Политичке активности Светозара Милетића од избијања Револуције до укидања Војводине

Политичке активности Светозара Милетића од избијања Револуције до укидања Војводине

Аутор: др Милош Савин, историчар

Још као ученик српске гимназије у Новом Саду, студент у Пожуну и Пешти, Светозар Милетић се посвећује озбиљном националном раду, путем ђачких удружења и часописа. На овом пољу предњаче, а старији национални радници поштују и донекле подржавају његову вредноћу и таленат. До прве озбиљне политичке акције Светозара Милетића долази избијањем Револуције 1848. године, односно формирањем српског покрета у Војводини. Историчари углавном апострофирају Милетићеву активност на самом почетку револуционарних дешавања, до проглашења Српске Војводине у мају 1848. године, па најдаље до септембра, док се сматра да је остатак револуционарних дешавања Светозар провео у пасивности. Ово уверење наравно није тачно, мада су се правци и методи његове борбе мењали у складу са околностима и задужењима које је имао.

Ради јасније слике догађаја од 1848. и 1849. године, неопходно је осврнути се на узроке, анализирајући стање у Аустријском царству, Угарској, те положај Срба на том подручју. Хабзбуршка монархија била је сложена и композитна заједница историјских покрајина неједнаких географских, верских, менталитетских, етничких, друштвених и економских карактеристика. Друштво аустријске царевине било је чврсто социјално структуирано и јасно хијерархизовано, а заснивало се на двема супротстављеним групама – привилегованој аристократији и црквеном клеру и дискриминисаним масама народа. Основни принцип владавине над конгломератом народа, историјских покрајина и друштвених класа је био – завади па владај. Разни етницитети, ентитети и друштвене групе су се такмичили за наклон династије. У Угарској мађарско друштво није имало „свој развијени, напредни, грађански сталеж, који би требало да буде прави носилац истинске револуције“. Мађарска је стајала пред тешким проблемом, да без грађанске класе уведе оне институције, које су свугде биле баш последица независног развитка грађанског елемента.  Бечки владајући кругови су стратешки радили на томе да у Угарској не дође до озбиљнијег индустријског замаха, спречавајући и развој трговине и заната. Недовољно развијен мађарски грађански сталеж је био зависан од аристократије, те  склонији конзервативизму него либерализму европских буржоазија.  Главни сукоб у Угарској је постојао између крупног и ситног племства. Сатмарски мир 1711. представља вододелницу, након које мађарски племићки магнати почињу да деле заједничке интересе са хабзбуршким двором. Заузевши водеће положаје у државним службама, крупно племство је, путем заокруживања свог земљопоседа, увећавало свој иметак на уштрб ситног племства. Овај процес је довео до стварања једне нове друштвене категорије тзв. „кишнемешек“ – ситног племства, релативно сиромашног и лишеног било каквог утицаја на политичке процесе. Ситно племство је у револуционарним идејама нашло оружје за освету и компензацију.Сељаци у Угарској су живели у стању потпуне агоније. До средине деветнаестог века сељаци на велепоседима су често батинани и подвргавани насиљу. Угарски сељак је за разлику од феудалца сносио већину пореских обавеза. Бечки двор је почео да барата идејом сразмерног опорезивања свих становника Угарске, због чега су мађарски сељаци били лојални цару. У структури мађарског друштва је било 600.000 ситних племића са породицама, а свега 575.000 градских становника, рачунајући и сељаке пресељене у градове. Као „спасилац ситног племства“, политички је деловао Лајош Кошут, ситни племић без земље, Словак пореклом. Као новинар који није имао шта да изгуби, користио се радикалном реториком. Његова кључна теза је била, да је управо ситно племство супстанца мађарске нације, што је наишло на одличан пријем код припадника ове друштвене групе, који су маштали о рестаурацији  свог средњевековног утицаја, а противили се било чему што има стране примесе. Од велике је важности напоменути да је Угарска до краја осамнаестог века била полиглотна држава. Када су се ратне акције проредиле, средином 18. века и стање се стабилизовало, српско становништво у јужним деловима Аустријске царевине је почело да захтева проширење својих ранијих привилегија и права. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, као и коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за опстанак него у угарском, феудалном, провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе.

