ПОЛИТИЧКА БОРБА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА OД УКИДАЊА ВОЈВОДИНЕ ДО УСВАЈАЊА БЕЧКЕРЕКОГ ПРОГРАМА

Аутор: др Милош Савин, историчар

Упркос несумњиво значајној улози младог Светозара Милетића током револуционарних догађаја 1848. и 1849. године, његова политичка зрелост, током које ће у своју политичку идеју уткати фундамент српске националне еманципације и грађанског либерализма, наступа тек након укидања Бахове Војводине и апсолутизма, 1860. године. Иако су поједини критизери без покрића спочитавали Милетићу политичку пасивност у између 1850. и 1860. године, он се одбранио постулатом да није желео да каже све, у времену када је било забрањено да се каже било шта. Такође, период апсолутизма је представљао једно натегнуто, неприродно стање. Због Метерниховог апсолутизма и опирања хабзбуршког двора увиђању националне проблематике дошло је до ревулуције дванаест година раније. Узевши у обзир успон либералних идеја, реално је било да тврдокорни апсолутизам, уколико се не реформише, доведе до озбиљне политичке и друштвене тектонике у аустријском царству, са могућим фаталним исходом по његово постојање. Можемо говорити о дијалектичкој борби између пангерманског експанзионистичког централизма и грађанског либерализма, због чега је апсолутизам на дуге стазе био неодржив, јер јачањем националних центрипеталних сила дошло би до десолуције империје, што се суштиниски и догодило 1918. године. Након проглашења Војводине Србије и Тамишког Баната, Срби суштински нису добили ништа, с обзиром на то да се готово цело постојање овакве врсте аутономије преклопило са апсолутистичким режимом аустријског канцелара Александра Баха. Његову владавину су карактерисали централизација, бирократизација, германизација и полицијски терор. Позитивни ефекти Баховог режима сводили су се на опште модернизаторске тековине, попут техничког напретка и ликвидације остатака феудализма. Аустрија, односно бечки меродавни кругови и династија Хабзбург, губили су утицај у Немачкој, а истовремено су губили контролу у Италији. Промену геополитичких околности драстично је ојачао мађарски фактор, а мађарско питање постаје кључно за опстанак Монархије. Бечка политика се ослањала на подстицање заваде међу различитим народима и класама унутар Царства. У овој игри, посебно почевши од друге фазе револуционарних догађаја 1848/9, конзервативно-клерикални српски фактор је увек подржаван од стране Беча, искључиво ради претње мађарским сталежима. У новим околностима смањила се потреба за наоружаном војном границом, и услуга српских војника из Војводине и Хрватске. Након аустријских пораза од Француза у Италији 1860. године, постало је јасно да до договора са мађарским сталежима и реституције уставног поретка мора убрзо да дође. Укидање Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку „На Туциндан“, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. Овај концепт се налазио делимично на линији са мађарском демократском опозицијом, која се попут Милетића залагала за независну Угарску и коначни раскид са Аустријом, те напуштање пангерманског геополитичког мозаика. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, који су „добили крила“ у овом кратком периоду, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештенски сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Благовештенски сабор је у својим закључцима од 16 тачака изнео максималистичке захтеве за српску аутономност и национални развој у оквиру аустријског царства. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна граница. Захтевани су посебна политичка и судска управа и скупштина Војводине. У Војводини би званичан језик био српски, она би имала свој првостепени и апелациони суд, грб и заставу, те у сабору бираног војводу на челу. По окончању сабора његови закључци су путем делегације однети цару у Беч. Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло, што је круцијално поткрепило Милетићеву тезу да је Беч погрешна адреса за српске захтеве. Изборе за поменути сабор, Милетић је искористио да, по обиласку целе Војводине, формира своју народну либералну странку (Српска народна слободоумна странка).

Током целог процеса, од избора за Благовештенски сабор, па до усвајања његових закључака,  први пут као релативно организована политичка странка наступа српско либерално грађанство, окупљено око Светозара Милетића.  Не одричући се историјских права, либерална група око Светозара Милетића сматрала је да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Милетић је инсистирао да уставним средствима путем Угарског сабора треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи, попут Словака и Румуна, имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје била је неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна. Занимљиво је да Милетић крајеве северне Бачке са доминантном мађарском и готово незнатном српском популацијом не види у оквиру Војводине, одричући се било каквог хегемониза и супрематије.

