Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Еминентни изданак лозе Полита, Михаило Полит Десанчић је у својим мемоарима 1896. године написао да су његови преци дошли из Константинопоља, али да нису били Цинцари. То је све што на основу породичне традиције и Михајловог исказа знамо о њиховом пореклу. На основу даљег разматрања овог питања дало би се основано претпоставити да су Полити били Грци. У Константинопољу је средином осамнаестог века, у време када га је Michael Anastas alias Polit напустио и дошao у Нови Сад, живело неколико стотина хиљада православних хришћана. Они су углавном били Грци али је међу њима живело и Цинцара, Арбанаса, Јермена, Бугара, Јужних Словена, Копта, па су Полити могли да буду изданак из било којег од ових народа.
Да бисмо Политима тачније одредили етницитет, послужиће нам језик којим су се служили. Први Полити су се у Новом Саду држали са Грцима, говорили грчким језиком и активно учествовали у раду грчко-цинцарског општества, посебно Грчке школе. Наведене активности су старије чланове ове породице одредиле као Грке, док су се млађи Полити друге, а посебно треће генерације сматрали Србима грчког порекла. Када се Михаило Полит доселио, презивао се Анастас или Анастасију, али су га новосадски Грци назвали Политис, што је он у скраћеном облику Полит прихватио као своје званично презиме. Политис на грчком означава човека из полиса, града, из Константинопоља, речју Цариграђанина. Све до трагичног разарања Новог Сада крајем пролећа 1849. године, Полити су чували званичну тапију од поседа над породичном кућом у Константинопољу, али је 12. јуна с градом изгорела и кућа и са њом овај документ.
Поред Михаила Полита, списи новосадског Магистрата помињу још Димитрија Пулита који 1794. године моли Магистрат за дозволу да за своје потребе испече цигле, за шта је платио порез. Овај Пулит се спомиње само у том документу, али се може закључити да је био стални становник, јер ко за себе пече цигле, тај себи зида кућу, што није било исплативо ономе ко није био грађанин. Други акт из 1796. године говори о Грку платнару Пулиту, суседу Павла Поповића Пеција. Можда је овде у питању један те исти или двојица различитих Пулита, који су такође били из Цариграда, али без родбинских веза међу собом. Од ових Пулита, Пулитиса, био је и Петар Анастасијевић, који се у градској документацији помињао 1807. године, када је као дванаестогодшњи дечак био жртва физичког насиља српских учитеља.
Десанчићеви Полити су држали трговину бакалука на новосадској пијаци, за коју он у својим текстовима тврди да ју је отворио Михаило Полит 1775. године. То говори да је нешто пре тога овај његов предак морао да прихвати аустријско поданство, како би добио статус грађанина Новог Сада, без чега није могао да пријави и легално води трговачку радњу. Михаило се облачио по турски, говорио је грчки, турски и српски, пушио је чибук и практиковао оријенталне обичаје. Био је ожењен Дафином Панаотовић, за коју Стајић каже да је по оцу Димитрију била Гркиња из Баноштора. Михаило (старији) се у списима позивао на своју многобројну породицу и Јована називао старијим сином. О њему знамо још и то да се у овом браку, поред Јован, родила и Марија.
Михаилу је 1813. године несрећним случајем изгорела кућа и магазин пун робе у Дунавској улици, а њега је као последица великог стреса ударила кап. У магистратским списима он се последњи пут помиње 1819. године. После пожара и обнове, дућан води син Јован кога градска администрација прима за грађанина 1814. године. Исте године он прави свој први велики посао и снабдева вешом новосадске регруте мобилисане за последњи рат против Наполеона. Међутим, пошто тада ни отац ни син Полити нису били чланови купеческе компаније (трговачког удружења), имали су неспоразум с градском влашћу, пошто им није било дозвољено да реновирају своју кућу са дућаном и магазином. Поврх тога, сенатор Георгије Константиновић је забранио Јовану да тргује ланеном тканином на мерење и готовом робом од исте тканине. Михаило је највероватније умро 1826. године, јер су се тада разделили његови наследници, жена Дафина и син Јован, који је тестаментом уведен у посед родитељске куће. Полити су се као и сви новосадски Грци после Михаилове смрти страсно парничили, у чему је предњачила Дафина која није волела снаху, па је хтела да јој напакости. Дафина је сахрањена на Успенском гробљу у породичној гробници у којој је пре ње сахрањен Михаило, а после ње син Гавра.
