Политичка модернизација Србије – борба Књаза и Уставобранитеља

ПОЛИТИЧКА МОДЕРНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ – БОРБА КЊАЗА И УСТАВОБРАНИТЕЉА

Аутор: проф. др Љубиша  Деспотовић

Још у предговору првом издању књиге „Уставобранитељи и њихова влада“ Слободан Јовановић је на сасвим експлицитан начин изразио своју методолошку пројекцију у обради наведене теме. Иако је тема по свом карактеру историјска, он јој приступа из перспективе политичких наука наглашавајући да ће главни акценат бити стављен на проучавање, политичких идеја, политичких група и странака, као и политичких установа, док ће догађаји и личности бити помињани само узгредно као илустрација одређених политичких процеса. 1) шире видети у: Слободан Јовановић сабрана дела (у даљем тексту СЈСД), том 3. стр. 17. (1990) Београд, БИГЗ, Југославија публик, СКЗ. Овом методолошком позицијом Слободан Јовановић није истакао само свој властити методолошки приступ у проучавању српске политичке историје деветнаестог века, већ је насупрот увреженом мишљењу у нашим историографским круговима показао значај политиколошког метода за правилно разумевање и тумачење наше политичке прошлости, као и то да он сам није био уско профилисан само као правник или историчар каквим су га често желели приказати. Поред наведеног, Јовановић нам се и у овом раду, а настојаћемо да покажемо и у осталим његовим радовима, показује као изразито модеран мислилац који користи савремени методолошки апарат за анализу политичке и историјске процесуалности. Сасвим свестан значаја и потребе за модернизацијом у Србији, а особито политичком, Јовановић ће у анализи инсистирати на оним процесима и субјектима који ту модернизацију потенцирају или је пак битно ограничавају и коче. Стога Јовановићев методолошки концепт политичке модернизације Србије подразумева праћење три базична модернизацијска процеса:
– прво, политичку модернизацију схваћену као процес стварања модерне националне државе,
– друго, као процес преласка из патријархалног у модерно друштво,
– и треће, као процес политичке демократизације ауторитарног политичког система.

Пратећи истовремено и паралелно сва три наведена процеса, Јовановић је успео да као ретко ко пре њега, оствари високе научне и теоријске приносе, и националну прошлост протумачи са завидном дозом разумевања. Не лутајући и не спотичући се ни око карактера, али ни око праваца нашег историјског и политичког кретања.

У покушају да већ на почетку рада одреди политичку суштину Уставобранитељске олигархије, Слободан Јовановић истиче да је то политичка странка која је владала Србијом од 1838. до 1858. године. Мора се већ на старту ставити примедба да Јовановић појам политичке странке користи прилично слободно. То није одраз његовог непознавања природе, карактера и структуре политичког организовања који подразумева појам политичке странке, него више жеља и покушај да у интернационалном смислу изрази карактер политичке групе о којој је реч. И самом Јовановићу је јасно да се прве политичке групе са обележјима и обрисима политичких странака стварају тек крајем седамдесетих година 19. века, а озбиљно организоване и програмски одређене током осамдесетих година истог века. Но упркос том сазнању он је овај појам користио и за оне политичке групе (каква је била и уставобранитељска) из прве половине века које су показивале колико толико јаснију програмску или идеолошку оформљеност и имали одређену организацијску конфигурацију. Претходну напомену јасно истиче и Драгослав Јанковић: „У Србији до 1881. године правих, модерних и формално организованих, политичких странака с одређеном идеологијом и с писаним програмима, није било.“ 2) Драгослав Јанковић (1997): Рађање парламентарне демократије, Београд, Правни факултет, стр. 34.

Иако је у извесном смислу уставобранитељски режим био нова појава у политичком животу Србије, поготово у управи и влади насупрот Милошевом режиму, главни ликови уставобранитељске олигархије по запажању Слободана Јовановића, чинили су људи без реформаторског духа, и модерних политичких идеја. То су они Милошеви саборци, који су се издигли током бурних догађаја у Српској револуцији, било по основу својих војних заслуга, трговачког умећа, или спретности политичког манипулисања, и који су незадовољни Милошевом самовлашћу, али и сопственим положајем и интересима у његовом режиму,  формирали извесни опозициони гард, и под фирмом заштите Устава, отпочели борбу за прерасподелу политичке власти, али још и више политичке моћи у Србији. Иза овог првог ешалона уставобранитељског вођства, стајао је млађи нараштај који је желео и тражио истинске реформе и који је овој по свему личној димензији и мотивацији старих вођа, давао какав такав ниво начелности и принципијелности. Тај нараштај који се јавља у нашој историји крајем тридесетих година, није хтео више да зна за Милошев апсолутизам. Он је желео нешто друго и нешто боље. То је долазило отуда што је тај нараштај био одрастао под Милошевом, а не под ранијом турском владом; Милошева влада није била завршна него полазна тачака у његовим жељама. 3) СЈСД, том 3. стр. 26. Тек ослобођени српски сељак није се више задовољавао само физичком сигурношћу властитог живота коју је задобио победом устанка. Он је тражио сада и правну гаранцију за свој тек стечени иметак, али и сигурност и слободу за нове послове и рад. Све то није могао добити под Милошем, о правној сигурности није могло бити речи, чак ни великаши и богати трговци нису били сигурни у свом имању и интересу, а камоли ситнији сопственици. На том таласу незадовољства Милошевом влашћу, али и објективној потреби за солиднијим правним и политичким поретком, нарасла је политичка опозиција која је условила Милошево повлачење и почетак уставобранитељске власти.

