Пол Кенеди: успон и пад великих сила

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Пол Мајкл Кенеди (1945) један је од најутицајнијих теоретичара међународних односа. Овај амерички историчар британског порекла студирао је у Њукаслу, докторирао 1970. године на Оксфорду, потом je 1983. године постао професор историје на Универзитету Јејл у Њу Хевену (САД), а после тога директор Међународних безбедносних студија. Предавао је на више америчких и европских универзитета и писао анализе за најутицајније светске часописе. Члан је Америчке академије наука и Британске академије наука.  Његово научно истраживање усмерено је ка анализи историје британске спољне политике, међународних односа, економске и војне моћи, као и тзв. великих стратегија. У Кенедијевим савременим проучавањима доминирају питања која се односе на опадање моћи САД и будућег позиционирања ове државе у међународним пословима.

Пол Кенеди је аутор бестселера Успон и пад великих сила – економска промена и ратовање од 1500. године до 2000. године, која је објављена уочи завршетка Хладног рата (1987) и до данас је преведена на двадесетак светских језика. Остала његова значајна дела су: Реалности у основи дипломатије. Историјат утицаја на британску спољну политику 1870–1945 (1981), Стратегија и дипломатија 1870–1945 (1983), Успон и пад доминације британске морнарице (1986), Велике стратегије у рату и миру (1991), Припрема за 21. век (1993), Од рата до мира. Измењени стратегијски пејзажи у 20. веку (2000), Глобални трендови и глобално управљање (2002), Парламент народа. Прошлост, садашњост и будућност Уједињених нација (2006) и др.

Основа Кенедијевих анализа је у интеракцији економске и геополитичке моћи, што је питање с којим се суочавају све државе – а посебно велике силе – које су одувек настојале да повежу своје државне циљеве с државним ресурсима. Отуда је један од његових најважнијих ставова онај о економској моћи која се испољава у војној моћи, а која је опет неопходна да би се заштитили економски интереси једне велике силе. Међутим, анализирајући успоне и падове великих сила у историјском контексту, Кенеди је одбацио строги економски детерминизам и указао да економија у потпуности не одређује историјске процесе нити је искључиви узрок геополитичке експанзије или регресије држава, већ су то често и фактори попут географије, војне организације, морала нације, система савезништава и сл.

Поред историјских тема Кенеди се бавио и футуристичким предвиђањима међународних односа, посебно положајем националне државе у транснационалним процесима (Ка двадесет првом веку). Он се у крајњој линији покорио доминантној глобалистичкој мантри о неопходности стварања светске државе, истичући да је национална држава погрешна врста политичке јединице у новим околностима, као и да је због измењених економско-технолошких правила неопходно измештање ауторитета на један виши супранационални ниво (међународне институције, велике корпорације, економске и политичке интеграције), односно на нижи и ефективнији субнационални ниво (федералне јединице, региони, економски ентитети). Овакав однос према националној држави проистиче из Кенедијевог става да је она за неке проблеме превелика, а за друге проблеме превише мала.

Из перспективе америчких унутрашњих противречности делује веома актуелно његова хипотеза о деклинизму САД, о којој је као феномену писао у последњој деценији прошлог и првој деценији овог века. У том смислу је индикативна његова полемика са следбеницима Џозефа Наја који су заступали гледиште о томе да ће америчка доминација у светским пословима бити настављена и у будућности (Џозеф Нај, Предодређени за вођство – промена природе америчке моћи).

Постренесансно доба

Пол Кенеди је у свом најзначајнијем делу Успон и пад великих сила трагао за суштином промене моћи водећих великих сила, бавећи се истраживањем не само њихових међусобних односа него и географским померањима средишта светске моћи у протеклих пет векова, од Медитерана ка северозападној Европи и Атлантику, а последњих неколико деценија ка Пацифику.