Јован Полит је био угледан грађанин, али није презао од кафанске борбености када би му углед у том амбијенту био угрожен. Угарско Намесничко веће 1832. године тражи да Магистрат Новог Сада савесно покрене истрагу поводом ексцеса који је 21. јуна, на Духове, избио у крчми „Код зеленог венца“, између полицијског поручника Карла Исекуца с једне, и православних грађана Јована Полита, књижара Константина Каулиција, Константина Николића, Јоакима Димитријевића, Александра Костића и адвоката Андрије Печеновића, са друге стране. Учесници инцидента, иначе мирни грађани, изјавили су да су били изазвани од стране пијаног поручника Исекуца, док су мирно са супругама седели за столом и више пута певали Многаја љета. Гости су се бранили да је, испровоциран православним светковањем, пијани и осиони Шваба наредио да одмах прекину са песмом, на шта је Јован, ношен емоцијама, најбурније реаговао и дохватио се за гушу са поручником. Тучу су спречили остали из Јовановог друштва, али је вест о инциденту допрла до Намесничког већа.
Да ни 1835. године наведени случај још увек није био решен, казује молба адвоката Андрије Печеновића и Јована Полита, члана Општества, којом настоје да се ослободе оптужбе полицијског поручника Исекуца. Према његовој оптужби они су на празник слушали музику Цигана, на тај дан забрањену, а на позив Исекуца да се са забавом прекине, Полит се побунио, напао га и исцепао му униформу. Печеновић као правни заступник и Полит као оптужени протестују што је поручник, јамачно због њихових родбинских веза са члановима Магистрата, парницу пренео у суд Бачке жупаније. Оптужени и његов бранилац тврде да су оптужбе лажне и неосноване и захтевају да се скине забрана са њихове имовине, као и да се читава ствар непристрасно испита.
Јован је водио радњу и имао приличне муке са шегртима. Једнога је тукао па је због тога глобљен, други га је поткрадао па се са њиме судио, трећи је неовлашћено побегао са посла, те га је враћао полицијском потером и са њиме је ишао на суд. Као сваки типични новосадски Грк, водио је безброј ирационлних парница, као тужени или као тужитељ, и у тим парницама дочекао је Буну. Интересантан пример његових беспотребних парничења видимо с маркантним градским ликом, чувеним кавгаџијом Марком Поповићем. Марко је такође био новосадски Грк, рођени брат чувене добротворке Марије Трандафил и спадао је међу угледније Новосађане. Јован и Марко су били комшије у Пијачној улици (од данашњег Трга слободе па дуж Змај Јовине улице) и у јавности се знало да се нису подносили. Добра прилика да се огледају на суду указала им се када је Политов калфа Ћира побио неколико Маркових мачака пушком на каписле, за освету што су мачке, наводно, појеле неколико газдиних голубова. Новосађани су збијали шале на ову тему јер је на суду у комичним околностима утврђивана цена мачака и голубова и судија је донео пресуду о поравнању по којој нико није зарадио ни форинте. Зарада свакако није била циљ ни једног од парничара ‒ једноставно суд је био друга кућа многим новосадским Грцима.
Није ту био крај сукоба Политових са хировитим и плахим Марком Поповићем. Када су деценију после Буне потомци новосадских Грка установили да од двадесетак српских породица грчког порекла у Новом Саду није остало никог ко се истински осећао Грком, решили су да и званично затворе ту причу. Грчко општество је постојало осамдесетак година и дошло је време да се правним поступком угаси. Тада су представници грчких потомака из породица Кода, Трифковић, Дера, Полита, Поповића, Георгијевића, Кондорошија и других за последњег председавајућег свога општества изабрали Гавру Полита. Сујета Марка Поповића је била силно повређена па је новог председника јавно вређао, изазивао на песничење и више се није појављивао на састанцима општества.
Јован је био први Полит који је примљен у трговачку компанију, па је као њен члан 1840. године добио диплому на мађарском језику која гласи:
Ми, велики судија, градоначелник и магистрат слободног краљевског Новог Сада, (Mi, szabad királyi Ujvidék, Városi Fő Birája Polgármestére és Tonácsa),
Дајемо на знање свакоме да се Јован Полит, (Polith János), трговац метражном робом на велико и на парче, обратио наслову за увођење у Удружење трговаца како би се озаконила његова делатност. Како је ред удовољити овој оправданој молби, тим пре што против ове одлуке не постоји никаква законита препрека, по члану 16 убележен је као трговац. Одлука је донета на седници Трговачке компаније и оверена печатом нашег краљевског града.