Први зачеци интелигенције из Милошевог времена, коју су углавном чинили Срби из тадашње Аустрије стварали су ону преко потребну интелектуалну и правну подлогу и инспирацију која ће неписменим сељачким вођама и трговцима послужити као ослонац у борби за ограничење Милошеве апсолутне власти. 4) О образовним и идејним утицајима на српску интелигенцију шире видети у: а) Љубинка Трговчевић (1996) Српска интелигенција у XIX веку – западни и источни утицаји, у зборнику радова „Европа и Срби“, Београд, Историјски институт САНУ, стр. 261; б) Радош Љушић, Државно-друштвена и генерацијска периодизација нововековне Србије (1804-1918), у књизи „Србија 19. века“ књига II, (1998) Београд, НИУ „Војска“, стр 9.) Политичке реформе Срба из Аустрије биле су изказане тек у форми основних идеја, без програмске снаге, али још увек јасно артикулисане и са конкретним политичко-правним усмерењем. На првом месту у њиховим захтевима налазила се идеја правног обезбеђења и заштите приватног живота грађана, „ни сама приватна права појединаца нису била обезбеђена; човек је могао по чисто кнежевој вољи бити убијен, лишен имања, итд. Срби из Аустрије хтели су да приватна права грађана, све оно што се тиче њиховог живота и имања, утврде писаним законима…“ 4) исто, стр. 27. Други битан принцип, тицао се политичког и правног ограничења Милошеве власти, проблем је био једино у томе што се овај захтев није више фокусирао на правној компоненти него се инсистирало на његовој политичкој садржини. Наиме, тада је владало уверење да је Савет главни и једини ефикасни институционални оквир контроле, јер се Народна скупштина показала немоћном за извршење те мисије. Разлози су лежали како у самом саставу Скупштине (коју су чинили или Милошеви људи или људи недовољно јаки да му се супротставе) тако још и више у самим формалним овлашћењима Скупштине, али и у динамици њеног сазивања, трајања па и самој тематици. „Зато кад год је било говора о ограничењу кнеза, мислило се на један Савет,  један ужи скуп великодостојника, који ће будући први људи у земљи, имати према кнезу довољно поноса, куражи и отпорне снаге.“ 5) исто, стр. 27. Кратко резимирајући допринос пречанске интелигенције почецима уставобранитељске власти Јовановић истиче да је успех био у томе што је обезбеђен правни оквир заштите, али без јасних политичких права, као и чињеница формирања јаког „отпорног центра“ који нажалост није био у народу него у чиновничком апарату. „Историјски значај уставобранитељског режима састоји се у томе, што с тим режимом настаје код нас стварање установа, настају први почеци детаљне државне организације. Под Милошем, никаква се установа није могла развити. Милош је држао све код себе, није дао ниједној власти, ниједном послу да се одвоји од њега, као засебна самостална установа.“ 6) исто, стр. 29.

Тежиште у анализи карактера Уставобранитељског режима, а нарочито оног који је у себи носио програмску димензију, Јовановић је на методолошки уверљив начин обрадио анализирајући управо политичке, правне, просветне и финансијске установе, које је овај режим установио или их унапредио у односу на период прве Милошеве владе. Једна од незаобилазних институција била је и институција судства. Оно чиме се нови режим највише гордио, како вели Јовановић, је садржана у намери да „обезбеди свачију приватну сопственост“. Ово је утолико био већи задатак с обзиром на чињеницу да је у Србији изашлој из револуције настао општи грабеж и јагма за земљом, како оном отетом од турског феудалног поседа, тако и за оном која је била још необрађена, неодређена, па и неискрчена. Срби поново насељавају Србију, из збегова и скровитих планинских висова, који су им били уточиште од отоманске освете и зулума. У тој и таквој ситуацији Милош Обреновић утврђује правило да је „земља онога ко је ради“. Све што сељак захвати, огради и обради, постајала је његова имовина (сопственост). „Као у једној новој насеобини, тако тада код нас, сопственост више постаје фактички него правни начин. Више се захвата но што се купује, и при захватању, узима шта ко стигне, не пазећи много да не присвоји себи нешто што је већ неко други обележио као своје.“ 7) исто, стр.33. У том општем отимању за земљу, јачи гони испред себе слабијег, вели Јовановић. Прво старешина узима оно што му се допадне, осталима шта остане. Најјачи и међу најјачима – Милош, узима највише и наравно најбоље. Ипак , у једном тренутку постаје много важније обезбедити сигурност запоседнутом земљишту или другим добрима, и обезбедити им статус власништва. Неспреман или незаинтересован да удовољи таквим тежњама, Милош убрзано ради на свом крају. Побуњене старешине и саме незаштићене од Милошеве самовоље, руковођени и објективним народним потребама отварају овај проблем и на њему као и на проблему укупне политичке контроле Милошеве власти односе превагу. Помало шаљиво, али истинито и илустративно, Јовановић истиче да је главна снага уставобранитеља била у томе што је „Марку обезбедила његово трње“, да га се не би докопао Јанко. Први правно уобличени израз ових настојања био је Грађански законик из 1844. године, највеће правно дело владе кнеза Александра Карађорђевића и Уставобранитеља. „Рађен по аустријском грађанском законику, који је у погледу својине био прожет романистичким принципима, наш законик ствара приватну сопственост онако потпуном, неограниченом, апсолутном, каква је и у римском праву постојала. 8) исто, стр. 35. Али, тиме је правни посао тек отпочео. Требало је изградити мрежу судова којима ће се бранити тек стечена и правно верификована права , а то је био тежак задатак и за развијеније и веће државе него што је у том тренутку била српска аутономна кнежевина.

