Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Историјски посматрано, нетрпељивост, непријатељство и сукоби између људи и социјалних група представљају једну од најранијих друштвених појава. Историју човека и човечанства можемо да посматрамо као милитаристичку и белицистичку повесницу сукоба и ратовања, а рат и представља најзаоштренији израз постојања човекових конфликата и непријатељстава. Сасвим разумљиво, ни у научно-истраживачким пословима о историји ратова нисмо у прилици да се потпуно ослонимо на статистичке податке који би нам послужили за свеобухватнију илустрацију бројности оружаних конфликата у повести човечанства. У последњих двадесет и пет столећа постојања различитих цивилизација можемо да приметимо да су од поменутог броја многе људске заједнице и њихови институционални изрази, 1400 година провели у ратовању, односно у оружаним сукобима са ширим размерама. Према појединим статистичким подацима, од преко пет миленијума историје која је човеку позната, људске заједнице су своје животе подредили ратовима који су трајали више од три хиљаде и стотину година, због чега светску академску и интелектуалну јавност непрестано опседа питање који мотиви и друштвене околности код човека условљавају покретачки нагон према ратном конфликту.[1]
Од периода ренесансе, а посебно од епохе просветитељства, на европском континенту важну окосницу у развоју мотива према оружаним конфликтима представљају средства преношења информација на колективну свест ширих слојева јавности у конкретној друштвеној заједници. У савременој терминологији наведена средства детерминишемо путем опште одреднице медији. Улога и значај медија поседовали су и поседују велики утицај на политичку, културолошку и духовну, колективну и појединачну свест људи у једној заједници. У интервалу од средине XVIII века, па до савременог доба, односно од времена еволуције функције штампаних (касније и електронских медија), њихова друштвена моћ у погледу политичког обликовања свести и знања, експоненцијално је увећана.[2] У поступку пропагандног утицаја на јавно мњење одређеног колективитета, медији користе специфичне манипулативне поступке како би остварили одређене интересе и циљеве. Путем медија политичке интересне групације остварују сопствене економске, идеолошке, политичке, па и војне функције и, поново, циљеве. Међутим, пре настанка модерних технологија и њихових продуката у XX, а посебно XXI веку, под термином медија могли бисмо да одредимо, готово искључиво, штампане публикације (часописе, новине, свеске и друге) које су издавачи објављивали редовно или повремено у дужем временском размаку. Штампане публикације или периодика коју издавачи објављују у интервалима оружаних сукоба или у временима предратних и постратних историјских процеса и стања, а у контексту конкретног политичког оружаног конфликта, терминолошки одређујемо путем појма ратна штампа.[3]
Поред своје основне функције отелотворене у потреби информисања јавности о свим аспектима генезе, развоја и завршетка оружаног конфликта, веома често ратна штампа поседује и улогу медијског средства за манипулацију стањем уверења јавног мњења. Наиме, у време када је у Сједињеним Америчким Државама објављивано свега тридесетак кратких недељника[4], 1787. године Томас Џеферсон изјавио је: „…Када бих морао да одлучим да ли да имамо владу, а да немамо новине или да имамо новине али не и владу, без оклевања бих се определио за ово друго…“.[5] Нисмо сигурни да можемо да пружимо прецизан одговор на неумитно питање које се састоји у дилеми, на који начин би поменути амерички државник тумачио улогу и функцију медија два века након наведених, а изговорених речи, када су средства информисања постала трећа индустријска грана у Сједињеним Америчким Државама са хиљадама дневних и недељних листова, специјализованим часописима и радио-станицама, издавачким кућама, телевизијом, друштвеним мрежама, интернетом.[6]