- дана месеца Божића (децембра, прим. аут.) 1840. године. Читао и представио Хуберт Жигмонд, градски бележник .
У трговини је Јован Полит по опробаном грчком моделу пословања био успешан и прилично се обогатио. Позната нам је његова шпекулација приликом набавке хартије за Магистрат. Новосадски трговци су се жалили на њега као преваранта неколико пута, али то је био уобичајени вид тактике у борби са конкурентима. Зарађени новац је улагао у непокретности: поред куће у Дунавској улици, Јован је купио и кућу на пијаци, а неколико година пред Буну, Јован купује још једну кућу у Петроварадину. У ту кућу је он 1848. године, у страху од немира и рата, склонио своју најбољу робу, али га је инспекција Магистрата коју је предводио Милетић приморала да је према прописима врати у градски дућан. Тако му је у великом пожару 1849. године изгорела сва роба, а штета је процењена на великих 65.000 форинти. Јован је показао пословну виталност и борбеност за сваки респект, јер је губитак доста брзо надокнадио и куће поправио, па је још и 65 јутара добре бечејске земље купио. Његов салаш на Сајлову, са красним станом, воћњаком и виноградом, био је пред Буну место где су се дружиле и гостиле патрицијске породице Новог Сада. У смутним временима Буне, мађарски бунтовник Ференц Тил је „…најмио хонведе, кои су салаш Јоанна Полита, новосадског гражданина и купца, као верног цару и народу, попалили и до основанија уничтожили…“ Тамо су се и после Буне, када је салаш обновљен, често налазиле веселе дружине Јованових синова.
На почетку револуционарних дешавања 1848. видели смо да је Јован склонио па одмах затим морао да врати робу у дућан, да би већ јуна месеца са делом породице избегао у Беч. Узнемирио га је долазак 800 мађарских војника у град, које су становници Новог Сада имали да уквартире и сносе све трошкове њиховог боравка. Са мађарским властима имали су Полити проблема, јер Јовановог најстаријег сина Петра како Стајић каже „Мађари нису хапсили 1849. због верности према цару, него као нарочитог српског националисту“. У Бечу је Јован са Хаџићем – Светићем дочекао депутацију Новог Сада, када су Марко Поповић, Јосиф Мачвански, Јован Теодоровић, Марко Николић и двојица која су их дочекала били опуномоћеници Магистрата да траже зајам за обнову града од финансијско-банкарских кругова у држави.
Са супругом Јулијаном, рођеном Десанчић, за чије се Десанчиће тврдило да су наводно били носиоци српског средњовековног племства још из XIV века, Јован је имао петоро деце: синове Петра, Михајла и Гавру и кћери Јелисавету, Савку, (вероватно најлепшу Новосађанку онога времена, која се удала за Јована Суботића) и Десанку, жену Јована племенитог Бајића. Јован је провео старост као један од водећих патриција Новог Сада, ретко је био виђан у јавности, али је са Јулијаном често учествовао у свакој добротворној акцији коју су организовали Новосађани. Први већи добротворни наступ Јован је имао коју годину после Буне. Од Николајевске цркве су после великог страдања остале само нагореле развалине све до 1852. године. Тада су новосадски Грци, прво Трандафили а после њих и Јован Полит и Ананије Дера, уложили велика средства и обновили храм.
Србски Дневник је 5. фебруара 1861. годне донео следећу вест:
„…родољубиви Јован и Јулијана Полит, овдашњи грађани, приложише литографисаниј лик светитеља Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, овдашњој првој женској класи на дар, за успомену, што тамо њихова мила кћи Десанка прву клицу воспитања прима и успешно напредује. На овом красном прилогу велика им хвала!“
Када је 16/28. јануара 1861. године у Саборној цркви била освештана застава православне гимназије, новосадске госпође из свих угледних породица давале су прилоге. Јулијана Политова је приложила 10 форинти, док је њена кћи Јелисавета Савка Суботић дала 8 форинти. У лето 1862. године Одбор за помоћ браћи у Црној Гори и Хецеговини, у организацији родољубивих Новосађанки, прикупљао је прилоге а Јулијана је опет приложила 10 форинти.