Основу за развој судства донео је Устав од 1838. године утврдивши тростепену организацију судова. Од тзв. „примирителних“ сеоских судова, првостепених који су били у окружним варошима, до Апелационог суда са седиштем у престоници. Уз ситне измене, коначна конфигурација судства уставобранитељског режима биће довршена 1858. године претварањем Врховног суда у прави касациони суд.

Главни резултат постигнут је у чињеници одвајања судске власти од кнеза, и стварањем институције Касационог суда. Недостатак образованих правника био је један од главних проблема устројавања судског система власти. Главну, али не и довољну базу школованих правника чинили су Срби пречани. Огромну празнину попуниће сеоски трговци, занатлије и остали „докон“ свет, али сви ко један експонент уставобранитељских вођа, а по сведочењу највише Вучићеваца.“ Године 1844., кад је издат Грађански законик, овако стоји с председницима судова: тројица су неписмени; десеторица писмени су толико да се могу потписати; тројица су учили још нешто осим основне школе; само је један правник.“ 9) исто, стр. 37. Укупно у време доношења Грађанског законика, у свим судовима било је једва четири писмена човека који су га могла читати и разумети „с точке правословне“. Стање у адвокатури било је још неповољније. Јовановић то стање сликовито описује: „међу адвокатима има таквих сумњивих типова које судије не смеју да пусте у канцеларију и којима не смеју да повере акте. Адвокатски ред постоји као један ред без законски одређеног положаја, у неку руку законом непризнат, пун сумњивих елемената. Цео адвокатски посао изгледа нешто не много пристојно, и рђав глас који се тада везао за адвокате, пратиће их још дуго у нашем јавном животу.“ 10) исто, стр. 39. У помало комичан прилог развоја нашег судства спада и прича о нашем менталитету. Народ склон парничењу и терању правде, својим инаћењем и емоционалним испадима чинио је слику наших судских хроника више него занимљивом. „Наши се људи, каже он, не парниче из уверења да је право на њиховој страни, него из ината, или из жеље „да присвоје себи штогод туђе“. Неки се и за цванцик терају чак до књаза“ 11)  исто, стр. 40.

О лошем стању у судовима тога времена сведочи и чињеница да је највећи број судских одлука нижих судова и сеоских и општинских, подвргаван ревизији и апелацији највише судске инстанце. „Општинским судовима, где није било ниједног писменог човека, и где се судило више по хатару него по закону, није се смело дати да и о чем суде коначно. Лични став првостепених судова, као што смо видели, није пружао никаква јемства за добро суђење; зато се морало признати право апелате и против сваке њихове пресуде.“ 12)  исто, стр. 41.

Иако далеко од савршенства, мрежа судства уставобранитељског режима стварала се вођена идејом правде и законитости, ма како нам то неуверљиво звучало после наведених примера. Вођена реалном потребом народа за правном сигурношћу живота и власништва она се развијала уз све недостатке и противречности српског друштва тога времена. Ипак идеја правде и законитости није највећа тековина Уставобранитеља када је судска власт у питању. По оцени Јовановића главна заслуга лежала је у модернизацијској интенцији да се стари патријархални систем народних судова замени модерним европским судством. „Иако пуна недостатака, уставобранитељска организација суда имала је огроман историјски значај. То је био први покушај да се место старих патријархалних добију модерни европски судови. Тек тада почиње се судити по писаним законима; тек тада судска се радња подводи под тачно прописане законске форме. Тада се издаје први грађански законик, и први законик о грађанско-судском поступку; тада се први пут, у правом смислу речи организује вишестепено судство.“ 13) исто, стр. 47. Опште лош утисак који је стварало тадашње судство, није био последица само арбитрарности тадашњих носилаца власти, већ пре свега једне реалне чињенице недостатка образованих правника, без којих није могуће ни замислити нормално функционисање судске власти, и поштовања закона и правних правила. „Међу тадашњим судијама правник је једна реткост. Тако се добио један суд који је без правника имао да суди по правним принципима и да ради по правним формама. Такав суд морао је функционисати рађаво.“ 14) исто, стр. 47.

Други важан допринос Уставобранитеља који је у себи носио модернизацијски потенцијал јесте рад на стварању чиновничког апарата. За време Милоша чиновника као социјалног слоја, и као дела државног апарата није било. Оно мало писмених људи који су били уз Милоша, он је сматрао својим слугама, а не државним службеницима. Интенција уставобранитељске опозиције није била само у поправци лошег социјалног и професионалног статуса чиновничког реда, већ и у намери да чиновништво устроји као модеран државни сервис. Уставом из 1838. године, положај чиновника је битно промењен, од кнежевих они постају државни службеници са посебним правима у служби и статусу. 14) шире видети у: Славољуб Поповић „Развој правног положаја чиновника по уставима Србије“, у зборнику „Уставни развитак Србије у IX и почетком XX века“ (1990) Београд, Српска академија наука и уметности, стр. 131. Захтевајући од њих и одређене стручне квалификације чиновнички ред почиње да добија и јаснији социјални и симболички значај у друштву. Током времена он се потпуно формира у издвојени социјални слој,  са посебним правима и привилегијама.

