Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Европска комисија је крајем фебруара 2019. послала коментаре на други нацрт преговарачке позиције Србије за Поглавље 27. У њима је наглашено да је потребно уложити више труда у побољшање у секторима квалитета ваздуха, индустријских емисија, климатских промена и других, али највише у управљању отпадом. Комисија сматра да би Србија требало да буде амбициознија у убрзаном остваривању циљева везаних за рециклажу комуналног отпада.
На седници Владе Републике Србије од 21. јануара 2020. године, усвојена је преговарачка позиција за Поглавље 27 – животна средина и климатске промене чиме се стварају услови за отварање још једног веома важног поглавља у 2020. години у оквиру процеса приступања Европској унији.
Преговарачка позиција је веома комплексан документ у чијој изради је учествовало 150 представника из 28 институција и државних органа Републике Србије. Осим текста, Преговарачка позиција садржи укупно 14 прилога, односно 1650 страна текста, и образлаже финансијски оквир за активности у наредном периоду, како би Република Србија достигла стандарде Европске уније у области заштите животне средине.
Преговарачка позиција за Поглавље 27 долази у правом моменту, у тренутку формулисања европског Зеленог договора праћеног Инвестиционим планом, који је председница ЕК, Урсула фон дер Лајен, представила 14. јануара у Стразбуру. То је значајно, посебно имајући у виду да је најављен и посебан Зелени договор за Западни Балкан.
Према Извештају Европске комисије о напретку Србије из маја 2019. године, Србија је остварила известан ниво припремљености у области животне средине и климатских промена. Остварен је ограничен напредак у даљем усклађивању са правним тековинама ЕУ и у стратешком планирању. Током 2020. Србија треба нарочито да: повећа административне и финансијске капацитете централних и локалних органа јавне управе, укључујући Агенцију за заштиту животне средине, операционализацијом Зеленог фонда и адекватним обезбеђивањем одговарајућих средстава за њега, као и даљим побољшањем међуинституционалне координације, нарочито међу институцијама на централном и локалном нивоу; интензивира рад на спровођењу и извршавању, као што је затварање дивљих депонија, инвестиције у смањење количине, разврставање и рециклажу отпада, побољшање мониторинга квалитета ваздуха, побољшање управљања речним сливовима и припрема за мрежу Натура 2000; спроведе Париски климатски споразум, између осталог усвајањем свеобухватне стратегије за климатске промене и закона о климатским променама, који би били усклађени са оквиром ЕУ за климатску и енергетску политику до 2030. године и добро интегрисани у све релевантне секторе, као и израдом Националног енергетског и климатског плана, у складу са обавезама које има као чланица Енергетске заједнице.
У области хоризонталног законодавства, Србија је постигла висок ниво усклађености са правним тековинама ЕУ. Зелени фонд Србије још увек не функционише у потпуности. Усвојени су секундарни правни прописи о суфинансирању, али је укупан напредак веома мали када је реч о финансирању у области животне средине, укључујући и ниво наменских средстава. Предузети су неки кораци за јачање административних капацитета, нарочито за планирање инфраструктуре у вези са животном средином. Србији је потребно више капацитета за одржавање квалитативних јавних расправа, нарочито на локалном нивоу. Правне прописе о процени утицаја на животну средину треба додатно ускладити и побољшати њихово спровођење. Потребно је обавити стратешке процене утицаја на животну средину за планове и програме из свих релевантних области политике, а не само из области животне средине. У септембру 2018. године, Србија је ратификовала Споразум из Букурешта између земаља Југоисточне Европе о спровођењу Конвенције о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту. Неопходно је додатно јачати капацитете правосуђа и инспекције за заштиту животне средине и остварити резултате у спровођењу Директиве о еколошком криминалу.
У области квалитета ваздуха, Србија је постигла добар ниво усклађености са правним тековинама ЕУ. Мониторинг квалитета ваздуха благо је побољшан, уз 36 станица које функционишу, међутим, потребно је знатно побољшати мрежу за мониторинг. У годишњем извештају Србије о стању квалитета ваздуха наводи се да је у осам агломерација загађеност ваздуха била изнад горњих граница у Београду, Суботици, Нишу, Панчеву, Ужицу, Ваљеву, Краљеву и Крагујевцу. Не постоје планови за управљање квалитетом ваздуха за те градове, осим за Панчево и Београд. Планови за управљање квалитетом ваздуха за Смедерево и Нови Сад одобрени су 2018. године. Потребно је уложити додатне напоре да се заврши преношење у национално законодавство Директиве ЕУ о емисијама испарљивих органских једињења и њено спровођење. Још увек нису испуњени захтеви из Уговора о Енергетској заједници о садржају сумпора у течним горивима.