Адекватно је да нагласимо да Томас Џеферсон није посебно апострофирао улогу ратне штампе у креирању или модификовању појединачне и колективне свести о одређеним политичким или општесоцијалним питањима, односно изазовима у конкретној заједници једног друштва. Уколико прихватимо предметну исправност Џеферсонових уверења о функцији штампе, разумећемо да је њена улога у обликовању наведене свести у доба оружаних конфликата, ратних и политичких криза, изузетно комплексна и препоручена изразитој критици, пре свих припадника интелектуалних слојева становништва у једној заједници. Постављамо питање који разлози условљавају тај потребни опрез и посебан степен критике у процесима анализе или стручно-научне обраде периодике која настаје у околностима оружаних конфликата, односно ратне штампе. Основни проблем са којим се суочавају истраживачи у критичким анализама ратне периодике налази се у могућности приличног одсуства потребне новинарске и издавачке објективности код аутора текстова у датим публикацијама. Несумњиво, у великој мери, идеолошко-пристрасни и политичко-пропагандни мотиви ауторе новинских чланака, колумни, расправа или есеја у ратној штампи наводе на одступање од етичких начела и професионалне одговорности када публикују своје текстове у наведеним публикацијама. Мотиви код поменутих аутора приликом извршења датих прекршаја у новинарском етичком кодексу могу бити вишеструки.[7]
Некритички и необјективни, па и неприкривени пропагандни текстови који понекада поседују памфлетни карактер, могу бити публиковани према законитим или нелегалним политичким подстицајима, а у одређеном броју прилика, слични текстуални материјали постају резултат субјективне неодговорности њихових аутора и издавача. Свакако, у датим околностима, ратна штампа добија карактер моћног психолошко-пропагандног оружја, чија сврха би требало да служи интересима оружано-политичке победе оне стране у ратном конфликту која пружа неопходне материјалне ресурсе за публиковање конкретног листа. Истовремено, духовно-идеолошка и политичка агенда код одређених примера уз ратне штампе може да поседује компатибилне црте са сличним платформама једне од зараћених страна у сукобу.[8] Циљ делатности одговорних лица у медијским компанијама које публикују ратну штампу одувек је био идентичан са намерама политичких елита код зараћене стране да изврши пресудан утицај на пожељно обликовање појединачне или колективне политичке свести и профила.[9]
Вредност података коју добијамо увидом у примерке ратне штампе можемо да сагледамо и у домену неопходног сазнања о информацијама о важним и маргиналним догађајима, стањима и процесима који прате историјат одређене политичке и ратне кризе. Дате информације имале су непосредан значај за популацију која је живела у периодима ратних конфликата, како у психолошком погледу, тако и у смислу организовања активности у сфери свакодневне егзистенције. Из свих наведених разлога, ратна штампа поседује примарни значај за разумевање појединих историјских стања и процеса, па је и уврштена у списак непосредних писаних историјских извора. Међутим, веродостојност, понекад и аутентичност историјских извора које пружа читаоцима и истраживачима, може имати упитан, па чак и компромитантан карактер, чиме вредност њене информативне функције слаби у квалитативном смислу и капацитету. Из поменутог разлога, истраживачи морају поседовати висок степен обазривости у аналитичким процесима обраде информација које пружају текстови публиковани у ратној штампи.[10]
Са друге стране, Словенски југ, као периодична публикација ратне штампе објављиване на српском језику у Русији у периоду Првог светског рата, представља пример намере уредника, издавача и аутора садржаја текстова у листу, да задрже висок степен објективности у новинарској делатности. Такође, њихова намера је била да читалачкој публици и јавности укажу на потребу афирмисања патриотизма као политичког уверења и то у интервалу оружаног конфликта у коме се комплетно човечанство затекло у другој деценији претходног столећа уз крајње незавидан положај српског народа и других јужнословенских националних заједница у тим историјским процесима и стањима. Као што смо раније и нагласили, Словенски југ је поседовао и пропагандни елемент и карактер у свом делатничком профилу, али није представљао орган партикуларних интереса хетерогених политичких заједница и организација у јужнословенском етничком колективитету. Упркос чињеници да је представљао орган једне специфичне политичке организације, какав је био Југословенски одбор, са политичким програмом који је у датом периоду био оштро супротстављен званичној политици српске владе у емиграцији, јавност у Словенском југу није могла да прочита текстове који би поседовали одређени степен анимозитета према политици или члановима владајућих кругова српске државе у избеглиштву. Напротив, афирмисан је садржај који је требало да подстакне јединство јужнословенских народа и њихову спремност да истрају у борби Србије против заједничког непријатеља и за општејугословенско уједињење. На тај начин, у одређеној мери, уредништво Словенског југа одступило је од принципа објективности у новинарству, али је остало доследно идеолошким начелима права народа на слободу и јединство. Остало је питање да ли су и политичке елите у том добу неговале сличну доследност.[11]