Јован Полит је умро 28. априла 1875. године као удовац, шест година после своје Јулијане. Овде ћемо се посебно посветити средњем сину Михајлу, који је углед породичног имена издигао изнад нивоа успешног новосадског трговца.
Највећи политичар и носилац идеја либерализма међу војвођанским Србима у XIX веку, правник, књижевник, историчар и новинар Михајло Полит Десанчић рођен је у Новом Саду 4/16. јуна 1833. године. Оставио је за собом мноштво података о свом животу у четири књиге Беседа, новинским чланцима и пре свега у мемоарским делима Како сам век свој провео, Покојници, Путне успомене; бавио се историјском драмом, од којих су најуспешније Вереница Црногорка и Бранивој кнез Захумски; у историјској хроници Како је то било у нас Срба у буни године 1848, оставио је сведочанства о патњама Новосађана у крвавим временима Буне. Осим наведених дела, оставио је Полит за собом велики писани материјал различитог жанра. Живописни Нови Сад пре Буне, рад Грчке школе, дечачки дани проведени у школи са Змајем и Јованом Бошковићем и још многе друге слике прошлости дочарали су нам описи у његовим мемоарима. Током младости стекао је највише образовање које је могло да се добије у Европи тога доба: права је слушао у Паризу и Бечу, где је 6. марта 1861. године промовисан у доктора права и државних наука. О том догађају Србски Дневник (лист у ком је Полит често објављивао своје политичке коментаре) известио је своје читалаштво:
„Овог је дана врстни млади Србин, Мих. Полит из Новог Сада, положио у Бечу и 4. строги испит докторат права. Ми се томе и с тиме више радујемо, што ће престати сметња, која је досад истог младог дипломатично изображеног Србина с поља публицистике уклонила; он је онај исти, који је г. 1858. босанским Србима споменицу на француском језику на османско посланство сачинио, и тумач њихових жеља код посланства био; онај исти, који је у главној заграничној немачкој и француској преси интересе Србаља заступао, и који је за секретара кнеза Данила позван био. Од њега у важном овом времену очекујемо сад, кад је време добио, вешто заступање наши народни интереса у преси немачкој и француској.“
Своје прве радне ангажмане Полит-Десанчић је имао у Бечу и Загребу, где је и започео политичку каријеру: на изборима одржаним 1864. године у Иригу био је изабран за посланика у Хрватском сабору. Тамо је своју политичку идеју усмерио ка зближавању и сарадњи Срба и Хрвата. Из Загреба се 1865. године учланио у Матицу српску, а исте године бива уведен у чланство Матичиног Књижевног одељења. Када у Загребу није добио дозволу да се бави адвоктуром, вратио се у Нови Сад и већ септембра 1868. године био је изабран за председника Књижевног одељења Матице српске. Као правник, Михајло Полит-Десанчић важио је за најбољег српског адвоката у областима грађанског и кривичног права. Углед врсног правника потврдио је на бриљантан начин бранећи Милетића пред Државним судом у Пешти, када је српски трибун био оптужен за велеиздају. Своју одбрану Милетића Полит је поставио на класичним основама античког беседништва и етике. Његов правнички иступ на поменутом процесу дуго је у Угарској био сматран врхунцем правничког ораторства.
Иако је Полит-Десанчић потекао из грађанске породице, као интелектуалац је стасао на идејама европског либерализма. У његовом духовном устројству владале су племените контроверзе: у души је био велики српски родољуб, али је истовремено показао и склоности ка социјалној правди. Док је први српски социјалиста Светозар Марковић боравио у Новом Саду, међу својим великим пројектима започео је акцију решења српског питања кроз решавање националног проблема Јужних Словена. Наиме, Марковић започиње реализацију идеје чији би циљ био да се подизањем устанка на Балкану збаци турска власт и образује јужнословенска федерација, која би временом прерасла у балканску федерацију. Решено је да Нови Сад буде центар илегалног ослободилачког покрета у којем су били ангажовани и неколицина бугарских револуционара са Љубеном Каравеловим на челу. На реализацији овог плана активно су, поред социјалиста Светозара Марковића и Васе Пелагића, учествовали и српски национални политичари Светозар Милетић, Михајло Полит-Десанчић, Миша Димитријевић, као и неке истакнуте личности из Босне, Србије и Црне Горе.