Још пре Благовештенског сабора, упркос отпору појединих виђенијих Срба, предвођених на првом месту Милетићевим дојучерашњим ментором Јованом Хаџићем (Милош Светић), Милетић је, марта 1861, изабран за градоначелника (градског начелника дословце) Новог Сада. На челу са Милетићем Нови Сад постаје оаза српске просвете и културе, али и браник српске политике, грађанског либерализма и уставности. На основу права које је гарантовао привремени устав, Милетић је прогласио српски језик службеним језиком Новосадске општине. Уставно стање у Монархији било је кратког века, Фрања Јосиф је већ у новембру 1861. године укинуо устав, распустио угарски и хрватски сабор, те власт вршио путем Провизоријума, специфичног полууставног стања. Овакво стање се задржало до 1866. године, односно до коначног договора бечких меродавних кругова са носиоцима мађарске политичке и државне идеје. Милетић је у почетку био помало опрезан у подршци мађарској тежњи да се статус Угарске озакони, добијајући уверења да ће цар убрзо признати Српску Војводину као федералну јединицу. Међутим, како је двор наставио да негативно оцењује коришћење српског језика у званичној кореспонденцији, дошло је до заоштравања ситуације. Управо због употребе српског језика, царски комесар Ника Михајловић, србин из Сомбора, суспендовао је Милетића са места градоначелника, а на његово место поставио Павла Мачванског. За време свог кратког градоначелниковања Милетић је у оквиру Српске читаонице формирао Позоришни одбор, који ће под руководством Јована Ђорђевића створити Српско народно позориште. Милетић је прихватио идеју Матице српске да се у Новом Саду организује обележавање стогодишњице од рођења Саве Текелије, који се залагао за интензивније узајамно ослањање Срба и Мађара. На челу са Милетићем, овај јубилеј је добио политичко обележје, а њему су присуствовали представници демократски опредељених Срба, Мађара, Хрвата, те Срба из Кнежевине Србије.

Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине, у оквиру Угарске, у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела на Угарску, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. У Угарској би се швајцарски модел применио тако што би се дозволило заокружење неколико жупанија по народностима (Срби, Словаци, Русини и Румуни), које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државноправног оквира, али би се служиле својим народним језицима. По овом предлогу, Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Милетић и Полит нису наишли на разумевање међу мађарским политичарима који су држали да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске! Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности, наићи на разумевање код мађарских, грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Полит и Милетић су се залагали за блиске, братске, односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, „без жеље да увреди браћу нашу Хрвате“, да је „Срем душа наше Војводине“.

Многи значајни мађарски политичари тог доба изнели су своје ставове везане за Милетићеве идеје српског либералног грађанства. Идеолог мађарске државне идеје Јожеф Етвеш противио се Српској Војводини, сматрајући да би она угрожавала јединство Мађарске. Сматрао је да Срби могу своје захтеве да остваре путем црквено-школске аутономије и у оквиру општег корпуса грађанских права. Ференц Деак се у свемо слагао са Етвешом. За разлику од њих, Калман Тиса је допуштао идеју Српске Војводине, под условом да се сведе на једну жупанију у којој би било омогућено коришћење српског језика као званичног, али без права на територијалну аутономност те жупаније.

Пошто се у овом периоду водила дебата о тада неопходном преуређењу Хабзбуршке монархије, постојале су три концепције – централистичка, федералистичка и дуалистичка. Федералистички приступ је сматрао да је Монархију најбоље федерализовати, при чему би све историјске земље имале статус федералне јединице. Историјске земље су биле Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска… Народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна би овим приступом остали без својих јединица, односно у Угарској. Српски клерикално-конзервативни политичари, традиционално ослоњени на Беч, залагали су се за федералистички приступ, покушавајући да српске привилегије представе као основу српског историјског права на сопствену аутономну територију. Они су инсистирали на томе да двор мора да уважи Српску Војводину као историјску земљу, за шта су реалне шансе биле минималне, упркос лажној нади која је, понекад, стизала из Беча. Федералисти предвођени Ђорђем Стратимировићем имали су велике симпатије чешких федералиста, који су омогућили Стратимировићу да своје ставове износи у прашкој „Политици“, која је штампана на немачком језику. Како је аустријски канцелар Шмерлинг промовисао идеју федерације, српска десница му се ставила у беспоговорну службу, лобирајући за српско-војвођанско питање. Шмерлинг је још током Благовештенског сабора утицао на Србе да истичу максималне, нереалне захтеве, дајући им лажну наду. Милетић је стрепео да федерално устројена Аустрија може лако да преброди тренутну кризу, а по њему је Аустрија била највећа препрека решењу српског питања, како у Војводини тако и на Балкану.

