Покушаји сатанизације СПЦ

Аутор: Жељко Ињац, новинар

На свим просторима где живе Срби једина институција која их је окупљала, руководила и очувала њихов идентитет, вековима уназад, и кад није постојала српска држава, била је Српска црква. Ово је сасвим довољан разлог свима онима који мрзе Србе или желе да њихов значај и утицај на Балкану умање до непрепознатљивости, да управо СПЦ означе као своју главну мету.

Од Отоманске империје, преко Аустроугарске, до НДХ и у новије време суседних нам државица које су извршиле масовно протеривање и погром српског народа, а иначе су исте баштиници Дрезденског комунистичког конгреса и сатанског плана тада насталог, кога се и данас чврсто држе, Српска црква је била и остала главни терет.

Суштински ништа битно се није променило од 1928. и одлука југословенских комуниста, који су дали ветар у леђа усташком покрету, и свим антисрпским покретима, у односу према СПЦ који данас имају другосрбијанци, медији који су под њиховим доминантним утицајем и медији на српском које држе странци у Србији.

Циљ ове сатанизације је да се Срби одвоје од своје цркве и на тај начин обезглаве.

Било да су Срби литургијски верници, традиционални или обичајни православци, или атеисти, нико не може да занемари допринос Српске цркве у очувању народа кроз векове, његовог идентитета и коначно у стварању две српске државе – Црне Горе и Србије.

Пропорционално смањењу Срба на простору западног Балкана, смањио се и прогон Српске цркве на тим просторима. Сада је главни удар на СПЦ у Србији и Црној Гори. Не примењују се старе, бруталне и монструозне методе убијања свештеника, и верног народа, рушења храмова, мада ово последње није изостало на Косову и Метохији у мартовском погрому 2014. године, али се примењују друге методе сличне по монструозности. Баш као и у усташком режиму за време НДХ, прво се иде на дехуманизацију клирика и верника. Медији под утицајем странаца и другосрбијанаца, врте већ годинама исте мантре о „поповима лоповима”, педофилима, неморалним, затуцаним, како би се у периоду након Другог светстског рата рекло „реакционарним” елементима. Све те етикете, и необјективне критике имају само један циљ, дехуманизовати свештенство и вернике СПЦ, приказати их као примитивне, заостале, неписмене, агресивне, милитантне појединце и целу СПЦ као један болестан и ретроградан колектив.

„Литије” које предводе рашчињени монаси или припадници расколника, који нису део цркве, квази либерални медији злонамерно приказују као саму цркву. Када бисте послушали шта ти исти расколници говоре о СПЦ, схватили бисте да не постоји битна разлика између њихове патолошке мржње према СПЦ и ових представника квази либералних медија.

Речи покојног митрополита Амфилохија на одру убијеног и никад до краја расветљеног убиства, премијера Ђинђића да „ко се мача лати, од мача страда”, иначе цитат Христових речи из Јеванђеља, које не могу ама баш никако другачије да се тумаче осим да ће и убица премијера проћи слично, намерно су изврнуте и направљен је спин, који се и дан данас користи против црке. Митрополиту Амфилохију је приписано да је на одру покојног премијера поручио да је Ђинђић заслужено убијен. Такав болестан спин је небројено пута демантован од стране цркве и ништа. Џаба све јер медији и појединци који пласирају овакве лажи, заправо и не желе да чују истину.

Још једна јака мантра у служби дехуманизације клирика и верника СПЦ је прича о Качавенди и Пахомију.

Заиста не могу да улазим у ичији приватни живот, нити имам доказе ни да јесу ни да нису оно што су годинама ти медији пласирали за ову двојицу епископа, такође не спорим ни да СПЦ чине људи, а људи су грешни и нису савршени, те као што има појединаца у медицини који каљају својим поступцима ту струку, тако их има и у свакој другој друштвеној делтности, професији или позиву, јер као што рекох, људи су грешни, самим тим их има и у цркви.

Извесни Бојан Јовановић, распоп, који носи мантију иако више није свештеник, то је исто као када би бивши полицајац обукао униформу и стао на неку раскрсницу да регулише саобраћај и наплаћује казне, и учествује у бројним тв емисијама оптужујући цркву, је један од главних нападача СПЦ.