Када је децембра 1872. године Васа Пелагић због социјалистичких идеја био ухапшен у Вуковару и заточен у Новом Саду, одакле је по налогу краљевског комесара барона Мајтењија био протеран у Босну, Полит је јануара 1873. упутио интерпелацију (званичан приговор, протест) градоначелнику Новог Сада, Павлу Мачванском. У акту се протестује што градоначелник беспоговорно извршава наредбе краљевског комесара о протеривању српског архимандрита (Пелагић је био српски православни свештеник) и тако учествује у нелегалном уплитању државних органа у кадровску политику Српске православне цркве. Мачвански се тим поводом пред градском скупштином изјаснио да није дужан да се за државно-полицајне ствари јавности изјашњава. Ипак је ради своје савести јавно замолио министарство унутрашњих дела за коначно разјашњење овог проблема. Овде се без видног резултата завршава спор Полита с градским властима по питању Пелагићеве екстрадиције.
Политова интересовања су превазилазила област правних наука, успешно се огледао у историографији, а у старијим годинама и у књижевности. Историјске расправе за немачку јавност писао је још као студент, 1856. и 1857. године. Тада су настали чланци Саопштења из Србије, Војводина и Србија, у којима је Полит објективно информисао немачку интелектуалну јавност о прошлости и историјском значењу српског народа с обе стране Саве и Дунава. Априла 1861. године Полит је у Србском дневнику објавио веома зрео чланак о политичким позицијама Срба у монархији, под насловом Начело народности и наше привилегије; своје опсервације о политичким актуелностима у Угарској наставља 1862. године у три значајна чланка: Мађарска и национални принцип, Интегритет Угарске и националитета и Мађарски погледи народносног питања; 1862. године објавио је студију Источно питање и његово органско решење, која је имала великог утицаја и на самог Милетића и његово журналистичко бављење Источним питањем 1863. године. Пре писања аутобиографије кроз успомене, Полит је објавио запажену историјску студију Србија од 1858. до 1875. године. Политови мањи чланци у Србском дневнику, његове разне студије и некролози немају тојнбијевску величину, али могу да послуже као озбиљан ослонац за поглед на политичка схватања и да помогну приликом проучавања друштвено-политичких токова тога доба.
Поред Светозара Милетића, у Угарски сабор су после Аустроугарске нагодбе ушли Михаило Полит Десанчић и Лаза Костић. Све до почетка Велике источне кризе 1875. године деловање овог малог српског посланичког клуба било је фокусирано на жестоку критику државних власти, њених закона, а нарочито на школско питање и све већи притисак да се укину конфесионалне школе. Интерпелације, писана реч и стални говори на седницама угарског Сабора у Пешти „прославили су овај национални триумвират широм Српства“. Полит-Десанчић је заједно са Милетићем поднео одговор на престону беседу, за коју је у своме одговору Калман Тиса рекао да је њихово иступање увреда мађарском народу, држави и владаоцу. Двојица Новосађана пред претњама не одступају, већ упућују нову интерпелацију Тиси због незаконитог укидања Матице словачке у Турчанском Светом Мартину. У Сабору још износе свој предлог за решење Источне кризе и политике према Турској, тако што би Угарска требала да подржи припајање Босне Србији, а Херцеговине Црној Гори. Ови предлози су били дочекани непријатељским реакцијама мађарских посланика, у чему је предњачила група око Тисе, узвицима да нема измирења између мађарске државне мисли и Срба.
На истеку посланичког мандата, Полит-Десанчић и Милетић се 1976. године враћају у Нови Сад, користећи задњи трен пред велику поплаву. Добра је прилика да споменем велику поплаву која је тог пролећа задесила Нови Сад и активности Новосађана у одбрани града од велике воде. Зима 1875/76. била је дуга и изузетно оштра, Дунав се рано заледио. Река се целе зиме безбедно прелазила колима, све док 22. фебруара 1876. године није нагло отоплило. За неколико дана лед је почео да пуца и кренуо за матицом. Из Беча су стизале вести да вода у горњем току Дунава нараста великом брзином и да је опасност од поплаве велика. Код Пожуна (Братислава) се створио ледени чеп, што је критично стање чинило још горим. Када се ледена брана услед отопљења ваздуха отопила, огроман водени талас је почетком марта великом брзином јурнуо на југ. До средине марта Дунав је између Пеште и Новог Сада још увек био плован, што дознајемо из извештаја у Застави од 15. марта о доласку Полита и Милетића паробродом из Пеште. Двојица високих политичара се одмах стављају на располагање Штабу за одбрану града и активно укључују у борбу против поплаве.