„Чиновничка се служба одваја од осталих занимања. Чиновнику се забрањује траговати; забрањује вршити правнозаступничке послове; он има да буде чиновник, и само чиновник. Чиновничка је служба једно отмено, господско занимање; чим је чиновник постао државни орган, уместо да буде кнежев слуга, на њега пада нешто од ауторитета и достојанства државне власти.“ 15) исто, стр. 51.

Јовановић добро познаје улогу и значај бирократије у модерном друштву. Схватајући бирократију на Веберовски начин, као професионални и стручни слој који има јасну и надлежност и функцију, Јовановић с правом истиче и критикује уставобранитељску организацију и пројекцију чиновништва. Уместо да је учине функционалним сегментом државног и административног апарата, уставобранитељи су бирократији дали управљачки положај. „То је отприлике уставобранитељска организација чиновништва. Она почива на једној немодерној идеји о улози чиновништва. Данас чиновништво нема прву реч у државним пословима; како ће се управљати државом, то казује народ преко штампе и парламента; чиновништво професионални елемент у држави, само извршује вољу грађанства, које према њему изгледа лаички елемент. У уставобранитељско време, однос између чиновништва и народа схватао се друкчије. Наиме, држало се да чиновништво треба да управља, а народ да слуша.“16) исто, стр. 52. На примеру схватања улоге бирократије у друштву, најбоље се могло уочити са којих политичких позиција уставобранитељска олигархија види свој положај у власти, али и целокупни концепт организације државног апарата и политичког система. У домену људских права није се ишло даље од заштите живота и власништва. У сегменту политичких права било се још рестриктивније. Сматрало се да је правом избора народног представништва у форми народне скупштине исцрпљено свако друго политичко право грађана. Чак и ово право, доживљавало се као обичајно право, без реалне политичке тежине, и обавезности. И врховна власт организована је по том принципу. Оличена у кнезу и Савету као подељеним и конкурентским органима, али и без Народне скупштине, као сталним законодавним телом. „Народна скупштина се и не помиње у Уставу од 1838. Она постоји само као установа обичајног права; кнез и Савет сазивају је кад, и ако за добро нађу; она не решава ни о чем, даје само мишљење и изјављује жеље.“ 17) исто, стр. 53.

Доминација извршне власти (ако се о судској и законодавној уопште могло и говорити у то време) оличене у Кнезу и у Савету, била је потпуна. Бирократија или чиновништво како се онда говорило, није постојало само као орган извршне власти. Сходно уставобранитељском схватању политичке организације државе, и само чиновништво је имало статус неке власти. Народ, без јасно дефинисаних и гарантованих политичких права и слобода, имао је тек нешто више слободе од раје из времена турске окупације. „Гарашанинов је идеал да грађанин дрхти пред чиновником, а чиновник пред „попечитељем“; иначе, нема „правленија“.“18) исто, стр. 58. „Срби и не иду у чиновнике зато што су српској држави чиновници потребни, већ зато што они имају потребе за чиновничким положајем, за „господством и влашћу“ које иду уз овај положај готово аутоматски.“ 19) М. Ковачевић, нав. дело, стр. 95. Цела организација чиновничког апарата постављана је тако да оно има ни мање ни више него тридесет класа. Готово да је било више класа него ли писмених и образованих службеника. Полицијски чиновници били су исто тако неписмени као и судски.

Понашање и поступање државних службеника није било ни мало у складу са правилима службе, а још мање са правима и достојанством грађана. Народ је злостављан на разне начине, а највише финансијском глобом и батинама. Неумерена у упражњавању власти, чиновничка „клика“ навукла је велики гнев у народу. Маштовитост у злостављању често је превазилазила и турске узоре. „Батине су ударане где се стигло, у селу или код среске куће, у најгушћој шуми или на сред пута.“ Јовановић на сликовит начин сведочи, да су сељаци „појели“ више батина него ли неки сеоски во од ружне нарави пијаног рабаџије. „Разуме се да једна полиција која је батинала народ горе од вола, није могла бити врло вољена од тога истог народа.“ 20) СЈСД, стр. 60. И у материјалној глоби сељака, машта није нимало заостајала. Као у кавој комичној причи, сатири , или чак и спрдњи чинили су се прави „подвизи“. Показаће и наредни примери како и књижевност почесто каска за животом или је у најбољем случају његова „разблажена“ реплика. „О дочецима начелника под Карађорђевићем причала су се права чуда. На пример, за најмањи ручак ћати или капетану правио се рачун од две до три стотине гроша. По једном рачуну излазило је да је капетан попио две оке љуте, а четири до пет ока меке ракије, и уз то десет до двадесет ока вина. Исти капетан појео је неколико пари гушчића, пилића и пачића, поред уобичајеног целог јагњета. На коње његове и осталих гостију, отишло је тридесет до четрдест ока јечма и зоби.“ 21) исто, стр. 61.

