Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
- Политичке партије (странке):
Појам политичке партије изведен је од латинског израза pars – део, што треба да имплицира значење да се ради о политичкој организацији која заступа део спектра политичких идеја или идеологија у једном друштву. Овај појам улази у политичку употребу крајем 18. века и означава посебан облик политичког организовања и идентификацију са неком политичком групацијом у корпусу политичких опција једне политичке заједнице. Уједно, то импликује идеолошко разликовање међу политичким партијама али и специфичности које их одељују од других политичких организација или сличних друштвених група.
Политичке партије су друштвене организације (организоване друштвене групе) које имају своје циљеве, које на трајан начин организују односе међу својим члановима и које утврђују и прокламују методе свога рада и деловања у политичком пољу, и на тај начин успостављају политичке односе са својим ширим политичким и друштвеним окружењем. То су политичке организације које формализују чланство у њима, јасно дефинишу своје програме и идеологију и отворено се такмиче за стицање друштвене моћи, коју претварају у политичку моћ, односно власт, уколико путем избора и на законит начин дођу у ту позицију.
а. Улоге политичких партија:
Политичке партије се формирају да би испуниле одређене политичке и друштвене улоге у својој политичкој заједници. Те улоге се могу дефинисати на следећи начин:
– политичко организовање грађана
– регрутовање и стварање политичких елита
– одређивање циљева политике
– артикулација политичких идеја и идеологија
– агрегација политичких интереса грађана
– мобилизација властитог бирачког тела
– политичка социјализација бирача/грађана
– политичка репрезентација интереса и ставова грађана особитo у законодавном телу
– учешће на изборима, односно борба за освајање власти
-организација власти за оне политичке странке или коалиције које освоје власт на слободним и демократским изборима
– предлагање и избор носилаца власти (попуњавање институција партијским кадровима законодавне и извршне власти како на хоризонталном тако на вертикалном нивоу организације власти)
– формулација јавне политике, односно доношење конкретних програма јавних политика за сваки сегмент реализације законом и уставом дефинисаног јавног интереса грађана
– поштовање владавине права и заштита принципа уставности и законитости
– преузимање пуне политичке и законске одговорности за вршење политичке власти
Од свих наведених функција политичких партија, неке од њих сматрамо изузетно значајним за политичко функционисање друштва, стога ћемо их посебно образложити.
- Aртикулација политичких идеја и идеологијa је једна од најважнијих функција/улога политичких странака, зато што је по правилу већински део грађана неупућен у њихов садржај, вредносне системе, и симболе, па самим тим неспособан да их самостално перципира и усвоји као властити поглед на свет. Улога политичких партија је управо у том делу значајна јер треба да бирачком телу артикулише, односно приближи и објасни, њихове поруке и због чега су баш оне значајне за заступање одређених друштвених интереса и заснивање одређених политичких ставова. Јасна артикулација води до прецизније перцепције широког спектра политичких идеја које се налазе у понуди на „политичком тржишту” и омогућава грађанима да се лакше определе за оне идеје и идеологије које су блиске њиховом доживљају политике и жељених друштвених односа, а које без ове значајне улоге политичких партија пре тога нису били у стању да самостално одреде.
- Aгрегација политичких интереса грађана је такође битна функција политичких странака. Онда када је процес артикулације политичких интереса грађана остварен у доброј мери, битно је у наредној фази извршити њихову агрегацију, особито у изборном процесу када је на правилан начин потребно извршити њихово политичко груписање кроз одређене делове бирачког тела, односно циљне групе, којима се странке обраћају и чије интересе би требало да заступају. Због тога је агрегација, схваћена као процес диференцираног груписања и угрупњавања одређених политичких ставова, изузетно важна фаза деловања политичких партија.