Крајем седамдесетих Полит-Десанчић, колико му посланичке обавезе допуштају, хонорарно представља град Нови Сад као адвокат. Постаје угледан правник у граду пошто је решио наизглед нерешив спор између породице Кода и града. Посао између наведених страна почиње неку годину после Буне, када су Коде (такође новосадска породица грчког порекла) са још неколико партнера закупили градску земљу. Уговор је нарушен пошто су арендатори одмах по пријему премерили земљу и утврдили да обрадиве земље нема 1. 223, већ само 828 јутара. Град је изашао у сусрет закупцима издавши им врло повољно нових 115 јутара на Касапској ади, Влајковој греди и у Баштинама. Међутим, до дефинитивног краха посла дошло је с пролећа 1860. године, када је Дунав провалио слабашну уставу и поплавио сву закупљену земљу. Закупци одмах потражују од града одштету у износу од скоро 42.000 форинти и тако је почела дугогодишња парница. Завршена је почетком 1879. године, када је уместо остарелог старог Коде предмет водио млади син Димитрије, и када је градски фискал био Коста Трифковић а град заступао адвокат ad hoc Михаило Полит-Десанчић. Пошто је и град потраживао неплаћену аренду у износу од баснословних 452.910 форинти, дошло је до поравнања које је Полит предложио с мотивацијом да „и када би град ову парницу добио, не би се могла намирити, пошто Кода имања не притежава“.
Иако је званично био други човек Милетићеве Српске напредне слободоумне странке и његов лични пријатељ, Полит је следио Нику Максимовића у критиковању лидера странке због наводног деспотског вођења СНСС. Због својих политичких чланака у Суботићевом часопису Народ и у Бранику, Полит-Десанчић је више пута био тужен, али је умео изванредно да се брани и избегне осуђивања. Највећа криза у односу двојице блиских пријатеља и сабораца избила је када је Полит, очигледно вођен сујетом, у часопису Народ написао неколико сатирично-критизерских текстова о непогрешивости папе, што је била јасна алузија на Милетићево лидерство у странци. Неспоразум са Милетићем био је донекле изглађен па је Полит учествовао на изборима за Сабор 1878. године. Као члан СНСС, Полит је са Антонијем Тоном Хаџићем и Ником Максимовићем био посланик Угарског сабора до 1881. године, као и у следећем сазиву, после избора 1881. године. Како је у то време мађаризација широм Угарске била у најјачем замаху, српски посланици су често подносили интерпелације, али мађарска власт није одступила ни за педаљ. Изласком Милетића из политике 1882. године дошло је до раскола у Народној странци и формирања Максимовићевих српских нотабилитета, а Полит је стао на страну Мише Димитријевића и његовог либералног покрета. Пошто је овај 4. јануара 1890. године (по новом календару) био убијен, природно се Полит наметнуо за вођу српских либерала у Војводини, те је био председник Либералне странке до почетка Првог светског рата.
Када је 1881. године избила друга оружана побуна Срба против аустроугарске регрутације у Кривошијама, која ће захватити читаву источну Херцеговину и претворити се у устанак ширих размера, Полит-Десанчић је маја 1882. године у новосадској Застави написао два повезана чланка. Осведочени противник аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, Полит је рекао да је „огорчење у Босни и Херцеговини такво да ће се устаници дати пре истребити него покорити“. Наглашавао је да Аустрија покушава да завади Угарску са Словенима својом освајачком политиком на Истоку, и да је најбоље да се од те политике што пре одустане. Нагласио је да није у питању устанак, већ прави рат који траје шест месеци и у коме је Аустроугарска ангажовала више од 70. 000 војника. Полит је тражио појашњење крајњег циља акција, питајући се ако се анектира Босна и Херцеговина, да ли је следећа Македонија? Он је сматрао да се у том случају ризикује рат великих размера. Политика Аустроугарске у којој се ласка Турцима, а дословно прогања и забрањује српско име, не може да се заврши на добар начин. Енергично је позвао да се прекине са суровим нападима на цивилно становништво, јер је током устанка за одмазду побијено више од три стотине српске деце и жена. Уз тврдњу да је аустријска управа лошија од турске, Полит је инсистирао на предлогу да се мађарска политика мора базирати на темељу пријатељства са словенским народима у спољној политици и својим народностима у унутрашњој политици.
