Аутор: Жељко Ињац, новинар
Са преко 6,5 милиона или 75% корисника интернета у Србији, интернет је у 2020. години постао равноправан традиционалним медијима. Па ипак политичари у Србији се радије ослањају на традиционалне медије у вођењу политичких кампања. Разлога за ово је више, а главни разлог је генерацијски. Већина домаћих политичара су политичку каријеру започели или изградили у прошлом веку, што не значи да им је интернет непознат и да га не користе, али као и све генерације из прошлог века и за њих су традиционални медији нешто на шта су навикли.
Интернет је двосмеран медиј за разлику од класичних медија, који евентуално имају ТВ укључења публике, која су или намештена или контролисана, а веома ретко спонтана. ТВ укључења су временски кратка и не остављају довољно простора за критику или коментарисање. Интернет, пак, то све пружа и много више од тога. Ипак, отворене дискусије политичара и интернет корисника су ретке. Проблем који политичари имају са интернет дискусијама је између осталог и тај што двосмерност смањује могућност умањивања непожељног садржаја а што пак хејтери или интернет корисници из противничког табора могу лако искористити чиме се урушава ауторитет политичара. Стога се учешће политичара на друштвеним мрежама своди на проактивну кампању, на пласирање унапред смишљених фраза и статуса и избегавање дискусија. За реактивну кампању се користе тзв. ботови, односно страначки интернет војници, који уместо политичара улазе у дискусије и полемике, а заправо најчешће надгорњавања и вулгарне препирке.
Јавни скупови који су били препознатљив облик политичког деловања ’90. година прошлог века, су превазиђени. Није то само због повећане аполитичности грађана, већ и због трендова који такав облик политичких кампања полако измештају на електронске медије, Тв и интернет, телефонску агитацију, итд. С друге стране веома мали број политичара се активно укључује у интернет полемике, те се на крају већи део политичке кампање води на традиционалним медијима, у виду интервјуа, изјава или контролисаних ТВ дебата.
Током протеклих година повећана је присутност политичких партија на интернету. Али могућности које пружају интернет платформе, пре свега друштвене мреже, нису адекватно искоришћене. Ово није проблем само Србије, већ целог региона. Огласни простор на друштвеним мрежама је био велик. Политички актери су уложили значајна финансијска средства у интернет кампање. Приметно је и да је квалитет огласа, односно кампања, био на високом нивоу. Видљиво је било познаваоцима интернет маркетинга да су за те политичке кампање били ангажовани професионалци који су правили заиста квалитетне видео клипове, банере, pop-up огласе и друго, али је главни проблем политичких актера био и остао безидејност. Форма је одрађена професионално али је порука, тј садржај, изостао. Бомбардовањем интернет корисника квалитетно одрађеним а празним огласима је изазвало контраефекат. Уместо да таква кампања донесе резултате ономе ко ју је поручио и платио, управо је донела резултате политичким противницима јер су се, речено језиком омладине, интернет корисници сморили гашењем досадних реклама рецимо Вука Јеремића на YouTube видео клиповима, у тој мери да су чак и његови симпатизери почели да га моле да обустави те рекламе.
Прогнозе политичких аналитичара након избијања коронавируса да се политичке кампање ипак неће преселити на интернет су се показале као погрешне. Нико заправо није могао предвидети ток епидемије и све последице која она доноси, па су тако и аналитичари омашили у овој прогнози. Мада је званично већина политичких странака замрзла политичке активности током епидемије, интернет је ипак остао као недефинисан простор главно место попришта политичке борбе . Интернет је и у претходним политичким кампањама играо значајну улогу, али коронавирус је подигао учешће интернета у политичком надметању на ниво који до сада код нас није забележен.
Полицијски час и ограничено кретање током ванредног стања је неминовно довело до повећаног интернет саобраћаја. Било би заиста несмотрено од стране политичких актера да су пропустили масовно пресељење човечанства на интернет. Ипак, ове интернет кампање су, због претходног обећања политичара да их неће водити током епидемије, морале бити изведене тако да их се не може окривити директно за вођење кампање. Стога су поједини политичари на друштвеним мрежама ушли у личне сукобе, да ли фингирано или спонтано, тешко је закључити. Опозициони политичари након смањења цензуса на 3% и најаве многих од њих да излазе из бојкота су покренули праве интернет ратове. Традиционалним медијима је остало само да прате шта се дешава на Твитеру или другим друштвеним мрежама.
