ПОКУШАЈ РЕФОРМЕ И ВЕЛИКА ПРОНЕВЕРА У МАТИЦИ СРПСКОЈ
Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин
Матица српска је најстарија српска културно-научна институција, настала 1826. године, у време националног буђења, у некадашњем аустријском царству у којем Срби нису представљали бројну етничку скупину. Ова институција била је дуго времена матица културе целокупног српског народа, нека врста српског културног парламента, нарочито за време Милетића. Њена литерарна и издавачка делатност дала је замаха српској књижевности и била усмерена на неговање националне свести, просвећивање народа, његово практично оспособљавање за нове услове живота и борбу против мађаризације. Из задужбинских фондова Матица је школовала сиромашну српску децу на најугледнијим европским универзитетима. Тако су стварани први нараштаји Срба европских грађана с менталитетом модерног човека. Због свега тога власти су више пута покушавале да ограниче њено деловање и да је врате из Новог Сада у Пешту, да би била под већом контролом и што даље од језгра српског народа. Нажалост, крајем XIX века Матица улази у период назадовања, што под утицајем државне политке, што због српских политичких трвења у која се Матица настоји увући.
На скупштини Матице 1900. године појавила се група младих интелектуалаца са новим идејама, на челу са Тихомиром Остојићем. Ови млади интелектуалци били су окупљени око часописа Покрет, по чему су се и називали „покреташи“. Браник је ову скупштину оценио као врло значајну: Коло наших млађих књижевника отпочео је врло леп покрет, који иде за тим, да се у Матици српској заведу реформе, које ће унапредити књижевни рад у њој. Тихомир Остојић нарочито истиче две потешкоће: недовољан број чланова и недостатак „радних књижевних снага“. Не би се могло рећи да у Матици и пре скупштине 1900. године није било сличних покушаја, али су они били спорадични и несистематични. Тако је на једној седници књижевног одбора Матице српске 1898. године, речено следеће: Што се више истиче Београд као главно научно средиште српског народа, све више заостају остала научна средишта наша. Српска краљевска Академија…може све обухватити…Матица српска, која је деценијама била главно научно средиште, толико губи, колико Академија добија. Матица српска је напуштена од главног тела српских научењака, она не може вршити универзалне мисије, не може све обухватити, мора извући консеквенције из новог положаја и према њему сузити свој програм… Мораће се задовољити улогом спроводника научних резултата у шире слојеве народа те главну пажњу обраћати на утилитарност дела и чланака, које издаје, на то да они могу привући интерес шире читалачке публике. Иначе ће се у свом раду расплинути и тежећи да све задовољи неће никог задовољити. Дошло је до сукоба између носилаца реформи „покреташа“ и Матичиног секретара, а једно време и Хаџићевог помоћника, Милана Савића. Савић је био за извесне реформе, али не у толикој мери, јер је њихова примена проузроковала велики финансијски дефицит. С друге стране, узалуд је Остојић покушавао да пробуди српско грађанство у Новом Саду и другим градовима и покрене га на културну делатност. Овај покушај реформи је пропао, а Тихомир Остојић је поднео оставку 22. септембра 1906. године. Ипак, није прекинуо све везе са Матицом.
Било је очигледно да је српски народ у Војводини губио оријентацију у све тежим националним, културним и економским условима. С друге стране, тадашња Пијемонтска Србија, након политичког и војног, уживала је и све већи културни примат. На заласку XIX века Нови Сад је на свим пољима постепено губио своје раније угледно место у српској култури. То је нарочито било видљиво у поезији, у којој је 60-их година XIX века носио заставу, а сада је постајао књижевна провинција. Милан Савић је ово констатовао још 1885. године приказујући Песме Драгутина Ј. Илића: По мало, постепено, али тим сигурније, сели се из ових крајева уметничка поезија у Србију. Овде се песништвом баве још само стари орлови… Не тако у Србији. Тамо и млади нараштај размахује своја песничка крила, а њихов шушањ допире благотворно преко Саве и Дунава у ове крајеве.
У Матици српској је вођена трострука контрола финансијског пословања: Скупштина је из својих редова одређивала комисију или пододбор за преглед пословања у току протекле године; Управни одбор је такође именовао своју комисију која је прегледала рад књиговодства и благајне; и Матичин председник је доста често, а сасвим изненада, са још једним или два члана Управног одбора прегледао стање благајне и књиговодственог дневника. Ни књиговођа, ни благајник нису знали када ће председник извршити „сконтровање“ благајне. На крају, и министарство просвете у Будимпешти је прегледало рачуне задужбина које су биле под његовим надзором. Извештаји свих ових комисија, укључујући и министарску, били су увек позитивни. У јавности су се, с времена на време, чули и супротни гласови. Пред матичину главну скупштину 1911. године, новосадски политички лист Српство почео је с времена на време, истина увијено, али ипак разумљиво да упозорава јавност и Матичине управљаче да у Матици ипак „није све у реду“.