На самом крају овог излагања, било би прикладно да пружимо један свеобухватан списак наслова српске и јужнословенске периодике, коју можемо да класификујемо као ратну штампу, објављивану у периоду Првог светског рата:
- Новине
Ратни дневник, Vesnik (Скадар), Народ, Српски дневник, Велика Србија (Ниш), Звоно, Одјек, Велика Србија (Солун), Велика Србија (Ваљево), Гласник (Ниш), Beogradske novine, Глас Црногорца, Новости, Брка, Будућност, Sarajevski list, Српски југ, Трговински гласник, Српски гласник, Стража, Србобран, Мали журнал, Радничке новине, Балкански свијет, Hrvatski svijet, Jugoslovenska domovina, Jugoslovenski svijet, Kurir, La Serbie, Le Colombo, Libre Serbie, Напред, Словенски југ, Уједињење, Српска застава, Правда, Американски Србобран, Самоуправа, Пијемонт, Луча Југославије, Слобода, Браник, Ilustrovani list, Телеграм Вечерњих новости, Спадало, Jadran, Забавник, Вечерње новости, Њива, Belgrader Nachrichten;
- Часописи
Дело: лист за науку, књижевност и друштвени живот, Дело – 1915, Жена: месечни часопис за жене, Наставник: лист Професорскога друштва, Југословенска демократска лига, Ратни записи, Le Bulletin Montenegrin, The British review, Мисао: месечни часопис за југословенску културу, Књижевна хроника, Југословенски гласник, Bulletin Yougoslave, Вјесник: званични орган српских православних црквено-школских власти у Босни и Херцеговини
- Календари
Зора, Авала, Домовина, Царевина, Ратник, Рукописни листови, Антена, Српски глас, Рововац, Скерлић, Српски орлић, Пулс.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Аврамовић, Миодраг, Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, 1992.
Kiš, Erne, Beljanski, Milenko, Četrdeset godina, IV, Kultura, Beograd, 1960
Kovačević, Braco, Mediji i manipulacija, media and manipulation, оригинални научни рад, Политеиа, 5, Бањалука, 2013.
Krall Jože, Partizanske tiskarne na Slovenskem, Inštitut za zgodovino delavskega gibanja, Ljubljana, 1972.
Крестић, Василије, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Матица српска, Нови Сад, 1980.
Milašinović, Srđan, Gostimirović, Ladin, Društveni konflikti i uloga medija, kritika teorijskih paradigmi, Visoka poslovno tehnička škola, Doboj, 2016.
Милисавац , Живан, Историја Матице српске, Време националног буђења и културног препорода 1826–1864, део 1, Матица српска, Нови Сад, 1986.
Милутиновић, Милован, Рат је почео речима (Босна и Херцеговина деведесетих), „НУБЛ“, Бањалука, 2010.
Младеновић, Добривоје, Коме треба периодика, Б.и., б.м.,б.г.
Nikolić, Mirjana, Sećanje srpske štampe na Prvi svetski rat, Dnevni list Politika, Зборник радова Факултета драмских уметности, 25/26, Београд, 2014.
Паланчанин, Сава, Револуционарна и ратна штампа 1871–1945, Каталог Библиотеке Матице српске, Нови Сад, 1986
Попов, Душан, Српска штампа у Угарској у време Првог светског рата, Зборник за историју Матице српске, 26, Матица српска, Нови Сад, 1982.
Попов, Душан, Српска штампа у Војводини између два рата (1918–1941), Матица српска, Нови Сад, 1983.
Попов, Душан, Културни садржај у штампи Народноослободилачког покрета у Војводини, Савет академија наука и уметности СФРЈ, Скопје, 1984
Попов, Душан, Српска штампа у Румунији, Темишварски зборник, 1, Матица српска, 1994.
Popov, Čedomir, Srbija na putu oslobođenja, borba za politički preobražaj i društvenu nezavisnost 1868–1878, Naučna knjiga, Beograd, 1980.
Попов, Чедомир, Француски утицаји на српску друштвену и политичку мисао у XIX веку, Зборник Матице српске за историју, 41, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Радојевић, Мира, Димић, Љубодраг, Србија у Великом рату 1914–1918, Кратка историја, Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2014.
Савин, Милош, Новосадска штампа о Првом балканском рату, Агора, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2017.
Симић, Миодраг, Лист „Политика“ и јавно мњење Србије од 1904. до 1915. године, докторска дисертација, ментор др Чедомир Попов, Нови Сад, 1984.
