње које успевају да најреалније искушају егзистенцијалне муке обичног и свакодневног живота[5].
Вратимо се Аники. Њена прича испричана је са неком врстом дистанце, будући да писац више пажње посвећује Михајлу, Тијани, Аникином оцу, проти и његовом сину Јакши, чак и протином праунуку поп Вујадину. Ипак, писац придаје пажњу описујући тренутак када Аника седи сама поред фуруне и гледа у ватру, раскопчане кошуље, мазећи се по ребрима. То је један од тренутака када читалац схвата да је Аника свесна пуноће свог тела, када писац даје тек наговештај еротског.
Аника се по својим карактерним особинама приближава Фати из романа На Дрини ћуприја, пркосна је и снажна, и стоји иза дате речи. Тако је, на пример, због једне свађе са Ристићком запретила да ће јој њен син доћи са целим суботњим пазаром, што се и догодило. Аникине претње јаке су као Фатина реч да неће у Незуке, међутим контексти су потпуно другачији. Са једне стране имамо блудницу чудног ината, а са друге лепу Фату из добре породице.
Душан Пајин у свом тексту Психологија личности и трагизам проналази извесну сличност између Фатине трагичне судбине и заплета на којима су грађене античке драме. Према његовом мишљењу сличност је у патосу, који карактерише античке трагедије, а може се увидети и у Фатином страдању, међутим, може се додати и да у Фатином неприхватању удаје и њеној немогућности да се супротстави оцу има нешто од сукоба појединца и власти, какав налазимо у Антигони. Наиме, познато је да у заједници каквој припада Фата, а то је строго патрихајрална, девојка припада оцу док се не уда, након чега припада мужу. Отац је за њу ауторитет, због чега не сме да му се супродстави. У таквој заједници девојка беспоговорно прихвата очеву реч и зато у делу не постоји развијен вербални дијалог између њих двоје. Он се развија на невербалном плану, у очевом кашљању[6] и њеном погледу[7]. Стога изгледа да се тај сукоб првенствено дешава у њој самој, када га чује и види ноћу као да је поред ње, кад његову реч осећа као своју, а истовремено осећа и своје неприхватање, у тренуцима кад јој мисли путују од Вељег Луга до Незука сваки пут се завршавајући на мосту, као једином решењу.
Ако овај принцип применимо на Анику, можемо рећи да и у њеној карактеризацији има сличности са Антигоном. Примивши у своју кућу Јакшу, Аника ступа у отворени сукоб са протом. Тај чин је носио и извесно поштовање над касаблијама, тако да је у лику проте осликано и једно лице власти. Лице које се крије иза кајмакама и заптије, које свој чин носи поносито, заборављајући своју прошлост[8]. Његова мржња и немоћ над њом су толики да је при њиховом једином сусрету без речи отрчао по пушку док је она самоуверено стајала.
Антигонин пркос и Аникин инат умогоме се разликују, али је и протин углед далеко од Креонтове власти. Антигона се бори за идеале, а Аника „ратује са целим хришћанским светом и духовним властима“. С друге стране, Креонт брани закон, а прота породичну част. Антигона и Креонт су племићког порекла, јунаци бољи од нас, Аника и прота не припадају племићком роду, него обичним људима. Истовремемо, порекло се може сматрати и Антигонином трагичном цртом, док Андрић, повезујући „лудило“ попа Вујадина са причом о Аники, трагичну црту види у његовој вези са протом Мелентијем, јер несрећа никад не долази сама. Док се у Антигони испитују вредности правно-друштвених и моралних система, Аника испитује вредности патријархата, уздрмајући тиме свакодневни живот људи попут нечег демонског[9]. Зато писац потенцира њене описе кроз очи других људи и њихов сусрет са њом, и зато се ова приповетка зове Аникина времена. Ово није прича о самој Аники, него о њеној владавини, првенствено над мушкарцима.