Бојан је пре неких 7 година покренуо тужбу против СПЦ у Лондону за сексуално насиље и педофилију али је цео процес пропао пре свега због процедуралних пропуста. Лондон је одбацио ову парницу али то није зауставило Бојана да настави своје лудовање. Пар година касније покренуо је нешто слично против садашњег митрополита Јоаникија, за кога чак и они који га не воле знају и тврде да је частан човек.

Бојан је својевремено имао твитер профил на коме је држао хрватску шаховницу, ваљда да се додвори својим финансијерима, а подршку у твитер дискусијама је добијао директно из Загреба од најекстремнијих хрватских десничара. Мржња коју су његови хрватски ботови и он сам одашиљали према СПЦ је била толика да у односу на њих Дашко Милиновић са својим идеолошким шитпостингом на твитеру дође малтене као пристојан саговорник с којим вреди повести дискусију аргументима.

Што се тиче Качавенде, сада је већ познато да је видео који је био пласиран преко Сарајевских медија, заправо фејк и монтиран, а све оптужбе на рачун пензионисаног епископа никад нису доказане, нити је било икаквих озбиљнијих судских поступака. Да је постојао било какав доказ, тешко да би Бојан пропустио да свог некадашњег добротвора и финансијера не провуче кроз живо блато.

Најчудније у причи око Качавенде је то што je овај епископ целу своју каријеру важио као женскарош.

Случај Пахомијa је још чуднији. Неколико пожара у време након 5. октобра, када су документи о страдању Срба у Јасеновцу и НДХ били чувани управо у његовој епархији, а потом кад на тај начин није „решен проблем” доказа о српском Холокаусту, распламсала се кампања о епископу врањском као педофилу.

Иначе је веома згодно неког дехуманизовати и уништити етикетирањем да је педофил, свеједно да ли ће се касније испоставити да није. Једном тако дехуманизован човек је буквално избачен из друштва, трајно означен као неприхватљив и не само што је његова каријера завршена, него му је и живот уништен. Жив човек сахрањен. Ако је невин, то је неправда која вапије до неба.

Да ли је или није епископ Пахомије имао оваквих склоности, никакав суд никад није доказао. То наравно не смета медијима да и данас врте исту мантру о њему, а о документацији из Јасеновца обично нико не говори.

Но, да погледамо ширу слику. Узмимо да су заиста ова два епископа крива за то што их оптужује човек сумњивог морала и намера, Бојан Јовановић, који се радо снима у емисијама хрватских десничара, који не зазиру од тога да за себе тврде да су усташе.

Иначе, Бојан је успешно промовисао своју књигу у медијима, и редовно је и даље рекламира, а верујем да има и богату апанажу од србомрзитеља и црквобораца почевши од Загреба, преко Сарајева до Подгорице.

Да ли због двојице људи треба целу Српску цркву дехуманизовати и избацити из друштва? Да ли бисмо исто урадили са здравственим системом ако се докаже за двојицу утицајних лекара да су гејеви или педофили или да су приграбили за себе некакву материјалну корист мимо закона? Да ли ћемо се одрећи полиције, војске, или било које друге државне и националне институције зато што у тим институцијама вероватно има људи који су декадентини или неморални?

Па наравно да нећемо јер је то дебилизам. Зашто се онда подразумева да цркву треба изоловати и избацити из друштва уколико сви њени чланови нису свеци, па чак и ако јесу али се поведе негативна медијска хајка и ти свеци се прикажу у мас медијима као грешници?

Једноставно, зато што је то нечији план и програм.

Црква је иначе подједнако уважавана код Срба као и војска. У те две институције народ има највише поверења, па тек потом у поједине културне институције, политичке партије и поједине политичаре.

Што се тиче ове теме Качавенда – Пахомије, такав медијски консензус је постигнут, готово код свих домаћих медија и све је доведено пред свршен чин, да се више уопште не сме ни поставити питање преиспитивање овог спина о двојици епископа. Бојим се да ни сама црква нема снагу, па ни храбрости, да изађе са аргументима и чињеницама и покуша ову подвалу да демаскира.

Поред урушавања угледа цркве и дехуманизације клирика и верника, истовремено се ради и на томе да се утицај Српске цркве крајње маргинализује. Све у служби потискивања у потпуности њеног гласа из јавности.