Што се тиче управљања отпадом, постигнут је добар ниво усклађености са правним тековинама ЕУ. Спровођење је у раној фази. Националну стратегију управљања отпадом и планове за управљање комуналним отпадом треба ревидирати како би одражавали правне прописе о смањењу количине отпада и разврставању отпада на извору, и како би обухватили квантитативне циљеве за поновно искоришћење и рециклажу отпада. Треба израдити додатне економске инструменте за посебне токове отпада. Удео рециклираног отпада у укупном управљању отпадом остао је мали. Потребно је уложити веће напоре да се дивље депоније у Србији брже затворе и да се улаже у смањење количине, разврставање и рециклажу отпада. У бројним стратегијама је давно уписано да Србији треба 26 регионалних депонија. Скоро деценију касније нисмо стигли до тог броја. Раде, уређују се или се приводе крају њих 17. Регионалне санитарне депоније изграђене до 2017. налазе се у Ужицу, Лапову, Кикинди, Јагодини, Лесковцу, Пироту, Сремској Митровици и Панчеву, Врању и Горњем Милановцу, по евиденцији Агенције за заштиту животне средине. Током 2019. још седам регионалних депонија се приводе крају. Према подацима Агенције за заштиту животне средине, у Србији су лоциране 164 депоније које користе општинска јавна комунална предузећа за одлагање отпада. Дивљих је, међутим, много више, број се креће између 2000 и 4500 у зависности од извора. Често су уз обале реке, језера, настају и шире се стихијски, и озбиљно угрожавају животну средину (Лозница преко 46 дивљих депонија). Нема напретка у погледу медицинског и опасног отпада. У септембру 2018. године, Србија је усвојила Закон о потврђивању Хонгконгшке међународне конвенције о безбедном и еколошки прихватљивом рециклирању бродова.
Ниво усклађености у области квалитета воде је умерен. Почела је припрема Акционог плана за спровођење стратегије управљања водама. Непречишћене отпадне воде и даље су главни извор загађења. Неусклађеност и даље представља велики разлог за забринутост у одређеним областима, на пример у случају арсена. Србија треба да уложи знатне напоре да даље усклади своје законодавство са правним тековинама ЕУ, као и да ојача административне капацитете, посебно за праћење и извршавање прописа и међуинституционалну координацију. Рад на Плану управљања речним сливовима споро напредује. Локално управљање треба побољшати, нарочито утврђивањем јасних правила о дужностима у раду и одржавању постројења за воде и отпадне воде.
Ниво усклађености са правним тековинама ЕУ у области заштите природе, нарочито са Директивом о стаништима и Директивом о птицама, умерен је. Србија је усвојила Закон о потврђивању Протокола из Нагоје о приступу генетичким ресурсима 2018. године. Још увек нису решене правне празнине у процесу преношења у национално право које омогућавају лов птица које нису ловне. Стандарди ЕУ о забрањеним начинима хватања и убијања дивљих животиња треба да буду у потпуности уграђени у све правне прописе, укључујући прописе о лову. У току је рад на идентификацији и мапирању типова станишта и врста, као и успостављању националне еколошке мреже која ће обухватати локације у оквиру мреже Натура 2000. Институционално уређење и национални и локални административни капацитети треба да буду знатно ојачани, уз нагласак на побољшању извршавања прописа. Капацитети за извршење прописа су недовољни, нарочито у погледу трговине дивљим животињама и испуњавања обавеза које проистичу из Конвенције о међународној трговини угроженим врстама дивље фауне и флоре (CITES). Сваки даљи развој хидроенергије треба да буде у складу са правним прописима ЕУ у области животне средине, укључујући процене утицаја на животну средину са одговарајућим јавним расправама, као и правне прописе у области заштите природе и у области управљања водама.
Што се тиче индустријског загађења и управљања ризиком, усклађивање са већином правних тековина ЕУ у раној је фази, укључујући Директиву о индустријским емисијама. Ограничења административних капацитета која и даље постоје ометају напредак у спровођењу широм сектора. Неопходна је боља примена прописа о индустријском загађењу. Србија треба да испуни захтев правних тековина ЕУ или за потпуно интегрисан процес издавања дозвола који обухвата све области или за формалне консултације међу органима надлежним за издавање дозвола.
Ниво усклађености са правним тековинама ЕУ у погледу хемикалија је висок. Успостављени су национални центар за контролу тровања и режим санкција, којима се обезбеђује усклађеност. Није било даљег напретка у погледу Уредбе о регистрацији, евалуацији, ауторизацији и ограничавању хемикалија (REACH) и Уредбе о класификацији, обележавању и паковању (CLP). Још увек је у току усклађивање прописа о огледима на животињама, азбесту и биоцидима. Од 2018. године, забрањена је професионална употреба елементарне живе. Србија треба да ојача своје административне капацитете за спровођење прописа у овим областима, као и да обезбеди одговарајући мониторинг дуготрајних органских загађујућих супстанци.
У области климатских промена, Србија је постигла известан ниво припремљености, али је спровођење у веома раној фази. Још увек није усвојена национална међусекторска стратегија за климатске промене која ће бити у складу са оквиром ЕУ за климатску и енергетску политику до 2030. године и која ће се бавити прилагођавањем климатским променама. Национални савет за климатске промене треба више да ради на томе да се активности у вези са климатским променама интегришу у друге секторе.