Фокус политичких кампања се тако готово „преко ноћи“ пребацио на интернет, а перформансе попут Обрадовићевог штрајка глађу су остале у сенци сукоба Јеремићевог адвоката и Сергеја Трифуновића на Твитеру или плакања Драгана Ђиласа пред камерама мобилног телефона, чији је снимак опет постављен на Твитеру.
Могућност да се телефонским камерама забележи неки догађај и потом врло брзо постави на неку друштвену мрежу створила је ситуацију да аматерски снимци озбиљно парирају професионалним извештајима медијских кућа. Рецимо пре него су камермани ТВ N1 ушли на РТС да снимају прошлогодишњи упад опозиције на овај државни медијски сервис, већ су широм интернета били постављени видео снимци овог упада. Фејсбук страница политичке странке Двери је готово од самог почетка имала онлајн видео извештај догађања са упада на РТС.
Осим што ови аматерски видео клипови окачени на друштвене мреже озбиљно конкуришу професионалним традиционалним медијским извештајима, интернет ту даје још једну предност, а то је наметање трендова. Традиционални медији су, хтели-не хтели, принуђени да преносе оно што је већ свакако веома популарно и праћено на интернету. Било да је то туча испред Скупштине Србије или упад на РТС или плакање лидера опозиције. Било да је некакав политички перформанс или какав спонтани догађај, све што на интернету постане веома видљиво традиционални медији не могу да игноришу.
Отуда је прича о слободи медија у данашњој ери интернета сасвим бесмислена. Говорити о неслободи медија данас је као говорити о потреби већег броја кочија и коња у ауто саобраћају. То је једна анахрона поставка и прилично смешна када се има у виду статистика броја интернет корисника у Србији која се броји милионима.
Електронски медији су све више окренути друштвеним мрежама и дешавањима на овим мрежама. Готово 1/3 актуелних друштвених и политичких дешавања се креира на друштвеним мрежама. Шест и по милиона корисника интернета у Србији актуелне вести и дешавања прати пре свега на рачунарима и мобилним телефонима. Оно што је занимљиво из традиционалних медија, попут ТВ или штампаних медија, врло брзо осване на интернету и бива доступно свима.
Трендови који се креирају на интернету, на друштвеним мрежама, нови лајкови које добијају поједине политичке партије, већи број прегледа видео клипова, и други показатељи интересовања за политичке активности странака на интернету током изборне кампање су заправо само пролазни трендови. Задобијање поверења гласача је дугорочан процес. Ни плаћена реклама ни савршен маркетинг не могу обезбедити поверење, нарочито не дуготрајно поверење, у одређену политичку партију или лидера ако та партија или лидер нису способни да презентују какву идеју или програм који ће заинтересовати гласаче, или ако лидери немају потребну политичку харизму. Интернет статистика је варљива појава. Уколико вам је неко лајковао Фејсбук страницу, то и даље не значи да ће тај гласати за вас. Поверење гласача се гради дугорочно, као и заједница на друштвеној мрежи на интернету и мора да има кохезиони фактор, више идеја које привлаче гласаче, јасне циљеве и стратегију и мора да опстане и ван изборне кампање.
Друштвене мреже су практичне из више разлога за политичко деловање. Поред тога што се могу привући нови симпатизери и гласачи, такође путем друштвених мрежа се могу задржати и стари и сви подстаћи на политичко деловање. Двосмерна комуникација, преношење информација, организација чланова, мобилизација, све су то функције које пружају интернет друштвене мреже.
Ипак, домаћи политичари би били најсрећнији када друштвене мреже не би постојале јер је много лакше бити на мети неколико новинара, него на мети и у фокусу десетина хиљада корисника друштвених мрежа 24/7 свакодневно. То захтева свакодневно ангажовање, психичку стабилност и константну транспарентност и одговорност. На крају то захтева од политичара да буду и забавни и приступачни, што за многе од њих представља изузетан проблем. Политичар на друштвеним мрежама мора бити нека врста инфлуенсера, политичког инфлуенсера који уместо неког брендираног производа промовише себе и своју политичку партију, а ако је тек у настанку та политичка партија или ако се тек недавно отиснуо у политичке воде, као рецимо Сергеј Трифуновић, онда мора да брендира и себе и своју партију. Без доброг познавања интернет маркетинга политички инфлуенсер нема изгледа на успех. За познавање интернет маркетинга није довољно прочитати неколико интернет страница које говоре о томе, него је потребно имати искуство или лично или ангажовати маркетара са добрим искуством.