- Mобилизација властитог бирачког тела је примарно важна фаза деловања политичких странака, поготово у предизборном процесу. Секундарно, у појединим периодима када је неопходно решити нагомилане политичке проблеме у оквиру политичког система једне политичке заједнице. Мобилизација је нарочито важна када се одређени нагомилани проблеми не могу отклонити деловањем самих политичких институција, како због недостатка њихових капацитета или компетенција, односно недостатности процедуралног пута институционалног решавања или неког другог разлога. У тим случајевима, потребно је мобилисати грађанство као неку врсту политичког притиска на структуре власти , којим се најчешће, у тим случајевима као прилично ефикасно средство, користи опозиција.
- Политичка репрезентација интереса грађана је веома важна политичка функција странака, она представља њихову изворну али и изборну обавезу, поготово за онај део политичких партија које су оствариле своје учешће у парламентарном животу једне земље. Политичка репрезентација је постала доминантан облик политичког представљања од када су модерна друштва постала масовна и када је антички образац личног представљања појединаца отишао у политичку историју чак и у делу функционисања локалне самоуправе. Дакле, политичка репрезентација подразумева обавезу доследног и континуираног представљања ставова и интереса бирачког тела, односно грађана као изворних носилаца суверености у модерним околностима данашњих друштава. Она, такође, подразумева обавезу политичких странака да заступају те интересе на свим нивоима власти, и врше њихово аутентично тумачење.
Без остваривања ових битних функција/улога политичких странака, њихово битисање у оквирима политичког, односно партијског, система свело би се на пуку борбу за власт, што се често дешава, особито у друштвима у којима демократски односи нису довољно развијени, цивилно друштво укорењено, у којима се не поштују демократске процедуре, стандарди људских права и слобода често крше и у којима доминирају арканске структуре политике схваћене као криптополитички процеси.
б. Патолошке девијације у функционисању политичких партија, које су често присутне, посебно у другој половина 20. века и данас, када су отпочели процеси демократизације модерних друштава и убрзаног губљења идеолошке препознатљивости политичких странака:
- Малигна алтерација, представља такав облик патолошке делатности политичких партија и аберације, њихове борбе за власт или њено очување да њихова заоштрена страначка борба измиче друштвеној контроли и претвара се у стање константних сукоба и политичких непријатељстава. Страначка сукобљавања у таквим односима достижу размере опасне по друштвену стабилност и претварају се у константну друштвени кризу. У таквим патолошким процесима најпре је угрожена институционална сфера друштвених односа и онемогућено законско, и на уставу засновано, функционисање чак и правног система неке државе. Овакве патолошке појаве рада политичких странака честа су обележја функционисања ауторитарних друштава заснованих на режимима личне власти као недемократским облицима политичког организовања и нелегитмном деловању, особито оног дела странака и коалиција које се труде да по сваку цену сачувају освојену власт. Таква политика странака на власти реактивно иницира деловање странака опозиције које у немалом броју покушавају свим средствима, укључујући и она недемократска, да оспоре владајући режим и саме дођу до власти. Чак и када се таква промена власти деси, малигна алтерација остаје доминантно обележје партијског система. Недемократски облици деловања политичких странака као по правилу остају њено константно обележје са малим шансама да се такво стање заоштрених политичких односа превлада демократским средствима.
- Масна дегенерација је такво стање патолошког деловања политичких странака које производи деформацију њиховог идеолошког идентитета и јасне идејне профилације упркос програмској одређености и прецизној политичкој профилацији странке. Такво стање, последица је дугог боравка на власти или идеолошког приближавања, односно идеолошкој конвергенцији, кроз која су прошла западна друштва у последњих неколико деценија, а која су учинила да већина политичких партија изгуби своју јасну идејну профилацију и препознатљивост код бирача упркос њиховом начелном политичком позиционирању у политичком спектру неке земље. Странке се у таквим околностима претварају у неку врсту „профитних предузећа“ чији је основни циљ масимизирати свој политички профит, остварити немалу економско-финансијску добит и друге интересе моћи злоупотребом државног апарата власти и многобројних бенефита и привилегија које власт са собом доноси.
