ПОЧЕТАК СЛОМА НЕЗАВИСНОСТИ ШКОТСКЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVI ВЕКА – ВЛАДАВИНА МАРИЈЕ СТЈУАРТ

ПОЧЕТАК СЛОМА НЕЗАВИСНОСТИ ШКОТСКЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVI ВЕКА – ВЛАДАВИНА МАРИЈЕ СТЈУАРТ

Аутор: Огњен Карановић, историчар

Веома често у историографији и код појединих савременика владавине Марије I, можемо да пронађемо податак да је тих година стварна власт у Шкотској припадала духовним круговима калвинистичке религијске заједнице и њеном „отелотворењу“ у личности „првосвештеника“ шкотске цркве Џона Нокса. Поред извесних мањкавости датих теза, читаоцима и истраживачима прошлости Шкотске у XVI веку, никако не може да промакне историјска улога поменуте личности по много чему специфичних особина. Ученик Џорџа Вишарта и следбеник Жана Калвина, био је утемељитељ шкотске „кирк“ и писац доктринарне основе њене догматике, чувене Књиге дисциплине. Првобитно католички свештеник нижег ранга, већ у младости је прихватио реформацију, а током  година преобратио се у тврдокорног и фанатичног „старозаветног пророка“, тумача библијског хришћанског морала и веома опасног духовног и световног предводитеља протестантизма у „шкотском облику“. Догматске поставке хришћанства које је Нокс проповедао представљале су теолошку основу стожерног окупљања протестантских снага у Шкотској.[1] Нокса је пратила незахвална репутација правог генија насиља и популизма. Са неизмерним реторским и ораторским способностима, користећи проповедаоницу цркве Сентџајлс у Единбургу као идеолошко-пропагандну трибину, „утеривао“ је страх слушаоцима свих социјалних слојева у Шкотској, генеришући на тај начин праву атмосферу линча за све потенцијалне противнике његове догме. У његовим предавањима, пуним претње, непрестано су помињани Моаб, Амалек и сви ликови непријатеља народа Израела, које је требало „искоренити огњем и мачем“. Религијски текстови и испричани догађаји у Старом завету помињани су као персонификација „истинске Цркве Христове“, односно религије коју је проповедао. Заиста, сви противници учења Џона Нокса у Шкотској веома брзо би се нашли у потпуно незавидној ситуацији. Када Нокс својим попут хладног оружја строгим речима „бичује“ краљицу Језабелу, сви његови слушаоци добро знају на коју он заправо краљицу мисли. Попут мрачне и у исто време величанствене олује, калвинизам се тих година спустио на увек немирну шкотску земљу.[2]

После дванаест година живота у Француској, краљица Марија Стјуарт је добро знала да је преузела власт у Шкотској у веома тешком политичком тренутку, изазваног конституисањем шкотског „кирк“ према калвинистичким параметрима и под строгим надзором Џона Нокса. Међутим, после недавних година губитака и туге била је одлучна да Шкотској обезбеди сретнију и светлију будућност. Истовремено, у епохи верских прогона који су њеној рођаки Марији I Тјудор обезбедили надимак „Крвава Марија“, била је одлучна да у земљи успостави верску толеранцију. У овом питању она је била веома слична Елизабети I. Међутим, разлике између реформације у англиканској Енглеској и протестантског покрета у Шкотској имале су упечатљив карактер. У годинама реформаторских верских преврата и грађанског рата током управе регенткиње Марије Гиз у Шкотској, прибежиште свих протестантски настројених шкотских интелектуалних и аристократских кругова, односно друштвено-политичке елите, па и обичног пука, било је у Енглеској. Сама Енглеска црква и двор пружали су снажан покровитељски и менторски подстицај реформацији у Шкотској у време владавине Едварда VI, а посебно краљице Елизабете. Као што смо напоменули, карактер реформације у Енглеској током владавине Маријине рођаке Елизабете имао је сасвим другачији развојни правац у односу на Шкотску и због чињенице да, несумњиво протестантски двор, није био склон екстремним схватањима разлика у погледу упражњавања верских осећања његових поданика. Друштвена толеранција религијских заједница, успостављена у периоду владавине последњег Тјудора, свакако неће добити свој континуитет у наредном „стјуартском столећу“, али средином XVI века, након крвавих прогона протестаната у току краткотрајне противреформације, било је веома опортуно становиште духовних, али пре свих световних власти Енглеске о неопходности унутрашње стабилности и мира у земљи. Дакле, док је у Енглеској спроводила програм верске подношљивости, спољнополитички курс Елизабетиних настојања у подривању ауторитета Марије Стјуарт и Круне у Шкотској био је управљен према распиривању међуконфесионалне мржње, чије су последице имале веома трагичан карактер за земљу, престо и на крају живот Марије Стјуарт.[3] Добро обавештена о популарној верској политици своје рођаке и Марија Стјуарт је наивно претендовала да буде снажан политички „угаони камен“ релаксације мултиконфесионалних тензија у својој земљи. Емпиријски тест илузије о верској толеранцији краљица је добила већ прве недеље након повратка у Шкотску, када је дошла у прилику да се суочи са мрачном природом једног загриженог фанатика.[4]