Док су се Милетићеви либерали залагали за ослобађање српског и других балканских народа од Турака путем масовног устанка, конзервативци су покушавали да одобровоље Беч, традиционалног противника српских интереса на Балкану, да промени мишљење и помогне ослобођењу балканских народа од османске власти.

Благодарећи уставности и за то време веома модерном закону о штампи, Срби у Војводини су почели да своје политичке програме презентују преко новина, око чијих редакција су се окупљали читаоци одређених политичких симпатија. Грађанска, либерална, демократска начела заступао је „Србски дневник“, на челу са Јованом Ђорђевићем и Светозарем Милетићем. Овај лист био је изразито антиаустријски оријентисан, а руку је пружао мађарским, демократским и прогресивним круговима. На супротном полу од „Србског дневника“, стајао је аустрофилски, реакционарни, конзервативни „Србобран“, близак аустријској и србијанској влади. Умеренији од „Србобрана“ био је конзервативни „Напредак“, који је нагињао ка русофилству и култу династије Обреновић.

Развој угарског парламентаризма српски либерали су доживели као шансу, па су 1865. године, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима, и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2,5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције. Схвативши значај страначког организовања, Милетић је 1866. године покренуо лист „Застава“ као језгро за формирање будуће странке. Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустро-угарском нагодбом, 1867. године, створена дуалистичка Аустроугарска.

Милетић и његови истомишљеници имали су огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права, може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије науштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне влати у Србији. 

Најочигледнији пример савезништва српских конзервативно-клерикалних политичких кругова представљају догађаји везани за српске црквено-народне саборе 1864. и 1865. године. Пошто је патријарх Рајачић преминуо, бројни либерали са Милетићем на челу за новог митрополита-патријарха предлагали су будимског владику Платона Атанацковића, склонијег сарадњи са Мађарима. Конзервативци подржани од аустријског двора, успели су на то место да поставе епископа Самуила Маширевића. Услед оштрог противљења конзервативаца и финансијске кризе, са радом је престао „Србски дневник“ (што је присилило Светозара Милетића да 1866. године покрене чувену „Заставу“).

Аустрија је 1866. године ратовала са Пруском. Овај рат, познат под називима Аустро-пруски рат, Седмонедељни рат, Рат за унификацију и Немачки грађански рат, вођен је због хегемоније над немачким државама. Насупрот Аустрији, која се залагала за интересну конфедерацију, Пруска је инсистирала на уједињењу Немачке. Након аустријског пораза код Садове, бечки двор је схватио да ће ослабљена Аустрија имати озбиљан проблем да очува унутрашње јединство и да опстане као држава. По војној пропасти, аустријски меродавни кругови су одустали од федерализма, који је као концепција непосредно пре рата био доминантнији у односу на идеју централизма као будућег уређења Аустријског царства. Бечка аристократија је проценила да је опортуније удовољити захтевима мађарског дуализма, уместо задовољења интереса других народа, чија је лојалност била неизвесна. Цар је проценио да је највећи гарант склапање савеза између аустријског финансијског и индустријског капитала и крупних велепоседника Мађарске. Уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустро-угарском нагодбом, 1867. године, створена је дуална Аустроугарска. Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, иако наоко либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, финално је изграђена Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм је представљао платформу деловања српских либерала на Угарском сабору. Честа је заблуда код наших историчара да је овај програм дефинисао деловање странке по свим питањима. Бечкеречки програм је инсистирао да се српски либерали на Угарском сабору залажу за равноправност свих народа Угарске са мађарским народом, за већа грађанске и демократске слободе, и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено Нагодбом. У вези са питањем аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на Угарском сабору о захтеву Благовештенског сабора да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао залагање на Угарском сабору за панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом, те праведно решење Источног питања.