Јавне расправе о нацрту Закона о климатским променама обављене су током пролећа 2018. године, али закон још увек није усвојен. Усклађивање правних прописа током извештајног периода обухватило је забрану увоза опреме која садржи гас хидрохлорофлуороугљеник (HCFC) или се заснива на њему, као и доношење правилникâ о квалитету горива. Настављен је рад на побољшању инвентара гасова са ефектом стаклене баште. Србија треба да побољша своју административну и техничку способност за потпуно усклађивање са правним тековинама ЕУ у вези са мониторингом и извештавањем у области климе. Законодавство које се односи на мониторинг емисија гасова са ефектом стаклене баште, извештавање о њима и њихову верификацију, које је у складу са системом трговине емисионим јединицама ЕУ и прописима о заједничком раду, израђено је 2017. године, али прописи још увек нису усвојени. Потребно је више инвестиција у чисту енергију и знатно јачање административног капацитета, заједно са активностима подизања нивоа свести.
Када је реч о политици заштите животне средине, Србија испашта због социјалистичког наслеђа интензивне индустријализације. Креирање ове политике у великој мери врши се помоћу реактивног приступа, по коме је циљ уклањање загађења, пре него превентивно деловање. Имплементација политике заштите животне средине намеће огромне трошкове Србији, неке су процене да трошак износи 2-3% БДП-а. Поред огромног финансијског оптерећења, за усвајање „зелених прописа“ и адаптације националних закона, потребни су свеобухватни административни капацитети, као и научно-техничка знања како би се обезбедила њихова практична примена и праћење спровођења. Јавна администрација има тешкоће у обједињавању и координирању постојећих ресурса, нарочито тамо где су они расути између различитих регулаторних агенција и нивоа власти.
Еколошки стандарди нису скупи само из позиције државе већ захтевају и од индустрије и осталих недржавних актера значајне инвестиције. Политика заштите животне средине намеће значајне трошкове домаће адаптације, нарочито предузећима која треба да ускладе трошкове са производњом. Трошкове у извесној мери сносе и грађани не само кроз плаћање већих рачуна за одлагања комуналног отпада јавно-комуналним предузећима (цена ових услуга у Европи неколико пута већа) већ и кроз еколошке таксе. У државама које се по економским показатељима налазе на зачељу листе европских држава попут Србије, у којима егзистенцијална питања добијају примат над свим другим питањима, грађани нису одушевљени новим, вишим наметима чак и ако то значи да ће бити подигнут квалитет животне средине.
Европеизација политике заштите животне средине повећава могућности за активно деловање еколошких НВО. Степен еколошке мобилизације у Србији је низак. Недржавни актери имају далеко мање истакнуту улогу него што је предвиђено. Недржавни актери су најактивније укључени тамо где директиве захтевају експлицитно учешће, али нису отишли даље од више или мање редовних консултација.
Административни капацитети не зависе само од финансијских ресурса, већ и од квалитета организационих структура и праксе. Добри административни капацитети важни су нарочито због практичне примене еколошких прописа. Поред тога, јавна администрација мора бити одвојена од политичких утицаја. У Србији је политички утицај нарочито присутан на нивоу локалних самоуправа. Такође, административни капацитети за спровођење еколошке политике на локалном нивоу су недовољни. Ово је посебно изражено када је реч о броју инспектора задуженим за животну средину.
За разлику од развијених држава западне Европе чији су грађани одавно препознали важност еколошких питања, што се огледа не само у нивоу еколошке свести већ и у броју мандата које Партије зелених добијају на националним изборима и самим тим имају капацитет да постану члан владајуће коалиције, то у Србији није случај. Не само да расте број Партија зелених које чине владу у многим европским државама, него и у Европском парламенту расте број посланика зелених. Зелене партије Србије на последњим парламентарним изборима освојиле су укупно три мандата што говори о недовољној привлачности еколошких тема грађанима Србије.
Мењање еколошке свести грађана Србије један је од главних предуслова за успешну политику заштите животне средине. Недостатак еколошке свести манифестује се како у броју дивљих депонија у чему Србија предњачи у Европи, тако и у незаинтересованости за учешће у процесу креирања еколошких прописа у складу са процедурама које еколошке директиве прописују. Опште посматрано, проблем је у непостојању партиципативне политичке културе која је неопходна за промену политике заштите животне средине. Промена еколошке свести, заједно са развијањем партиципативне политичке културе, позитивно би утицала на веће учешће јавности (како грађана тако и недржавних актера попут еколошких НВО и привредних субјеката) у креирању еколошких прописа. То је могуће урадити интензивним едукацијама грађана, невладиних организација, привредних субјеката, као и политичких партија. Медији треба више простора да посвете еколошким темама у ударним терминима. Такође, подизању свести допринело би строжије финансијско кажњавање оних који крше прописе али и доследно примењивање кривичних санкција за шта је потребан већи број инспектора и тужилаца који су обучени за еколошко законодавство.
Остави коментар