За добро функционисање бирократије по Јовановићу било је потребно испунити три важна услова : прво, регулисати правни положај чиновништва; друго, развити његове професионалне и стручне способности, и треће, држати га под чврстим напором и у професионалној дисциплини. Уставобранитељи су испунили само први услов, иако за ондашњу Србију и то није био мали модернизацијски помак, то није био и довољан услов да се српска државна управа и апарат модернизују на истински начин. Функционални, и професионални аспект био је потпуно запостављен, а без њега бирократија није могла одиграти ону улогу у друштву који се од ње и иначе очекује у добро уређеним заједницама.

Једна од највећих друштвених противуречности уставобранитељског времена, лежала је на генерацијском плану. Млади и образовани људи, прва генерација школоване младежи из саме Србије, колоквијално називана „паризлије“, задојена европским либералним духом, није се мирила са постојећим стањем ствари у земљи. Необјашњиво слаби према њима, поготово због својих конзервативних уверења и оријенталних навика, великаши уставобранитељког режима, у великој мери толеришу њихову слободарску и просветарску активност. Једни поред других, делују готово нестварно. „Дешава се да попечитељ има или нема основну школу, док његов секретар има париски докторат права.“ 22) исто, стр. 75.

Ауторитаран, олигархијски и оријенталан по свом карактеру, уставобранитељски режим је организовао власт у складу са идејом потпуне политичке супремације своје власти над народном масом. Сматрајући да народу не припадају особита политичка права, као и да он сходно тој чињеници не треба да се бави политиком, уставобранитељи (колико је противречности и ироније у самом називу ове олигaрхијске групе) организују своју власт као ексклузивни политички забран, у којем је право приступа резервисано само за привилеговане.

Млада српска интелигенција, задојена либералним духом, иако школована по различитим европским универзитетима па и идејно разнородна, ипак се груписала око оних либералних и националних вредности које је собом донела из Европе, али и под свежим утиском револуционарних збивања 1848. године.

Носиоци модерних схватања о животу уопште, а особито у сфери политике, они ће полако, али неизбежно припремати терен за дубље и озбиљније промене политичког и правног уређења Србије. Један Димитрије Матић са својом идејом правне државе, Коста Цукић, са снажним либералним набојем и идејом народне владе, Јеврем Грујић, можда најдоследнији либерал своје генерације и други, без превише респекта према актуелној власти, радиће активно на ширењу и популаризовању демократске културе. 23) шире видети у: Ј. Милићевић (1964) „Јеврем Грујић – Историјат светоандрејског либерализма“, Београд, Нолит. То је онај млади нараштај који ће деценију касније извршити династијски преврат, али и мали револуционарни заокрет (по оцени С . Јовановића) и пут политичког развоја Србије неповратно усмерити у правцу демократизације и модернизације, упркос повременим и снажним контрамодернизацијским ударима. „Интелигенција се није хтела солидарисати с бирократијом, и уместо да буде морална потпора бирократског система, она је постала легло опозиције против њега. Уставобранитељи, који су се толико старали о просвети, дочекали су да се као први резултат њиховога просветитељског рада, јави једна либерална интелигенција, непријатељски расположена против њихове владавине.“ 24) СЈСД, стр. 81.

Још један важан процес који је указивао да се Србија креће у правцу постепеног превладавања старе социјалне структуре, јесте и убрзавање растакања породичних задруга који се под уставобранитељима несметано одвијао. Васа Чубриловић замера уставобранитељском режиму да је не само по том питању него и иначе, наводно убрзано гурао капиталистичке односе у српско село. 24) „За време уставобранитељске владе село у Србији, својом презадуженошћу и неспособношћу да се брзо прилагоди методама капиталистичког привредног пословања, ући ће у кризу из које се готово никад више неће извући.“ В. Чубриловић (1982): „Историја политичке мисли у Србији деветнаестог века“, Београд, Народна књига, стр. 118. Тај процес је чак и убрзан доношењем Грађанског законика, јер је инсистирао на принципу индивидуализације права, па тако и права на приватно власништво. Ово је особито било важно у случајевима поделе наследства, или раздеобине имовине задруге у случају њеног раздруживања. Укључивање у право наследства и деце женског пола такође је имало снажно дејство на разарање породичних задруга. Иако пренесен из аустријског законодавства, и противан српском обичајном праву, у коме женски потомци нису имали право наслеђа имовине породичне задруге, овај правни институт имао је одлучујуће дејство у одређивању даље судбине задруга. Иако код неких мислилаца, особито оних словенофилског и народњачког круга, међу које је спадао и наш С. Марковић, брањена и величана као особито словенска и оригинална творевина на којој као и на народној општини као облику самоуправе треба градити оригинално словенски пут некапиталистичког развоја, задруга као продукт колективистичког духа и идентитета примењеног на својинском плану није имала перспективу, из простог разлога што је као и у српском примеру била производ нужде вековне окупације, и за то време јединог по голу егзистенцију српског народа функционалног одговора, на сталну пљачку, али и неразвијеност средстава за производњу. „Први знаци распадања задруге јављају се одмах после ослобођења од Турака, али тек после Милошева пада, под уставобранитељима тај процес узима веће размере. Уставобранитељска влада и не помишља да га силом власти заустави или бар успори.“ 25) СЈСД, стр. 98.