Михаило Полит-Десанчић је био изванредна личност, човек високих интелектуалних способности, огромног фонда општег знања, правник великог формата, мудар политичар, гласовити политичко-правни беседник, књижевник и новинар јаког пера и изнад свега заводљивим шармом обдарен човек. Поред Милетића био је највећа политичка фигура српске Војводине. Лично је познавао и имао коректне односе са свим значајним политичарима Аустрије, Угарске и Хрватске с краја XIX века: Ђулом Андрашијем, Калманом Тисом, Ференцом Деаком и другима. Полит-Десанчић је читао, писао, говорио и преводио са и на немачки, мађарски, француски, руски, енглески и италијански, служио се румунским и словачким језиком. Био је зналац и класичних језика, старогрчког и латинског.
Михајло Полит-Десанчић је становао у наслеђеној породичној кући у Дунавској улици, а затим у Грчкошколској улици број 7, две куће даље од Грчке школе и био први комшија Мише Димитријевића. Иако је у то време био у дубокој старости, мађарске власти су га током Првог светског рата стално држале на оку и интернирале у Будимпешту. Тамо је живео самотно и у страху је скривао многе своје патриотске списе, како жбири не би пронашли компромитујући материјал и послали га у неки од логора за Србе. На волшебан начин, вероватно користећи током живота стечена висока познанства, Полит-Десанчић је успео да се избави из Будимпеште и склони на имање своје ћерке код Темишвара.
Када је 18. новембра 1918. године српска војска ушла у Темишвар, Народно веће овога града јој је припремило свечани дочек и позвало Михајла Полит-Десанчића да одржи говор добродошлице. У историјском тренутку о коме је сањао читав свој век, остарели Полит је препун снажних емоција, од силног узбуђења добио мождани удар који је једва преживео. Док је лежао у болесничкој постељи, као најзнаменитијег Србина у Темишвару посетила су га два српска официра, пуковник Цоловић и коњички пуковник Саватић. Био је то дирљив сусрет: Полит је са великим напором устао из кревета и сузних очију поздравио ослободиоце и захвалио им на својој највећој радости. Срећан и захвалан судбини на оствареним сновима, Михаило Полит-Десанчић је умро 30. матра 1920. године на имању своје кћери у Жомбољу крај Темишвара. Његови посмртни остаци биће касније пренети и сахрањени на Успенском гробљу у Новом Саду.
О судбини Политовог сина Ивана писао је новосадски лист Дан. О њему је 15. новембра 1935. године изашао текст следеће садржине:
Ноћас је у болници на Венцу, после дуже и тешке болести, у 48. години живота умро Иван, Ивица Полит, син нашег великог народног борца и публицисте др Михаила Полит-Десанчића. Покојни Иван био је истакнути стрелац и ловац, и као такав у много махова на јавним стрељачким утакмицама односио је прве награде. По природи ведар и весељак, уз то ретко добар друг пок. Ивица имао је многобројне пријатеље. Последњих година живео је повучено као шумар у државној шуми Камариште код Богојева, где је у последње време почео побољевати, те је потражио лека на фрушкогорском Венцу, где се почео и опорављати. Пред повратак на дужност, међутим, поново је смалаксао и ноћас, око поноћи, преминуо је.
Ивица је сахрањен у породичну гробницу свога оца.
На Успенском гробљу, поред два наведена гробна места породице Полит, у трећем почива Ђорђе и његова сестра Десанка, на чијој скромној надгробној плочи пише:
Ђорђе Полит (1873‒1931), командир градске пожарне чете;
Десанка Димовић рођ. Полит (1871‒1931).
Десанка је била удата за Николу Димовића, чувеног новосадског трговца луксузном колонијалном робом, јужним воћем и ексклузивним пићем. Никола је као и сви други новосадски Димовићи био цинцарског порекла. Њихова кћи Љубица се 1919. године у Новом Саду удала за младог авијатичара-потпоручника Српске краљевске авијације Јована Лазарева Пламенца, блискох рођака Јована Симонова Пламенца, једног од покретача Божићног устанка у Црној Гори и председника црногорске владе у егзилу.
Јелисавета Савка Суботић (1834‒1918), рођена Полит, сестра Михајла Полит-Десанчића и супруга др Јована Суботића, била је једна од најлепших, али и културно најнапреднијих Новосађанки свога времена. Доктор Суботић се венчао са шеснаестогодишњом Савком као удовац 1. маја 1851. године у грчкој православној цркви у Бечу. У црквеном протоколу венчаних стоји да им је кум био Павле Трифунац, а стари сват Јован Владислав.