За Кенедија је географски положај доминантан чинилац не само у позиционирању између великих сила, него и на геополитичкој мапи света. Ову тврдњу доказује примерима британске и руске империје, које су биле на безбедној дистанци у односу на друге силе западне и централне Европе, али и довољно близу да се у складу са својим интересима умешају у европске послове. Он посебно указује на острвски положај Велике Британије и њене геополитичке наследнице Америке која је од 1918. године управо због таквог положаја постала доминантна светска сила. Острвски положај омогућио је Америци да избегне на својој територији страхоте два светска рата и тако створи економске предуслове за њену потоњу глобалну доминацију.

Једна од константи постренесансне епохе (1500–2000) је, као што је истакнуто, у интеракцији економске и војне моћи. На тај начин Кенеди се доктринарно ослањао на Тукидида. До проблема долази оног тренутка када се једна велика сила суочава са економским проблемима који могу да проистекну из технолошког заостајања или стратегијске расплинутости и дуготрајних ратних издатака, што узрокује бржи или успоренији пад једне силе. Последица је препуштање високе позиције некој другој конкурентској држави. Кенеди указује да се препуштање такве позиције одвија постепено и најпре манифестује као време заостајања а потом и раздобље пада. У исто време друга конкурентска сила улази у период успона, у којем настоји да ојача своје економске потенцијале, а затим улазу у фазу када преузима улогу светског хегемона. Ипак, Кенеди у својој оригиналној теорији циклуса одбацује строго економистички приступ и указује да на глобалне односе и циклусе моћи веома утичу и други чиниоци (војна организација, морал нације, систем савезништава).

Са ове временске раздаљине веома су занимљиве његове анализе биполарне епохе, нарочито узрочно-последичних веза између економских показатеља тадашњих водећих сила света и глобалних геополитичких и геостратешких односа. Кенеди је предвидео постепену дисперзију економске и војне моћи на више земаља, али тако да се ниједна од њих у скоријој будућности неће приближити пентархији коју чине САД, СССР, Кина, Јапан и ЕЕЗ. Ипак, унутар ове пентархије уочио је виталнији  темпо развоја код Кине, ЕЕЗ (Немачке) и Јапана у односу на хроничну тромост СССР, већине западноевропских држава и чак САД. Мада је заступао став о томе да Совјетски Савез дугорочно неће моћи да издржи економску утакмицу са Западом, није предвидео да ће се колапс совјетске империје догодити контролисано и на начин који није узроковао тако високу цену за остатак света.

Пол Кенеди је већ тада (1987) посебну пажњу посветио успону Кине и Индије и њиховом утицају у Азији и свету. Ипак, врхунац његове анализе односи се на улогу САД у будућности, коју је описао као замку империјалне пренапрегнутости како у смислу интереса (очување економског и политичког примата), тако и потребе да доминирају у сваком географском делу света. Он је предвиђао да из зачараног круга сталног увећања војне супериорности и пораста трошкова да би се она остварила, што за последицу има релативно економско заостајање, Америка неће моћи да изађе. Кенеди је истицао да ће веома брзо САД имати удео од највише 18 процената у светском богатству, што је много мање у односу на 1945. годину када је овај удео износио чак 40 процената.

Припреме за 21. век

Кенеди је капитално дело Успон и пад великих сила окончао поглављем чији је наслов „Ка двадесет првом веку“ и у којем прави једну врсту стваралачког екскурса у односу на своја историјска истраживања. Ово поглавље постало је основа за књигу Припреме за 21. век (1993), која је била реакција на критике да је исувише опседнут националном државом као централним актером у светским дешавањима. Један од занимљивијих закључака овог истраживања је онај да ће већину друштвених процеса суштински одредити трка демографије и технологије. Као факторе који ће утицати на ову трку означио је: регионално-географскe и етно-верски различите популационе експлозије, затим пораст значаја мултинационалних компанија, потом нове комуникационе, финансијске и индустријске револуције, проблеме у обезбеђивању довољне количине и квалитета хране, биотехнолошке иновације и заштиту животне средине.