Пошто нису признавали ни развијали политичка права народна, а идеју о народној суверености готово да нису ни познавали до појаве Светоандрејских либерала, уставобранитељска олигархија је главни правац и оштрицу своје политичке борбе усмерила у правцу институције Кнеза, са којим је у форми Савета требала да дели политичку власт. У класичном систему поделе власти, који у Србији тога времена још није био заживео, Кнез је био носилац извршне, а Савет законодавне власти. Настао из потребе ограничења и контроле Милошевог апсолутизма, Савет је тек Уставом од 1838. постао легитиман орган и нека врста супституције скупштинске контроле извршне власти. Као што смо раније напоменули, народно представништво још задуго неће превазићи значај обичајног и декоративног елемента у политичком животу тадашње Србије. Стога је појава Савета требала да удовољи и тој потреби ефикасне контроле Кнеза као носиоца извршне власти. Непрецизан као и већина правних прописа тога времена, ни Устав није јасно одредио границе и позицију Савета у његовој улози политичког контролора, као и начин на који се решавају евентуалне кризе и сукоби појединих сегмената власти. Антагонизована и амбициозна светска олигархија и при јаснијим политичким одредбама не би јењавала у својим захтевима, а камоли у датим околностима. То и још штошта друго, учиниће да политчка температура буде увек врло висока, а несугласице и сукобљавања константа политичке борбе. Један страни посматрач овако је видео политичке прилике у земљи. „Он не признаје да је Србија уставна земља, јер народ не учествује у управљању собом и својим општим делима. Све раде 17 саветника које народ не бира и који не могу говорити у његово име, јер не питају народ из својих округа о његовим мишљењима и захтевима“. 26) Јаша М. Продановић (1947): Историја политичких странака и струја у Србији, Београд, Просвета, стр. 120.

„Устав је законодавну власт дао Савету. Кнез је могао само да препоручи Савету да именује комисију, која би размотрила потребу за доношењем закона из одређених области. Он није могао да одлучује, али је могао да стави вето на одлуку Савета. Савет је контролисао буџет. Уз то, Савет је одређивао административно уређење владе и надзирао рад министара. Кнежева дужност је била да изабере министре између чланова Савета. Тако су министри постали одбор Савета.“ 26) Алекс Драгнић, (1989): Развој парламентаризма у Србији у XIX веку, Горњи Милановац, Дечје новине, стр. 40.

И органски закони који су доношени били су у мањем или већем нескладу са Уставом. Доношени на крајње волунтаристички начин и произвољно, они су још више појачавали ионако изражeне противречности, како на плану правних норми, тако и на политичком терену. Тачније речено све политичке несугласице и супротстављени интереси добијали су свој завршни израз и на плану законских норми и осталих правних прописа. Напетост је постојала већ на плану постављања, односно именовања самих чланова Савета. Иако је то право по уставном тексту припадало Кнезу, законодавац му је прописао да за саветнике не може постављати никога кога му Савет није предложио. Кнез такође није имао право смене чланова Савета, јер се институтом њихове непокретности желела сачувати независност и самосталност саветске функције.

Иако је формално делио законодавну власт са Кнезом, Савет је у тој својој функцији био претежнији, јер је њему искључиво припадало право законодавне иницијативе. Али као што Кнез није могао издати ниједан закон без Савета, тако ниједан законски предлог није могао постати закон без кнежевог потписа, односно пристанка. Кнежев вето је био апсолутан. Савет је такође имао и буџетско право. Почесто и веће неголи је то право имала каснија Скупштина. Савет је имао и значајне административне функције, које још више појачавале ионако велику моћ овог тела. Целокупна организација административне власти, укључујући и надзор на радом министара била је у искључивој ингеренцији Савета. Још када се дода да је супротно уставу, а сходно устројству самог Савета, постојала обавеза да се министри могу узимати само из реда чланова Савета, онда је потпуно јасно колику је реалну власт и моћ у себи концентрисала саветска олигархија. „Између Устава и саветског устројства постојала је очевидна противречност. По Уставу, кнез је управљао преко министара које је по својој вољи бирао, Савет је имао само да мотри да се кнез и његова влада крећу у границама закона и буџета. По устројству Савета земљом је управљао у ствари Савет, а не кнез, јер министри, узети искључиво из Савета, нису били ништа друго него један саветски одбор.“ 27) СЈСД, том 3. стр. 125.