Стефановић, Мирјана Д., Традиција просвећености и Летопис Матице српске, скица једног парадокса, Традиција просвећености и просвећивања у српској периодици: зборник радова, Београд, 2012.
Стојановић, Александар, Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944, књига друга, Филип Вишњић, Београд, 2017.
Суботић, Момчило, Политичка мисао србистике, Институт за политичке студије, Београд, 2010.
Todorović, Boško, Vilić, Dušan, Krize: izazivanje i upravljanje krizama, „Grafomark“, Beograd, 1997.
Чурчић, Лазар, Српске књиге и српски писци 18. века, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1988.
Штампа у рату, којим вестима треба веровати, Документи данашњице, 2, 62, Седма сила, Луч, Београд, 1940.
[1]Braco Kovačević, Mediji i manipulacija, media and manipulation, оригинални научни рад, Политеиа, 5, Бањалука, 2013, стр 5. Упореди и Димитри Т. Аналис, Српски рукописи, Октоих, Подгорица, 1996, стр 1–2.
[2] Милован Милутиновић, Рат је почео речима (Босна и Херцеговина деведесетих), „НУБЛ“, Бањалука, 2010, стр. 15–16.
[3] У етимолошком погледу, порекло термина периодика проналазимо у речи на грчком језику perí odόs, која има значење пут, односно од речи períodos, коју дословно преводимо „као пут унаоколо“ или „обилажење“. Најчешће, појам периодика одређујемо као штампану публикацију која излази повремено и то у дужим периодима. Као што смо навели, периодици припадају: часописи, журнали, новине, свеске. Периодике одређујемо и као издања која излазе са истим насловом, нумерисаним са редним бројем и датумом, те чија публиковања се остварују у континуираном низу, већином у редовним временским размацима. Истовремено, периодике садрже радове више аутора. Периодичне публикације настале су у циљу информисања јавности о одређеној тематици, те су објављиване периодично, у наставцима и то у више свезака. Основни циљ састоји се у намери издавача да публикацију објављује у неограниченом броју наставака, који не би били одређени тачним датумом публиковања. Присутни су разноврсни разлози за престанак штампања периодичних публикација (финансијски, политички, лично – ауторски, итд). Међутим, разлог престанка публиковања периодичних издања ретко проналазимо у мотиву исцрпљене тематике и материјала, односно садржаја. Иначе, прва периодика (периодична публикација) објављена је 1665. године у виду француског Journal de Scavans. Новине представљају публикације без корица које излазе периодично, док су часописи серијске публикације са корицама које излазе у редовним временским размацима, краћим од годину дана, а дужим од петнаест дана, види: Добривоје Младеновић, Коме треба периодика, Б.и., б.м.,б.г, стр. 2. Упореди и Штампа у рату, којим вестима треба веровати, Документи данашњице, 2, 62, Седма сила, Луч, Београд, 1940, стр. 3.
[4] Поменуте недељне периодичне публикације поседовале су изразито издиференциран политичко-партијски и идеолошки образац у уређивачкој политици, види: Александар Стојановић, Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944, књига друга, Филип Вишњић, Београд, 2017, стр. 46.
[5] Александар Стојановић, нав. дело, стр. 47.
[6] Srđan Milašinović, Ladin Gostimirović, Društveni konflikti i uloga medija, kritika teorijskih paradigmi, Visoka poslovno tehnička škola, Doboj, 2016, стр. 114–125.
[7] Штампа у рату, којим вестима треба веровати, Документи данашњице, 2, 62, Седма сила, Луч, Београд, 1940, стр. 2.
[8] Момчило Суботић, Политичка мисао србистике, Институт за политичке студије, Београд, 2010, стр.5
[9] Исто
[10] Boško Todorović, Dušan Vilić, Krize: izazivanje i upravljanje krizama, „Grafomark“, Beograd, 1997, str.4 Упореди и Dubravka Valić Nedeljković, Media constructs and images between Serbia and Kosovo discourse analysis based on coverage by the online editions of leading newspapers, у: Језици и културе у времену и простору, тематски зборник, 3, 2014 <http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2014/978-86-6065-282-1> (25. X 2019).
[11] Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914–1918, Кратка историја, Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2014, стр. 23.
Остави коментар