Иза идеје за укидање веронауке, као тобож због принципијелности одвојености државе од цркве, иако све европске државе изузев Албаније и Црне Горе имају неки облик веронауке у школама па им ништа не смета да и даље буду секуларне, се заправо крије настојање да се цела Српска црква потисне, не на маргину друштвених дешавања, него буквално да се истисне, да је нема, да се ограничи само на дешавања у црквеном дворишту, па и то би повремено неки од квази либералних медија проверавали, као што је било за време корона пандемије, када су упадали у храмове и црквена дворишта и без питања снимали вернике који ту стоје и моле се а потом их медијски разапињали и сатанизовали говорећи да су управо они извор заразе. Нико други него верници СПЦ. Цело друштво нам је иначе на веома високом хигијенском нивоу, па су ето само затуцани средњовековни верници ти који ће да шире заразу.

Претходних година је из истих кругова долазила још суманутија идеја, наиме, да се Православни богословски факултет изузме из надлежности цркве, јер Боже њихов у кога не верују „секуларна држава“. Факултет коме је једина сврха да школује кадар за будуће вероучитеље и свештенике да се изузме из надлежности цркве, односно да се црква више не пита око наставног програма и да се њен благослов за школовање или рад на том факултету укине јер, питају се потомци Дрезденског комунистичког конгреса, како уопште може да постоји образовна институција у којој се деле и примају некакви благослови. Побогу, није ово средњи век. Наравно, тешко је да исти нису чули за такве институције широм запада, где традиција није насилно прекидана, где нису јахани попови, и где су црквене процесије и даље главни имиџ појединих градова. Да не говоримо о континуитету традиције у Великој Британији где је владар уједно и патријарх Англиканске цркве.

О логици другосрбијанаца и њиховим методама, најбољи коментар је дао чтец Ведран Гагић, анализирајући недавну емисију код Оље Бећковић у којој су гостовали Баздуљ, бивши вероучитељ Вељковић и Кисићка:

„Својевремено је бивши професор Православног Богословског Факултета (ПБФ) у Београду, Р. Кубат у више наврата давао изјаве како ПБФ треба одвојити од цркве. Предлагао је и моделе како би то могло да изгледа, који су били прилично нерационални. Међутим, колико год то звучало бизарно, суштина његовог предлога је била да Црква не треба да има удео у образовању својих кадрова!

Морам признати да, иако је ова идеја ноторна глупост, а глупости се лако смишљају, ја ипак нисам убеђен да је бивши професор њу сам смислио. Како год било, последњи Утисак недеље (од 27. сеп. 2022) показује да је поменута идеја метастазирала у идеју како и веронаука у школама треба да се предаје без утицаја цркве (неконфесионално). Другим речима, да се веронаука одузме Цркви кад већ не може да се потпуно укине. На крају емисије бивши вероучитељ, иако између редова, помало стидљиво и подоста смушено, дао је обрисе новог замишљеног модела. То би био „неконфесионални” модел наставе у којем би теолози „који морају нешто да раде” предавали, а који би по свему судећи били дипломци „православног” факултета изузетог из православне Цркве, како је и зажелео Кубат. Бивши вероучитељ се још залаже за „вредносно неутралну”, „плуралистичку” веронауку и жели да се црква клони индоктринације и увођења у доктрину. Шта год то значило?

У делу који се тиче неконфесионалности, са вероучитељем је у емисији сагласна и представница „Хелсиншког одбора”, с тим што она отворено каже да „веронауку” треба да предају социолизи, антрополози, културолози, зоолози… Добро, ипак није рекла зоолози, али слободно је могла да каже јер се савим уклапа у њен „логички” низ. Јер ако социолози могу да предају веронауку зашто зоолози не могу да предају антропологију, или теолози да предају социологију?

Следујући логику извршног директора Хелсиншког одбора, ја бих чак можда делимично и подржао ту идеју када би се поштовао макар принцип реципроцитета по којем би Хелсиншким одбором могао да руководи, на пример, један од викара Патријарха српског. Зар то не би било занимљиво? Изабела страшно ламентира над чињеницом да „нико нема никаквог удела у …. креирању тих програма (за веронауку) ко није из Цркве”. Замислите како је то страшно! Ја исто ламентирам над чињеницом да Црква нема никаквог удела у креирању програма рада Хелсиншког одбора. Дакле, саосећам са Изабелом.