Пре него што је преузела владарску дужност, краљица је загарантовала својим поданицима пуну слободу вероисповести, што за њене менталне карактеристике и није био одређени велики уступак, чак шта више, примила је на знање закон по коме је у Шкотској било забрањено јавно служење католичке мисе према римском западном обреду. Несумњиво, то је био можда и најболнији уступак следбеницима Џона Нокса који је и сам изјавио да би му „било драже да види како се на обали земље искрцава десет хиљада припадника непријатељске војске него да чује да се у Шкотској одслужила и једна једина миса“[5]. Марија Стјуарт, као правоверна католкиња, задржала је за себе право да у дворској капели врши своје верске обреде, а сам парламент је без сувишних разматрања тај акт и одобрио. Прва миса била је предвиђена у недељу, седам дана након њеног повратка у Единбург. Припреме су биле већ у току када је разљућена гомила бесних Ноксових следбеника провалила у предворје холирудске капеле. Непобитно је да су на тај чин били подстакнути и организовани од стране Џона Нокса. У жару верског надахнућа, бесна руља је црквењаку, који се припремао за верски обред, отела из руку, а потом поломила посвећене свеће. Све гласнијим повицима тражили су да се одстрани, па и ликвидира „идолопоклонички свештеник“ и да се једном за свагда „искорени терор Сатанине службе“.[6] Постојала је велика опасност да разјарена руља пробије и врата централног дела верског објекта, чиме би и животи присутних верника, па и саме краљице, били угрожени. Међутим, ерл од Мареа, припадник Ноксове „кирк“ је у последњем тренутку изашао пред окупљене фанатизоване протестанте, спречивши их да се приближе краљици Марији. Када је у страху миса напокон окончана, одвео је уплашеног свештеника из капеле, а краљицу и друге присутне је безбедно спровео до њихових одаја у Холируду. Велика несрећа је била спречена, а тешком муком је спасен и краљицин ионако слабашан ауторитет. Краљицин бес, због ове увреде, био је неизмеран. Већ смо напоменули да је Марија Стјуарт имала веома флексибилан став према увредама личног карактера, али да је према онима који би се огрешили о њена краљевска права била апсолутно непопустљива. Одлучила је да овај дрски инцидент на недвосмислен начин разреши и казни већ у зачетку. Одмах је позвала инспиратора немилог догађаја, Џона Нокса у аудијенцију на двор. Била је сасвим одлучна да му „очита лекцију“. Међутим, није рачунала да је и довитљиви и немилосрдни пастор, такође прижељкивао један такав сусрет на који је вероватно и рачунао када је послао побеснелу руљу у „поход на њену част“. Виспрени теолог и речити тактичар, наступио је веома осионо и вербално оштро према покушају краљице да још приликом тог првог сусрета постигне недостижно – споразум. Са страхом схвативши која је њена позиција у тој острашћеној „атмосфери линча“ и непрегледној „галерији“ фанатизованих политичких и друштвених елита Шкотске тога доба, краљица је одлучила да потисне своју огорченост изазвану „инцидентом у капели“ и да са главним протагонистом свих туробних дешавања у области верске политике у земљи, покуша да изгради један помирљиви систем узајамне коегзистенције, како између две верске заједнице, тако и између Круне и Конгрегације протестантских лордова. Међутим, Нокс је на уму имао сасвим друге замисли. Наравно, легендарну тврдокорност и осионост, по интегритету личности чувеног Нокса према краљици Марији, потребно је условно прихватити. Исти тај проповедник је с великом снисходљивошћу понизно нудио извињење краљици Елизабети I, због својих ставова, изнетих у књизи „Први удар трубе против монструозне владавине жена“ у којима је оспоравао краљевска права женама.[7] Приликом сусрета са Маријом, озбиљан и неумољив, на краљицине критике због ове књиге, наступао је више као тужилац, него као оптуженик. Било је прилично јасно да уверења Џона Нокса нису увек принципијелна. Колико ће он сам бити принципијелан у одбрани поменутих идеала, зависило је од личности краљице коју је он сматрао својом стварном господарицом. Одлучан да покаже своју неприкосновеност и непопустљивост пред „идолопоклоничком“ владарком, неуљудно и без имало поштовања према њеној личности и положају, одбацио је идеју о краљевском праву да владар од својих поданика захтева безусловну покорност. Вештим ораторским способностима и неумесним поређењима, Нокс је навео огорчену краљицу да га упита да ли поданици шкотске владарке треба да се покоравају њему, а не њој, монарху.[8] То је, додуше, било и мишљење Нокса, али исувише обзирни теолог у присуству ерла од Мареа, одговорио је одречено, при томе истакавши мисао да сви, и владар, Црква и народ, морају да се покоравају Богу и да „краљеви треба да буду хранитељи Цркве, а краљице њене дојиље“.[9] Потпуно изгубивши самоконтролу, краљица је одговрила да „господинова црква није она коју владарка жели да храни“, а уз поменуто је додала: „Ја хоћу да негујем само Римокатоличку цркву коју сматрам Црквом Божјом“.[10]