Ван Границе, слободних градова и дистрикта, српски, као уосталом и мађарски сељаци су се налазили под јурисдикцијом угарских феудалаца. За разлику од мађарских сељака, код Срба није била развијена нада да ће их сам аустријски цар, увођењем новог пореског система ослободити. Због очајне ситуације српски сељаци су дизали већи број буна, попут устанка Пере Сегединца и Тицанове буне. Срби у привилегованим подручјима нису били попут других сељака, кметови мађарског племства, али су били сиромашни, нису имали ни сопствену земљу ни окућницу, већ су све морали да рентирају, што је водило до антицарског и антидржавног расположења. Веома тешка је била и ситуација у Војној Граници. Тамо је владао деспотизам официра, утемељен на феудалним рецидивима, који је спречавао било какав модернизам и друштвени развој. Грађанство је представљало најзначајнији, иако бројчано најмањи, део српског становништва у Војводини. Грађани у тадашњем значењу су били претежно српски трговци и занатлије. Разграната трговина довела је до значајне акумулације капитала који је усмераван у српску културу, просвету и друга идентитетска питања. По статистици чувеног мађарског статистичара и географа, Елека Фењеша из 1846. у целој Угарској је трговина била слабог обима док је на подручју данашње Војводине цветала. Срби су били потпуно искључени из државне администрације. Поред сељаштва, трговине и занатства, Срби су могли да буду војници, адвокати, свештеници, калуђери…

Као наставак Француске буржоаске револуције, Западну и Средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се Северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Мађарску револуцију нису повели грађани, као у другим областима Европе, већ ситнији племићи којима се грађанство прикључило. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматрајући да у Угарској, односно Мађарској постоји само један политички народ – Мађари. Светозар Милетић је био свестан оваквог исхода и пре него што је дошло до револуционарних превирања, пошто је као пожунски студент, пратио политику Угарског сабора који је столовао у Пожуну. За српске револуционаре је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом.

Новосадску делегацију која је дошла у Пожун, на преговоре са Кошутом, лично је дочекао Светозар, који их је и обавестио о својим сазнањима. Након дефинитивног размимоилажења српског покрета и мађарске револуционарне владе, до чега је по сведочењу појединаца формално дошло вербалним сукобом између Ђорђа Стратимировића и Лајоша Кошута, Милетић доноси одлуку о одласку за Војводину, где ће преузети део одговорности о политичком освешчавању српског народа. Он пише молбу митрополиту Рајачићу, да му ако је могуће, целу стипендију за остатак године исплати унапред, што Рајачић одбија, сматрајући да је Милетићу новац неопходан ради доласка у Нови Сад, где ће подизати Србе на устанак – што је било и тачно. Након састанка у Бечу са Хрватима и другим Словенима, ком су испред пожунске српске омладине присуствовали Ђорђе Радак и Милетић, који је још увек био председник ове омладинске организације, омладинци се последњи пут састају у априлу где доносе одлуку, да сваки од њих оде у свој крај, и помогне у политичкој агитацији, а да се поново сви окупе у Новом Саду за Велики петак.