- Хабитуализација, пре свега, представља слабљење идеолошког ангажмана политичких странака и њиховог постепеног одустајања од свог идеолошког профила и програма. Хабитуализација у ствари значи да политичке странке полако и неприметно одустају од врло важне функције и улоге политичке репрезентације свога бирачког тела, и заступништва њихових интереса кроз институције система власти и пре свега окретања интересима саме странке, тачније њене политичке врхушке и непосредног руководства странке. Ова појава је, пре свега, присутна у последњим деценијама у савременим друштвима западног типа као последица снажних процеса демократизације, отуђивања политичких елита од своје изборне базе, и опадања интересовања бирача да у таквим условима излазе на изборе (изборна апстиненција) појачавајући стање политичке апатије и економске бесперспективности у коју таква друштва све више западају деловањем сурових процеса глобализације и неолибералног модела привређивања.
в. Типови политичких партија:
Политичке партије се могу разврстати по више критеријума и у зависности од тога постоји много типологија, ми ћемо за потребе ове монографије навести само неке које сматрамо најважнијим:
– Грађанске и радничке партије – за ову врсту класификације партија главни критеријум био је класно-идеолошка припадност, односно којој интересној групи или социјалном слоју се обраћају политичке партије, чије интересе покушавају да заступају у политичком пољу, односно артикулишу и мобилишу као политичке идеје .
– Партије левице и деснице – овде се ради о традиционалној подели политичких партија, која углавном прати класно-идеолошке поделе у друштву и као и код претходне поделе, покушава да те разлике политички што боље изрази у парламентарном животу и партијском систему неке земље. За разлику од радничких партија, странке левице покривају шири спектар левичарских идеја и погледа на свет и окренуте су разуђенијем спектру оваквих политичких оријентација нарочито политичком заступништву нижих средњих слојева и лево оријентисаних интелектуалаца. Слична је ситуација и са странкама деснице, које настоје да у политичком смислу заступају интересе конзервативнијих социјалних структура неког друштва, да оспоравају темпо и смер друштвених реформи и политичких промена, залажући се за очување традиционалних вредности друштва и постојећег политичког поретка.
– Масовне и кадровске партије – овде се ради о странкама које окупљају велики број политичког чланства као у случају масовних партија, имају чврсту организацију, јасно изражену хијерархију и страначку дисциплину и које желе да обухвате што ширу масу бирачког тела, док су кадровске партије, као што им и сам назив сугерише, организоване око уског броја својих присталица, и још ужег броја чланова, индивидуалистички и елитистички оријентисане и углавном представљају више и високе слојеве неког друштва.
– Репрезентативне и мобилизаторске партије – репрезентативне партије се организују тако да врше доследну политичку репрезентацију интереса својих симпатизера и труде се да програмски прате политичка померања у изборном популусу на који се ослањају, док мобилизаторске партије највише полажу на мобилизацију својих чланова и симпатизера, њихово активно учешће у политичком пољу а нарочито у фази предизборног циклуса.
– Свеобухватне и картел партије – код тзв. свеобухватних партија присутна је широка друштвена оријентација у покушају постизања што бољег политичког резултата. У политиколошкој литератури оне се још називају и Catch-All-Party, јер се окрећу широким слојевима друштва нудећи политичко заступништво њихових интереса и обећавајући што шири друштвени консенсус. Тиме настоје да постигну ефекат тзв. свеобухватне партије која је у великој мери растеретила идеолошки профил и своју главну политичку борбу усмерила ка максимизирању политичког профита. Ове партије сличне су масовним политичким странкама јер су масовне и покушавају да мобилишу најшире слојеве друштва. Основна разлика међу њима је да је код свеобухватних партија чланство мање формализовано него код масовних партија, и израженија потреба привлачења што већег броја интересних група и друштвених покрета у њихов политички фронт. Картел партија је нека врста професионалне политичке организације, која настоји да окупи део политичке елите, добро је припреми за партиципацију у политичкој власти и заступа интересе тачно одређене политичке, професионалне или економско-финансијске групације. Настоји да формира такав политички амбијент који омогућава толерантнији однос међу политичким странкама и тзв. интерпартијску компетицију своди на избор што рационалнијег и ефикаснијег политичког менаџмента.