Марија Стјуарт је тада прешла „свој Рубикон“. У надмудривању са Ноксом пређена је линија иза које је постало јасно да више не постоји никаква могућност за споразум. У наставку „дијалога“ Нокс је постао изразито неучтив и пред краљицом је назвао Римокатоличку цркву „курвом вавилонском“, која никако не би смела да буде „Божја невеста“. Када га је краљица упозорила да таквим изјавама Нокс вређа њену савест, проповедник је одговорио да савест подразумева и знање, односно да се заснива на истом, а да се плаши да оно краљици и те како недостаје. Уместо смиривања тензија, тај први разговор изазвао је само заоштравање супротности. Уздигнуте главе Нокс је напустио двор, самозадовољан и горд што је пркосио једној краљици, а збуњена Марија Стјуарт почела је грчевито да плаче. Тврдоглави Нокс, ипак је био уздрман држањем те „младе девојке“. Опхрван мржњом према сваком испољавању неслагања са његовим убеђењима и теолошким схватањима које је проповедао, Нокс је био запањен са каквом одлучношћу је једна деветнаестогодишња девојка бранила своја уверења, а истовремено и краљевска права. Међутим, и Марија је на неприкладан начин схватила да у Шкотској постоје јасне границе њене краљевске суверености и да је њен положај владара изузетно незавидан, па и у опасности, а свакако далеко од сваке неприкосновености.[11]