Поред изузетне лепоте, међу виђеније новосадске Српкиње Јелисавету је сврставало и њено ангажовање у друштвеном животу града и других простора Угарске на којима је живео српски народ. Као јавна радница почела је борбу за еманципацију жена, тако што је у областима данашње Војводине оснивала и финансирала подизање првих школа за српске девојке. Преко ових школа пропагирала је култ народне производње текстила и српски народни вез. За културни живот Срба у Новом Саду је од највећег значаја била Изложба женског ручног рада 1887. године коју је Савка осмислила и о свом трошку организовала.
На великим светским изложбама у Будимпешти и Бечу, Савка је широј европској публици приказивала српске женске рукотворине и о томе написала текст у Летопису Матице српске. Много времена и енергије утрошила је на подизање културе свакодневног живота код младих Српкиња по Срему и Банату и као путујућа учитељица одржала је многа предавања о хигијени домаћинства и домаћице. За предано и плодоносно проучавање српске и словенске етнологије добила је званична признања српске владе и руског царског двора. Поред ових признања Савка Суботићева је добила још многа одликовања и признања, од којих јој је према сопственом признању најдража била Споменица коју су јој посветили Ирижани. Лепа Савка је родила седморо деце: Дејана, Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена. Жарко и Вида су помрли као деца, док је Војислав крајем XIX века био водећи српски хирург и саоснивач Медицинског факултета у Београду.
О садржајном животу пуном пустоловина Политовог унука Дејана Суботића коју реч више…
Дејан Ј. Суботић је као прво дете Суботићевих рођен у Бечу 7/19. маја 1852. године. Гимназијско образовање стекао је у Аустрији, а 1867. године прелази у Русију, где је уписао Војну академију. По окончању двогодишњег школовања у Константиновској артиљеријској школи стекао је чин потпоручника и био прекомандован у гарду, да би брзим напредовањем у чин поручника био унапређен 13. априла 1875. године. Следеће године као руски добровољац одлази у зараћену Србију, у штаб Тимочко-моравске војске под командом генерала Михаила Григоријевича Черњајева. Под Черњајевљевом командом учествовао је на Моравском фронту у више битака са Турцима, да би 5. фебруара 1877. године био унапређен у чин капетана. Који месец касније Суботић је прекомандован у Кијевски војни округ. Потом, септембра 1885. године постаје начелник штаба 15. пешадијске дивизије у Одеси, а од 6. марта 1889. до 11. јануара 1893. године налази се поново на дужности у Кавкаској гренадирској дивизији у Тифлису (данас Тбилиси).
Пошто је био унапређен у чин генерал-мајора, послат је марта 1894. године на немирни Далеки исток. Године 1897. и 1898. налази се на дужности војног губернатора Приморске области. У исто време Дејан Суботић је указни атаман Усуријске козачке војске. Успешно учествује у борбама са боксерским устаницима у Манџурији, где ставља под своју заштиту православне Кинезе. За заслуге у Кинеском походу Суботић је 22. децембра 1900. године постао каваљер Ордена светог Ђорђа IV степена. Након Кинеског похода, Суботић је до 1902. године службовао у Туркестану, где је командовао Другим туркестанским армијским корпусом и био начелник Закаспијске области. Током година 1902. и 1903. обављао је задатке генералног губернатора Приамурске области, команданта Приамурског војног округа и био указни атаман тамошњих козачких трупа. У исто време, 1903. године постаје члан Војног савета Министарства војске. Две године касније Суботић командује Туркестанским војним округом, налази се на месту генералног губернатора Туркестана и указни је атаман тамошње Семириченске козачке војске.
Иако је цео свој век био одан цару и интересима Русије, оклеветан је од стране завидних конкурената да је присталица либерализма, те је био приморан да поднесе оставку на војну службу. Повукао се на своје имање и мирно живео далеко од јавних збивања, али је после револуционарних дешавања 1917. године постао почасни конзул Краљевине Србије код контрареволуционарних власти на Јалти. Пред бољшевичком опасношћу у пролеће 1919. године долази у Нови Сад, што је забележено у листу Застава. Није се дуго задржао у родном граду своје мајке, већ прелази у Загреб, где умире 1920. године.
Остави коментар