Колико су били уски модернизаторски капацитети и интенције уставобранитеља добро илуструје и пример несуђеног казненог законика. С обзиром на своју законодавну фунцију Савет је добио предлог кнеза да донесе казнени законик. Несхватајући прави значај овог закона за Србију, Савет одбија наведену кнежеву иницијативу са једним нимало правним образложењем да то српском народу није потребно, јер је наводно неискварен у својој патријархалности, па би то било исто што и давати здравом човеку лек. Пун неразумевања за потребе модернизацијског развоја Србије, уставобранитељски режим се показао као највећа препрека њеном развоју. Без јасног програма модернизације и развоја, без јасне идеолошке позиционираности, без одређене смислене организације, уставобранитељи се показују као једна прилично незамаскирана олигархијска творевина, која је свој модернизацијски потенцијал (који никада није био програмског и артикулисаног карактера) потрошила у борби за што боље позиције у контроли кнежевског самовлашћа. Прво, Милошевог, а касније и Александра Карађорђевића. И оно мало политичке начелности брзо је потрошено. Тачније речено, принцип поделе и контроле власти, важио је и важиће само до устоличења самих уставобранитеља на власти. „Што се тиче њихове унутрашње политике, њихов првобитно напредан програм у пракси се врло брзо свео на антидемократске, олигархијско-бирократске, експлоататорске методе владања. Разлика између обреновићевског и уставобранитељског начина владања могла би се свести на разлику између монархијски-апсолутистичког и олигархијског начина. Та се разлика огледала у речима кнеза Михајла (од 9. VIII 1840.) „Ја народу заповедам, а не народ мени“, док је уставобранитељски совјетник Ј. Станојевић 1858. изјавио“Народ је пупила, а Правитељство тутор““. 28) Д. Јанковић, наведено дело, стр. 44. Сконцентрисани у саветској власти, они ће све учинити да ојачају своју доминацију над кнезом као представником извршне власти и да тако ојачани спрече било какве будуће промене стечених позиција. „Према свему овоме разумљиво је да су „паризлије“ сматрале за свога главног противника Савет, а не кнеза; Савет им је изгледао оличење ситног и плашљивог конзервативизма, који не да се Србија реформише по обрасцу модерних културних држава.“ 28) СЈСД, стр. 132.

Стање политичког сукоба на линији кнеза и Савета била је константа овог периода политичке историје Србије. У том тзв. рату свих против свих, политички и модернизацијски потенцијали исцрпљивали су се у међусобним обрачунима присталица двају центара моћи. Кнеза и његових присталица са једне стране и саветске олигархије са друге. „Сви ови сукоби између кнеза и Савета показују да између та два чиниоца ратно стање није престајало. Они су се сукобљавали више или мање у сваком питању које је могло бити спорно.“ 29) исто, стр. 147. Таквом стању ствари доприносило је више чинилаца. Ту се није радило само о помањкању начелних и програмских концепција и пута којим би се државни и друштвени живот Србије развијао, већ пре свега о огољеној вољи за властитом политичком предоминацијом, која је по природи ствари последичила и значајним могућностима за материјалним и финансијским богаћењем, које је најчешће било у супротности са законом. И спољно-политички моменат није био искључен као фактор који је поспешивао амбиције наведених актера, али и самих спољних фактора који су желели инсталацију својих интереса преко тих кругова у земљи. На једној страни кнез са аустријским кишобраном, а на другој Савет са руском политичком имплементацијом, у трајној политичкој сукобљености, без изгледа да она буде превладана и у политичком и у институционалном смислу. И у овом сегменту утицаја, сукоб се није одвијао на плану начелних и концепцијских разлика, који би били инспирисани различитим политичким утицајем из спољњег окружења. Напротив, страни фактор се без икаквих реформаторских намера углибио у постојећу политичку каљугу жељан и немаран да пресудно утиче на повећање моћи, а по могућству и политичку победе свог штићеника, како би преко те полуге остварио доминантан политички утицај у Србији. Идејни и идеолошки утицаји који су стизали из Европе, у то доба још нису били довољно политички артикулисани, и организовани да би могли остварити значајнији утицај на поље концентрисане политичке моћи примитивних политичких властодржаца ондашње Србије. У том периоду једино се група младих Светоандрејских либерала почела конституисати као прва, идеолошки и политички артикулисана и субјективизирана група, која има јасне социјалне и политичке визије о даљем путу развоја младе српске државне аутономије. Још један је фактор битно утицао на стање преманентне политичке сукобљености. То је онај чинилац који се може означити не баш прецизним појмовима политичког менталитета и политичких нарави нашег човека. 29) шире видети у: Милан Матић (2000): О српском политичком обрасцу, Београд, Службени лист СРЈ. Не залазећи овом приликом у дубљу анализу карактерологије нашег народа, коју ће крајем деветнаестог и почеком двадестог века снажно истраживати више наших значајнијих истраживача (Цвијић, Дворниковић, Велмарјанковић и др.) морамо и овом приликом навести карактеристичне примере за скицу нашег политичког менталитета, које су нажалост, а и по сведочењу самог Слободана Јовановића остале карактеристика нашег политичког бића до данас. „То је доба великих олигархијских амбиција; сваки се политичар бори за свој лични успех, и низашта друго, и њему је сасвим свеједно да ли ће се борити под заставом кнеза или под заставом Савета. Он се ставља по ону од те две заставе како му је кад згодније. Због тога је немогућно говорити о једној кнежевој и једној саветској партији у правом смислу речи.“ Или други пример: „Каогод што су наше данашње странке, у опозицији браниоци слободе, а на влади поборници ауторитета власти, тако су и наши тадашњи политичари имали, на влади једно уверење, а у Савету друго.“ 30) исто, стр. 150.