Упркос страховитим преломима које је доживела приликом свог повратка у отаџбину, године владавине Марије Стјуарт „упловиле су“ у, слободно можемо рећи, мирнији период. Краљицин живот је прелазио у зрелију доб, а велико питање које се поставља и пред данашњу науку састоји се у недоумици да ли је исту пратило и емотивно, духовно одрастање. Поменутих првих година, било је сасвим јасно да краљица само репрезентује власт која се фактички, па и формално налази у рукама Мареа, Мејтланда и Конгрегације. Можда је ова својеврсна институционализација поделе власти између различитих државних и друштвених структура и била најбоља комбинација, макар у наведеном периоду. Ерл Маре и лорд Мејтланд владали су Шкотском веома опрезно и мудро, док је Марија своју номиналну власт репрезентовала изузетно доследно. Природно надарена лепотом и грациозношћу, окретна у свим витешким вештинама, одважна јахачица и ловац, краљица је манифестацијом наведених особина изазивала опште дивљење и наклоност широких слојева становништва Шкотске. С поносом посматрали су грађани Единбурга своју младу краљицу када у јутарњим сатима са соколом на уздигнутој руци излази из Холируда и пријатно узвраћа на сваки усклик поздрава и дивљења. Када је њен полубрат Маре повео рат против непокорног клана Хантлија, краљица је заједно са њим одважно одјахала у борбу. Одлучила је да се максимално приближи народу. Већ у првој години по доласку у Шкотску, једну шестину свих бенефиција и добара Цркве, предала је на управу протестантским конгрегацијама, како би се умањило сиромаштво народа. Наравно, све ове мере младу краљицу су учиниле веома популарном код народа, а међу племством, посебно протестантским било је пуно незадовољних. Посебно незадовољство узроковало је краљицино сетно евоцирање успомена на живот у Француској. Напори државних обавеза и протокола, непрекидни сукоби са калвинистичким проповедницима и конгрегацијама, наводили су Марију да у тренуцима одмора у холирудском замку „оживљава дух Француске“, тај сићушан комад света, где је могла и умела да живи потпуно слободно и у складу са својим филигрански изграђеним сензибилитетом. У округлој холирудској кули увела је по француском укусу галантни дворски живот. Из Париза је пренела гоблене и турске ћилиме, раскошни намештај, библиотеку и уметничка дела. У поменутим одајама говорио се француски језик, пила укусна вина са Континента, а у вечерњим сатима приређиване су друштвене игре, читани су стихови и рецитовани мадригали. Први пут се у тој „минијатурној дворској Француској“ покушало са извођењем малих пригодних позоришних комада под маскама. Маскенбали су били сјајна прилика за краљицину најближу околину да на тим пригодама плешу и забављају се до касно у ноћ, а на једном од њих и краљица се појавила одевена у мушки костим, док се њен партнер, млади песник Шастелар прерушио у даму.[12]

Призори из „француског“ Холируда и говоркања о расклашном животу „католичког“ двора и краљице, били су запањујући за протестантске политичке и духовне елите Шкотске. Можемо да претпоставимо реакцију Џона Нокса и његових следбеника који су све те новости са двора карактерисали као „сатанске ујудурме“ какве и могу да се очекују од „папистичких идолопоклоника“. Односи са Кирк, били су погоршани након информација да је млада удовица склона емотивним „испадима“ и безазленим надахнућима према дворским службеницима и песницима, а једна од њих је и „дошла главе“ Маријиној симпатији, поменутом песнику Шастелару.[13] Делимично из наведених разлога, а далеко више због државних и династичких интереса, међу аристократским круговима Шкотске отворена је расправа и питање у вези са краљицином удајом и продужетком владарске лозе у виду „обезбеђивања“ легитимног наследника за стјуартску круну. Као краљица, Марија је била више него свесна своје обавезе према поданицима и Краљевству да би требало да нађе прикладног супруга и добије наследника круне. У датом историјском моменту, две најпожељније „удаваче“ Европе биле су Марија Стјуарт од Шкотске и Елизабета Тјудор од Енглеске. Интересантно, када је у питању било остваривање брачног уговора са било којом од две династије или краљице, иначе рођаке, за потенцијалног „удварача“ и породицу коју је репрезентовао, у великој мери исто је значило и добијање могућности права наследства трона државе и оне друге владарке. Такође, важност брака „острвских краљица“ огледао се и на пољу решавања горућих конфесионалних проблема како у самим британским државама, тако и у њиховим односима према другим европским земљама и верским центрима. Несумњиво, уколико би супруг краљице Марије постао владар одређене католичке државе, успон престижа и „снаге“ Шкотског краљевства у односу на Енглеску или друге земље био би експоненцијално увећан. Истовремено, калвинистичка реформација у Шкотској, али и енглески протестантизам били би знатно ослабљени, ако не и уништени. С друге стране, уколико би „протестантски владар“ постао муж Марије Стјуарт, сви интереси „ecclesia universalis“ и католичке противреформације на британским острвима доживели би „бродолом на стрмим литицама острвских обала“. Тако је питање брака две краљице на Острву већ од почетка превазишло све фамилијарне или личне оквире, јер се путем њега у многоме симболизовала судбина света.[14]