У једној другој ствари не саосећам. Изабели методологија истраживања али и логика изгледа да нису јача страна. У једном делу емисије се одвија следећи разговор:

– Изабела износи податке: Преко 40% средњошколаца испитаника сматра да је абортус грех.

– Изабела закључује: Знамо да је црква за то крива.

– Питање водитељке: Да ли ти испитаници похађају веронауку?

– Изабела одговара: Те податке немамо.

– Изабела закључује: Али то јесте утицај цркве јер, црква одређује каква ће бити веронаука.

Дакле, црква преко веронауке, чији програм сама креира (не консултујући Хелсиншки одбор, ох какав пропуст!), утиче на децу. За ту децу уопште не знамо да ли су похађали веронауку преко које је црква извршила утицај на њих. Шта није јасно?

Доносимо следећи закључак, који је потпуно у складу са Изабелином научном методологијом. Једно америчко истраживање показује да је годишња потрошња пилетине у САД-у у високој корелацији са увозом нафте. Када би Изабела била функционер ЕУ она би на основу тога истраживања, истом методологијом какву примењује и за „истраживања” око веронауке, вероватно закључила да је пронашла решење за европску енергетску кризу. Решење би гласило: једите више пилетине па ће се повећати увоз енергената.“ – Ведран Гагић, Facebook, 28. септембар 2022.

Сатанизација Српске цркве не долази само из кругова те самозване елите кругдвојкаша, на жалост долази и из редова оних који себе виде као баштинике српске традиције, али који су заправо душом и даље у СФРЈ, васпитани да је друг Тито у праву и да је Југославија била нешто најбоље што нам се икад догодило у историји. Многи од њих можда и презиру комунизам и Југославију али су по питању односа према Српској цркви доследни наследници својих предака.

Тако постоји читава лепеза на десници црквомрзитеља, катастрофичара, и псеудо зилота, који заправо никад суштински нису ни били део православне културе и етоса, а да не говоримо о њиховом црквеном животу, који су по поимању вере ближи америчким пуританцима и протестантима, или пак исламистима, него светогорским монасима.

За њих је све што црква уради издаја, екуменизам, јерес, пропаст и апокалипса. Таман да патријарх српски погине за веру, они ће наћи да то није учинио достојно и прогласиће такво мучеништво неважећим. Од таквог псеудозилотизма до паганизма је мали корак. Многи од тих „ревнитеља” су на крају завршили у паганизму, или у неонацизму, антисемитизму, или каквом другом екстремизму. И да, они нису црква, и мрзе Српску цркву исто и можда и више од лево-либералних екстремиста. Док овима левима црква смета што уопште постоји, овима деснима смета што постоји таква каква јесте, светосавска и православна. Њима би више одговарала некаква милитантна секта, која заговара терористичке акције, него црква у којој један Св. Сава успоставља добре односе са Бугарима и Мађарима, на корист свих народа Балкана.

Можда су намере тих десничара у почетку и добре, вођени патриотским побудама, огорчени на стање у коме се налази нација, све је то лепо али „по делима њиховим познаћете их” каже се у јавенђељу, а дела њихова су таква да се слободно могу назвати корисним идиотима непријатеља Срба и Српске цркве.

Да ли то значи да се Српска црква уопште не сме критиковати?

Наравно да не. Критике постоји и превише. Проблем је што је у већини та критика на штету и Срба и цркве и што није ни утемељена у реалности, ни историји, ни објективна ни конструктивна. Наравно да и црква има своје мане, као што има и врлине и потребна је конструктивна критика цркве. Но у моменту када је Српска црква засипана искључиво негативном и неутемељеном критиком, свака објективна критика је још само једна каменица у процесу линчовања те националне институције. Зато се мора бити опрезан код такве објективне критике, да се не употреби на штету цркве и народа. Не треба ни све правдати и по сваку цену, просто свугде има будала, па и у цркви.

Ипак, значај Српске цркве за српски народ је немерљив. Државу ћемо можда у једном историјском моменту опет изгубити али ако изгубимо и цркву, нас више нема.