По доласку у Нови Сад, Милетић сазнаје да се спрема велика мобилизација Шајкашког батаљона, који би требало да оде у Северну Италију да за рачун Аустрије, помогне у гушењу италијанског покрета за независност. У Италији се тада налазио и аустријски генерал Стеван Шупљикац, Србин из Лике, који је командовао анти-италијанску кампању на ширем подручју Монце. Не часећи часа, Милетић, проналази запрегу, која се са новосадске пијаце враћала за Чуруг, те се на тај начин одвезе за Чуруг да убеди Шајкаше да се не одазову мобилизацији. Милетић је искористио тренутак, када је било највише људи у центру места, те одржао говор пре тога звонећи на узбуну са звоника чурушке цркве. У свом говору Милетић је апострофирао неправедност борбе против италијанског националног ослобођења, истакавши да ће Шајкаши борећи се за туђ рачун изгинути, да ће Шајкашка изгубити српски карактер, а да ће оним што преостане завладати мађарска чизма и мађарски језик. Такође, он је позвао Чуружане да се масовно одазову на велики српски сабор, који ће се одржати 13. маја по новом календару у Новом Саду. Команда шајкашке компаније је одмах покушала да ухапси Милетића, али се народ испречио, те омогућио Милетићу да безбедно напусти Чуруг и оде за Надаљ. У Надаљу је Милетићеву акцију спречио граничар Прока Букинац, који га је натерао да напусти село под претњом хапшењем. На састанку националних првака и виђенијих Новосађана у гостионици Код зеленог венца, Милетићева активност је одушевљено поздрављена, иако је реално завршена неуспехом, пошто је значајан број Шајкаша одмарширао ка италијанском ратишту. Након тога Милетић је наставио агитацију у Срему о чијем обиму и постигнућима историја нема довољно извора, након чега је, такође, током априла отишао за Београд. Како сам пише тада још увек „млад и зелен“, агитовао је на устанак Срба против Турака, верујући да је у општем револуционарном метежу који је владао Европом, то лако изводљиво. Међутим, по Милетићевом наводу, тадашња карађорђевићевска власт у Србији, је више зазирала од Обреновића, који су се налазили на подручју Војводине, него од Турака и била је спремна да помогне Србима у Војводини у борбама против мађарске револуционарне војске, а уствари да помогне аустријску борбу против Мађара, како би обезбедили елиминацију било каквог утицаја династије Обреновић. Из сведочења Атанасија Николића, значајног актера владиновских кругова у Београду, рођеног Војвођанина, прецизније Бачванина, Милетић је де факто протеран из Србије „да несрећу ствара на другој страни“. Аустријски велепосланик у Београду, Фердинанд Мајерхофер, каснији гувернер Српске Војводине и тамишког Баната, захтевао је од Карађорђевића да сместа ухапсе Милетића и предају га Аустријанцима, који би му судили за побуну. Међутим, србијански двор се задовољио терањем Светозара назад за Угарску. На иницијативу Милетићеве српске пожунске омладине, на Велику среду 19. априла 1848. године у Новом Саду је дошло до великог окупљања маса народа из свих крајева Бачке, Баната и Срема. Том приликом се окупила српска грађанска интелигенција, омладина и разни друштвени слојеви. Обзиром да је митрополит Рајачић вешто избегавао да заузме став, маса на челу са омладином је отишла у Сремске Карловце, да од митрополита издејствује заказивање Српског народно црквеног сабора за 13. мај (1. по старом календару). Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском, након дужег оклевања, је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Петар Чарнојевић који је иначе био и званични комесар Угарске владе, са свим овлашћењима везаним за Мајски сабор, је такође био веома озбиљан кандидат за Војводу, али је његова кандидатура управо деловањем Светозара Милетића изгубила подршку. Још увек није довољно осветљена ова ситуација, обзиром да је неколико недеља раније у Београду, Милетић био приврженији идеји примирја са Мађарима, залажући се за коначно ослобођење Србије од османске зависности, односно протеривање Турскe са Балкана. Милетић је од Чарнојевића затражио да прво докаже да је Србин, тако што ће поднети оставку на место комесара мађарске владе, али од Шупљикца није затражено ништа, обзиром да сам Шупљикац који је ратовао против Италијана за рачун аустријског великодржавља, није био обавештен о дешавањима у Војводини. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Војводини, која је, у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Милетић је већ 16. маја постао члан Главног одбора, чији су се чланови често мењали. Пожунска омладина и Милетић услед преплитања разних крупних политичких, геополитичких и економских интереса, нису могли да дају оријентацију и печат главним токовима догађаја. Зато Милетић оснива Коло српске младежи, које себи даје задатак да контролише и промовише демократске принципе унутар Српске Војводине, противећи се свим видовима олигархијске политике. Милетићеви омладинци постају нека врста комесара, који обављају политичке мисије пре разним српским устаничким јединицама. Пред почетак крвавог мађарско-српског рата који је отпочео мађарским нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. и брзо се раширио по целој Војводини, Милетић обавља неколико озбиљних мисија. По овлашћењу Главног одбора, одлази у Земун, где убеђује Шајкаше да без знања команде, прискоче у помоћ Карловцима. За разлику од неуспеха у Чуругу, Надаљу и Београду, овај пут Милетићева агитација успева, те за Карловце креће 12 шајки, са 38 топова, и наоружаним посадама. Ова експедиција стиже на време, те уз кординацију са јединицама Ђорђа Стратимировића, односи победу над мађарском војском. Следећа Милетићева мисија је била одлазак у Загреб ради чвршћег повезивања са тамошњим меродавним круговима, те набавка оружја и скупљање помоћи од Срба из Трста, који су трговачки били повезани са Загребу. Код Виковаца, хрватски домобрани су линчовали Милетића, који је спасао живу главу само захвaљујући срећној околности, да је случајно наишао хрватски бан, који га је спасао и издао му исправе по којима је Милетић био под бановом заштитом током боравка у Хрватској. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су Србијански добровољци под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића из Новог Сада и Војводине. Октобра 1848. Светозар Милетић и Ђорђе Радак, постају званични високи чиновници Војводине задужени да обилазе војне логоре и дижу морал, и политички едукују српске војнике. Милетић је и војно, наоружан са два пиштоља и „тешком пушком Србијанком“ учествово у борбама код Новог Бечеја, међутим његов допринос је био драстично већи у пропаганди него у борбама. Након победе у Северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета. Током лета појачали су се сукоби између народног „вожда“ Ђорђа Стратимировића и патријарха Рајачића, за чија схватања су догађаји у Војводини били превише револуционарни. Иако су Милетић и омладина по светоназору били ближи, тада још некомпромитованом Стратимировићу, они чврсто остају лојални патријарху. Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређена јављају се током лета 1848. Милетићев уставни нацрт је препознавао Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те, равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе, српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби.Током октобра (делом септембра по старом календару) у Војводини је одржана Септембарска скупштина, а Стеван Шупљикац је преузео команду над војском. Милетић је добронамерно и са великим очекивањима дочекао војводу Шупљикца, у чију част је написао чувену песму која је постала и неформална хародна химна Војводине, а чији текст гласи:

Већ се српска застава

Вије свуда јавно.

И српска се браћа сва

Свуда боре славно;

Варадинца мишица

И храбрих шајкаша,

И Божија десница

Брани права наша.

Срб се бије и крв лије

За своју слободу;

Срб се бије, да добије

Србскога војводу!

Хура, ево плода!

Дош`о нам је војвода!

Хура, србског рода

Жив нам био војвода!

Место славних Немања

И цара Душана

Бог нам за сад поклања

Војводу Стевана.

Да се под њим рукују

Банат, Срем и Бачка,

Да војводство оснују

Браћа нам јуначка.

Срб се бије и крв лије

За своју слободу,

Срб се бије, да добије

Србскога војводу!

…

Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Када је војвода изненада умро, Милетић је испред часописа Напредак, односно Друштва српског напретка држао говор на његовој сахрани. Након изненадне смрти Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који  је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, србијанске владе и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Упркос чињеници да су омладинци остали на страни патријарха приликом раскола са Стратимировићем, те да их је патријарх доживљавао као своју најпоузданију гарду, Напредак је у више наврата опонирао и самом патријарху. Друштво српског напретка је одбило да предаје часопис на цензуру код патријарха када је то од њих затражено, по цену да лист буде конфискован. Браћа Медаковић, Милетић и сарадници су инсистирали на томе да се они боре за грађанске слободе, те да неће пристати да буду ничији поданици, па ни патријархови. Када је патријарх дефинитивно укинуо Главни одбор, формирао је „Средоточно правленије Војводине“. У овом новом, патријарховом органу, ипак је било места и за Светозара Милетића, који је добио значајну функцију да буде представник – агент Војводине у Хрватској, а у помоћ му је послат и Јован Суботић. Циљ њихове мисије је био да излобирају да се хрватски меродавни кругови заузму код аустријског цара, да Војводина буде проглашена у равноправну круновину, те да се у Хрватској формира одбор за координацију са Војводином, те стварањe војвођанско-хрватског савеза. Међутим, Милетићева и Суботићева активност није уродила плодом, пошто се у Загребу променила политичка клима, а утицајни хрватски кругови су отворено избегавали контакт са Србима из Војводине. Милетић већ 17. априла 1849. захтева од патријарха дозволу да се врати у Војводину, што му овај одбија. Октроисаним аустријским уставом из марта 1849. године, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба у којим мађарска војска заузима примат. Милетић све чешће из Загрeба, преко текстова у Напретку, критикује патријархову политику и чињеницу да је српски покрет у Војводини фактички постао продужена рука аустријског конзервативизма. Током лета 1849.године, на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.

Током периода постојања Бахове Војводине, Милетић се није политички истицао, сматрајући да у околностима када не може да изнесе целокупно своје мишљење, не треба да износи ништа. Овај период је искористио да заврши студије права, овај пут у Бечу, где је и стекао титулу доктора права. Милетић се запослио у суду у Лугошу у тадашњој Војводини, данас западној Румунији, након чега је у Темишвару положио адвокатски испит. После читавог низа опструкција Милетић је тек 1857. године добио право да се адвокатуром бави у Новом Саду, где је убрзо постао веома познат и успешан адвокат. Иако је уносно зарађиво, неретко се одрицао зараде, како би заступао српску сиротињу којој су од стране државе закинута одређена права, што му је донело огроман углед. У овом периоду Милетић се посредством Јована Хаџића оженио са Анком Милутиновић, из познате новосадске трговачке породице, која је такође била позната и по великим породичним и финансијским аферама, Анкиног оца и деде. Убрзо је Светозар дошао у ситуацију да спашава свог „угледног“ таста коцкарских дугова, те да га заступа у парницама поводом размирица за картарошким столом. Милетић који је крајње романтичарски идеализовао брачну светињу, очекујући од брака уточиште и подршку, нажалост у томе није у потпуности успео, што ће се посебно видети у каснијем периоду његовог активног живота, када је слава Народне странке била пољуљана.