– Клијентелистичке и лидерске партије – клијентелистичке партије су настале као обележје савремене фазе партијског организовања у намери да своје политичке услуге, а пре свега услугу политичке репрезентације, понуде одређеним социјалним слојевима, професионалним удружењима, економским организацијама и другим субјектима који су, нарочито у фази транзиционих процеса, осећали потребу за што ефикаснијим политичким заступништвом у институцијама и органима власти. Ове партије, пре свега, обезбеђују „селективне предности у форми патронажних послова – преференцијалног третмана у расподели социјалних субвенција (средстава итд.) владиних уговора“ (С. Орловић, 2002: 81). Лидерске партије су странке у којима је снажно изражен ауторитет политичког лидера. Њему је све подређено, извршена је концентрација страначке власти, кумулација овлашћења и партијске моћи. Политичка организација максимално користи личну харизму лидера код свог бирачког тела и његову евентуалну политичку популарност у њему као свој главни политички адут. Такав тип странке и чланства ауторитативно је настројен и обраћа се оном бирачком телу које има изражену потребу за политичким вођством.
Линије друштвених и политичких расцепа /подела и партијски системи:
У политиколошкој литератури постоји висок степен сагласности око става да структура неког друштва, а особито линија друштвених расцепа и подела, у великој мери утиче на конфигурацију политичких односа у политичком пољу као пољу концентрисане политичке моћи, па сходно томе и на обликовање партијског система и његову динамику, без обзира о ком типи социјалних расцепа можемо говорити. „Поље политике формира се, уз све своје специфичности, на основним линијама социјалних расцепа. Социјални расцепи су, не било које, већ само најдубље, структурне линије социјалних разлика око којих се организују системске и трајне поделе“ (З. Стојиљковић, 2006:159.). Политиколози Стејн Рокан и Семјур Липсет формулишу јасан став да су актуелне политичке поделе у ствари одраз замрзнутих друштвених расцепа које су негде синхроне са почетком индустријских, верских и националних револуција насталих у модерни а које су конфигурацију друштвених и политичких односа формирали на линији – оси расцепа које прате смерове држава – црква, центар – периферија, село – град, и рад – капитал. Све касније типологије расцепа вршиће мању или већу модификацију њихове поделе или је допуњавати неким другим особеностима, као што су политичке идеологије или карактеристике везане за националне или грађанске покрете, односно разлике међу њима. Дакле, друштвени расцепи су релативно трајна обележја социјалне конфигурације неке политичке заједнице, која својим деловањем производи видљив утицај на конфигурацију и карактер односа у неком партијском систему. Што су друштвени расцепи дубљи, снажнији је и њихов утицај на политичке поделе у друштву.
Слично Рокану и Липсету, Клаус Бајме прави своју типологију оса социјалних расцепа, дајући сложенију типологију од чак осам линија, напомињући да значај поменутих расцепа није истог значаја и интезитета на неко друштвено, односно политичко поље. По Бајмеу осе расцепа су: рад – капитал, центар – периферија, град – село, световно – верско, централизам – децентрализам, западњаци – националисти, материјалисти – постматеријалисти, стари режим – посттрансформацијски режим. Српски аутори Славујевић, Комшић, Пантић за наше политичке услове израдили су једну врсту комбиноване типологије линија друштвених расцепа, сматрајући их као репрезентативне за политичке прилике у Србији. 1. социоекономска линија расцепа, која се поред осталих обележја посебно усмерава на каректеристике транзиционих добитника – губитника, 2. историјско- етничка линија, која је хоризонталног карактера и тиче се подела заснованих на етничкој основи, 3. културновредносна линија, која се концентрише око осе традиционализам – модернизам – постмодернизам, и 4. идеолошко-политичка линија, која се фокусира на идеолошка, класна и економска обележја неког друштва преточена у облике друштвеног уређења, а у јавности се често перципира кроз линерану поделу на левицу – центар и десницу.
Литература:
С. Орловић (2002). Политичке партије и моћ. Београд: Чигоја штампа.
З. Стојиљковић (2006). Партијски систем Србије. Београд: Службени гласник.
Остави коментар