Мада је био резервисан према брзом колапсу Совјетског Савеза, неке друге Кенедијеве процене развоја међународних односа у 21. веку показале су се као тачне. Реч је првенствено о његовом предвиђању о брзом успону Кине и Индије, чији је напредак објашњавао потенцијалима људског капитала. Пажњу привлачи и фасцинација Јапаном чију привреду не могу да доведу у питање никакве изненадне промене на светском тржишту (цене и доступност сировина, финансијски поремећаји, популационе промене, геополитичка дестабилизација). Истовремено се нису оствариле његове прогнозе о све већем глобалном значају европске интеграције, јер су догађаји потврдили њену унутрашњу некохерентност, затим слабост финансијског система, потом стратешку подређеност Америци и огромне демографске проблеме који се испољавају у старењу аутохтоног становништва и  приливу имиграната.

П. Кенеди је завршетак књиге Припреме за 21. век посветио показатељима дугорочног опадања америчке моћи. Од седамдесетих година прошлог века у САД се појављују проблеми који се исказују у финансијском сектору, потом у дефицитарном платном билансу, затим смањењу продуктивности рада и на унутрашњем друштвеном плану (криминал, наркоманија, необразованост, промена социјалне и расне структуре становништва, социјални конфликти). Кенеди констатује још деведесетих година да САД неће моћи бесконачно да одржавају статус неприкосновене силе. Описујући америчку стратешку пренапрегнутост, он прави поређење са положајем у којем се британска империја нашла крајем 19. и почетком 20. века, када се наметнула дилема да ли направити радикалан отклон у односу на дотадашњу политику или наставити са тактиком даљег провлачења која узрокује релативно опадање моћи. Занимљиво је да се Кенеди позивао на речи Џона Чанселора који је истицао да је Америци потребан мирнодопски Перл Харбур који би продрмао Американце и измамио њихову енергију и жељу да раде. Ипак, каснија дешавања као што су 11. септембар, ратови против тероризма или обарање диктатура широм света, нису продрмала Американце а и нису успоставила нови мотивациони циклус.

Амерички деклинизам

Деклинизам  је школа мишљења о опадању моћи велики сила и као таква заузима средишње место у Кенедијевим истраживањима. Криза америчког хипотекарног тржишта из 2008. године додатно је подстакла његова истраживања у овом правцу. Кенедијеве ставове усвојио је и Хантингтон који је указивао на пет таласа америчког деклинизма од педесетих до деведесетих година 20. века. Поједини теоретичари помињу и тзв. шести талас који је отпочео 2003. године побуном у Ираку, и који је врхунац достигао избијањем светске финансијске кризе 2008. године. Манифестација америчког деклинизма посебно је видљива у односима с Кином па је Кенеди наглашавао да се у светским финансијама спрема рокада (Кина уместо САД) слична оној која се дешавала 1941–1945, када је Америка заменила Британску империју.

Тезе о опадању америчке моћи изазвале су реакције у редовима тзв. ревивалиста предвођених Џозефом Најом. Наиме, најевци су сматрали да ће америчка доминација у светским пословима да се настави и свој оптимизам објашњавали су доминацијом у сфери тзв. меке моћи, затим превлашћу у сектору финансија и неприкосновеном војном силом. Пол Кенеди је ове ставове одбацивао, истичући да је амерички систем вредности прихваћен у мањем делу света, упозоравао је да финансијска и економска сфера показују незамисливу брзину пада, као и да је у остварењу геополитичких циљева коришћење војне силе најпроблематичније – посебно у околностима када и друге државе јачају војне ефективе.

Кенеди је предвиђао да ће се америчком војном присуству у Европи све више супростављати ојачала Русија, да ће Индијски океан све мање бити географски појам а све више зона ексклузивних интереса Индије, док ће Кина наставити да јачањем своје армије што више удаљи америчку војску од своје обале, тј. ка архипелазима у средишту Пацифика и ка њеној америчкој обали. Дакле, Кенеди је прогнозирао потискивање Америке из Азије и истовремено окончање њене улоге глобалног хегемона. На тај начин у теорији циклуса изградио је један аутентичан модел.