Иако није племићког рода, Аника се може убрајати у изузетне личности захваљујући свом телу који постаје предмет пожуде, али инату који јој не дозвољава да погне главу пред светом. Прича о њој временом постаје као легенда о нечему страшном, која се из страха да се не призове не изговара. Док се на крају не заборави. Фатина прича такође бива заборављена, остала је само песма о њеној лепоти, коју су млади певали не знајући одакле. Аникина храброст да баци касабу под ноге коштала ју је живота, и то како се нико није надао. Убио ју је малоумни брат Лале, некако чудно, неразјашњено, јер „нарочито обдарена створења често изазивају судбину, смело и несмотрено“. У затвореној средини образац понашања је јасан и не прихвата велика одступања. Ту нема места за жене које се не боје да владају, а ни за оне које се власти на било који начин успротиве. Оне у бити носе трагичну кривицу због које долазе у сукоб у коме нема помирења.
Аникина величина, осим метафорички, приказана је телесно. Најбољи пример видимо на крају, када Михајло наилази на њено беживотно тело и кад му је изгледала још већа него што је била, као да се простире по целој соби, на поду, душеку, јастуцима. Све везано за тај судњи дан остаје неразјашњено: ни зашто му је тад рекла да дође, ни зашто је дошао Лале кад не говоре, ни што је послала слушкиње.
Од Антигоне, па до Анике прошло је много векова. Контексти у којима настају разликују се у потпуности, као и њихове карактеристике. Међутим, нешто им је заједничко, а то је пркос и снага да се супротставе нечему што је јаче од њих самих. Ни један друштвени поредак не трпи појединце који одбијају да му се повинују, а у патријархату ком Аника припада посебно је страшно кад је тај појединац жена. Антички период мало другачије гледа на улогу жене у друштву, непослушност је лоша сама по себи. И једном и другом делу подлогу дају друштвено-социјалне промене: у Антигони је сукоб традиционалних религијских представа и новог начина мишљења условљеним увођењем права у демократску државу која одбацује морална начела одређена религијским контекстом, док је у Аникиним временима сукоб између духовних власти и патријархалног поретка с једне и једне проститутке с друге стране. И за крај, подсетимо се како су друге стране скончале. Креонт је остао без породице, а Порубовићи су се са полуделим попом Вујадином угасили. Изгледа да је несрећа ипак наследна и лако зарази и другу страну. Трагично није само у Антигони и Аники, трагично је у супротстављању два поретка који се не дају измирити, трагично је у сукобу старог и новог, и посебно кад се копља ломе на онима који имају храбрости да се супротставе.
[1] Милутиновић, Зоран
[2] Исто
[3] Лични став ауторке есеја
[4] Андрић, Иво. (2017). „Аникина времена“. Приче. Београд: Лагуна
[5] Леовац, Славко. (1979). „Приповетке о жени“. Приповедач Иво Андрић. Нови Сад: Матица српска.
[6] „Не само да распознаје тај глас него и види оца јасно како седи и пуши, расањен и мучен кашљем. Види, чини јој се, његове крупне, смеђе очи, познате као драг предео, очи које потпуно личе на њене, само што су осенчене старошћу и заливене сузним, насмејаним сјајем, очи у којима је први пут угледала безизлазност своје судбине, оног дана кад јој је речено да је обећана у Хамзиће и да треба да се спреми за месец дана.
-Кха, кха, кха! Ааах!“
[7] „О неком отпору с њене стране није, наравно, могло бити речи. Један поглед пун болног изненађења и онај пркосни и само њој урођени покрет целог тела, а затим само немо и глуво покоравање очевој вољи, како је свуда и одувек код нас било и бива.“
[8] „Ја се нисам била родила кад си ти прескакивао плот у Недељковице, па Недељко мислио да је јазавац у кукурузу и умало те није убио. И дан-данас ти по удовичким кућама крпе мантију. Па ја никад не упитах за твоје здравље и твоје трагове. А ти се нађе човјек да ми пошаљеш кајмакама и заптије“.
[9] Леовац, Славко, пређашње.
ФОТО: Лична архива
Остави коментар