Сергеј је рецимо добро стартовао. На интернету се понаша готово као јутјубер, што је с једне стране симпатично његовој циљној групи, али с друге стране претерано копирање јутјубера и неозбиљно понашање праћено вулгарним изражавањем у дискусијама на друштвеним мрежама не може од њега изградити политичара од поверења. Контрадикторне изјаве или олако мењање ставова, Сергеја ће ограничити само на одређени друштвени балон, шири замах тим ријалити наступом је просто неизводљив. А о некој дуготрајној политичкој каријери у његовом случају је тешко говорити.
Одсуство идеја и креативности које је толико приметно на политичкој сцени у Србији се не може надоместити ангажовањем професионалних маркетара и улагањем новца у онлајн кампање. Недовољна искоришћеност друштвених мрежа у политичким кампањама не говори само о томе да политички актери заправо и немају шта да поруче гласачима, него и о лошој организованости истих. Најинтерактивније кампање на домаћем интернету су се до сада увек дешавале случајно и спонтано. Примера ради, док је опозиција водила кампању бојкота, готово да није било никаквих интеракција. Кампања бојкота којој се не зна конкретан циљ, коју је већина корисника интернета протумачила као слабост тог дела опозиције и избегавање избора на којима би се показало да не ужива подршку гласача се на крају завршила изласком већине заговорника бојкота и потписника „споразума са народом“ на изборе. Управо онако како су то најавили клинци из покрета „1 од 5 милиона“ који су били предводници протеста и иницијатори и идејни творци већине опозиционих деловања претходне године.
Тек распадом Савеза за Србију, односно пропашћу идеје бојкота, креће интеракција на интернету опозиционих политичара. Заправо пропаст бојкота а не коронавирус и ванредно стање, како то тврде политичари из опозиције, дигао је видљивост овог дела политичара и то само зато што су готово сви међу собом у ушли у сукобе.
Не схватајући да су тим сукобима унутар својих редова наметнули тренд на интернету а самим тим и у свим традиционалним медијима, опозициони политичари су и даље само случајно медијски присутни, јер реално да није избора и да није тог њиховог међусобног сукобљавања они такви не би били интересантни интернет корисницима у Србији.
Када погледамо како интернет користе политичари на Западу, рецимо у Америци, приметно је да код њих постоји медијска стратегија, да трендови нису случајност, већ плански и циљано припремани, да су готово свакодневни. Довољно је прегледати твитер профил председника САД, Доналда Трампа, да би се то уочило или Фејсбук страница премијера Британије, Бориса Џонсона.
Недостатак стратегије и јасних циљева који се желе постићи употребом интернет алата друштвених мрежа ради повећања активности на тим мрежама и самим тим и јачег утицаја путем интернета је основни проблем политичких кампања у Србији. Већа присутност на домаћем интернету политичких актера је видљива, али је она више спонтана и хаотична него добро организована и правилно усмерена.
Већина политичких кампања на интернету је и даље реактивна. Проактивне кампање су толико монотоне да их ни симпатизери и чланови тих партија не прате или прате тек по задатку. О наметању тренда сем пуким случајем или провидним фингирањем, готово да нема речи.
Позитивна страна политичких кампања је само присуство политичких актера на интернету, ма колико се то њима лично допадало или не. У односу на маркетиншки, демократски потенцијал је наравно изостао, али само присуство на интернету и могућност двосмерне комуникације, као и обавеза транспарентности и одговорности пред интернет публиком даје наду да ће се досадашња крутост политичара захваљујући интернету изменити, те да ће у ери интернета бити приступачнији бирачима а самим тим и увиђавнији према истима као и према њиховим реалним проблемима. За сада је тај „мали човек“ корисник интернета, само пуки навијач у интернет политичкој арени. Интернет може да приближи „малог човека“ политичарима који на крају одлучују о његовој судбини, али је потребна и спремност политичара да се позабаве проблемима тог „малог човека“, то би заиста био велики допринос интернета демократизацији друштва.
Скриншот истраживања сајта DataReportal
Остави коментар