Време жонглирања

Прве две деценије 21. века потврдиле су основаност Кенедијевих предвиђања о карактеру међународних односа, а пре свега упозорење да ниједна од значајнијих светских сила неће хтети да пристане на америчко лидерство. Када се Русија 2008. године први пут војно ангажовала у Абхазији и Јужној Осетији, постало је јасно да је ера униполаризма у светским пословима окончана.  Од тог момента светски геополитички систем је ушао у неизвестан период тзв. нестабилне мултиполарности (израз политиколога Срђе Трифковића, прим. аутора). Управо због тога Волерстин истиче као нужност постојање разних модела заједничког функционисања великих сила. Наиме, објашњавајући овакво становиште, он указује на постојање осам до десет фокалних тачака геополитичке моћи, од којих ниједна нема способност да преузме улогу самосталног светског хегемона. Волерстин још од осамдсетих година 20. века заступа став о вероватној комбинацији источноазијског пола са САД, Европом и Русијом, а хипотетички и Индијом.

Амерички теоретичар Џон Моделски је 1987. године написао запажену студију Дуги циклуси у светској политици. Насупрот Волерстину који је трансформацију светског система везивао за промене у економској сфери, овај аутор је заступао гледиште о историјским правилностима у међународној политици које је назвао теоријом дугих циклуса. Суштина овог модела је у томе да свака велика сила у једном историјском тренутку достиже врхунац после којег, аналогно сили Земљине теже, следи неизбежан пад. Моделски је као историјски пример за доказивање своје теорије истраживао период од 15. до 20. века и идентификовао у том раздобљу четири велике силе: Португалију, Холандију, Велику Британију (два пута узастопно) и САД.

Реч је о једном еволутивном приступу по којем су се, на сваких стотину година, поменуте силе на положају хегемона сукцесивно смењивале. Напомињемо да Моделски теорију дугих циклуса није круто тумачио, односно допуштао је могућност по којој дуга супарништва нису нужно узроковала детронизовање једне и хегемонију друге велике силе. На примеру Велике Британије, која је доминирала у трећем и четвртом циклусу, описивао је историјску могућност по којој бивши хегемон није нужно поражен. Штавише, често се дешавало да у измењеним околностима детронизовани хегемон постане најоданији савезник новог светског хегемона (пример односа Британије према САД).

Из садашње перспективе основна слабост теорије дугих циклуса и сукцесивног смењивања хегемонских сила је у томе што она подразумева постојање униполарног поретка у међународној политици. Историја биполарности довела је обе суперсиле (САД и СССР) у стање исцрпљености. Совјетска историјска исцрпљеност била је уочљива пред крај Хладног рата, док се америчка исцрпљеност испољила у првим деценијама овог века, уз напомену да Моделски и његови следбеници нису сасвим сигурни да ли је реч о коначној историјској стагнацији САД или силазној фази после које следи обнављање америчке хегемоније у свету. Један од могућих сценарија, који је свакако у складу са теоријом дугих циклуса, јесте онај о савезничком или биполарном придруживању Кини као новом хегемону, али и онај сценарио који подразумева потпуно повлачење на америчко копно и последичну ентропију.

Да закључимо: актуелна пандемија вируса корона подстакла је изнова дебате о трансформацији светског економског и политичког поретка. Већ сама та чињеница намеће потребу радикалног преиспитивања досадашњих модела управљања светским простором, које је последњих деценија диктирао процес глобализације. Реч је о феномену који је изгледа био прецењен у одређеним америчким интелектуалним круговима. Управо на ту чињеницу упозоравао је Пол Кенеди подстичући на време једну реалистичну полемику о стварним дометима америчке улоге у савременом свету.

ЛИТЕРАТУРА

Пол Кенеди, Припрема за двадесет први век, Службени лист СРЈ, Београд 1997.

Пол Кенеди, Успон и пад великих сила: економска промена и ратовање од 1500. године до 2000. године, Службени лист СРЈ, Београд 1999.

Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.