[1] У периоду од 1546. до 1549. године Џон Нокс је био заробљеник француских војних снага, а једно време је провео и као заточеник на њиховој галији. Након избављења из заточеништва, преселио се у Енглеску која је након смрти краља Хенрија VIII била у процесима свеобухватнијег теолошко-филозофског проширења фундаменталних поставки протестантског учења. Ускоро, Џон Нокс је именован за краљевског капелника у служби Едварда VI. Ноксов егзил у Енглеској потрајао је до јануара 1554. године, када под притиском рестаурације римокатоличког вероисповедног система и догматске идеологије у држави Марије I Тјудор, поново одлази у Женеву, а потом се 1556. године враћа у Шкотску. Током година које је провео на теолошким студијама, а потом и у Енглеској, Нокс је додатно уобличио систем калвинистичке доктрине, види: Calvinism, New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge, Vol. II: Basilica-Chambers, Christian Classics Ethereal Library, 13. VII 2005, <http://www.ccel.org/ccel/schaff/encyc02.html?term=Calvinism> (18. III 2013). Упореди и: Овен Чедвик, Историја реформације, Добра вест, Нови Сад, 1986, стр. 125-127

[2] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 56-57.

[3] У циљу правилног разумевања политике Елизабете I према краљевској власти Марије Стјуарт, неповољне верске прилике у Шкотској потребно је поставити у контекст анализе односа Енглеске и Француске у датом периоду. У хугенотској Француској, у Холандији и Шкотској, протестантски покрет је имао калвинистички облик од 1559. до 1567. године. У овим земљама реформатори су полазили од становишта да утемељење својих цркава и подршку широких слојева становништва морају потраживати упркос евентуалним противљењима највиших представника државне управе, па и самих дворова. Протестантски пастори из свих земаља своје идеје заснивали су на „женевском учењу“ Жана Калвина. Доследно примењивање теолошких поставки калвинистичког учења у већини од тих земаља имало је екстремни прозелитски карактер насиља, пред којим су тзв. „умерене снаге“, углавном биле принуђене на повлачење и послушност. Међутим, грађански рат у Шкотској је био краткотрајан и од стране „прокатоличких снага“ и Круне (између којих је често долазило до неспоразума) лоше вођен, тако да су уз неизмерну енглеску помоћ протестанти лако тријумфовали. Можемо да претпоставимо да „снажна Француска“ никада не би дозволила да протестанти тако брзо дођу до победе у Шкотској. Избијање верских ратова у Француској, потпуно је уназадило њену способност већег ангажмана и утицаја на политичке и опште-друштвене прилике у Европи, па и у Шкотској све до доласка краља Анрија IV Наварског (1589-1610) и династије Бурбон на власт. Наведене околности снажно су допринеле да у одсудном моменту краљица Марија Стјуарт остане без преко потребне француске помоћи на „незаштићеном престолу“ Шкотске и то у периоду надолазеће плиме „калвинистичке“ супрематије моћи. Иронично изгледа историјска чињеница да је пораз хугенотског покрета у Француској индиректно помогао победи калвинизма у Шкотској, види: Овен Чедвик, нав. дело, стр. 125-126.

[4] Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, < http://www.marie-stuart.co.uk/> (18. III 2013).

[5] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 58.

[6] Исто, стр. 58.

[7](eng.) The first blast of trumpet against the monstrous regiment of women, види: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 60.

[8] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 60. На отворено питање Марије Стјуарт да ли поданици имају обавезу да се покоравају владару, Нокс је избегао потврдан одговор. Уместо њега, направио је неумесно поређење у коме је питање односа људи према врховној државној управи упоредио са односом деце према нервно оболелом оцу који има намеру да их лиши живота. Постављајући поменуту ситуацију у релацију са правом верника („Божје деце“) на отпор према владару који негира хришћанске, односно калвинистичке врлине и обавезе, одговорио је да у наведеном случају „деца имају право да оцу вежу руке и отму му мач“. Упореди и: Овен Чедвик, нав. дело, стр. 125-127.

[9] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 59-60.

[10] Исто, стр. 60.

[11] Исто, стр. 61.

[12] Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 62-67.

[13] Исто, стр. 72-82.

[14] James Mackay, In the End is My Beginning, A Life of Mary, Queen of Scots, Random House (Digital), Mainstream Digital, Edinburgh, 1999, 142-148. Упореди и: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 74-75.