Константин Николајевић је мудро приметио да нас је та жеђ за „многовластијем“ најчешће као и друге словенске народе удаљавала од могућности за стабилним државним развојем, и да је била јасан доказ наше политичке незрелости. Склоност коришћења најрадикалнијих метода у политичкој борби, па и самог политичког убиства, доказ су више који поткрепљује изнесене трвдње. И пример тзв. Тенкине завере, као покушаја политичког атентата на кнеза илуструје сву радикалност политичких сукоба. Ту склоност Срба уочио је и Константин Леонтјев : „Срби нису могли да поднесу чак ни оно самовлашће са којим је на патријархалан начин, желео њима да управља њихов ослободилац и национални јунак, стари Милош. Још док је живот народа био на вишем степену патријархалности, Срби су већ хтели да имају устав и побунили су се. Историја показује чак да су се револуције, које су збациле Милоша, довеле на престо Александра Карађорђевића, а затим овог последњег свргле опет у корист Обреновића, биле чиновничке. То је била борба бирократских партија за доминацију и власт.“31) К. Леонтјев (1994): Византизам и словенство, Београд, Логос, стр. 64.

На врхунцу своје моћи уставобранитељи су извршили (нарочито у рецензији Гарашанина и Вучића) постављање новог устројства Савета. Оно је ишло како у правцу ојачавања самог саветског утицаја тако и према сређивању статуса и положаја самих саветника и њихове одговорности. Као прво, кнежево право апсолутног вета, преиначено је у право суспензивног вета. Након поновљеног враћања законски предлог је морао бити потписан од стране кнеза, што је значило да је суспензија била само привремена. Саветска доминација и овим чином је потрвђена. Тумачења која су следила, омогућавала су право Савету да донесе законе који су у потпуној супротности са вољом кнежевом. То је била само добра припрема за коначни обрачун саветске олигархије са кнезом. Друго, кривична одговорност саветника регулисана је тако, да против њих није могуће покренути процедуру кривичне одговорности, односно нису могли бити састављени под удар закона без претходног одобрења Савета. У практичном смислу то је значило њихов имунитет, а у политичком смислу демонстрацију моћи Савета. Треће, по први пут се утврђује правило министарске одговорности. Овде се наравно није радило о модерном парламентарном појму министарске одговорности, већ пре свега о покушају дефинисања кривичне одговорности министара, која до тада није била јасно изражена. Оно што је дезавуисало овај напор свакако лежи у чињеници, што је опет само Савет имао право да подиже тужбу против министара. Ово је тим више компромитујући, ако се зна чињеница да је по том истом новом устројству Савета, за министре било могуће узимати само чланове тог истог Савета. Под фирмом министарске одговорности, практично је покушано остварити њихову потпуну заштиту како од политичке тако и од кривичне одговорности. Особито је то учињено у односу на извршну власт којој је ускраћена свака могућност за покретање суштинске одговорности према саветској олигархији. Јовановић је сасвим експлицитно изразио ову појаву саветске диктатуре. „Ново устројство Савета представљало је врхунац саветске моћи. Савет је био господар и законодавне и административне власти; кнез поред њега није значио ништа више.(…) Савет је имао више власти но што ће је доцније имати Скупштина; био онако моћан као један републикански парламент.“ 31) СЈСД, стр, 197.

На врхунцу своје моћи према ослабљеној институцији кнеза, уставобранитељска олигархија је у ствари била у предворју своје коначне политичке кончине. Избледела и истрошена у борбама за устоличење своје власти и моћи, коначан дебакл доживеће у сукобу са младим нараштајем, који је своја либерална убеђења и енергију усмерио ка идеји стварања јаког народног представништва и народне суверености. То је био одвише јак модернизацијски изазов, коме окоштала, стара и патријархална олигархија није могла одолети. Натопљена оријенталним искуством и идеалима политичке стеге, који нису сезали даље од идеје круте бирократке власти, уставобранитељски режим је потрошио и исцрпео и саму основу на којој је у крајњој истанци заснивао своју власт – а то је борба за ограничење и поделу саме власти. Постизањем своје пуне доминанције над кнезом, затворен је круг, и стигло се у исту тачку од које се и кренуло. Сада је сама уставобранитељска клика била та од које је требало „отимати“ власт, делити је и враћати је легитимнијим органима него што је то била она сама. Идеја народне суверености, коју су баштинили и заговарали млади либерали поклапала се не само са њиховим политичким уверењима, и модерним европским токовима, него и са нарастајућом тежњом и потребом самог народа, да центар политичке власти помери у Народну скупштину, и на народне представнике слободно изабране од самог народа. Идеја, али и идеал народне суверености, однеће превагу над старим концептом уставобранитељског схватања власти, који је брзо потрошио свој скромни модернизаторски потенцијал, везан за покушај стварања правне сигурности и правног поретка са једне стране и устоличења чиновничко-бирократског слоја као функционалне компоненте модерне државе. Оба покушаја остала су и поред одређених резултата, више доказ скромних модернизацијских потенцијала, и нејасне и неорганозоване жеље уставобранитеља да Србију учине модерном државом. Од људи оформљених у суровим и оскудним временима оријенталне доминације и патријархалног менталитета, са окружењем које је било у идентитетском смислу колективистичко, и само недовољно еманциповано и одређено по питању властитих права и слобода, готово да се није ни могло више очекивати. Борба за модерну Србију тек је почела да ствара и промовише своје јунаке. Светоандрејски либерали несумњиво припадају првој плејади артикулисаних модернизатора Србије, и првој политичкој групи која је имала на програмском плану јасан концепт за њену модернизацију.