Средином августа 2011. године пододбор за инвентарисање је пажљиво прегледао целокупну Матичину имовину задужбина под њеном управом. Открили су проневеру великих размера, коју је учинио благајник уз помоћ књиговође. Благајник Лаза К. Манојловић је признао да је узимао новац за себе и да је то чинио више година. За проневерени новац је купио земљу, виноград и сазидао кућу. Рекао је још да је проневеру извршио сам, али да је за њу знао књиговођа Аркадије Марковић, коме је дао 26.000 круна. По његовим белешкама могло се утврдити да је проневерено 269.450,85 круна. За обезбеђење дефицита понудио је земљу у вредности 300.000 круна, кућу која је вредела 140.000 и виноград у вредности 20.000 круна, значи укупно 460.000. Када се одбију хипотекарни кредити на ту имовину, за покриће дефицита је остало 220.000 круна. Иако је био спреман да заложи и своју непокретну имовину, све то не би било довољно за покриће дефицита. На основу овог признања варошки капетан га је ухапсио. Од звања и плата били су суспендовани: благајник Лаза К. Манојловић, књиговођа Аркадије Марковић и послужитељ Душан Јанковић. Истрага је утврдила да је Матичино потраживање (без камата) износило 439.719,60 круна.
Проневера оволиких размера изазвала је не само сензацију, него и запрепашћење и шок за целокупну српску јавност у Угарској, као и ван њених граница. Стојан Новаковић је 22. августа 1911. Године писао Антонију Хаџићу: На скоро по мом повратку у Србију, чу се незгодни глас о проневери у Матици. Нисам толико жалио за новцем, јер се одмах видело да ће се материјална штета имати откуд надокнадити, колико ме је пекла срамотна и штета морална јадном народу, ни криву ни дужну – од неситих обешењака и зликоваца! Срећа њихова те им суди туђински суд; српски суд би био да се уморе горе но скотови на највећим мукама. Афера је узбуркала и политичке страсти око Матице. Радикалска Застава је настојала да кривицу баци на либерале, који су још увек држали најзначајније положаје у Матици. Пошто је благајник Манојловић дошао из Сентомаша (Србобрана), трудили су се да баце сенку на све Матичине чланове из тог места.
Котарски суд у Новом Саду је донео одлуку да се продају Манојловићеве покретне ствари, заплени закупнина његове земље у Великој Маргити, као и накнадно пронађене деонице, штедни улог код Словачке банке у Новом Саду, део плода са његовог винограда, део од продате куће у Новом Саду и део од продаје земље у Великој Маргити. Проневерена сума још увек није била покривена! Ово је за самог Лазу Манојловића био страховити ударац. На крају је смештен у Државни завод за умоболне, где је убрзо и умро.
Други оптужени, књиговођа Марковић, прошао је боље. Потраживања су пренесена на његово покретно и непокретно имање у Србији. Највећи део тог имања био је под шумом, коју је оптужени почео експлоатисати у таквим размерама, да је претило да залогу сведе на вредност нуле. Због избијања рата 1914. питање одштете је остало нерешено, све до ослобођења 1918. године. Била су то бурна и трагична времена у којима је питање проневере и накнаде оштећеним фондовима постало беспредметно.
Овом проневером рад у Матици српској био је потпуно паралисан. Књижевни буџет са 25.871 сведен је на 16.000 круна. Одлучено је да се „до бољих прилика“ обустави издање „Књига Матице српске“ и „Књига за народ“ и да се у 1912. години број свесака Летописа смањи са 12 на 8 или 6, и то до 5 табака.
Антоније Хаџић се, после педест две године што их је провео у Матици као секретар, потпредседник и председник, најзад морао повући. За овог човека, али и за Матицу српску, фатално је било што није умео да се повуче на време, него је дочекао да га догађаји потпуно онемогуће.
Матица је успела пребродити бројне кризе и невоље које су редовно долазиле споља и под утицајем чинилаца који су били изнад Матице. Међутим, ова криза била је унутрашња и тиме опаснија, не само за Матичин развитак, него и за њен опстанак. Нови управни одбор уложио је велики напор и енергију у санацију штете. У Матицу су најзад унесени већ заборављени појмови: ред, систем и методичност у раду. Спроведено је ригорозно инвентарисање целокупне Матичине имовине, почев од новца и хартија од вредности, па до намештаја и слагалишта њених књига и издања, а то је несумњиво био огроман посао. Ради инвентарисања, каже се у Извештају Управног одбора од 1911. до 1912. године, држали су пододбори седнице које испуњавају читаве месеце. Нова управа је у све гране Матичиног разноврсног рада унела чисту и јасну ситуацију.
Матица српска, коју је подигла љубав угарских Срба према својој култури, сада је улазила у нову епоху своје делатности. Матица је могла с поносним задовољством погледати у своју дугу прошлост, у сазнању да је , према својој снази и средствима, што је више могла, вршила и извршила задатак и дужност које су јој наменили њени оснивачи, добротвори и обновиоци.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Живан Милисавац, Историја Матице српске, књ. 1-3, Нови Сад 2000. године
Матица српска 1826-1926, Нови Сад 1951.године
Милан Л. Поповић, Културна и национална борба Војводине, у: Нови Сад у Војводини, Београд 1926. године
Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник 2002. године
Народност, бр. 70, 3. 9. 1900. године
Браник, бр. 103, 2. 9. 1900. године
Браник, бр. 106, 9. 9. 1900. године
РОМС, 2. 414
Остави коментар